Da, posalo sam ti svu silu toga.

Odgovorio je da je opažanje sastavljeno od sadržaja i intenziteta (žestine, prim.prev.). Ekstremne situacije, poput oštre svesnosti o opasnosti, blizine smrti ili efekta koji izazivaju biljke moći, stvaraju veliki intenzitet.

Pošto je svima pomogla da se smjeste u
različitim dijelovima Meksika, nekoliko mjeseci
kasnije la Gorda se nastanila u Arizoni. Tada
smo počeli razmrsivati najčudniji i najponorniji
dio našeg naukovanja. U početku je naš odnos
bio pomalo nategnut. Bilo mi je vrlo teško
svladati osjećaje o našem razlazu u Alameda
parku. Iako je la Gorda znala sve podatke o
ostalima, nikada mi ništa nije govorila. Osjećala
je da bi mi znanje o njihovu djelovanju bilo
suvišno.

Na prvi pogled činilo se da su odnosi između
mene i la Gorde dobri. Ipak, nisam se mogao
oteti gorkom dojmu da se uortačila s ostalima
protiv mene. Nisam se javno izjašnjavao, ali je
to stalno bilo prisutno. Pomagao sam joj i činio
za nju sve kao da se ništa nije dogodilo, no to
se zbivalo pod okriljem bezgrešnosti. Bila je to
moja dužnost; ispunio bih je, pa makar me to
koštalo života. Namjerno sam se ustezao od
toga da je uvodim i upoznajem s gradskim
životom; tek je počela učiti engleski.
Napredovala je upravo fantastično.

Tri mjeseca su prošla gotovo nezapaženo. No
jednoga dana, boraveći u Los Angelesu,
probudio sam se u ranim jutarnjim satima, uz
neizdrživ pritisak u glavi. Nije to bila glavobolja;
osjetio sam neku veliku težinu u ušima.
Osjetio sam je i na kapcima i na nepcu. Bio
sam svjestan groznice, no samo mi je glava bila
vruća. Mlitavo sam pokušao sjesti. Mozgom mi
je prostrujala pomisao da je to, možda, kap.

Prva reakcija bila je da pozovem pomoć, ali
nekako sam se smirio i pokušao se osloboditi
straha. Nakon nekoliko trenutaka pritisak u
glavi je počeo jenjavati, ali se pojačao u vratu.
Hvatao sam dah, krkljao i kašljao neko vrijeme;
tada se pritisak polako premjestio na grudi,
zatim na trbuh, pa prepone, noge i potom
stopala, a onda je napustio moje tijelo.

Što god da mi se dogodilo, trajalo je oko dva
sata. Za ta dva iscrpljujuća sata izgledalo je kao
da se nešto u mojemu tijelu zaista kreće prema
dolje i izlazi van. Zamislio sam se smotan poput
tepiha. Na pamet mi je pala i slika kuglice koja
putuje šupljinama moga tijela. Odbacio sam tu
predodžbu u korist one prve, jer je osjećaj bio
vrlo sličan namatanju. Baš poput tepiha, koji,
što se više namata, postaje sve teži, a time i
bolniji prema kraju. Na dva mjesta bol je bila
nepodnošljiva: na koljenima i stopalima, poseb-
no desne noge, koja je bila vruća još trideset i
pet minuta pošto je iščezla sva bol i pritisak.

