Možeš li pisati na latinici da te cijeli Balkan razumije?
Nemam ništa protiv čirilice, ali činjenica je da spletom okolnosti puno ljudi ne zna čirilicu pa zbog komunikacije ne bi bilo dobro da inzistiraš na tom pismu.

Grome, izgleda mi da radiš kopi/pejst svojih već napisanih tekstova. Rješenje je jednostavno, konveruj tekst pa ga onda postavi, npr:

http://www.konvertor.co.rs/

Pozdrav

Grome, dosta toga što si napisao odgovara nekim mojim mislima. Pogotovo delovi vezani za duh, "korupciju" i tok kojim se ti procesi odvijaju.

Evo ovdje, uvijetno rečeno, linkovi na ostatak priče http://www.galaksija.info/forum/viewtop ... 21#p127497

Poz

Evo i za one koji neznaju ćirilicu


Mi nismo sami


Jedna od osnovnih poruka hrišćanstva, kao i ostalih religijskih učenja je da mi nismo telo već da smo duhovno biće koje živi u telu.
Stvar koja se ne pominje je da mi dok sebe vidimo kao um koji misli, mi nismo svesni da telo delimo sa još dva bića. Bogom Ocem i Duhom koji nam je dat.
Ta dva lica dele s nama ovo telo iako ih mi ne možemo videti.Stvar je da mi možemo postati svesni njihovog prisustva samo ako poverujemo da su oni tu,pa kroz praćenje dešavanja u našim životima, mi možemo uočiti njihovo prisustvo kao deo jedinstvenog bića od koga smo mi samo treći deo.
Kada jednom poverujemo da smo nas tri dela jednog bića koje upravlja ovim telom i kroz sudbinu kompletnim životom koji živimo, mi ćemo početi da obraćamo pažnju na to koje biće, kojim dalom našeg života upravlja. Jer iako svako od ova tri naša lica može da preuzme u određenoj meri deo posla koji pripada drugim licima, ipak ono ne može taj deo posla uraditi tako dobro kao što bi to uradilo lice kome je taj posao namenjen.
Umetnost Življenja se sastoji u tome, da mi živeći život naučimo da ne preuzimamo na sebe posao i odgovornist za ono što nije naš delokrug,već da imamo poverenja da će druga dva lica svoj deo posla obaviti baš onako kako je najbolje za biće kome sva tri lica pripadaju.
Ako pođemo od toga da Božansko biće čine Bog Otac, Bog Sin i Sveti Duh, a da smo mi stvoreni po Obličju Božjem, možemo izvesti zaključak da onda, kao što Bog ima tri lica tako i naše biće čine tri lica.
Evo recimo kako mi možemo prepoznati dejstvo Duha u našem biću.Možemo videti da radom pojedih organa našeg tela ne upravljamo mi, jer mi kao um nemamo svest o tome šta koji organ radi, a opet celo telo skladno radi.Skladan rad našeg organizma ne može biti proizvod slučajnosti, jednostavno mora postojati neko ko radu tela daje smisao. E, taj neko je Duh koji nam je od Boga dat. Recimo da nas zasvrbi glava, a da smo mi kao um zamišljeni oko nečeg pa ne primećujemo da nas svrbi, Duh će ipak pokrenuti ruku i počešati to mesto, a mi ćemo toga postati svesni tek ako nam neko kaže.-Šta se češkaš?Dakle vrlo lako možemo uočiti da postoji neko ko brine o tome, bez da mi imamo uopšte svest o tome.
Za Duh koji uspeva da uskladi rad milijardi i milijardi ćelija našeg organizma, a da same ćelije pri tome nemaju svest da rade za zajednicu, ni u kom sličaju ne možemo reći da je nesvesno biće. A još manje možemo reći da je sve to samo proizvod slučajnosti.Imajmo pri tom na umu da je svaka ćelija našeg tela poseban organizam koji ako ima hrane može da živi sam za sebe.Dakle svaka ćelija je posebno živo biće koje ima neku vrstu sopstvene svesti, a opet sve one prate naš misaoni tok i gledaju kako da ostvare naše ideje, tj. ideje nas kao uma koji živi u tom organizmu. Istina je da one i ne prate naš misaoni tok, već to radi Duh koji nam je od Boga dat. On je zadužen da uskladi naš misaoni tok i naša osećanja sa idejama Boga Oca, i još što-šta drugo u nešto što mi kratko zovemo Život.
Mnogi su primetili da se Duh ponaša po nekim zakonitostima od kojih ne odstupa ni levo ni desno, što jako podseća na kompjuterski program.Na gnev odgovara gnevom a na ljubav ljubavlju itd. Zaboravljamo da Duh ima čak dve svesti na koje se oslanja: Boga Oca i Boga Sina tj. Razum i um.
Razum je drugo ime za Boga oca koji živi u nama. Iako ga svi mi imamo retko ko se oslanja na njega.Ima onih koji ga i koriste ali nisu prepoznali da je to Bog otac koji živi u nama.
Boga oca ili razum možemo čuti kada postavimo neko pitanje samima sebi.Mi nećemo postaviti pitanje samome sebi ako na to pitanje znamo odgovor već uvek kad je naš um nemoćan da da odgovor. Naš um može pokušati da izbegne neugodno pitanje tako što će objekat našeg interesovanja proglasiti za glupost,jeres,sramotu. Međutim ako mi ne budemo zadovoljni takvim izbegavanjem odgovora od strane uma,mi ćemo nastaviti sa traženjem odgovora i razum će se na kraju ipak pojaviti da da odgovor.Bog otac (razum) živi u večnosti i zna sve odgovore na sva pitanja,samo je pitanje možemo li shvatiti odgovor i hoćemo li ga prihvatiti ako ga shvatimo.Zato je potrebna vera da bi smo prihvatili odgovor kakav nismo očekivali.
Boga oca možemo čuti i kroz Savest. Savest možemo prepoznati kao misli koje nas nagovaraju da ne učinimo zlo koje se spremamo da učinimo.Znate ono kad nam neko stane na žulj pa se spremamo da mu damo šta je zaslužio a u nama se pojave misli koje brane počinioca,govoreći nam nešto u stilu. –Možda nije namerno, ili –ko zna kakva ga je muka naterala,pusti ga nek ide s mirom, i slično.Savest takođe možemo čuti i kao misli koje nas nagovaraju da učinimo neko dobro delo.
Jedno od naša tri lica koja čine nas kao Božansko biće, Bog Otac živi u večnosti i zna sve naše misli od početka do kraja i na osnovu njih nam je odredio sudbinu tj. šta ćemo sve preživeti dok smo u telu.
Duh sprovodi sudbinu u delo stvarajući svet u kome živimo i on živi i u večnosti i u vremenu.
A Sin je nesavršeno lice Božje koje živi u vremenu.Dakle Sin je lice savršenog Boga kojim on živi nesavršen život u vremenu.Sin je um Božji.
