nana
prolazio sam kroz gotovo identichna iskustva pre 5-6 godina
u ovoj temi sam neshto od toga opisao:
viewtopic.php?f=7&t=184&start=20
jedno vreme sam shtiklirao zemljotrese k'o da igram loto,sve dok nisam skontao gde me to vodi,pa sam rekao - " ma ko vam j... mater " i otad se sve to maknulo ,mada i sad osecam razno-razne turbulencije ali vrlo retko i samo kad su intenzivnija deshavanja ,svakako ne po dvadesetak zemljotresa u periodu od mesec dana kao shto mi se tada deshavalo

PoZdrav

vec izvesno vreme iz cista mira ,dok hodam ulicom,vozim se nekim krajolikom,pricam sa nekim napolju odjednom imam viziju ogromnih vodenih talasa koji su veci od najvise zgrade ili brda .. gledam te talase iznad sebe i treba samo sekund dva da se obruse na sve nas....i tu spasa nema ,ni za koga...prizor je potpuno fantastican i nadrealan jer kako moze tolika voda da bude u sred nekog grada daleko od mora ili okeana.....

Jedna od teorija je da se prilikom zamjene polova planeta prestane okretati (na par dana) dok vodene mase nastave da se kreću pod inercijom zahvatajući veće dijelove kopna. Onda se stvari smire kad se planeta počne okretati u suprotnom pravcu. (Sunce izlazi na zapadu). Nešto slično je predstavljeno i u onom filmu o 2012. godini. Naravno, ostaje pitanje da li je ta teorija ispravna i - kada?

Udari kometa/asteroida/meteora takođe dolazi u obzir.


..

eto u vezi vode i ja bi se nadovezala, moj dragi ne prati ove teme niti mu govorim, no sanjao je ogromni potop i kako smo mi svi bježali u planinu do određene visine znajući do kuda će voda ići. I išli smo jaaaako visoko.
I dalje se ne mislim penjati mada je san - moguće protumačiti kao poruku meni. Ko će ga znati. Sve zbrkano.

Draga Nana,
imala sam vrlo sličan osjećaj kojeg si opisala.
Mislim da se radi o energiji Vala koji nas gura. Trebamo ojačati frekvenciju svjetla da nas Val ne pomete.

Znači, shvaćam taj događaj kao upozorenje da je Val došao.

ja bi sad opisala jedan svoj unutrasnji dozivljaj ,secanje,viziju ili san...ni ja bas ne bih tacno znala sta je to...recimo -secanje
secanje se odnosi na period posle jednog zivota ,a pre drugog ,ovog sadasnjeg

ja sam ljudsko bice ..ne znam da li sam musko ili zensko,to je potpuno nevazno..oko mene je sve sivo...tako sam izabrala/stvorila /napravila,nema niceg sem sive beskonacne praznine..setam/lebdim/krecem se po tom 'prostoru'tamo-ovamo..iza mene je neka tamno siva masa nesto kao stena, ja sam pored nje ...to je moj stit i zaklon..i to sam ja tako napravila..to nije materijalno vec projektovano,napravljeno mislima..odvojila sam se od svih ostalih

ostali-to je grupa ljudskih bica koji pokazuju naklonost prema meni ali ja ih se bojim,ko su oni uopste i ne zelim ih...dalje su od mene i prate me ..ali znaju sta osecam i ne prilaze

ja razmisljam ...vrtim sve scene iz zivota koji sam imala i nerviram se...nerviram se zbog velikih gresaka koje sam napravila(sada ne znam kakav je to bio zivot konkretno),nerviram se sto sam se povela za nekim zeljama ,materijom..a sto puta sam rekla sebi da necu ,toliko proslih zivota a greske uporno iste...
kako sam mogla sve da zaboravim u toku zivota,sve ono sto obecam sebi pre zivota,nista ne ispunim,nego utonem u svet strasti i zelje i opet padam na istim greskama
kajem se ,osecam krivicu,nerviram se.........
to moje stanje samokritike traje
vreme ne postoji tu gde sam ja ,postoji samo to sivilo i ta tamna stena ..ja nemam ideju niti me zanima da li vreme prolazi ..mozda su prosle godine,mozda par minuta..o tome se tu ne razmislja jer je nebitno..
pokusavam da odmorim povremeno,kao da spavam ..ali spavanje ne postoji