Kad je saslušala moj izvještaj, la Gorda je
rekla da sam ovaj put zasigurno izgubio ljudsko
obličje i odbacio sve svoje oklope, ili barem
većinu njih. Bila je u pravu. Ne znajući kako i
ne shvaćajući čak ni što se dogodilo, našao sam
se u vrlo neobičnom stanju. Osjećao sam se
izdvojen, nepristran. Ono što mi je la Gorda
učinila više nije bilo važno. Nije se radilo o
tome da sam joj oprostio sramotno ponašanje
prema meni; odjednom, kao da nikada nije ni
bilo nikakve izdaje. U meni više nije bilo ni
otvorene ni skrivene mržnje prema la Gordi, ni
prema bilo kome drugom. Ono što sam osjećao
nije bila neka ravnodušnost ili nehaj; nije to
bila ni otuđenost ili želja da budem sam. Bio je
to više otuđen osjećaj rezerviranosti,
sposobnost trenutnog uronjavanja s isključenjem svih
drugih misli. Nisu me više dirale djelatnosti
drugih ljudi, jer od njih nisam više ništa
očekivao. Čudesni mir je postao glavna snaga
mog života. Osjećao sam da sam se nekako
privikao na jedan od zakona o životu ratnika —
na odvojenost. La Gorda je rekla da je to bilo
više nego privikavanje; bilo je to utjelovljenje.

Don Juan i ja smo dugo razgovarali o
mogućnosti da mi se to dogodi jednoga dana.
Rekao je da odvojenost ne znači istovremeno i
mudrost, ali da predstavlja napredak, jer ratniku
omogućuje da trenutno procijeni situacije,
nanovo razmisli o stanju. No za ispravno i
dosljedno korištenje tog posebnog stanja ratnik
se treba nepopustljivo boriti cijeli život.

Očajavao sam, razmišljajući hoću li ikada
doživjeti takav osjećaj. Koliko sam mogao
odrediti, nije bilo načina da se tako nešto
improvizira. Bilo mi je beskorisno razmišljati o
njegovim blagodatima, ili smišljati mogućnosti
njegova dolaska. Tokom dugogodišnjeg poznanstva
s don Juanom nesumnjivo sam doživio
postepeno slabljenje osobnih veza sa svijetom,
ali sve se to dogodilo na intelektualnom planu;
u svakodnevnom životu nisam se promijenio
sve do trenutka kad sam izgubio ljudsko obličje.

Umovao sam s la Gordom da se pojam
gubljenja ljudskog obličja odnosi na tjelesno
stanje koje muči učenika pri dosizanju
određenog praga tokom treninga. Ako je tako, krajnji
rezultat gubljenja ljudskog obličja za la Gordu i
mene, ma kako to čudno izgledalo, nije bio
samo traženi i željeni osjećaj odvojenosti već i
ispunjenje varavog zadatka sjećanja. I u tom
slučaju intelekt je opet igrao minimalnu ulogu.

Jedne smo noći la Gorda i ja razgovarali o
nekom filmu. Gledala je neki pornografski film,
pa sam s radoznalošću želio čuti njen opis.
Uopće joj se nije svidio. Držala je da se radi
o slabom doživljaju, jer ratnik mora provesti
strogi život u potpunom celibatu, poput naguala
Juana Matusa.....

»Šta treba da se radi kad ti ovako priđe neki sa­
veznik?«
»Ja se ne bakćem s njima. Nagual me je naučio da
budem uravnotežena i da ništa suviše žudno ne tražim
i ne želim. Tako sam, na primer, noćas odmah znala
koji će saveznici prići tebi, samo ako budeš mogao da
nađeš tikvu i da je doteraš. Tebi je možda stalo do toga
da ih stekneš. Meni nije. Ja ih po svoj prilici neću nikad
ni imati. Muka je s njima.«

»Zašto?«
»Zato što su to sile pa te kao takve mogu sasvim
iscediti. Nagual kaže da je bolje da nemaš ništa osim
cilja i slobode. Kad jednog dana budeš potpun, možda
ćemo morati da odlučimo hoćemo li ih zadržati ili ne­
ćemo.«

Rekoh joj kako se meni jaguar sviđa, iako u sebi
ima nečeg despotskog.
Pogleda me iskosa. Njen pogled odavao je
iznena­đenje i zbunjenost.
»Taj mi se zaista dopada«, rekoh.
»Kaži mi šta si video«, reče ona.

Shvatio sam u tom trenutku da sam nesvesno
pret­postavljao da ona vidi isto što i ja. Opisao sam joj
po­drobno ona četiri saveznika onako kako sam ih ja video.
Slušala je više nego pažljivo; činilo se da je očarana
mojim opisom.