Kroz Isusa Hrista svi smo mi Sinovi Božji,to jest umovi Božji.
Jer ko pozna um Gospodnji da ga pouči? A mi um Hristov imamo.
Prva Korinćanima glava 2. stih 16.
Verovatno će pažljiviji čitalac primetiti da u prethodnom tekstu pominjem da mi možemo da posmatramo svoj um. Logičan zaključak koji se nameće je da ako mi možemo da posmatramo svoj um onda mi nismo um. Kako smo onda umovi Božji ako sami nismo um čim možemo da se distanciramo od njega? Međutim, ako prihvatimo da smo svi umovi Božji onda sledi zaključak da je Um Božji sastavljen od bezbroj malih umova koje mi predstavljamo tako da božansko biće može da napravi distancu između sebe i svih tih umova. Ako sledimo logiku da smo stvoreni po obličju Božjem onda je i naš um sastavljen od određenog broja umova, a mi te umove prepoznajemo kao svoje misli. Takođe možemo primetiti da smo mi Bog našim mislima i da u našem umu mogu da žive samo misli kojima posvećujemo pažnju.Zato se misli u našem umu bore za našu pažnju i vode računa kako da je pridobiju jer je naša pažnja za njih život. Dakle naše misli (ta bića našeg uma) vode računa o tome šta mi volimo tj.čemu je naša ljubav okrenuta pa se i one okreću prema tome da bi živele. Dakle ako mi imamo ljubav prema zlu i naše misli će ići prema zlu jer će tako dobiti našu pažnju (čitaj: ljubav) a sa njom i život.
Ako malo bolje osmotrimo naše misli videćemo da sa mislima dolaze i osećanja. Sa lepim mislima dolaze lepi osećaji(radost,ljubav itd.) a sa lošim mislima dolaze loši osećaji(gnev,ljutnja,mržnja itd.). Svako ko je eksperimentisao sa mislima mogao je da primeti da kad promeni loše misli u dobre da se sa njima menja i njegovo raspoloženje. Tako mudar čovek, birajući misli kojima će da posveti svoju pažnju, utiče na svoju sreću jer on svoju pažnju daruje samo dobrim mislima.Takođe možemo primetiti da osećanja koja sa sobom donose misli utiču i na zdravlje našeg tela.Uzmimo recimo nervozu,može li da bude nervozan neko ko sluša pesmu slavuja i u sebi misli –Kako ova ptica lepo peva. Ne, već će biti nervozan onaj koga misli požuruju a situacija izgleda tako kao da on kasni. Ni pritisak nikad neće skočiti nekome ko razmišlja o lepim stvarima ili uživa u prirodi oko sebe, već uvek onome ko se bavi mislima koje svojim osećanjima utiču na pritisak.
Budući da su osećanja svojstvena živim bićima a misli u sebi nose osećanja onda netreba biti mnogo pametan pa shvatiti da su naše misli živa bića koja žive u našem umu, kao što smo mi živa bića koja žive u Božjem umu.Zbog toga što loša osećanja koja donose misli sa sobom čine da se Isus Hrist loše oseća on je sišao na zemlju gde žive njegove misli da im kaže da moraju da se promene ka dobru i da on neće večno trpeti našu sklonost ka zlu i da će doći vreme kada će zlima uskratiti pažnju(svoju ljubav).
Jer kao u jednom telu što imamo mnoge ude a udi svi nemaju jedan posao,
Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi jedan drugom. Rimljanima 12: 4 i 5
I kao što su ćelije našeg tela svaka za sebe posebno živo biće, tako smo mi ćelije Hristovog tela.Zamislite šta bi se desilo kad bi se ćelije našeg tela otimale oko hrane i skupljale zalihe da bi pokazale kako su one vrednije od ostalih. Kad bi bilo zavisti među njima. Pa telo bi prestalo da funkcioniše i sve bi pomrle. A mi kako se ponašamo, nismo li Rak u Božjem telu? Mi nemamo svest da živimo u zajednici budući de sebe vidimo odvojene jedne od drugih. A ne želimo da verujemo da smo svi deo jednog tela jer društveni život ne može da funkcioniše bez moralnih normi, a to su deset božjih zapovesti.Pogledajmo pčele, pored njih ne treba da stoji upravnik da gleda dali će dobro da obave posao. One znaju da njihov život zavisi od zajednice i moral se nameće sam po sebi. Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. A šta se dešava kad ostaviš čoveka bez kontrole na nekom poslu. Ili će nešto da ukrade,ili da spava,ili da nešto upropasti. Mi smo imali Socijalizam, divno društveno uređenje. Ali budući da nismo imali svest o društvenom životu, mi smo pokrali sve što je bilo naše da bi smo imali svaki svoje.Svi znamo kako se radilo u društvenim firmama i koji je to javašluk bio. Jednostavno, osvetio nam se nedostatak morala.A ako pogledamo ko su perjanice nemorala u društvu videćemo da su to intelektualci,umetnici,književnici, političari itd. Šta je to u teoriji evolucije tako dobro da su je intelektualci tako rado prihvatili, kada za nju pravih dokaza nema.Odgovor je da nema potrebe da se živi moralno,jači preživljava, eto to je ono što je teoriji evolucije dalo život. Nema društvenog života,nema morala, pobeđuje jači. Država je samo tu da obezbedi fer uslove u areni.
Jednom je neko rekao –Da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti.
Samo svest da smo ćelije jednog tela može nas dovesti do toga da budemo moralni i puni ljubavi jedni za druge.Jer deset Božjih zapovesti nisu ništa drugo do moralni zakon ljubavi. Ako neznamo kakva je prava ljubav pogledajmo deset božjih zapovesti i shvatićemo.
Pogledajmo šta kažu umetnici. –Da bi umetnost došla do izražaja neophodna je sloboda. I pri tom se misli da je moral granica slobode pa je umetniku dozvoljeno da bude nemoralan zarad umetnosti. Zamislimo da meni dođe da slikam unakaženo telo nekog od vas, pa lepo zakoljem i unakazim objekat na kojem želim umetnički da se izrazim. Tako umetnici nemoralom ubijaju društvo vodeći ga u smrt, jer nemoral je smrt društvenog života.
Kada se sloboda koristi u službi dobra,onda smo sluge (robovi) dobra. A kada se koristi u službi zla onda smo sluge (robovi) zla. Dakle bili slobodni u dobru ili zlu mi smo robovi svoje slobode, samo što slepci misle da su kada robuju zlu slobodniji od onih koji robuju dobru.

