- Svemirci ; je širok pojam. Po definiciji svemirac bi bio svatko onaj tko je stanovnik svemira. Ćak su i ljudi svemirci jer je planet Zemlja dio svemira.

- Možeš malo pobliže definirati na koje i kakve si to svemirce nalećivao , i gdje ?

Mislio sam da će mi ljudi sa drugih svjetova moći reći kako naći Svevišnjeg. obišao sam nekoliko hiljada svjetova. Zapanjujuće je da niko nije znao kako se dolazi do njega čak su buli zapanjeni kad su čuli što tražim od njih. Mora biti da je smisao Boga kod nas i njih još uvijek nerazvijen.
Blue jay nijesam tražio ništa kroz zemlju ne vjerujem da dolje ima blo što drugo osim istopljenog kamenja.

Ima ih ovđe kod nas koliko ti volja samo se ne miješaju sa nama. Mene izbjegavaju a i ja njih, nešto nemamo previše volje da se gledamo. Meni su ljudi mnogo zanimljiviji i draži.

Da ti pravo kažem nijesam ih pitao. Meni su svi ono isti. Ako naletim na nekog začudim se što ćr ovđe. Meni oni izgledaju kao ljudi jedino ona siva đubrad zadržavaji svoj izgled uvijek jednak. Čak i ako sretnem nekog i prepoznam ga ne razgovaram sa njim no se okrenem i produžim. I oni znaju da sam ih vidio i isto se okrenu i odu. Nijesam u velikoj ljubavi sa njima, nijesu mi nažao ništa učinjeli ni ja njima ali svak svoj posao.

Mada je meni uvijek bilo čudno zašto vucaju svoja tijela sa sobom kad se mnogo jednostavnije može kretati bez tijela, što opet njima nije bilo najjasnije.

Biološki roboti, doduše inteligentni, ali - bez duše

Ajra dali znaju ili ne znaju svoju prravu prirodu ne bih mogao reći jer ih nikad nijesam pitao te stvari. Čini mi se nepristojnim.

E bogami neće ići kako su zamislili jer izgleda sazrijevaju Ludi i Zemlja dovoljno jaki da budu svoji i da stvaraju svoj svijet. Taj početak sam vidio a pratilac me ćerao da kroz to prođem nekoliko desetina puta kako bih dobro upamtio što sve trebam činjet. Ubjeđen sam da su kroz isto prošli i svi vi koji očekujete događaj. Sav ustreptim od nestrpljenja kad se prisjetim.

Ali, nesto drugo. Jack, da li se takva kibernetska bica muvaju oko „nas“, mislim, onako pomesani sa ostatkom populacije?

Postoje i oni iz onoga prostora između života koji sve to nadgledaju. Čudi me da ne reaguju ili možda ne žele?

Iako je Kastaneda neprestano spominjao temu smrti, on je izbegavao da govori o onome što se dešava nakon što osoba umre. Ta činjenica se činila pogodnom prilikom da se istraži njegovo mišljenjeu vezi toga.

“Karlose”, upitao sam ga, “Šta se dešava sa nama kada umremo?”

“To zavisi od okolnosti”, odgovorio je. “Smrt nas sve dodiruje, ali nije ista za svakog. Sve zavisi od enrgetskog nivoa dotične osobe.”

Uveravao me je kako je smrt obične osobe takođe i kraj njenog putovanja, trenutak kada ona vraća Orlu svu svesnost koju je stekla dok je bila živa.

“Ako ne posedujemo ništa drugo osim svoje životne snage da mu ponudimo, mi smo gotovi. Ta vrsta smrti briše svako osećanje osobenosti.”

Upitao sam ga da li je to njegovo lično mišljenje, ili je to deo tradicionalnog znanja vidovnjaka.

Odgovorio je:

“To nije mišljenje; ja sam bio na drugoj strani i znam. Video sam decu i odrasle izgubljene u ovom svetu i primetio sam njihove napore da se sete samih sebe. Za one koji rasipaju svoju energiju, smrt izgleda kao prolazni san, san ispunjen mehurovima jako bledih sećanja, a posle toga – ništa.”

“Misliš da kada sanjamo, mi se približavamo situaciji smrti?”

“Ne samo da se njoj približavamo, već smo tamo! Ali pošto je životnost našeg tela nedirnuta, mi se vraćamo. Umiranje je bukvalno san.”

“Vidiš, kada obična osoba sanja, ona nije sposobna da usredsredi svoju pažnju na bilo šta; ona nema ničeg osim svojih nejasnih sećanja, prožetih iskustvom koje je skupila tokom svog života. Ako ta osoba umre, jedina razlika je u tome da se njen san razvlači, i više se nikad neće probuditi. To je san smrti.”

“Smrtno putovanje tu osobu može odvesti u virtuelni svet priviđenja gde će posmatati ostvarenje svojih verovanja, svojih nebesa i ličnih paklova, ali ništa osim toga. Takve vizije vremenom počinju da blede u onoj meri kako slabi podrška sećanja.”

“I, šta se dešava sa dušama onih koji su umrli?”

“Duša ne postoji, ono što postoji je energija. Kada fizičko telo jednom isčezne, jedina stvar koja ostaje je energetska suština koju hrane sećanja.”