»Saveznici nemaju obličja«, reče kad sam završio.
»Oni su kao neko nevidljivo prisustvo, kao vetar, kao
žar. Prvi na koga smo noćas naišli bio je neko crnilo
koje je želelo da se uvuče u moje telo. Zato sam vrisnula.
Osetila sam kako me hvata za bedra. Drugi su
bili samo boje. Njihova svetlost zrači tako jako da je
staza bila svetla kao u po dana.«

Njene reči me zaprepastiše. Konačno, posle višego­
dišnje borbe, i to isključivo na osnovu našeg susreta
s njima te noći, prihvatio sam činjenicu da saveznici
imaju konsensualno obličje, i da predstavljaju materiju
koju svačija čula mogu da opaze.

Rekoh la Gordi u šali da sam u svojoj beležnici već
napisao da su to stvorenja koja imaju neko svoje ob­ličje.
»Šta sad da radim?« upitah tek da nešto kažem.
»To je bar prosto«, odgovori. »Napiši da ga ne­maju.«

Pomislih kako je ona potpuno u pravu.
»Zašto ih ja vidim kao čudovišta?« upitah.
»To nije nimalo čudno«, odgovori. »Ti još nisi iz­
gubio svoje ljudsko obličje. Isto je tako i sa mnom. I
ja sam nekada videla saveznike kao ljude: svi su oni za
mene bili Indijanci strašnih lica punih zlobe. Sačekivali
su me na pustim mestima. Mislila sam da me jure kao ženu.

Nagual se slatko smejao tom mom strahu. Ali ja
sam i pored toga bila premrla od straha. Jedan od
sa­veznika bi došao, seo na moj krevet i drmao ga sve dok
se ja ne bih probudila. Ne bih želela da još jednom
doživim taj strah koji mi je on zadavao čak ni sada kad
sam se promenila. Čini mi se da sam se sinoć uplašila
saveznika isto kao nekada.«

»Hoćeš li da kažeš kako ih više ne vidiš u ljudskom
obličju?«
»Ne više. Nagual ti je rekao da je saveznik bezobli­čan.
U pravu je. Saveznik je samo jedno nevidljivo pri­sustvo,
pomoćnik koji nije ništa iako je istovremeno
stvaran kao ti i ja.«

»Jesu li sestrice videle saveznike?«
»Svi su ih videli u ovoj ili onoj prilici.«
»Jesu li saveznici i za njih samo jedna sila?«
»Nisu. One su kao ti : još nisu izgubile svoje ljud­
sko obličje, nijedna od njih. Za sve njih, za sestrice,
za Henarove i Soledad saveznici su nešto užasno;
pre­ma njima se saveznici ponašaju zlobno i to su onda
stra­šne noćne prikaze. Dovoljno je samo pomenuti savez­
nike pa da se Lidija, Hosefina i Pablito izbezume.
Rosa i Nestor ih se ne plaše toliko, ali ni oni ne žele da ima­
ju nikakva posla s njima. Beninjo je zaokupljen svojim
planovima i oni ga se ne tiču. Ali oni zaista ne gnjave
ni njega ni mene. Ostali su ipak lak plen za saveznike,
pogotovo sada kad su ovi izišli iz Nagualovih i don He-
narovih tikava. Oni stalno dolaze i tebe traže.

Nagual mi je rekao da čovek, dokle god se drži ljud­skog
obličja, može da održava samo taj oblik, i pošto se
saveznici hrane neposredno našom životnom snagom
koja se nalazi usred stomaka, oni obično u nama izazo­vu
muku i tada ih vidimo kao teške, ružne spodobe.«

»Postoji li neki način da se zaštitimo, ili bar da
promenimo oblik tih stvorenja?«
»Svi biste vi morali da izgubite ljudsko obličje.«
»Kako to misliš?«
To moje pitanje kao da njoj nije ništa značilo. Zu­rila je
u mene bezizrazno kao da očekuje da joj obja­snim
to što sam rekao. Zažmurila je za časak.