Игра светлости и таме

Са научног становишта наше око сем рецептора за дневни вид који разликује црвену, зелену и плаву боју имамо и ноћни вид , такозвани црно бели вид.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Mre%C5%BEnica_(oko)
Док са религијског становишта имамо информацију да је Бог светлост и да Бога нико никад није видео. Што ће рећи да је светлост невидљива. А да ми као духовна бића реагујемо само на недостатак светлости, тј. На таму.
Пошто из Библије имамо вест да је материјални свет створен по угледу на духовни, то се намеће закључак да наше око не види светлост већ осећа њен недостатак.
То ме је навело да мало испробавам у Windows-ovom програму за цртање paint-u, јер у њему може да се испроба како се мешају светлосне боје. Јер светлосне боје немају исту шему као материјалне боје.у материјалним бојама су три основне боје жута, црвена и плава па се њиховим мешањем добијају зелена,наранџаста,љубичаста и браон. И то је CMYK шема боја под условом да се штампа на белом папиру, иначе нема ништа од беле боје.Док код светлосних боја основне боје су зелена, плава и црвена па се њиховим мешањем добијају остале боје, при том нико не помиње да се мора играти мало и са јачином светлости да би се добиле све боје, као и да кад је угашен извор светлости то је црна боја као што код материјалних боја бели папир представља основу. И ово се зове RBG red,blue,green шема боја.
Дакле ако узмемо здраво за готово да наше око види светлост и да разликује три боје светлосног спектра као и да се њиховим мешањем могу добити остале боје спектра. Па у paint-u помешамо зелену и црвену светлост добићемо жуту светлост. То је ок, наш ум кад рецептори осете зелену и зуту светлост то тумачи и и ми тај извор видимо као извор жуте светлости иако немамо рецепторе за жуту светлост. Бар тако испада са научног становишта. Међути већ код мешања зелене и плаве светлости ми имамо проблем. Наш ум не реагује тако што ће да нам да нову боју већ ми извор видимо као извор светло плаве светлости. А тек са смањењем јачине светлости ми добијамо тамно зелени извор, као кад би смо ставили плави у зелени филтер један преко другог па кроз њих пропустили светлост.
Исти случај се дешава и ако помешамо срвену и плаву светлост, уместо нове боје, која се добија кад помешамо материјалне боје, ми добијамо розе извор светлости, Та розе боја се као што знамо добија избељивањем црвене боје. Љубичаста боја се појављује тек са смањењем јачине светлости на пола као и у случају мешања зелене и плаве боје светлости.
Посматрајући лед диоде примећујемо да у зависности од тога које је боје пластика на лед диоди зависи и коју боју светлости ћемо да видимо па зелена диода емитује зелену светлост црвена црвену жута жуту и тако даље. Схватио сам да је светлост увек бела а да ми филтрирањем од ње добијамо боје светлости. Па ако желимо да добијемо жуту боју ми морамо да упалимо зелену и црвену диоду, што значи да морамо да имамо два извора а да ако би смо ставили црвени и зелени филтер један преко другог добили би смо тамно жут извор светлости , као кад би жутој материјалмој боји додали црну боју.
Са друге стране ако прихватимо религијску вест, да наше око не види светлост већ њен недостатак долазимо до следећег.
Светлост падне на неку површину па у зависности од тога каква је површина она ће или упити сву светлост или неке боје светлости упити а неке одбити или пропустити светлост кроз себе као стакло. Ако површина одбије све боје светлости којих има три жута плава и црвена тада ми ту површину доживљавамо као белу. То је мала игра uма јер ми немамо рецепторе за белу светлост већ тако наш ум тумачи кад су рецептори задовољни и не шаљу никакву вест мозгу. Када светлост падне на лист, па он упије жуту и плаву боју светлости а у наше око дође црвена , тада рецептори за жуту и плаву боју шаљу вест мозгу да нема плаве и жуте светлости и наш ум то тумачи и ми тај лист доживљавамо као зелен. Да се није умешао наш ум мозак би то тумачио као да недостају жута и плава боја светлости али пошто је се умешао наш ум онда ми лист доживљавамо зеленим.дакле зелена боја је производ нашег ума. Ако би светлост пала на површину која упија сву светлост наше око би мозгу послало вест да са те површине не долази светлост и наш ум би то протумачио као да је та површина црна.
Е сад треба да видимо како све ово ради кад је у питању РБГ шема боја коју користе и телевизори.
Кад су у питању материјалне боје долази до одузимања светлости. Па ако помешамо жуту и плаву боју добићемо материју која ће да упије жуту и плаву боју светлости па ће наш ум тај материјал видети као зелен док код телевизора доилази до сабирања боја . па кад један пиксел обасјамо плавом диодом,плаво филтрираном светлошћу па тај исти пиксел обасјамо и црвеном диодом тј. Црвено филтрираном светлошћу, дакле један пиксел обасјавамо са два извора светлости. То је као да бели зид обасјамо са две сијалице, једном обојеном у плаво да филтрира плаву боју а другом црвеном да филтрира црвену боју.кроз плави филтер ће проћи,жута +црвена боја светлости а кроз црвени филтер ће проћи жута +плава боја светлости. Дакле на зид ће пасти или у наше око нема везе жута +црвена из једног извора и жута+ плава из другог извора и ми ћемо зид или пиксел видети као розе.Избељено црвени. Овде имамо проблем ! Зашто не видимо пиксел белим кад из њега долазе све три боје светлости. Изгледа да плави филтер задржава и мало црвене светлости па зато пиксел/зид бивају обојени у розе. Али зато ако на један извор светлости ставимо црвени и плави филтер пиксел/зид ће бити љубичаст, и то је једна од ствари које дефинитивно указују да наше око не види светлост већ њен недостатак.
Да погледамо шта се дешава кад зид обасјамо са два извора ако на један извор ставимо плави а на други зелени филтер.Зелени филтер ће упити жуту и плаву боју светлости а пропустити црвену, док ће плави филтер задржати плаву а пропустити црвену и жуту светлост. Дакле Пиксел/зид ће бити обасјан црвеном+црвеном +жутом бојим светлости и ми ћемо тај Пиксел/зид видети као светло плав. Као кад плавој материјалној боји додамо белу боју. И овде имамо проблем као код розе боје. Наиме и овом случају пиксел/зид нису обасјани плавом светлошћу и ми би требали да га видимо плавог , али не ми га видимо светло плавог.Међутим посматрањем жуте боје светлости примећујемо да се она понаша као осиромашена бела светлост, као д у њој има и мало плаве и мало црвене светлости. Ако погледамо и Сунце видимо мало жуткасто. Изгледа да или хелијум којим је сунце омотано мало задржава и осиромашује светлост или светлост на проласку кроз атмосверу буде додатно осиромашена за плаву боју светлости па ми кад погледамо горе видимо небеско плаветнило које је последица баш тог осиромашења светлости на проласку кроз атмосверу.
Ово са сабирањем светлоси нам може пружити још један занимљив увид. Хајде да сабирамо светлост имајући у виду да се светлост и код РБГ шеме боја филтрира.
По званичној науци црвени филтер зауставља плаву и зелену светлост а пропушта црвену а плави филтер зауставља зелену и црвену а пропушта плаву боју светлости. По логици ствари ако би смо ставили ова два филтера један преко другога светлост неби могла да прође кроз такав филтер јер би била сва заустављена . међутим зид који је обасјан светлошћу која пролази кроз такав филтер бива љубичаст. Што ће рећи да званична наука има проблем са схватањем како функционише светлост. Док у случају да наше око види недостатак светлости срвени филтер пропушта плаву и жуту светлост а плави црвену и жуту и кад се саставе проћи ће жута боја светлости а црвена и плава ће бити заробљене у филтеру, рецептори у нашем оку ће јавити мозгу да нема црвене и плаве и наш ум ће рећи зид је љубичаст. На овај начин ми експериментално доказујемо да наше око не види светлост већ реагује на њен недостатак.