kad pogledam nekad u onu grupu koja je u blizini ,oni pomisle da sam ja zavrsila ili popustila pa mi dovikuju-prestani,dosta je bilo,idemo dalje...
ja govorim -ne i nastavljam isto ko zna jos koliko....
konacno se umaram
sve sam pretresla ,shvatila sve sta sam uradila suocila se sa grozotama,setila sam se i sta je bilo dobro i to je to...i sta sad da radim?

postoje dva izbora
jedan izbor je da se ne vratim vise u ljudski zivot
to znaci da treba da budem u nematerijalnom svetu gde sve postoji i stvara se mislima i energijom
ali.
taj svet je neuporedivo tezi od bilo kakvog ljudskog zivota,bar meni...tezak je jer treba kontrolisati svoje misli,a da bi se misli kontrolisale treba imati odredjene kvalitete dusevne,kao koncentracija,upornost,odredjenost prema dobroti,nesebicnost ,davanje,otvorenost..
ja nisam takva
videla sam..
jednom sam tamo pokusala ,nekad ranije ili tad- razmatrajuci izbore,ne znam tacno..pokusala sam da budem u tom svetu...prvo, moje misli su bile haoticne i stvarale su svasta ,to me je plasilo,izranjaju ni od kud razna cudovista,bica,gradjevine,sve to nasumicno,iznenada,mene je to uzasavalo,kako rukovoditi svim tim?naporno je,ne umem...materija moze da se stvara ,ali to je tek za veoma napredne ,ja ni ovo ne znam
ne mogu
odustajem od tog izbora,jer idem linijom manjeg otpora...mrzi me da se bavim time u stvari,
shvatam da je za sve to potreban jedna veliki rad
ja sam lenja
ostaje mi drugi izbor- vracanje/odlazak u novi zivot

nastavice se.....

Ovo je izuzetno zanimljivo, Nana! Da li si ovo doživjela u snu, meditaciji u viziji ili kako već? U krajnjem nebitno je, ali ako to znaš sve dok živiš ovaj život, onda ti je to fantastična prilika da ne samo se sjetiš zašto si došla ovaj put, nego i da ispraviš tzv. greške zbog kojih si se žderala dok si bila u periodu između dva života.

Ako je sve ovo što si napisala tačno, znaš li kakvu fantastičnu priliku imaš? U svakom slučaju, ako namjeravaš pisati dalje o toj svojoj viziji - doživljaju, jedva čekam nastavak...

Meni je ovo posebno zanimljivo zato što iz tog perioda između 2 života nosim samo jednu stvar izuzetno jasnu: ne smijem biti nesvjesna, pa sam otud uvijek jako pazila da se fizički ne onesvijestim, što je naravno, glupost, ali je bila vanjska posljedica tog mog obećanja koje sam dala sebi - da ću se ovog puta sjetiti ko sam dok sam još u tijelu. Eto, jedino toga se sjećam (zasad). I, još jedne stvari - padanja u materiju, odnosno dolaska u ovaj život iz tog područja između 2 života...

