Stvarno neznam kako da ovo pocnem pa cu onako direkt::
Ja se rasplacem na sve moguce, kad vidim sepavog psa, usamljenu bakicu na ulici itd.. Stvarno na sve.
Evo npr. danas sam gledala neke fotografije prirode, stvarno prekrasne fotke: Evo i linkic pa si pogledajte http://www.flickr.com/search/?q=nature&page=28
I odjednom mi je sinulo da na svijetu ima toliko lijepote i od radosti pocnem plakati. Stvarno vise neznam sto mi se dogada. Nije zbog hormona jer mi se to dogada oduvijek. Ne vjerujem da je to empatija jer ne osjecam tude emocije, nista pretjerano ne suosjecam s drugima. Niti mi se to dogadja stalno, nego samo kada pocnem razmisljati o odredjenoj temi, stovise neznam ni zasto uopce razmisljam o odredjenim stvarima. Stvarno neznam sto je? To mi stvarno postaje cudno jer je potrebno samo par misli i ja cu se rasplakati bila u busu, na predavanju ili doma. Pa ako netko prosvjetljeniji od mene ima neke informacije o tome ili slicna iskustva; help!!! Vec su me ljudi cudno gledali zbog toga a i ja polako pocinjem misliti da nesto nije u redu samnom...

Osobno zbog tebe same nije dobro biti toliko emotivan jer da ti se desi bilo šta....iti najmanje tebi bi mogao to biti emotivan ili živčani slom.
Ja sam bija strašno emotivno i energetski vezan za bivšu curu i prekid me je zamalo doša glave jer nisam bija u stanju da zaustavim takvu energiju i emocije.
Počni radit na tome da te ne pogađaju previše stvari....malo po malo da očvrsneš.

probaj malo obuzdat emocije,ja sam takodjer jako emotivan,al ne ipak do te mjere...potrudi se...

Katrin, a jel ti idu suze na oči kad se smiješ?

Samo kada se stvarno dugo smijem.

Ali ja nisam previse emotivno vezana ni za sta, zapravo rekla bi da sam dosta hladna. Ali dodje mi da placem na stvarno cudne stvari. Na nesto sto uopce nema veze samnom nego s drugima. Tako da neznam kako da nebudem vezana za nesto sto me rastuzi kad nema veze samnom.

Vidiš, tu se malčice razlikujemo;

ja pak mislim da SVE ima veze sa mnom, s tobom, jer sve je JEDNO.

al, dobro sad, nisu svi mistici...!

Mislila sam da to nije ista stvar kao kada placem zbog toga sto je mene netko povrijedio ili nesto tako nego zbog toga sto se drugima dogada. Mene ne povrijedi ili razveseli neki dogadjaj iz mog zivota nego iz tudjeg, iz zivota nekog koga ne poznam tako da nisam vezena za njega.

Pozdrav Katrin!

Evdje možeš pogledati što na temu emocionalne inteligencije piše jedna stručna osoba.
http://www.zzjzpgz.hr/nzl/13/emocije.htm

A na Metafizici u temama - Gnostika i Strah i kako ga pobijediti - pročitaj komentar od Om-a.

Mislim da će ti to barem malo pomoći.

Ja sam malo reptiloidan i ne plačem nikad.

plakanje je tjelesna reakcija na neki podražaj.( hehe moja definicija )ali taj podražaj ne mora biti tužan. evo tvoj primjer katrin. plakanje je isto za ljude, kako bi rekli ljudi , a ja mislim da je divno plakati zbog nekih čudesnih stvari , ili sasvim malih, i zavidim ti što tako emotivno osjećaš te neke stvari.
ne znamo cijeniti jedan naizgled tmurnu i običnu ljudsku sposobnost

Pocela sam da se pitam sta to sa mnom nije u redu, kada sam uvidela da se na svaku reklamu na tv-u u kojoj se pojavljuju bebe ili deca,PLACEM... Bila sam poprilicno zbunjena, jer u kontaktu sa tudjim detetom nisam imala takve emocije.Pre bi se moglo reci da sam bila prilicno hladna.
Zatim, neki lep prizor, bilo koji, neko savrsenstvo prirode, utice na mene tako, da mi suze nekontrolisano klize...
Stari ljudi, nemocna bica, nebo PREPUNO zvezda, oluja, mecava, sunce na zalasku ili na izlasku, sve jedno, kada je ceo horizont preliven purpurom......
Dodje iznenada, odjednom se nesto u meni slomi, i krene, kroz te suze....