A evo i latiničnim pismom


Igra svetlosti i tame

Sa naučnog stanovišta naše oko sem receptora za dnevni vid koji razlikuje crvenu, zelenu i plavu boju imamo i noćni vid , takozvani crno beli vid.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Mre%C5%BEnica_(oko)
Dok sa religijskog stanovišta imamo informaciju da je Bog svetlost i da Boga niko nikad nije video. Što će reći da je svetlost nevidljiva. A da mi kao duhovna bića reagujemo samo na nedostatak svetlosti, tj. Na tamu.
Pošto iz Biblije imamo vest da je materijalni svet stvoren po ugledu na duhovni, to se nameće zaključak da naše oko ne vidi svetlost već oseća njen nedostatak.
To me je navelo da malo isprobavam u Windows-ovom programu za crtanje paint-u, jer u njemu može da se isproba kako se mešaju svetlosne boje. Jer svetlosne boje nemaju istu šemu kao materijalne boje.u materijalnim bojama su tri osnovne boje žuta, crvena i plava pa se njihovim mešanjem dobijaju zelena,narandžasta,ljubičasta i braon. I to je CMYK šema boja pod uslovom da se štampa na belom papiru, inače nema ništa od bele boje.Dok kod svetlosnih boja osnovne boje su zelena, plava i crvena pa se njihovim mešanjem dobijaju ostale boje, pri tom niko ne pominje da se mora igrati malo i sa jačinom svetlosti da bi se dobile sve boje, kao i da kad je ugašen izvor svetlosti to je crna boja kao što kod materijalnih boja beli papir predstavlja osnovu. I ovo se zove RBG red,blue,green šema boja.
Dakle ako uzmemo zdravo za gotovo da naše oko vidi svetlost i da razlikuje tri boje svetlosnog spektra kao i da se njihovim mešanjem mogu dobiti ostale boje spektra. Pa u paint-u pomešamo zelenu i crvenu svetlost dobićemo žutu svetlost. To je ok, naš um kad receptori osete zelenu i zutu svetlost to tumači i i mi taj izvor vidimo kao izvor žute svetlosti iako nemamo receptore za žutu svetlost. Bar tako ispada sa naučnog stanovišta. Međuti već kod mešanja zelene i plave svetlosti mi imamo problem. Naš um ne reaguje tako što će da nam da novu boju već mi izvor vidimo kao izvor svetlo plave svetlosti. A tek sa smanjenjem jačine svetlosti mi dobijamo tamno zeleni izvor, kao kad bi smo stavili plavi u zeleni filter jedan preko drugog pa kroz njih propustili svetlost.
Isti slučaj se dešava i ako pomešamo srvenu i plavu svetlost, umesto nove boje, koja se dobija kad pomešamo materijalne boje, mi dobijamo roze izvor svetlosti, Ta roze boja se kao što znamo dobija izbeljivanjem crvene boje. Ljubičasta boja se pojavljuje tek sa smanjenjem jačine svetlosti na pola kao i u slučaju mešanja zelene i plave boje svetlosti.
Posmatrajući led diode primećujemo da u zavisnosti od toga koje je boje plastika na led diodi zavisi i koju boju svetlosti ćemo da vidimo pa zelena dioda emituje zelenu svetlost crvena crvenu žuta žutu i tako dalje. Shvatio sam da je svetlost uvek bela a da mi filtriranjem od nje dobijamo boje svetlosti. Pa ako želimo da dobijemo žutu boju mi moramo da upalimo zelenu i crvenu diodu, što znači da moramo da imamo dva izvora a da ako bi smo stavili crveni i zeleni filter jedan preko drugog dobili bi smo tamno žut izvor svetlosti , kao kad bi žutoj materijalmoj boji dodali crnu boju.
Sa druge strane ako prihvatimo religijsku vest, da naše oko ne vidi svetlost već njen nedostatak dolazimo do sledećeg.
Svetlost padne na neku površinu pa u zavisnosti od toga kakva je površina ona će ili upiti svu svetlost ili neke boje svetlosti upiti a neke odbiti ili propustiti svetlost kroz sebe kao staklo. Ako površina odbije sve boje svetlosti kojih ima tri žuta plava i crvena tada mi tu površinu doživljavamo kao belu. To je mala igra uma jer mi nemamo receptore za belu svetlost već tako naš um tumači kad su receptori zadovoljni i ne šalju nikakvu vest mozgu. Kada svetlost padne na list, pa on upije žutu i plavu boju svetlosti a u naše oko dođe crvena , tada receptori za žutu i plavu boju šalju vest mozgu da nema plave i žute svetlosti i naš um to tumači i mi taj list doživljavamo kao zelen. Da se nije umešao naš um mozak bi to tumačio kao da nedostaju žuta i plava boja svetlosti ali pošto je se umešao naš um onda mi list doživljavamo zelenim.dakle zelena boja je proizvod našeg uma. Ako bi svetlost pala na površinu koja upija svu svetlost naše oko bi mozgu poslalo vest da sa te površine ne dolazi svetlost i naš um bi to protumačio kao da je ta površina crna.
E sad treba da vidimo kako sve ovo radi kad je u pitanju RBG šema boja koju koriste i televizori.
Kad su u pitanju materijalne boje dolazi do oduzimanja svetlosti. Pa ako pomešamo žutu i plavu boju dobićemo materiju koja će da upije žutu i plavu boju svetlosti pa će naš um taj materijal videti kao zelen dok kod televizora doilazi do sabiranja boja . pa kad jedan piksel obasjamo plavom diodom,plavo filtriranom svetlošću pa taj isti piksel obasjamo i crvenom diodom tj. Crveno filtriranom svetlošću, dakle jedan piksel obasjavamo sa dva izvora svetlosti. To je kao da beli zid obasjamo sa dve sijalice, jednom obojenom u plavo da filtrira plavu boju a drugom crvenom da filtrira crvenu boju.kroz plavi filter će proći,žuta +crvena boja svetlosti a kroz crveni filter će proći žuta +plava boja svetlosti. Dakle na zid će pasti ili u naše oko nema veze žuta +crvena iz jednog izvora i žuta+ plava iz drugog izvora i mi ćemo zid ili piksel videti kao roze.Izbeljeno crveni. Ovde imamo problem ! Zašto ne vidimo piksel belim kad iz njega dolaze sve tri boje svetlosti. Izgleda da plavi filter zadržava i malo crvene svetlosti pa zato piksel/zid bivaju obojeni u roze. Ali zato ako na jedan izvor svetlosti stavimo crveni i plavi filter piksel/zid će biti ljubičast, i to je jedna od stvari koje definitivno ukazuju da naše oko ne vidi svetlost već njen nedostatak.
Da pogledamo šta se dešava kad zid obasjamo sa dva izvora ako na jedan izvor stavimo plavi a na drugi zeleni filter.Zeleni filter će upiti žutu i plavu boju svetlosti a propustiti crvenu, dok će plavi filter zadržati plavu a propustiti crvenu i žutu svetlost. Dakle Piksel/zid će biti obasjan crvenom+crvenom +žutom bojim svetlosti i mi ćemo taj Piksel/zid videti kao svetlo plav. Kao kad plavoj materijalnoj boji dodamo belu boju. I ovde imamo problem kao kod roze boje. Naime i ovom slučaju piksel/zid nisu obasjani plavom svetlošću i mi bi trebali da ga vidimo plavog , ali ne mi ga vidimo svetlo plavog.Međutim posmatranjem žute boje svetlosti primećujemo da se ona ponaša kao osiromašena bela svetlost, kao d u njoj ima i malo plave i malo crvene svetlosti. Ako pogledamo i Sunce vidimo malo žutkasto. Izgleda da ili helijum kojim je sunce omotano malo zadržava i osiromašuje svetlost ili svetlost na prolasku kroz atmosveru bude dodatno osiromašena za plavu boju svetlosti pa mi kad pogledamo gore vidimo nebesko plavetnilo koje je posledica baš tog osiromašenja svetlosti na prolasku kroz atmosveru.
Ovo sa sabiranjem svetlosi nam može pružiti još jedan zanimljiv uvid. Hajde da sabiramo svetlost imajući u vidu da se svetlost i kod RBG šeme boja filtrira.
Po zvaničnoj nauci crveni filter zaustavlja plavu i zelenu svetlost a propušta crvenu a plavi filter zaustavlja zelenu i crvenu a propušta plavu boju svetlosti. Po logici stvari ako bi smo stavili ova dva filtera jedan preko drugoga svetlost nebi mogla da prođe kroz takav filter jer bi bila sva zaustavljena . međutim zid koji je obasjan svetlošću koja prolazi kroz takav filter biva ljubičast. Što će reći da zvanična nauka ima problem sa shvatanjem kako funkcioniše svetlost. Dok u slučaju da naše oko vidi nedostatak svetlosti srveni filter propušta plavu i žutu svetlost a plavi crvenu i žutu i kad se sastave proći će žuta boja svetlosti a crvena i plava će biti zarobljene u filteru, receptori u našem oku će javiti mozgu da nema crvene i plave i naš um će reći zid je ljubičast. Na ovaj način mi eksperimentalno dokazujemo da naše oko ne vidi svetlost već reaguje na njen nedostatak.

Парадокс
Парадокс, или преведено на српски, НЕПРИХВАТЉИВО МИШЉЕЊЕ. У пракси, то је свака она идеја коју је наш ум прогласио за глупост, лудост, лаж, немогуће итд. Св. Ап. Павле не користи реч ''парадокс'', па каже да је лудост Божја паметнија од људи. Ево узмимо на пример да нам неко каже како ми незнамо каква је права љубав те да стога незнамо ни да волимо. Таква изјава је парадокс (неприхватљиво мишљење) за наш ум, и наш ум ће одмах онога ко је тако нешто рекао покушати да омаловажи. Рећи ће нешто у стилу: - Дај пусти га видиш да је луд,глуп и сл. У животу уопште њега је најлакше приметити као идеју коју наш ум не жели да прихвати јер обезвређује све оно са чиме се он (наш Ум)идетификовао. Ако се мало боље замислимо видећемо да се наш ум поистовећује са свим оним што ће га учинити већим. Да се ми осећамо великим зато што имамо нешто. Све оно ш чим се наш ум поистоветио он пристаја и то постаје његова својина.Тако имамо свој ауто, своје пријатеље, децу, знање, разне способности, лепоту, јахту итд. Из исте потребе нашег ума да буде неко ми купујемо ланчиће,дијамантско прстење и все другошто ће по мишљењу нашег ума учинити да ми будемо више вредни од других људи.
Тако да је у богатим друштвима потребно много више да би се наш ум осетио вредним а у сиромашнијим друштвима мање. Дакле да би смо ми вредели, много људи треба да буде мање вредно од нас, што ће реци да ми морамо уједно да се трудимо да други не достигну наше вредности. А шта је вредно у једном друштву одређује мода( оно што се рекламира на телевизији).Узмимо рецимо реч драгоценост, сама реч говори да то што је драгоценост нема цену( вредност), али да њему вредност даје то што је драго. А зашто је драго? –Па задо јер наш ум мисли да ће ако буде поседовао то бити више цењен.
Истина је да већина ствари не вреди ни део своје цене али реклама утиче да оне постану драгоцене и њихова вредност вишеструко скаче. И увек кад неко покуша да омаловажи оно кроз шта се наш ум види великим ( као што то сада ја чиним), он ће се побунити и прогласити то ново мишљерње као неприхватљиво (парадокс). Сваку такву идеју он ће прогласити за глупост, лудост, секташење и сл. И неће о тој идеји хтети ни да размисли јер то је за њега неприхватљиво мишљење. Када се наш ум обогати знањем, тада знање постаје наше богатство и Ако се појави неко ко тврди да то што знамо није тачно и да ништа не вреди тада ће наш ум свим силама покушавати да заштити стечено знање проглашавајући доносиоца новог знања(светлости) за шарлатана и незналицу. Спреман је да иде толико далеко да су поједини доносиоци светлости(новог знања)убијени, спаљени,разапети на крст итд. Многи научници су поднели прогањање од својих колега, па и Никола Тесла међу њима. Мудар Човек знање тражи тамо где сви избегавају. Чистоћу налази тамо где други виде прљавштину, лепоту налази у ружном а у цвећу види коров и трње, светлост налази у тами. А у уметности види извир неморала.