Prije nekih mjesec dana vozim se doma s poslovnog puta, koncentracija već ma izmaku, kasno poslijepodne. Odjednom ispred/iznad sebe ugledam kako sunce blješti kroz oblak, ali na krivom mjestu, Sunce bi trebalo biti na zapadu, pa pogledam tamo, na zapad, a Sunce je tamo-Pa ponovo pogledam gore ispred sebe, a i tamo blješti Sunce kroz oblak. Možda je refleks sunčevog sjaja od oblaka ili neke letjelice ili slično. Međutim ne, jednostavno je kroz oblak prosijavalo još jedno Sunce, nijansa rubnih zraka je bila nešto malo drugačija nego kod našeg Sunca. Fotografirati nije bilo smisla jer se ne bi uhvatila oba sunca (nemam širokoutni objektiv, samo mobitel).
Pretpostavljam da mi je zbog umora i niske koncentracije bio zatvoren/otvoren neki dio uma/psihe tako da se pojavila mogućnost opažanja pojave koja bi inače promakla nazapaženo.
Što učiniti s time? Ništa. Mislim da je ovo samo putkaz koji nagovještava presjecanje realiteta ovog u kojem živimo s nekim drugim(a).
Prepostavljam da će se ovakve pojave događati sve češće dok konačno ne prevladaju potpuno i potrga se veo kojim smo zaklonjeni, pri tome ne mislim zaštićeni.

prvi izbor je za mene tezak zato sto sam shvatila da ja nisam dosla do te tacke razvoja,iako sam mislila da jesam,kad sam probala taj svet
mana tog sveta (ako je mana) je nedostatak materijalnog..ja sam osecala da je materija ipak zabavana sto je opet dokaz moje nespremnosti za to
kako god ,ja se vracam drugom izboru
vracanje u josh jedan ljudski zivot...imam suprotna ,dvostruka osecanja u vezi toga....to sam radila nebrojeno puta...vec sve znam..ono shto me u celoj toj prichi opet nervira je zaboravljanje
hocu da pobedim tu prepreku,hocu da znam sve ovo o cemu sada razmisljam..hocu da se secam

razmisljam kako da ostvarim to secanje,da ne zaboravim,jer su mehanizmi zaboravljanja jednostavno skoro nepremostivi..zasto?
prvo ,pad u zivot/materiju/raj je veoma privlacan...sam zivot ,zivljenje je takodje veoma privlacno,osecas teksture razlicitih materijala,mirisi,ukusi svega,imas telo koje je zivo,pokrece se,osecas krv koja prolazi telom..sunce,svo to sjajno zelenilo,zivotinje,zvukovi..sve je veoma privlacno,nekako veselo,radosno,odnosi sa ljudima koji mogu biti sjajni,uspesni,toliko neogranicenih mogucnosti....sta ja sad sve zelim da mi se desi?sta zelim da naucim?
rekla sam sebi,ok,ovo je poslednji put i necu da zabrljam sigurno..ako zabrljam ...........

drugo suprotno osecanje u vezi zivota je -dosada
strahovito me mrzi da ponovo prozivljavam detinjstvo,da me vode drugi i uce iznova i iznova,pubertet i maldalastvo..svi ti silni'problemi' odrastanja ...ah sve je to toliko puta vidjeno i prozivljeno...odrasli svet..pa tu je mozda malo zabavnije...treba da 'cekam ' svoje cetrdesete godine da bi konacno dosla na ono zasto uopste dolazim u zivot opet...ma sta to znacilo....
to je dugo,do cetrdesetih.................................

na kraju ,prihvatam sve to..i odlucujem se za zivot pod uslovom da ne zaboravim ..
okolina se menja ,nije sivo vise,svi ostali su tu,okruzeni smo belinom..pricamo..oni su moja porodica,ne porodica iz zemaljskog zivota,to je siroka porodica ljudi koje cu znati u zivotu,ali ima tu ljudi koje sam znala i mnogo ranije ili koje cu znati u nekim drugim uslovima/oblicima/dimenzijama
najsjajniji,najodredjeniji u svojim oblicima su oni koji ce mi biti bliski u sledecem zivotu..
razgovor je prijateljski,osecam se svoj na svome medju njima,osmesi,puno osmeha
energija prihvatanja i medjusobnog privlacenja je lepa
sta ces biti,sta zelis,kakav zivot,pitaju me...samo bez ikakve guzve,dramatizacije,samo da bude sve mirno,zelim da se odmorim-kazem ja i necu da pravim iste greske
dva bica su tu ..moji buduci moguci saputnici..gledaju u mene sa osmehom i pitaju me da biram sa kim cu od njih dvojice..obojicu odlicno znam iz prethodnih prica..vrlo smo bliski emotivno...tesko se odlucujem jer sa obojicom je zabavno i lepo i zao mi je da nekome kazem ne..oni sve to znaju i vide..
sva moja komunikacija sa ostalima je telepatska ,oni jasno vide sva moja kolebanja,frustracije,razmishljanja,osecanja,kao i ja njihova i istovremeno pokusavamao da budemo bliski ,da oprastamo ,da prihvatamo,dajemo to je konstantna aktivnost tokom komunikacije
ja biram jednog od te dvojice ,i on je veoma srecan zbog toga,sav sija i siroko se osmehuje, a drugome kazem,videcemo se!izabrala sam prvog jer je zivot sa njim mirniji i opusteniji

