PSEĆE BAJKE Karel čapek
...Dakle, bila je već noć i izašao pun mesec. Nad mestom gde se šuma proredila, nad prosekom i čistinom iznad stabala, zasjao je mesec tako srebrno i tako divno da je Voržišeku (pas) zaigralo srce od radosti. A stabla su šumela kao da neko svira na harfi.
Sad je Voržišek trčao kroz šumu kao kroz nekakav tamni hodnik. Zatim je opet izašao na čistinu. Pred njim je odjednom svetlo zasjalo jače, a harfe kao da su zaigrale brže. Na njemu se naježila svaka dlaka. Sćućurio se na zemlji i gledao kao zaslepljen.
Pred njim livada sjaji u srebru, a na livadi plešu pseće vile. Bili su to beli psi, sasvim beli, gotovo prozirni i lagani da ni rosu s trave nisu stresli.
Dakle, bile su to pseće vile. Odmah je to znao jer im je nedostajao onaj karakterističan, poseban miris po kome psi prepoznaju pravog psa.
Leži tako Voržišek u travi i gleda. A vile plešu, love se, rvu se međusobno ili se vrte za sopstvenim repom, ali sve tako lako, tako prozračno da se ni jedna travčica nije ganula.
Voržišek je dobro gledao: ako se i jedna od njih počne grepsti ili otresati buve onda to nisu prave vile nego obični psi.
Ali nijedna se nije grebla. Nijedna nije ni škljocnula zubima za buvom.
Dakle, kao sveto, bile su to vile.
A kad se mesec uspeo na najvišu svoju tačku, vile su počele tako divno i tako mekoo zavijati i pevati da tako lepo ne može ni orkestar u Nrodnom pozoruštu. Voržišek je naprosto zaplakao od ganuća, a želeo bi i zapevati sa njima, ali se bojao da sve ne pokvari.
Kad su pseće vile završile pesmu, polegale su okolo jedne uzvišene pseće starice. Bila je to neka moćna vila, čarobnica, sva od srebra i veoma stara.
„Pričaj nam nešto“ molile su pseće vile tu pseću staricu.
Stara pseća vila se malo zamislila a zatim je počela pričati:
„Pričaću vam – rekla je – o tome kako su psi stvorili čoveka. Nekada, veoma davno, sve životinje živele su u raju. Tamo se rađale i sretne i zadovoljne umirale. Samo su psi bili žalosni. A kad su postali još žalosniji, zapitao ih je Gospod:
„Zašto ste vi, psi žalosni, kad su sve druge životinje radosne?“
Najstariji pas u raju odgovori:
„Vidiš, Gospode, svim ostalim životinjama ništa ne manjka. Mi psi imamo u glavi malo soli, pa stim razumom razaznajemo da ima i nečeg više od tebe – nekog većeg od tebe. Sve možemo njušiti, samo tebe ne možemo. A to je ono što nama psima nedostaje. Radi toga nam gospode ispuni želju i stvori nam takvog Boga kojeg ćemo moći njušiti.“
Gospod se nasmeja i reče:
“Donesite mi nešto kostiju i ja ću vam napraviti Boga kojeg ćete moći njušiti.“
Psi se rastrčaše na sve strane. Kad su se vratili, svako je nosio po neku kost. Jedan lavlju, jedan konjsku, onaj kamilinu, ovaj mačiju. Ukratko, doneli su po neku kost od svih životinja. Samo pseću kost nije doneo ni jedan pas, jer ni jadan pas neće dotaći pseće meso, pa ni pseće kosti.
Tih kostiju je bila čitava gomila. Od njih je Gospod napravio čoveka, kako bi psi imali svog Boga kojega mogu njušiti i kome se mogu klanjati.
I tako je čovek napravljen od kostiju svih životinja izuzev pseće. On zato ima osobine svih životinja: snagu lava, izdržljivost kamile, lukavost mačke, velikodušnost konja, samo nema pseće vernosti. Da, samo pseće vernosti nema čovek!
„Pričaj nam još nešto“ ponovo su molile pseće vile pseću staricu.
Stara pseća vila se malo zamislila a zatim nastavi:
„Ispričaću vam kako su psi došli na nebo. Poznato je da ljudi posle smrti odu na zvezde. Psi nisu imali svoje zvezde na koje bi mogle otići posle smrti. Oni su posle smrti ostali spavati na zemlji. Tako je to ostalo sve do vremena Hristovih.
Onda su ljudi Hrista privezali za krst i jako ga bićevali. Na tom mestu je ostalo mnogo prolivene njegove krvi, i jednom je jedan gladan pas, lutalica, bez svog gospodara, došao i počeo lizati tu krv.
Anđeli sa neba su to videli i povikaše:
Majko Marijo! Pas je primio krv Hristovu.
Kad je to čuo Bog, reče Anđelima:
Pošto je pas primio krv Hrista, primićemo pseće duše na nebo.
Zatim Bog napravi novu zvezdu za pse. Da bi se znalo koja je to zvezda, Bog joj po ugledu na psa napravi rep. Kad je prva pseća duša došla na tu zvezdu, ona se tako silno obradovala da je počela leteti i juriti po Svemiru, kao pas kada juri po livadi. Samo ne tako pravilnim putem kao druge zvezde.
Te pseće zvezde, koje lutaju po nebesima i vuku sa sobom svoj rep, zovu se zvezde repatice....
Prijava
FAQ
Pretraživač