Paradoks
Paradoks, ili prevedeno na srpski, NEPRIHVATLjIVO MIŠLjENjE. U praksi, to je svaka ona ideja koju je naš um proglasio za glupost, ludost, laž, nemoguće itd. Sv. Ap. Pavle ne koristi reč ''paradoks'', pa kaže da je ludost Božja pametnija od ljudi. Evo uzmimo na primer da nam neko kaže kako mi neznamo kakva je prava ljubav te da stoga neznamo ni da volimo. Takva izjava je paradoks (neprihvatljivo mišljenje) za naš um, i naš um će odmah onoga ko je tako nešto rekao pokušati da omalovaži. Reći će nešto u stilu: - Daj pusti ga vidiš da je lud,glup i sl. U životu uopšte njega je najlakše primetiti kao ideju koju naš um ne želi da prihvati jer obezvređuje sve ono sa čime se on (naš Um)idetifikovao. Ako se malo bolje zamislimo videćemo da se naš um poistovećuje sa svim onim što će ga učiniti većim. Da se mi osećamo velikim zato što imamo nešto. Sve ono š čim se naš um poistovetio on prisvaja i to postaje njegova svojina.Tako imamo svoj auto, svoje prijatelje, decu, znanje, razne sposobnosti, lepotu, jahtu itd. Iz iste potrebe našeg uma da bude neko mi kupujemo lančiće,dijamantsko prstenje i sve drugo što će po mišljenju našeg uma učiniti da mi budemo više vredni od drugih ljudi.
Tako da je u bogatim društvima potrebno mnogo više da bi se naš um osetio vrednim a u siromašnijim društvima manje. Dakle da bi smo mi vredeli, mnogo ljudi treba da bude manje vredno od nas, što će reci da mi moramo ujedno da se trudimo da drugi ne dostignu naše vrednosti. A šta je vredno u jednom društvu određuje moda( ono što se reklamira na televiziji).Uzmimo recimo reč dragocenost, sama reč govori da to što je dragocenost nema cenu( vrednost), ali da njemu vrednost daje to što je drago. A zašto je drago? –Pa zado jer naš um misli da će ako bude posedovao to biti više cenjen.
Istina je da većina stvari ne vredi ni deo svoje cene ali reklama utiče da one postanu dragocene i njihova vrednost višestruko skače. I uvek kad neko pokuša da omalovaži ono kroz šta se naš um vidi velikim ( kao što to sada ja činim), on će se pobuniti i proglasiti to novo mišljernje kao neprihvatljivo (paradoks). Svaku takvu ideju on će proglasiti za glupost, ludost, sektašenje i sl. I neće o toj ideji hteti ni da razmisli jer to je za njega neprihvatljivo mišljenje. Kada se naš um obogati znanjem, tada znanje postaje naše bogatstvo i Ako se pojavi neko ko tvrdi da to što znamo nije tačno i da ništa ne vredi tada će naš um svim silama pokušavati da zaštiti stečeno znanje proglašavajući donosioca novog znanja(svetlosti) za šarlatana i neznalicu. Spreman je da ide toliko daleko da su pojedini donosioci svetlosti(novog znanja)ubijeni, spaljeni,razapeti na krst itd. Mnogi naučnici su podneli proganjanje od svojih kolega, pa i Nikola Tesla među njima. Mudar Čovek znanje traži tamo gde svi izbegavaju. Čistoću nalazi tamo gde drugi vide prljavštinu, lepotu nalazi u ružnom a u cveću vidi korov i trnje. A svetlost nalazi u tami. A u umetnosti nalazi izvor nemorala.

Култура овог света

У Царству које ће доћи на уметнике ће се гледати као на друштвени смрад.
Једина вредност која ће се ценити је Љубав према Ближњем.
И сваки који велича уметност биће смрад од кога ће окретати главу.
Уметност и култура овога света су рак- рана друштвеног живота, ко хоће да види.
Ствар је да култура овог света вреднује људе по делима која им је Бог дао, па самим тим нису ни њихова. Културан човек овога света ће рећи како је Леонардо Да Винчи био велики човек зато што је створио многа позната уметничка дела. А ко је иоле духован зна да човека великим само љубав може да учини. Култура овога света је заснована на погрешним вредностима које величају људе по њиховом делима.
Ево Господ Бог је створио милијарде људи да се не појави ни један исти, па га ретко ко велича. Нису ли пред Богом сви људи исти а ми величамо једног молера да је већи човек од осталих. Његов морал се и не помиње јер је он велики сликар.
Наше ћерке играју голе и нису курве, него уметнице. Да не набрајам шта се све не ради а води се као уметност. Оне су ин а онај пружни радник што ради за друштво на 40 степени у хладу је нико и ништа. Да се разумемо, лепе су Леонардове слике и остала дела, али то није разлог да славимо њега као екстра човека. То је погрешно у култури овога света која велича уметност.
Зашто смо сиротиња? -јер трчимо за погрешним вредностима и не можемо да их достигнемо, јер има нешто у нама што нам неда да будемо баш толики нељуди. Јер само бараба у овом свету искривљених вредности може да успе.
Можемо да се обучемо за пар хиљада динара или да платимо одело и по неколико десетина хиљада, а ако га је сачинио уметник цена може да достидне и милионче.Шта ми плаћамо кад купујемо уметничко дело? –Плаћамо нашу погрешну преставу да ћемо бити већи у очима других људи. И ако немамо новца да себи приуштимо већу вредност ми се осећамо као сиротиња. А истина је да нас сиротињом чине погрешне вредности овог света у које и сами верујемо. И васпитавајући децу да цене такве вредности, ми их васпитавамо да буду сиротиња целога живота.
Ако бих ја смућкао пар мириса и од тога направио неки нови леп мирис,то би било ништа. Али, ако би то урадио Антонио Бандерас онда би то била права ствар и могла би да се прода по несразмерно већој цени него што ти мириси вреде. Народ не схвата да се мода и укуси одређују у уму а не чулима, и да се маркетингом утиче на то шта ћемо ми сматрати укусним, лепим,вредним итд. Ми стога не размишљамо својом главом већ размишљамо културом која нам је наметнута кроз медије. И трудећи се да достигнемо вреднисти једне такве културе ми постајемо све сиромашнији јер скупо плаћамо оно што ништа не вреди.
Да се разумемо,Ја незнам какав је човек био Леонардо. Можда је био и добар човек,верник. Па сад ужива у рајском насељу, али му тај ужитак сигурно нису приуштиле слике него Вера и љубав према Ближњем. Пред Богом његова је судбина била да буде вешт сликар и то га не чини ни великим ни малим на небу.Него људи који су ишта постигли у животу желе да им се то цени као њихова величина. Из тог разлога они величају способности и знање као нешто велико да би се и њима то признало у величину а ми остали треба да робујемо тој њиховој опсесији.
Јесу ли нам потребне Леонардове слике да би били срећни,или Бардерасови парфеми, или да видимо Цецине голе груди? Има лепоте у уметниким делима,као што је најлепши цвет који расте у трњу. Али се то неможе узети као вредност по којој се мери Човек. Човека чине Љубав према Ближњем, Доброта, Милосрђе итд. И ко то нема у себи је нечовек па макар његова уметничка дела ценио цео свет. Тај је пред Господом Богом Ништа.
Интелектуалци нису препознали куда воде друштво ствари које су они видели вреднима. Својим виђењем добра послужили су творевини уместо творцу.Систем вредности који су створили је јако тешко оборити јер народ не жели да чује да је испао глуп. Некако више воли да чује како је у праву и кад греши.Исуса Христа су разапели само зато што им је говорио истину у погледу њихових заблуда. Интелектуалци то нису хтели да чују. Прост народ би то и прихватио, чак је имао све више присталица. Кад су интелектуалци оног времена видели да прост народ иде за Исусом Христом решили су да га убију и тако задрже народ у ропству лажним вредностима.
Морамо да схватимо да је за нас једини излаз у вредностима као што су: Доброта, Милосрђе, Љубав према Ближњем. итд. Погледајмо колико се новца троши на погрешне вредности, па сиромаштва би нестало да се тај новац потроши на милосрђе.