»Ti ništa ne znaš o ljudskom kalupu i ljudskom ob­
ličju, je li?« upita.

Sad sam ja zurio u nju.
»Upravo sam videla da nemaš pojma o tome«, reče
pa se osmehnu.
»Tu si potpuno u pravu«, odvratih.
»Nagual mi je rekao da je ljudsko obličje snaga«,
reče. »A ljudski kalup je .. . pa eto .. . kalup. Kazao je
da sve ima svoj određeni kalup. Biljke imaju kalupe,
imaju ih i životinje pa čak i crvi. Jesi li siguran da ti

Nagual nije nikada pokazao ljudski kalup?«
Ispričao sam joj kako mi je nešto natuknuo o to­
me, ali sasvim ukratko, i to jednom prilikom kad je
nastojao da mi objasni nešto u vezi s nekim mojim
snom. U tom snu sam video nekog čoveka koji je
poku­šavao da se sakrije u jednoj mračnoj jaruzi. Uplašio
sam se kad sam ga tu našao. Pogledao sam ga časak, a
onda taj čovek iziđe iz mraka tako da ga mogu videti.

Bio je nag i njegovo telo se žarilo. Izgledalo je da je
nežne građe, gotovo krhak. Svidele su mi se njegove
oči, blagonaklone i duboke. Učini mi se da iz njih izbija
velika dobrota. Ali on se potom opet vrati u mračnu
jarugu i sad su njegove oči ličile na dva ogledala, ili
na oči divlje zveri.

Don Huan reče da sam u »snu« naišao na ljudski
kalup. Objasnio mi je da čarobnjaci imaju svoj put koji
ih u snu vodi do kalupa, a taj ljudski kalup je sasvim
izvesno jedna celina, i to celina koju neki od nas mogu
videti u određenim trenucima kad su nabijeni moći, a
vidimo ga, osim toga, svi u času svoje smrti. Rekao je
da je taj kalup izvor, da čovek u njemu nastaje, jer da
njega nema, ne bi se nikako drukčije mogla sakupiti
sila života, i uobličiti u čovečiji lik.

»Nakon svih ovih godina još nisam naučila
rukovati bezličnošću. Beznadno se i trenutno
prebacujem iz jednog osjećaja u drugi.

Zbog svoje bezličnosti kadra sam pomoći malim
sestrama, ali sam također osuđena na njihovu
milost. Svaka od njih dovoljno je jaka da me
zanjiše od jedne do druge krajnosti.

»Problem je bio u tome što sam ja izgubila
ljudsko obličje prije tebe. Da smo ga izgubili
zajedno, mogli smo pomoći jedno drugom;
ovako, dizala sam se i padala brže no što želim
priznati.«

Moram priznati da su mi njene tvrdnje o
bezličnosti uvijek djelovale patvoreno. Po mome
shvaćanju, gubljenje ljudskog obličja uključivalo je
i određene popratne okolnosti, čvrstoću karaktera,
što u odnosu na njene emocionalne uspone
i padove nisam bio kadar shvatiti.

S tim u vezi, sudio sam joj strogo i nepravedno.
Izgubivši svoje ljudsko obličje, bio sam sada u
položaju da shvatim tu bezličnost, barem kao
nazadovanje u trezvenosti i razboritosti. U njoj
nije bilo nikakve automatske emocionalne snage.

Taj aspekt izdvojenosti, sposobnost udubljivanja
u bilo što, prirodno se proširuje na sve
ono što čovjek radi, uključujući čak i ono
protuslovno i potpuno nevažno.
Prednost bezličnosti jest u tome što nam omogućuje trenutnu
stanku, ukoliko posjedujemo samodisciplinu
i hrabrost da je iskoristimo.

