Dok se neko ne javi sa prakticnim iskustvima, mozda moze da posluzi i http://www.imdb.com/title/tt1385826/ .

Imam jedno pitanje koje me kopka neko vreme: Da li su sećanje sebe i samosvest isto stanje svesti, ili je jedno uvod u drugo?

Kada se tokom prolongiranog konstantnog samoposmatranja (nekoliko sati tokom uobičajenih aktivnosti bez očiglednog pucanja toka svesti) kada naša unutrašnjost i dešavanja tamo postanu "napolje" radije nego unutra - i dođe se do svesti o onome što ne možemo da posmatramo - i čega možemo biti samo (samo)svesni - da li je to neko od ta dva stanja? Mnogo je drugačije od ovog uobičajenog, čistije je i jače nego psihološka prisutnost.

Pitam zbog nemogućnosti podele percepcije u dva smera tada, to do čega se stigne je nemoguće posmatrati dalje. Mogu da posmatram samo ne-ja, što je očigledno. A ovo ne.

Hvala, Bajs ipak sam hteo da proverim o čemu je reč pre stvaranja akcionog plana

Bajs, upao si u malu proturječnost. Prvo kažeš da su pamćenje sebe i samosvijest jedno te isto a onda, na pitanje gdje spada njegovo iskustvo, kažeš da se radi o samosvijesti.

Valjda, to čime razbijaš glavu je očito Uspenski (ili možda Moravjev). Kod Gurđijeva nema takvih problema. Moj savjet ti je da se vratiš na njega.

@Samo tako pa, ako su jedno te isto sasvim je svejedno šta je rekao

Nisu baš ni jedan ni drugi ni treći, već neka kombinacija dotičnih i sopstvenog eksperimentisanja. Video sam da se koriste oba pojma, nekada u različitim kontekstima i pomislio da je možda tako sa razlogom. Mož' bit da sam zbrkao autore, a da misle na isto. Ne znam.

Pretpostavljam onda da se i samoposmatranje tako zove čisto da ne zbunjuje ljude koji prvi put dolaze u kontakt sa ovim učenjem, iako se ispostavilo da je posmatranje sebe nemoguće.

Tačno, a i za to prebacivanje je potrebno mnogo energije, kada se ne dešava onako slučajno - već kada se iz ovog stanja setimo da se treba setiti sebe, i to počnemo činiti sa namerom.

Izgleda da stanje samosvesti stvara potrebnu energiju za sopstveno održavanje, ali se stvara dovoljna količina samo ukoliko se to stanje održava čistim, što je nemoguće u tim "početnim stadijumima" zbog neizvršenog rada na centrima. Uvek se neki umeša i prekine taj tok, pa makar na momenat, pogotovo kada pokušamo raditi svesno neku složeniju radnju - taj tok pukne, pa bar na nekoliko sekundi, osim kad je u pitanju nešto što mašina može učiniti i bez našeg svesnog uplitanja, gde se zadaje samo početni impuls o stvari koju hoćemo da radimo - a dalje možemo posmatrati. Za "svesno činjenje" je zaista potrebna ili ogromna energija ili skroz sređena mašina. Naravno, cilj je, verujem i meni i tebi - a i većini ljudi koji ovo čitaju stalni boravak u tom stanju.



Za sebe to ne mogu reći, primetio sam da nisam potpuno svestan svega što prolazi kroz čula, ali ipak je osvešten daleko veći broj utisaka nego u ovom običnom stanju. Zapravo, da budem precizniji - zavisi od toga koliko se stvari dešava, ako se setim sebe tokom meditacije, to je lako učiniti jer svesno radimo ništa, i okolina i unutrašnjost su mirni. Sa druge strane, potpuno osvešćivanje svih utisaka kada je potrebna, na primer, istovremena interakcija sa više ljudi je nešto izvan mojih mogućnosti - jer je energija koja je uložena u samoposmatranje i za održavanje boravka u svesti potrošena za druge svrhe, tada uprkos inicijalnom stanju samosvesti potrošim više energije nego što dobijem.