Kultura ovog sveta

U Carstvu koje će doći na umetnike će se gledati kao na društveni smrad.
Jedina vrednost koja će se ceniti je Ljubav prema Bližnjem.
I svaki koji veliča umetnost biće smrad od koga će okretati glavu.
Umetnost i kultura ovoga sveta su rak- rana društvenog života, ko hoće da vidi.
Stvar je da kultura ovog sveta vrednuje ljude po delima koja im je Bog dao, pa samim tim nisu ni njihova. Kulturan čovek ovoga sveta će reći kako je Leonardo Da Vinči bio veliki čovek zato što je stvorio mnoga poznata umetnička dela. A ko je iole duhovan zna da čoveka velikim samo ljubav može da učini. Kultura ovoga sveta je zasnovana na pogrešnim vrednostima koje veličaju ljude po njihovom delima.
Evo Gospod Bog je stvorio milijarde ljudi da se ne pojavi ni jedan isti, pa ga retko ko veliča. Nisu li pred Bogom svi ljudi isti a mi veličamo jednog molera da je veći čovek od ostalih. Njegov moral se i ne pominje jer je on veliki slikar.
Naše ćerke igraju gole i nisu kurve, nego umetnice. Da ne nabrajam šta se sve ne radi a vodi se kao umetnost. One su in a onaj pružni radnik što radi za društvo na 40 stepeni u hladu je niko i ništa. Da se razumemo, lepe su Leonardove slike i ostala dela, ali to nije razlog da slavimo njega kao ekstra čoveka. To je pogrešno u kulturi ovoga sveta koja veliča umetnost.
Zašto smo sirotinja? -jer trčimo za pogrešnim vrednostima i ne možemo da ih dostignemo, jer ima nešto u nama što nam neda da budemo baš toliki neljudi. Jer samo baraba u ovom svetu iskrivljenih vrednosti može da uspe.
Možemo da se obučemo za par hiljada dinara ili da platimo odelo i po nekoliko desetina hiljada, a ako ga je sačinio umetnik cena može da dostidne i milionče.Šta mi plaćamo kad kupujemo umetničko delo? –Plaćamo našu pogrešnu prestavu da ćemo biti veći u očima drugih ljudi. I ako nemamo novca da sebi priuštimo veću vrednost mi se osećamo kao sirotinja. A istina je da nas sirotinjom čine pogrešne vrednosti ovog sveta u koje i sami verujemo. I vaspitavajući decu da cene takve vrednosti, mi ih vaspitavamo da budu sirotinja celoga života.
Ako bih ja smućkao par mirisa i od toga napravio neki novi lep miris,to bi bilo ništa. Ali, ako bi to uradio Antonio Banderas onda bi to bila prava stvar i mogla bi da se proda po nesrazmerno većoj ceni nego što ti mirisi vrede. Narod ne shvata da se moda i ukusi određuju u umu a ne čulima, i da se marketingom utiče na to šta ćemo mi smatrati ukusnim, lepim,vrednim itd. Mi stoga ne razmišljamo svojom glavom već razmišljamo kulturom koja nam je nametnuta kroz medije. I trudeći se da dostignemo vrednisti jedne takve kulture mi postajemo sve siromašniji jer skupo plaćamo ono što ništa ne vredi.
Da se razumemo,Ja neznam kakav je čovek bio Leonardo. Možda je bio i dobar čovek,vernik. Pa sad uživa u rajskom naselju, ali mu taj užitak sigurno nisu priuštile slike nego Vera i ljubav prema Bližnjem. Pred Bogom njegova je sudbina bila da bude vešt slikar i to ga ne čini ni velikim ni malim na nebu.Nego ljudi koji su išta postigli u životu žele da im se to ceni kao njihova veličina. Iz tog razloga oni veličaju sposobnosti i znanje kao nešto veliko da bi se i njima to priznalo u veličinu a mi ostali treba da robujemo toj njihovoj opsesiji.
Jesu li nam potrebne Leonardove slike da bi bili srećni,ili Barderasovi parfemi, ili da vidimo Cecine gole grudi? Ima lepote u umetnikim delima,kao što je najlepši cvet koji raste u trnju. Ali se to nemože uzeti kao vrednost po kojoj se meri Čovek. Čoveka čine Ljubav prema Bližnjem, Dobrota, Milosrđe itd. I ko to nema u sebi je nečovek pa makar njegova umetnička dela cenio ceo svet. Taj je pred Gospodom Bogom Ništa.
Intelektualci nisu prepoznali kuda vode društvo stvari koje su oni videli vrednima. Svojim viđenjem dobra poslužili su tvorevini umesto tvorcu.Sistem vrednosti koji su stvorili je jako teško oboriti jer narod ne želi da čuje da je ispao glup. Nekako više voli da čuje kako je u pravu i kad greši.Isusa Hrista su razapeli samo zato što im je govorio istinu u pogledu njihovih zabluda. Intelektualci to nisu hteli da čuju. Prost narod bi to i prihvatio, čak je imao sve više pristalica. Kad su intelektualci onog vremena videli da prost narod ide za Isusom Hristom rešili su da ga ubiju i tako zadrže narod u ropstvu lažnim vrednostima.
Moramo da shvatimo da je za nas jedini izlaz u vrednostima kao što su: Dobrota, Milosrđe, Ljubav prema Bližnjem. itd. Pogledajmo koliko se novca troši na pogrešne vrednosti, pa siromaštva bi nestalo da se taj novac potroši na milosrđe.

Um je u isto vreme od svega toga napravio sebi i oslonce, pa ih zato tako brani, jer ako ostane bez njih ili pada ili mora traziti nove. To zna biti bolno. Zato je um spreman i da laze sebe i da se pravi da ne vidi da je nesto drugacije, nego sto on misli.



Te vrednosti se menjaju. Recimo, vrednosti koje su potrebne za kolege sa posla, za porodicu, za roditelje, za zenu ili muza, za komsije......
Samo se po potrebi menjamo, u zavisnosti s kime smo i interakciji.

Jeste Blagoje dobro si to povezao. U principu o svakoj od tema o kojoj sam pisao može da se napiše knjiga. Ali sam ja zadovoljn ako nekoga ponukam da razmišlja o ovim stvarima Kao što si to ti uradio. To više ljudi bude razmišljlo o svemu tome, to su veće šanse da se rodi još neka korisna ideja koja će unaprediti celu stvar. Pa ako nešto od toga i zaživi u svetu, to bi bilo premija.