sledeca stvar koje se secam je biranje roditelja
stojim u belini i gledam negde dole..vidim tri otvora u toj belini..a otvori pokazuju tri para koji vode ljubav..koga izabrati?
dva su vrlo slicna po poreklu ,po znanju,medjusobnoj vezi,nacinu zivota.. oba para me mogu dovesti do onoga sto ja zelim od zivota...razlike su minimalne,treci je takodje slican,ali njih odbacujem odmah...

dva para su toliko slicna da se na kraju odlucujem nasumicno
opet se prisecam svog obecanja da ne zaboravim sve ovo...govorim neke kljucne recenice sebi,ali shvatam da su predugacke i da sve to necu moci da zapamtim,pa pokusavam da izaberem kljucnu rec koja sublimira sve ....
ne zaboravi,ostani svesna
ostani svesna
ostani svesna
i onda sledi usisavanje,putovanje na dole koje je dramaticno vrtoglavo i extremno brzo,kao kroz tunel ,ali taj dogadjaj uopste nije neprijatan ,naprotiv,uzbudljiv je,ogazmican,veoma privlacan ,toliko snazan da tu nastaju vec velika zaboravljanja

ja sam u stomaku
ostani svesna
ne mogu da sprecim zaboravljanje,koje se nastavlja,utisci su prejaki ,ovi materijalni,ono pre postaje kao san,daleko....sve vise
ostani svesna
vidim crvenu boju,koja je nekad svetlija,nekad tamnija,cujem telo,glas majke ..ona se hrani...
ostani svesna...

to je to
ja sam imala do sada jedan veoma miran prijatan zivot,sa dobrim roditeljima,u mom zivotu se nije desilo nista strasno i extremno...
extremna su samo moja unutrasnja previranja tokom celog zivota i sigurna sam -povecana svest ...
imam 42 god

Prekrasna "priča", kao da čitam nešto jako poznato, odnosno tako zamišljam i ja ... kak da zovem - predživot- život duše. E sad da li je tako i sa mnom ja ne znam jer se ničega ne sjećam.
Jedino što je meni oduvijek od djetinjstva je to da ne pripadam tu gdje jesam (zvuči otrcano ko reklama za TELE2) i kao malena sam se bojala djevojčice crvene kose imena Sofija, bila je jako zla i nije postojala, bar ne u realnosti u kojoj sam ja.... Jako sam je se bojala.
No dobro, osjećam da ne pripadam nigdje ovdje je i dalje prisutan ali sam se naučila donekle veseliti životu.
nana3 piši dalje sve čeg se sjetiš, jako je interesantno.