Dakle,zaista je pitanje održavanja konstantne samosvesti - pitanje energije i njenog pravilnog trošenja. Ako si to uspeo svaka čast

Vrlo je važno ne ugađati sebi u težnji da budemo svesni.
Čak ni usporavanjem.
Posebno je opasna politika da su neke situacije nemoguće za vežbu, i zato mogu da se preskoče, a neke povoljne, kao što je sedenje u meditaciji.
Suština svesti o sebi je nezavisnost od tela i uma, a to znači i od svih okolnosti u kojima se telo i um mogu naći.
Uopšte se ne radi o tome kakva je situacija. Samo je u pitanju to koliko si nezavisan kao svedok.
U svemu tome vežba se nezavisnost, a ne svest o sebi.
Jer: svest o sebi je nezavisnost od tela i uma. Nezavisnost je svest o sebi. To je jedna ista stvar.
A ta nezavisnost je zrelost. Zrelost je jasan uvid da nisi um ni telo. To je onda nezavisnost od celoga života. Tako dolazimo do toga da biti svestan sebe nije moguće sa starom vezanošću za život, navike i želje.

Od tog "samopromatranja" ćete se samo umoriti i na kraju odustati. To garantiram. Kad vam dosadi, javite.

Tačno tako, zato i sam mislim da je usporavanje (u mom slučaju usporavanje pokreta tela da bih mogao sve da ispratim) kontraproduktivno. Kada sam prestao sa tim upravo tada su se javili problemi magnetskog uticaja tih stvari tokom kojih se gubi tok svesti o sebi, dok usporavam i prilagođavam ono što posmatram nivou svog bića zapravo ne radim ništa novo time.

Baš tako kako si rekao, vrlo je važno ne ugađati sebi u težnji da budemo svesni.
Čak ni usporavanjem.

Jer upravo kada veštački usporavamo gubimo tu šansu za rad, čiji je cilj upravo to: nezavisnost od tela i uma. Ipak, smatram da je biti sposoban da se isprati šta dotični rade veoma korisna stvar, a izgleda mi za mene trenutno čak i neophodna, zbog rada - ili, dovođenja tela i uma u takvo stanje da postanu podređeni našoj svesti, zbog oslobađanja od njihovog uticaja.

Čak i ti pokušaji nas ometaju u cilju svesnosti, jer se ona postiže jednostavnom promenom statusa naše svesti, tačnije, promenom težišta našeg fokusa sa pokušaja na - nepokušavanje i bivanje. Rađenje ničega,nema prisutnost. "Just do it". Težnja ka svesnošću je suštinski ono što stvara napetost, koja nas dalje blokira. Ali zar kvalitet naše individualne prisutnosti nije definisan kvalitetom našeg individualnog bića? Iz toga proističe da je ipak potreban određeni rad na sebi da bi se stekla sposobnost "nečinjenja"

U teoriji je to jasno, naravno, ali za sprovođenje toga u praksi ima "još pasulja da se jede ..."



Naravno, čim ono ispuni svoju svrhu.

Mislim da sam ja prvi ovdje čitao i spomenuo Nicolla. Želim reći da daleko od toga da mi je nepoznat.

Ima jedno mjesto gdje G. priča o tome kako je baš svaka od njegovih grupa počela iskrivljavati učenje stavljajući preveliki naglasak na jednu stvar. Kao pokus napravi ovo: čitaj malo Gurdjieffa a onda čitaj malo Ouspenskog. Odjednom sve postaje pamćenje sebe, pamćenje sebe, pamćenje sebe. Kod Gurdjieffa je to mnogo uravnoteženije.

Pitanje: što ste o Gurdjieffu čitali osim Ouspenskog? Odgovor ne smije biti ništa. To je samo Gurdjieff jednim očima. Ispod 4 nismo ni blizu nekakvog realnoj slici.