Како хранимо ум

Ако обратимо пажњу приметићемо да све чему посветимо пажњу, касније наш
ум о томе премишља. Разрађује могуће варијанте и другачије приступе. Могућу штету и корист од другачијег исхода или размишљања.
Погледајмо то овако: Исус Христ је пастир а нас назива стадом тј. Овцама.
Овце су преживари, прво пасу а после преживају храну.
Шта покушавам да кажем.
Ми посвећујући пажњу одређеним стварима у нашем животу тим истим стварима хранимо наш ум, па он касније када ми не посвећујемо пажњу ничем одређено, вади из утробе храну па је прежива или прежвакава.
Сама реч прежива указује на то да ми кроз ум поново преживљавамо већ проживљене ситуације на другачији начин.
Рецимо кад погледамо неки филм, ми касније неминовно размишљамо о њему сагледавајући га из других углова.
Дакле можемо рећи да нисмо случајно названи овцама. Већ Исус Христ врло добро зна како се ми ( као духовна бића), хранимо кроз оно чему посвећујемо пажњу. Можемо приметити да кад имамо могућност већег избора хране , пи се углавном одлучујемо за нешто што углавном једемо.Хранимо се по навици.Исти је случај и са нашим умом, он по навици нас води на места где се дешавају ствари којима он воли да се храни.Коцкар свакодневно иде у кладионицу,Зависник од лоших вести чита новине и гледа дневник.Сексуални манијак трага за порнићима, трачара иде у друштво где се трачари итд. Наши умови користећи се мислима и осећањима, нас кроз наше навике воде тамо где налазе храну, а ми будући несвесни тога постајемо слуге наших умова у њиховој потрази за храном.Погледајмо на примеру Св. Писма разлику у исхрани разумног човека и човека који се ослања само на интелект.
Посветимо нашу пажњу ономе шта пише у Св. Писму у тако нахранимо ум. После тога долази до варења хране тј. њеног прежвакавања у нашем уму. И прво се издвајају штетне идеје. Као што бубрези у нашем телу служе да одстране лоше материје тако разум служи да се одстране лоше идеје из процеса варења хране у нашем уму. Будући да интелектуалци(људи који се не ослањају на разум, ово је моја дефиниција интелектуалца)не користе Разум(духовне бубреге) они се наједу отровима и не сачекаји ону праву храну,праве идеје,духовне витамине. Чак и ако се деси да окусе нешто од ових витамина они будући да немају вере њих одбаце јер су се већ најели штетних идеја. Тако да интелектуалац нема ни представу чиме се наслађује човек који користи разум.Вековима људи размишљају и многе су књиге написане о кроћењу ума, а све у незнању да је наша пажња животна енергија за наш ум и да без ње он не може ништа. А наши стари су добро знали да чему год ми дамо пажњу ми то посвећујемо, омогућујемо му да постоји у свету. Па се пажња одувек посвећивала.Вековна мудрост наших предака се крија у нашем језику којег се ми радо одричемо.Пажњом ми обликујемо наш ум и пажњом одређујемо сва наша будућа искуства. Ако нам је живот лош, а то је зато што ми већ дуже време посвећујемо пажњу погрешним стварима.

Kako hranimo um

Ako obratimo pažnju primetićemo da sve čemu posvetimo pažnju, kasnije naš
um o tome premišlja. Razrađuje moguće varijante i drugačije pristupe. Moguću štetu i korist od drugačijeg ishoda ili razmišljanja.
Pogledajmo to ovako: Isus Hrist je pastir a nas naziva stadom tj. Ovcama.
Ovce su preživari, prvo pasu a posle preživaju hranu.
Šta pokušavam da kažem.
Mi posvećujući pažnju određenim stvarima u našem životu tim istim stvarima hranimo naš um, pa on kasnije kada mi ne posvećujemo pažnju ničem određeno, vadi iz utrobe hranu pa je preživa ili prežvakava.
Sama reč preživa ukazuje na to da mi kroz um ponovo preživljavamo već proživljene situacije na drugačiji način.
Recimo kad pogledamo neki film, mi kasnije neminovno razmišljamo o njemu sagledavajući ga iz drugih uglova.
Dakle možemo reći da nismo slučajno nazvani ovcama. Već Isus Hrist vrlo dobro zna kako se mi ( kao duhovna bića), hranimo kroz ono čemu posvećujemo pažnju. Možemo primetiti da kad imamo mogućnost većeg izbora hrane , pi se uglavnom odlučujemo za nešto što uglavnom jedemo.Hranimo se po navici.Isti je slučaj i sa našim umom, on po navici nas vodi na mesta gde se dešavaju stvari kojima on voli da se hrani.Kockar svakodnevno ide u kladionicu,Zavisnik od loših vesti čita novine i gleda dnevnik.Seksualni manijak traga za pornićima, tračara ide u društvo gde se tračari itd. Naši umovi koristeći se mislima i osećanjima, nas kroz naše navike vode tamo gde nalaze hranu, a mi budući nesvesni toga postajemo sluge naših umova u njihovoj potrazi za hranom.Pogledajmo na primeru Sv. Pisma razliku u ishrani razumnog čoveka i čoveka koji se oslanja samo na intelekt.
Posvetimo našu pažnju onome šta piše u Sv. Pismu u tako nahranimo um. Posle toga dolazi do varenja hrane tj. njenog prežvakavanja u našem umu. I prvo se izdvajaju štetne ideje. Kao što bubrezi u našem telu služe da odstrane loše materije tako razum služi da se odstrane loše ideje iz procesa varenja hrane u našem umu. Budući da intelektualci(ljudi koji se ne oslanjaju na razum, ovo je moja definicija intelektualca)ne koriste Razum(duhovne bubrege) oni se najedu otrovima i ne sačekaji onu pravu hranu,prave ideje,duhovne vitamine. Čak i ako se desi da okuse nešto od ovih vitamina oni budući da nemaju vere njih odbace jer su se već najeli štetnih ideja. Tako da intelektualac nema ni predstavu čime se naslađuje čovek koji koristi razum.Vekovima ljudi razmišljaju i mnoge su knjige napisane o kroćenju uma, a sve u neznanju da je naša pažnja životna energija za naš um i da bez nje on ne može ništa. A naši stari su dobro znali da čemu god mi damo pažnju mi to posvećujemo, omogućujemo mu da postoji u svetu. Pa se pažnja oduvek posvećivala.Vekovna mudrost naših predaka se krija u našem jeziku kojeg se mi rado odričemo.Pažnjom mi oblikujemo naš um i pažnjom određujemo sva naša buduća iskustva. Ako nam je život loš, a to je zato što mi već duže vreme posvećujemo pažnju pogrešnim stvarima.

Svako sebi sam pravi raj ili pakao mislima.



Zato se kaze: Ima mali bubrege. A pri tome se prstom pokayuje na glavu.



Covek postaje ono sto misli. Pazi sta mislis.