Isto mi se desilo negde u februaru ove godine, i kako to biva, par dana kasnije nađem ovu vest:

http://dnevnik.hr/vijesti/znanost-it/vi ... vnike.html

E sad, da li je refleksija, ili šta drugo, ne znam. Sve u svemu, vrlo zanimljiva pojava

@ nana3

pomenula sam svoje trenutne godine ,kao i to da sam ja 'tamo' videla da su najzanimljivije moje 40-te god
ali u kom smislu zanimljive?
ja sam tamo uvidela da postoji veliki siroki plan koji je van mojih razumevanja,koji negde mene i ne treba da zanima,ali da mi je ipak neko nesto pricao o tome ili ja videla...
to je neka promena ,promena na globalnom planu medju ljudima,nesto sto dolazi na zemlju ...
i da ja svakako imam svoj mali udeo u tome u skladu sa svojim mogucnostima u okviru mog zivota,pa ipak i sire..
tu je negde sa svim tim povezan i moj 'zadatak' zivotni- usavrsiti neke licne osobine,popraviti se i licno napredovati na intelektualnom,emotivnom nivou...usavrsiti koncentraciju,volju,to je veoma bitno,i ne podleci strastima -u smislu ne ponasati se bez razmishljanja,bez odlucivanja,nesvesno,ne ulaziti u neke situacije samo zato sto se desavaju,jer moze uvek u svakom trenutku da se izabere,promisli i odluci...

osim tog osnovnog zadatka je i zadatak vezan za odnose sa drugim ljudima-pre svega pomoci drugima..bilo kako,na bilo koji nacin,to je veoma bitno,ma kako sitna i nevazna pomoc bila treba to da izvedem...
oba zadatka ce biti na nekom ispitu u mojim 40-tim godinama u vreme kad se desi to Nesto

obecala sam sebi da ovog puta nema vise glupih ponavljajucih gresaka od pre
videcemo:)

nana3 - puno mi znači ovo što pišeš, ne znam kako drugima no meni baš potvrđuje ono na čemu bih i sama trebala da radim, tj. - sjetim se toga svaki put kada je.... već kasno, kad sam već uradila nešto nesvjesno, impulzivno, strastveno i bez razmišljanja. Vjerujem da to činim i iz razloga što više ne želim razmišljati o drugima u smislu što će reći i misliti o meni, ne želim zadovoljavati tuđa očekivanja... i tada postupam sasvim drugačije nego do sada, no nije ni to pravi put, trebala bih to učiniti na smireni način da pritom nikoga ne povrjedim. Poštujući sebe, svoju volju i druge.
Ma naći ću i ja pravi put, već sam ga našla samo da učvrstim korak
A te 40-te - to da su važne znaš iz tog razdoblja predživota ili si to saznala u toku ovoga, kao pretpostavka, osjećaj? I koliko imaš sada, znam da se damu ne pita ali eto u okviru ove priče mogla bi to podjeliti, meni je 36.

nikako da se rješim brzopletosti. thanks bajs

Mislim da je ovo što je nana3 doživjela područje za kandidaturu za OPD postojanje.

Hvala ti na linku. U mom slučaju, čak mislim da možda nije u pitanju sunce (zvijezda) već neki drugi oblik energije koji nije trajnog karaktera. Možda nešto što bi nam privuklo pažnju, podsjetilo nas zašto smo ovdje, probudilo nas.
Sigurno će biti takvih stvari još i više.

Pozdrav svima, nova sam na forumu.
Zanimljivo je citati vasa iskustva, nekako covek shvati da nije jedini...

Tokom zivota su mi se desavale neke neobicne stvari u smislu energetske osetljivosti u pogledu
ljudi, gradova, prostora. Jednostavno "osecam" (ne znam kako to drugacije da nazovem) energiju sveta oko sebe. Takodje mi se desavalo da neke stvari jednostavno znam. Npr. desava se da znam da neko ima rak iako sa tom osobom nemam nikakvih dodirnih tacaka. Pre nekoliko godina mi se desilo da mi je odjednom, iz cista mira, proletela misao da imam tumor u grudima. Odmah sam napipala veliki cvor. Sve je bilo ok, nije bio maligni. I u drugim situacijama mi se desava taj "klik" momenat, kao da me je nesto prosvetlilo i jednostavno znam da je to to.
Ne razumem se mnogo u spiritualne stvari, ali znam dovoljno da budem svesna da nesto postoji, samo sto nisam imala neposredan kontakt sa nepoznatim. Do nedavno.