U svakom slučaju, shvatio sam dotadašnje la Gordino
ponašanje. Godinama je bila bezlična,
ali bez neophodne samodiscipline. Tako je bila
izložena na milost i nemilost dramatičnim
promjenama raspoloženja i nevjerojatnom protuslovju
između svojih namjera i djelovanja.

Nakon incijalnog prisjećanja na naguala ženu,
la Gorda i ja napregli smo sve snage i
danima pokušavali uskrsnuti još neke uspomene,
ali se činilo da ih više nema. Našao sam se
tamo gdje sam bio prije no što sam se počeo
prisjećati.
Slutio sam da u meni ima još dosta toga pokopanog,
ali do toga se nije moglo doći.

U mozgu mi nije bilo ni natruhe bilo kakvih
drugih uspomena.
La Gorda i ja prošli smo razdoblje strašne
zbrke i sumnje. U našem slučaju, biti bezličan
značilo je biti opustošen najgorim zamislivim
nepovjerenjem. Osjećali smo se kao zamorci u
rukama don Juana, koji nam je trebao biti
poznat, ali o kojem, zapravo, nismo znali ništa.

Punili smo jedno drugo sumnjama i strahovima.
Naravno, najznačajnija tema je bila nagual
žena. Kad bismo na nju usredotočili pažnju,
sjećanje na nju postalo bi tako jasno da je bilo
gotovo nezamislivo da smo je mogli zaboraviti.

To bi neprestance rađalo nova razmišljanja o
tome što nam je to, zapravo, don Juan učinio.
Nagađanja bi nas vrlo lako odvela do zaključka
da smo bili iskorišteni. Bijesno bismo neizbježno
zaključivali da je s nama manipulirao,
izručujući nas bespomoćne i neznane nama
samima.

Kad se bijes u nama stišao, počeo nas je
spopadati strah — jer smo se suočili s jezivom
mogućnošću da nam je don Juan počinio još
neke, mnogo pogubnije stvari.

Ono zanimljivo je da svaki put kad sam išao prema javi, oko mene se pojavila magla, skoro opipljiva magla, nekoliko puta sam išao naći javu i nekoliko puta se vratio da gledam točke, svaki put se pojavilo zamagljenje skoro do totalnog.
Kaže DH tamo negdje u knjigama da svaki put kad centriranje na neka zračenja slabi ili se pojavljuje, da se pojavljuje taj zid od magle sve dok se ne sakupi taj snop ili ode iz njega... pa evo ima neka magla.

»Henaro će pustiti svoju skupnu tačku da centrira
drugi svet samo za tvoju dobrobit«, rekao mi je don Huan.
»I onda ćeš ti shvatiti da, dok ga on opaža, sila
njegovog opažanja neće ostaviti mesta ni za šta drugo.«

Henaro je išao ispred nas, i don Huan mi je nare­dio
da kolutam očima u smeru suprotnom od kretanja
kazaljke na satu, dok gledam Henara, da bih izbegao
da me odvuče sa sobom. Poslušao sam ga. Henaro je
bio na pet ili šest stopa od mene. Iznenada je njegovo
obličje postalo difuzno i u jedan mah nestao je kao
dašak vetra.

Razmišljao sam o naučno-fantastičnim filmovima
koje sam gledao i pitao se da nismo možda, i nesvesno,
svesni svojih mogućnosti.

»U ovom trenutku Henaro je od nas odvojen sna­
gom opažanja«, tiho je rekao don Huan. »Kada skupna
tačka skupi svet, taj svet je celokupan. To je bilo čudo
na koje su nabasali novi vidovnjaci i nikad nisu shvatili
šta je to bilo: svest zemlje može nam dati podršku da
centriramo druge velike pojaseve zračenja, i snaga te
nove centriranosti čini da ovaj svet iščezava.

»Svaki put kad bi stari vidovnjaci stvorili novo
centriranje, verovali su da su se spustili u dubine ili se
popeli na nebo. Nikad nisu saznali da trenutni svet nestaje kao
mehur od sapunice kada nas nova potpuna centriranost
navede da opažamo drugi celokupan svet.«