“Neke osobe su toliko nesvesne sebe da uglavnom umiru bez znanja o tome. One su poput ljudi sa amnezijom, ljudi kojima je blokirana skupna tačka i više ne mogu da slože sećanja, oni nemaju nikakav kontinuitet, tako da se osećaju zacementirani u zaboravu. Kada umru, ti ljudi se raspadnu skoro momentalno; iskra njihovog života traje uglavnom samo par godina.”

“Međutim, većina ljudi dostigne malo duži period isčezavanja, između stotinu i dve stotine godina. Neko ko je živeo ispunjen ciljevima može da se odupire i pola milenijuma. Taj opseg se još više širi za one koji su kadri da ostvare veze sa masama ljudi; oni mogu da produže svoju svesnost tokom celih milenijuma.”

“Kako su oni došli do toga?”

“Pomoću pažnje svojih sledbenika. Sećanje stvara vezu između živih bića i onih koji su otišli. To objašnjava kako oni ostaju svesni. I to objašnjava zašto je obožavanje istorijslih ličnosti toliko štetno. To je namera onih koji su se u prošlosti mumificirali kako bi sačuvali svoje ime u istoriji. Na podsmeh tome, postoji najveći zločin koji može biti učinjen energiji. Ako ozbiljno želite da kaznite osobu, sahranite je u urni sa pepelom, njena izgubljenost će biti beskrajna.”

“Bez obzira šta je radila ili kako je živela, prosečna osoba nema ni najmanje šanse da produži dalje. Za čarobnjake koji žive suočeni sa večnošću, pet godina ili pet milenijuma su ništa. To je razlog zbog koga kažu da je smrt trenutno raspadanje.”

Želeo sam da znam da li se umrli ljudi mogu vratiti kako bi kontaktirali sa živima.

Odgovorio je:

“Odnosi između stanovnika različitih oblasti svesnosti se mogu ostvariti jedino pomoću usklađivanja skupne tačke. Smrt je glavna prepreka opažanja. Živi ljudi mogu otići u područje smrti pomoću snova, ali to su stvari u koje ratnici ne zalaze zato što one oslabljuju njihovu energiju. S druge strane, nešto sasvim drugo je stupiti u vezu sa čarobnjacima koji su preminuli.”

“Zašto?”

“Zato što su bili sposobni da dostignu svog energetskog duplkata i sačuvaju svoju individualnost pomoću svojih tehnika.”

“Kako možemo uspostaviti vezu sa to vrstom svesnosti?”

“U snevanju. Međutim, čarobnjaku koji se već oslobodio od učvršćivanja svoje pažnje prema ovom svetu je to veoma teško, izuzev ako ima posebne zadatke koje treba da izvrši, a običnom čoveku je još i puno teže da se osloni na tu vezu.”

“Saradnja sa tim bićima preporađa ratnike, ali zastrašuje ostale zato što neorganski (bestelesni, prim.prev.) čarobnjaci nisu duhovi već žestok izvor svesne i neumoljive energije, kadre da povredi one koji im pristupe sa ohološću. Ta vrsta veze može biti čak puno opasnija nego saradnja sa živim čarobnjacima.”

“U čemu se sastoji opasnost?”

“To je priroda energije. Ako veruješ da su čarobnjaci dobroćudni ljudi, pogrešio si; oni su naguali!”

(U istoj ovoj knjizi, drugi deo, poglavlje “Učitelji nisu potrebni” kaže se: “Nagual nije dobroćudni lik; on nije došao da nam ugodi već da nas probudi, i on će to uraditi i grubo ako je to neophodno zato što ne oseća nikakvo sažaljenje. Kada se umeša u život svojih učenika, on može da stvori veoma uznemirujuću situacuju u njima sa ciljem da se uspavane energije pokrenu.” – prim.prev.)

“Postoji veoma bolesna situacija u našem razumevanju koja nas nagoni da upotrebljavamo sva moguća sredstva. To je nešto prirodno što ne možemo da izbegnemo. Ta situacija je kod čarobnjaka pogoršana i uvećana posle njegovog napuštanja učenja, zato što više ne postoje zabrane koje mu se protive. Kada čarobnjak postane neorganski (inorganic, - bestelesan, prim.prev.) on se vraća tamo gde je oduvek i bio: Ka jednom univerzalnom, grabljivom ispoljavanju.”

Nadzornici se ne miješaju u "igranje u blatu", baš ni kako se seljak ne mješa ako se 2 svinje guraju koja će prije do hrane... ili tako nešto slično.

Jack ja ono poređenje si u pravu to važi za te nadzornike, ako su to oni koje izuzetno rijetko srećem. Zapravbo sam ih sreo samo trojicu. Jednog sa Zemlje jednog sa Sunca i jednog neznam kako se zove taj svijet. Oni mi izgledaju kao stari ljudi a razgovor sa njima je kao malo dijete sa najvećim mudracem. Šta da ga pitam i šta ću razumjet?

Možda je i neki od njih OPD, pa poštuje slobodnu volju, ne miješa se bez da ga netko zamoli ili pita za pomoć/informaciju/znanje.

Nate sad mene zanima ko bi mogli biti ti nadzornici. .

. e ima još onih izvan svemira samo oni su nešto drugo i oni mi isto izgledaju kao nadzornici.

Da moguće. Meni se činjelo da oni paze što se događa u svemirovima da se što ne pobrka.