Bio je poslednji petak u aprilu i legla sam da spavam nakon posla, negde oko 18h.
Kao i uvek, zaspala sam bez problema. Sledece cega se secam je da sam se probudila jer sam cula sum, tj.kao da je neko prosao pored mog kreveta. Tada mi se ukljucio razum i rekla sam sebi da sam sigurno u polusnu i da mi se to pricinjava jer zivim sama i naravno da nema nikoga u sobi. No, osecaj da je neko u sobi nije nestajao i kako bih sebi dokazala da je sve to rezultat sna, odlucila sam da ustanem i upalim svetlo. No, nisam mogla ustati. Telo mi je bilo paralizovano. Lezala sam na ledjima i nisam mogla da se pomerim. Bila sam budna i u svesnom stanju. Obuzeo me je ogroman strah, u zivotu nisam tako nesto osetila. Odjednom sam znala da je nesto u prostoriji i pogledala sam u gornji desni ugao sobe gde sam videla kao neku tamnu maglu. Osetila sam izuzetno negativnu energiju. Nisam mogla telesno da se pomerim niti da progovorim. Tada sam se toj energiji obratila telepatski, posto nisam mogla da prozborim ni jednu rec. Rekla sam joj sledece: "Tebi nije mesto ovde. Ja verujem u dobro, verujem u boga, berujem u ljubav. Za sve nas ima dovoljno mesta u svemiru. Pusti me da zivim." Mozda sam jos nesto rekla, ali ja se samo ovoga secam. Kako sam to "izgovorila", bio je tajac jedno vreme. Onda je ta tamna magla nestala i ja vise nisam bila paralisana i skocila sam sa kreveta. Bila sam skroz mokra, preznojena i uplasena kao nikada u zivotu. Citala sam ranije o ovakvim iskustvima i znala sam da nije u pitanju san, vec da se to zaista i desilo. Naredna dva dana sam provela u strahu, nisam smela da zaspim kako mi se opet nesto ne bi pojavilo, toliko sam bila uplasena da sam pola dana preplakala. Imala sam osecaj da nakon ovoga nikada, nikada vise nece biti isto kao pre. No, zivot ide dalje i postavila sam se tako da se ne bojim jer ne mogu pobeci od stranih entiteta. Pretpostavljam da oni zive od naseg straha i nekako sam odlucila da sta god da mi se u buducnosti desi, treba da se borim na svoj nacin, dobrotom i ljubavlju. Svako vece se pomolim bogu da me cuva i obratim se i entitetima da mi ne prilaze jer njima ovde nije mesto. Mozda zvuci malo smesno, ali ne znam sta bih drugo mogla uraditi.
Ono sto mene brine je ta negativna energija koju sam osetila - da li je to najava nekog loseg dogadjaja ili je ta energija htela od mene nesto? Da li treba da se pripazim i kako?Volela bih da cujem vasa iskustva. Hvala.

Draga Tara,
pretpostavljam da su mnogi od nas imali iskustva slična tvome. Treba pronaći vlastiti način za suočavanje s time. U svakom slučaju trebaš razumjeti što ti se događa, a to možeš najviše kroz čitanje, stoga za početak predlažem Plejadske, potom Kasiopejske transkripte, a kasnije i teže materijale. Istovremeno radi svakodnevno na povlačenju u tišinu na način kojeg smatraš sebi najprimjerenijim. Samo čitanje bez rada na sebi ne donosi rješenje kao što ni teorija bez prakse ne znači puno. Na ovom Putu nema prečaca. Moraš sve sama istražiti, razumjeti, proživjeti, prihvatiti i nastaviti dalje. Mišljenja sam da nas od negativnih entiteta nitko i ništa, osim nas samih ne čuva. Razvij svoj sustav za zaštitu. I doista, više nikad neće biti isto kao prije (na svu sreću).