Još nešto: nitko od njih nije bio čovjek kalibra Gurdjieffa. Nitko. Samo pročitajte svjedočanstva ljudi koji su bili okolo. Ići na učenike ako učitelja ne znate u detalje je... greška.

Samo opušteno.
Ti zapravo i ne možeš da vežbaš svest o sebi, već samo da posmatraš neuspehe u toj vežbi.
Kada se setiš da si se uspavao onda rekapituiraš gde si pao u zaborav.
I tako stalno dok ne dosadiš sam sebi i dok ti život ne presedne.
Tom "vežbom osvešćavanja sebe" zapravo samo osvešćavaš koliko si nesvestan.
Tek kad načisto propadneš onda možeš da se opametiš i da imaš jedan magnetski centar koji će biti jači od tvoje potrebe da nesvesno lutaš.

Hehe, zvuči poznato To bi valjda i bila svrha svih tih zajebancija, ko što i Samo tako reče.

Ne zaboravite ono glavno u meditaciji, a to je svest o prostoru.
To je lepo objasnio Lama Anagarika Govinda u Tibetanskoj mistici (strana 131-142):

Naša svest određuje vrstu prostora u kom živimo. Beskonačnost prostora i beskonačnost svesti su identične. U momentu u kom biće postaje svesno svoje svesti, postaje svesno prostora. U momentu u kom ono postaje svesno beskonačnosti prostora, ostvaruje beskonačnost svesti.

http://www.ivantic.net/Ostale_knjiige/G ... istika.pdf

Posebno je važno kako je to Šesti patrijarh Hui Neng objasnio na strani 133.
Slično je i Gurđijev govorio, da budemo svesni celog sebe spolja, kao da se snimamo kamerom.
To su ključne stvari u vežbi.
To zapravo više i nije vežba, već sâmo buđenje.
Kada se u tome utvrdite onda više ne doživljavate sebe kao da postojite i krećete se u svetu, nego ste uvek apsolutno nepokretni, a ceo svet (uključujući telo i um) se zbiva, kreće i okreće oko vas.
Tako budni doživljavaju svet.

Hm da, takođe sam primetio da je samoposmatranje suštinski vipasana bez daha kao sidra, kao i da je tzv stanje samosvestimeditacija. Jedno vodi u sledeće. Potreba za samoposmatranjem se gubi kada smo dovoljno smireni i da tako kažem "čisti" od suvišnih mentalnih sadržaja, i odlično je sredstvo za prekid bilo kakvog mehaničkog toka, tako da ima ipak malko nagao efekat u odnosu na vipasanu, koja tok prekida postepeno. Jedina razlika između tih pojmova je u tome što se ove vežbe provode u životu. Tačno tako, to je isto stanje - meditacija.

Pantelija, bajs, Samo tako - hvala vam na odgovorima i potvrdama iskustva



Isto. To je čista samosvest. Nametanje i usporavanje se događaju u pokušajima da se probije tamo,ili u momentima kada počinjem da gubim to stanje, što je kao što Pantelija reče - velika greška.



Hm, ovo je tačno - ako ništa drugo zbog toga što, da se ne održava svest o samom prostoru (i onom koji ja zauzimam i onom koji je oko mene(isti, zapravo, prožima me potpuno i budem svestan toga)) jako bih lako zaspao, a i + me brzo "prizemlji" i smiri.

Da li postoji tako nešto kao "prostor" u kojem se dešavaju misli, emocije, čulna percepcija i tako dalje, pošto to ulazi u ovo što sam iznad napisao, primećujem to dosta često u poslednje vreme (zapravo, više kao deo ovog klasičnog prostora)?


Živeli!

Ha, nego kako? Misli se moraju događati u nečemu, zar ne? Tolle čak ima meditacije specijalno u tom smjeru.