Prepoznavanje necega sto je duboko u svima nama. Kao povratak "kuci". Dodir sa necim gde smo nekad davno postojali... JOS UVEK POSTOJI U NAMA...

Cudna sam bila ljudima koji me ne poznaju, pa sam se zatvarala u sebe... Vremenom sam shvatila da je samnom sve u redu, i prihvatila tu naglasenu emotivnost kao izuzetnu dragocenost, jer mi omogucava da delujem u skladu sa onim sto jesam (tada sam postala jos "cudnija"). Lako se stavljam u tudju kozu, i samim tim prihvatam da svako ima svoju neku posebnost. Ranjiva vise nisam kao pre, jer sam naucila da se zastitim.
Do tada,sve je bio hod "po ivici zileta".

katrin.jesi ti mozda utjelovljenje samilosti ? ili places mozda zato jel znas u sebi di smo ko smo i sto smo.. mozda bi se zapravo trebala smijat

Nije me dugo bilo na forumu pa ovo nisam procitala renije..

Rado bih se htjela smijati kad mi dodje da placem ali to nazalost ne mogu kontrolirati.

I vjerojatno nitko na svijetu nije olicenje samilosti jer u svima nama ima barem malo zla, priznali mi ti ili ne...

Meni je draže vidjet nekog tko mari za druge nego hordu ljudi koju vidim svaki dan gdje svatko mari samo za sebe, a i to je pitanje. To ''plakanje'' uglavnom znači da imaš emocionalnu inteligenciju, da imaš senzibilitet što je za mene pohvalno i posebno... jer i ja sam takva. I ako plačem na ulici, a događalo mi se, nije mi žao ako me netko vidi. Na primjer kad vidim neku staru bakicu ili starog dedu pojavi se toliki val ljubavi da mi dođe da se rasplačem ili da to osobu zagrlim. Često plačem radi sustava koji vlada u ovom svijetu, od te silne neiskrenosti i želje ljudi za isticanjem i prezentiranjem bez obzira na ljude oko sebe. Uglavnom, sad mi dođe da plačem radi nepravde na ispitima i radi profesora koji su navodno užasno pametni a u biti nemaju taj neki senzibilitet i samo čekaju gdje će te zaje... Profesor nije tu radi toga da te poduči, ohrabri, izvuče najbolje iz tebe, već zato da te sruši i na ispitu i kao osobu. Da ti uništi samopouzdanje - psiho vampiri, hrane se tuđim neuspjehom. Imam osjećaj kao da sam zarobljena ovdje u ovom sistemu koji me samo šutira.

Kad smo kod ispita, je li vama učenje predstavlja problem? Jer meni predstavlja užasan. Kao da se od mene traži da učim nebitne stvari.

Mogu se pohvaliti da jako dobro "slušam" ljude i ljudi vole sa mnom razgovarat o nekim stvarima koje drugima nebi spomenuli ni u snu, pa ću pokušati malo objasniti ovo. Istina je da i ja vidim stvari oko sebe, "bakice i stare djedove" kako kaže tamna_shuma, ili ljude koji glume samo zato da bi postali nešto više, a obično to više znači emotivna nevezanost za ostatak svijeli @ baš me boli klinac za ljude oko mene i briga za vlastitu dobrobit na štetu drugih.

Mislim da je dobro povremeno se isplakati. Zadržavanje osjećaja u sebi potiče izražavanje emocija na neki drugi način ( samoozljeđivanje i ozljeđivanje drugih ). Nije neka velika novost i nepoznanica da npr. klinci koji zlostavljaju vršnjake zapravo trebaju nekakvo "rame za plakanje" jer i sami imaju "unutarnjih" problema. Iza takve fasade tough guy-a postoji cijeli niz zidova dugogodišnjih trauma i zadržavanja mračnih misli za sebe bez znanja kako ih se "osloboditi". Ne uvijek nužno plakanjem, ali i takav početak je vrlo poticajan.