Istina

Naša istina je ono u šta mi verujemo i najčešće je oblikovana od strane naših roditelja, zatim raznih autoriteta kojima smo verovali(recimo učitelji u školi) i od životnih iskustava koje smo kroz život imali.Naši roditelji su stekli uverenja od njihovih roditelja, a njihovi roditelji od njihovih.Iz te zbrke se napaja naš um i ta uverenja mu služe kao filter kroz koji mi doživljavamo svet.Problem nastaje kad taj filter počne da nam svet odslikava uvek u sivim bojama pa naš doživljaj života postane pakao.Ali o tome su mnoge knjige napisane pa ne bih i ja otome.
Još je problem veći jer još jedno od naša tri lica, Duh, koristi ovo ušta mi verujemo.A pošto Duh kreira našu sudbinu i stvara svet u kome živimo,to mi moramo da se potrudimo i uz Božju pomoć promenimo sva negativna verovanja.Postavlja se pitanje kako to izvesti? Postoji više tehnika koje se bave tom problematikom sa polovičnim uspehom jer je jako teško otkriti u šta mi to stvarno verujemo.O čemu se tu radi? –Evo uzmimo moj primer.Kada sam posle tridesetak i kusur godina shvatio da ovaj život Bez vere u Boga nema baš nikakvog smisla i da je za mene jedini spas vera u Gospoda Boga.
Iz vere sam počeo da istražujem šta je najbolje za mene da verujem i u umu sam uspeo te promene da zažive,ali je duh nastavio po starom.Shodno novim verovanjima trebalo bi da se promeni i moje ponašanje, ali to je išlo traljavo i uz veliki napor. Iako sam osećao da čvrsto verujem u neke stvari moje ponašanje je govorilo drugačije.
Stvar je u tome da su stara uverenja ostala u podsvesti i da ih Duh i dalje koristi za to da odredi kako ću se ja ponašati.Novo verovanje je kao seme kad se poseje i zemlju pa mu treba vremena da izraste i zauzme svoje mesto,i često se desi da ga korov uguši.Tako novo verovanje u našoj podsvesti treba da se izbori za svoje mesto i da preraste u istinu i ako ga ne zalivamo i ne trebimo korov(loše misli koje su posledica starih verovanja),ono neće doneti rod.
Ova podsvest o kojoj pričam je naš individualni matriks i deo je kolektivnog matriksa.Taj matriks nije ništa drugo do materica iz koje se mi rađamo kao duhovno biće.Isus Hrist je Reč Božja i kao takav je seme koje se polaže u ovu matericu a Vera je voda kojom se to seme zaliva da donese rod,da se rodi Čovek. Jer Čovek je duhovna kategorija a ne telesna. A njegovo telo čine Ljubav, Dobrota, Milosrđe itd.
Ima jedna zanimljiva osobina našeg uma koja je odlična pomoć u odgajanju novog uverenja.Naš um se uvek identifikuje sa onim šta radimo tako što opravdava naša dela mislima.Iako radimo nešto loše,on će se truditi da to opravda i da prikaže kao dobro.Još dok se spremamo da učinimo zlo on se trudi da to opravda.Kada naš um opravdava loše delo onda gradi zabludu a kada opravdava dobro delo onda gradi istinu.Jer vera je isto što i istina,kakva je čija vera takva mu je i istina i na nju se Duh oslanja kada nam kreira sudbinu.
Da bi čovek koji je poverovao Gospodu Bogu da je za njega najbolje da živi u ljubavi prema Bližnjem i počeo zaista da živi tu ljubav, mora da se trudi da čini dobra dela iz ljubavi prema bližnjem. Tada će njegov um opravdavajući dela koja čini, kroz rađanje novih dobrih misli, zalivati novo verovanje i trebiti korov oko njega.Pa će to novo verovanje koga smo svesni prerasti u istinu u podsvesti. E tek tada će duh tu novu istinu moći da koristi za kreiranje naše sudbine.Tek tada će ljubav kojoj smo se okrenuli moći da utiče na našu sudbinu. Istina se saplela na putu pa pravda ne može da prođe, piše u SV. Pismu. Događaji u našem životu su posledica pravde koja izvire iz istine koja je u nama samima. Jer duh koji određuje našu sudbinu ne može a da ne sudi po zakonu koji mu je ob Boga dat. On ne premišlja i razmišlja dali je taj zakon pravedan jer on i nema um i razum. Mi smo njegov um a Gospod Bog razum. Ako mi svoj posao mišljenja ne obavimo kako treba, i ne posvetimo pažnju razumu u tom procesu mišljenja, nemojmo da se čudimo što nam je sudbina takva kakva je. Duh ne čuje naše misli onako kako ih mi čujemo, jer on taj jezik ne razume. On čuje osećanja koja dolaze iz procesa našeg mišljenja i to je jezik na osnovu koga on sudi određujući nam sudbinu,Božansku pravdu.
A osećanja su posledica našeg osećaja za pravdu,lepotu,čistoću,kulturu , načina na koji vrednujemo stvari itd. I sve to izvire iz naših pogrešnih uverenja koja su nam poturena u procesu odrastanja dok još ništa nismo znali i u sve verovali bez provere.
Jer nije čisto sve što mi mislimo da je čisto, i nije lepo sve što mi mislimo da je lepo, nit je pravedno sve što mi mislimo da je pravedno, kulturno ono što mi mislimo da je kulturno.
Ali zato mi sudimo da je nešto nekulturno, iako ni sami nismo kulturni, i pri tome proizvodimo loša osećanja koja će iticati na našu sudbinu. Sudimo da je nešto prljavo i opet proizvodimo loša osećanja a sa njima još jedan loš trenutak u određivanju naše sudbine.
Mnoge stvari sudimo shodno našim pogrešnim uverenjima proizvodeći tako loša osećanja na osnovu kojih će nam se suditi i odrediti naša sudbina. Pa nam je Gospod Bog na kraju kriv što se desilo ovo i kako se desilo ono, jer i na nivou kolektivne svesti čovečanstva duh sudi na isti načim.Pa izbijaju ratovi, masovna ubistva, genocidi...A mi ne vidimo da smo sami krivi za sve to, već za Boga kažemo –Da postoji Bog nebi dozvolio da stradaju nevina deca. Nevidimo da smo mi sami ubice te dece.
Postoji zakonitost u fizici koja kaže da ono što ne može da rezonuje neku stvar (recimo zvuk), nemože ni da upije. Ili što ne može da upije ne može ni da preda. Isto pravilo važi i za ljubav, ko ne može da da ljubav, ne može ni da je primi. Gospod Bog je izvor ljubavi kao što Sunce zrači toplotu i svetlost tako on zrači ljubav. Samo što ima ljudi koji tu ljubav ne mogu da prime jer žive u senci svog uma i svoje podsvesti.Da bi se dobila Božja ljubav mora se izaći iz te senke.I kao što Sunce nemože a da ne zrači, tako i Gospod Bog nemože da ne daje ljubav, samo treba izaći iz senke. Isus Hrist nam je pokazao kako da kroz veru izađemo iz senke. Ali mi više volimo da živimo u svetlosti svoga znanja, što je kao kad neko šeta noću pri mesečevoj svetlosti u odnosu na dan, nego da živimo u svetlosti poznanja božjeg. A onda cenimo dela svojih ruku, veličamo umetnost iznad Boga je dižući. Pravimo neke svoje vrednosti samo da ne priznamo da su jedine prave vrednosti Ljubav i Dobrota.Ali ko ne čini dela ljubavi starajući se da može da rezonuje ljubav, neće se ni napiti sa izvora ljubavi jer neće moći da je primi, kako na ovom tako i na onom svetu.

Mentalni preživari

Grome, realno si rekao neke prilično dobre stvari. Međutim, moram komentarisati ako ništa drugo jednu stvar:

"To nije matriks, nego materica"

Međutim, u redku ispod, sam kažeš da postoji i bolest, jedan rak, koji se manifestuje kroz ljudsko ponašanje.

Slažem se da je ovo zaista neka vrsta materice. Međutim, ta materica ima i rak, koji se na ljude odražava kroz ponašanje koje si primetio i dobrim delom opisao. Rak materice, materica sa rakom = matriks.

A i taj rak ima sopstvenu matericu, sa obzirom na to da je sve što postoji inteligentno, ima određene mehanizme delovanja ovde dole. Inteligencija sama po sebi nije kompletna, nedostaje joj ono nešto da bi postalo "razum". Šta je to nešto, i koji su mehanizmi blokiranja njegovog delovanja? Zar nije očigledno da rak ima uzrok?

Zanima me tvoje viđenje toga.

Valjda?, to ponasanje uvjetovano je kolektivnim nesvjesnim. Zato su rani gnostici i dijelili Put na dva dijela, na Put Transiguracije i na Celestijalni Put. Nisam siguran jesu li Eseni ili neki drugi narod onog doba to nazivali i "promjenom toka rijeke Jordan". Put Transfiguracije bio bi Put na kojemu covjek prestaje biti masina + transcedentalna komponenta. Nesto poput spiritualno hipertofiranog bica, sintagme kojom je Ouspenski u Novom Modelu Univerzuma pojasnjavao Nietzscheovog Nadcovjeka, potpuno izbacivsi iz te formule samo fizioloski imentalni aspekt. Dakle, balans tri osnovna centra u covjeku + korespondiranje sa visim ravninama. Ujedinjenje i brak kognitivne i energetske budnosti. Ako se ne varam, u apokrifu "Grom - Savrsen Um" Sophia govori: "ja sam kurva / ja sam svetica". Osim sto ta nevjerojatno duboka i od sustinskog znacaja bitna misao govori o savrsenom balansu nagonskog sa ostala dva centra, te o drugom hermetickom nacelu kroz prizmu njihala (hermetickog Penduluma), govori i o depoistovjecenosti kako sa fizickim aspektima svoga Bitka, tako i sa transcedentalnim aspektima, upravo kroz - poistovjecenost sa formom te naglasavanju te poistovjecenosti usljed kojega forma puca i ostaje samo gola sustina - esencija. To je dalje itekako dobro opisano u "Tri rasprave velikog Seta" (objedinjenje gnostike i grane koja ce se kasnije nazvati alkemijom, duhovnom, naravno)i "Alogenu", od kojih je Alogen vise hermeticki nego li gnosticki dokumenat i jako similaran Knjizi Enocha u Laurenceovom prijevodu...