Plakanje kao reakcija na sve stvari oko sebe me asocira na to da si možda uvelike nezadovoljna svojim životom ( ili samo jednim dijelom ), pa podražaj koji primaš izvana ( recimo šepavi pas ) zapravo reflektira taj dio i tvoje ignoriranje ( blokiranje ) tog dijela. Dobro, možda i nije.

Ako nije, pokušaj na trenutak "stati", zatvoriti oči i potpuno pročistiti um takve želje. Zaboravi na tren na ostatak svijeta. Sad si samo ti bitna, i bitno je ono što ti želiš i vidiš. Zamisli neku drugu situaciju, recimo neku u kojoj se smiješ i dopusti da potpuno prevlada tvojim umom. Nemoj se ustručavati ako ti dođe da se nasmiješ ! To je prirodno. Zatim polako otvaraj oči i pokušaj krenuti dalje bez plakanja. Naravno ova metoda vrijedi za takve "banalne" stvari, ako ti se dogodi neka velika trauma slobodno se isplačeš. Ali ne pretjerivati. Suočavanje s problemima je uvijek bolje nego ignoriranje dotičnih. Na taj način se samo "gomilaju" negativne misli koje se nažalost manifestiraju kada to najmanje očekuješ i na najgori mogući način.

Nadam se da nisam sve iskomplicirao...

eto baš sam slučajno naletio na ovu temu. nedavno mi se dogodilo da sam plakao u snu.u snu sam vidio osobu koju sam nedavno izgubio i isplako joj se u krilu kako ne bi mogao ni u stvarnosti. zaista je bilo čudno iskustvo pitam se jeli itko doživio što slično.

Da , desilo se meni samo sam ja zaista plakala , u stvari probudila sam se plakajući. Sanjala sam svoju baku za koju sam dok je bila ziva bila jako vezana. San je bio zaista čudan. Kao ja sam kod nje u stanu i tu je na okupu cela familija. Šetajući se iz sobe u sobu vidim svoju baku kako stoji u sobi, gleda me i smeje se. Inače toliko je zračila lepotom i zdravljem da sam bila oduševljena što je vidim. U momentu shvatim da je nemoguće da je tu zazo što znam da je umrla. Ona mi se lebdeći polako približava i u meni kreće buica osećanja od radosti do tuge. Počinjem da plačem i počinjem da je molim da me čuva. Ponavljejući "Bako čuvaj me molim te" budim se i shvatam da lijem suze a pritom osećanja su mi jako čudna osećam sigurnost veliku ljubav i tugu zajedno. Taj san nikada neću zaboraviti. Plakala sam dugo a posle toga sam ponovo zaspala. S obzirom da sam jako emotivna odavno sam svhatila da mi plakanje donosi smiraj i čišćenje duše tako da povremeno i bez odrađenog razloga plačem jer se posle toga zaista osećam mnogo bolje.

sandraDi, slažem se s tobom, plakanje zaista može pročistiti i tijelo i duh, ali nisam ja adekvatan za govorit takvo što jer ja sam prava muškarčina hm !
:S

Nix,
znaš kada bi muškarci odustali od biti "prava muškarčina" na ovom svetu bi bilo mnogo manje nasilja, s obzirom da nagomilana bol koju u većini slučajeva prati bes zbog jakih sujeta , mora negde da se "izbaci" a kod "pravih muškarčina" to se manifestuje kroz nasilje što fizičko što psihičko. Nadam se da ti nisi "prava muškarčina"

Nemora se uvijek nužno ta "nagomilana bol" manifestirati kao fizičko nasilje i na taj način izbaciti. Ako mi se ikada dogodi da mi se nešto nagomilalo pa se ne osjećam baš najbolje, odem vježbati, recimo trčati, dobro se ispušem i to je to! Nema potrebe za plakanjem ili nasiljem! Zatim plesanje ( bboy ) mi također jako dobro dođe kod opuštanja i otpuštanja emocija.