Citat:
Mnogi tako žive, puni su predstava i lijepih mudrih riječi, no kada dođe trenutak, oni zakazuju. Drugima je dan uvid u njihovo stvarno stanje, koje počiva na lažima, lažima koje za njih same predstavljaju nerješivu enigmu, neprobojni zid. Drugi vide ono što oni ne vide, jer se sami još zavaravaju da su mudri, da su iznad, da žive jedan poseban, sveti život.
Kakva zabluda, draga moja (...)!
Koliko je samo takvih koji sebi toliko umišljaju!
...
Zato svim tim ušima tražitelja treba MUDROST NEHINJENA, neglumljena, treba im neposredan UZOR, neposredan primjer.
Tada će i te riječi imati SNAGU!
Potpuno se slažem s ovim citatom. Treba dati primer, neposrednim delima stajati iza onoga što govorimo ili pišemo.
Ali, ljudi moji, zar vi niste SVESNI da je ovo ovde forum! Na forumu, jedini PRIMER koji možemo dati je pisanje, iznošenje zapažanja. Upotreba reči. Zar vi očekujete da svako ko napiše nešto što vam se ne sviđe iskoči iz monitora vašeg kompjutera, uhvati vas za ruku i pokaže vam na delu i PRIMERU ono što je napisao??? Kakva distorzija uma. Jedini primeri koje ovde dajemo su naše reči.
Prema tome, ovde neki svojim pisanjem daju izvanredan PRIMER straha. No, sve je to OK, strah od buđenja je prirodan i neizbežan. Pitanje za svakog je kako će se suočiti sa tim strahom.
Smatram da najviše što se ovde na forumu može postići u smislu davanja primera - to je opis vlastitih doživljaja, iskustava, susreta sa povećanom SVESNOSTI.
U tom, smislu evo sada sledi moj izveštaj o efektima i ispoljavanju svetlosnog tela koja su mi se dogodila kada sam bio dete, a što sam već postovao na drugom mestu ovog foruma ali osećam da je potrebno taj tekst postaviti i ovde.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
ČUDNE NEKE RIBE Tu je bio park, lepo uređen, sočna i podšišana trava i negovani žbunovi. Sećam se da me je to zelenilo naprosto “ubijalo” svojom životnošću. A tek ti divni mirisi koji me šalju na neka nepoznata mesta… Odmah tu pored je bio kej ispod koga se komešala i mirovala moćna dunavska voda. Moj otac je bio ribolovac i sve brige ovog sveta su za njega nestajale kada bi zabacio svoje udice posle teških borbi sa “ljudima” koji su pokušavali da ga ulove u svoje mreže.
Sa svojih 9 godina, nisam mogao da se načudim tim metamorfozama svog starog.
Posmatrao sam ga kako je nemiran i ozlojeđen kada dođe kući sa posla i kako ga majka savetuje da mora biti čvršći i nemilosrdniji rukovodilac u svojoj firmi, eto, svi jedva čekaju da mu oduzmu “poziciju” i svi ga lažu, a kada bi on nju samo malo slušao, bili bi smo srećni i gde bi nam bio kraj…
Začudo, on bi samo odmahnuo rukom i otišao u drugu sobu, gledao TV, čitao novine pa kad bi se “slegla prašina”, pošao bi po svoj ribarski pribor a ja sam radoznalo i smušeno išao za njim.
“Hajdemo po ribu!” rekao bi mi sa takvim smirenim, divnim i slatkim osmehom, da sam tada u svom srcu bio spreman da s njim otputujem u nepoznate zemlje.
Dunav nam se bukvalno nalazio ispred kuće, izađem iz zgrade, prolepršam tih pedeset metara do keja i eto me pred sjajnom vodom.
Jednog zlatnog jutra, sa sobom sam nosio mali štap za pecanje kedera (sitnih ribica koje služe kao mamac za ulov većih) jer me je tata zamolio da ih “nahvatam”. Međutim, moj ulov nije bio onakav kako sam se nadao. Umesto da ulovim tih nekoliko živih mamaca, ja sam skroz omanuo i zabrljao stvari.
Toga dana sam ulovio nekoliko stotina tih ribica, za jedno veselo i ludo prepodne, dok se tata tamo negde uzaludno borio sa uspavanima.
A mama je bila veoma iznenađena količinom ulova ali nije bila radosna. Nekako je grubo prihvatala moje pune kofice ribe koje sam joj učestalo donosio i rekla: “Ma šta će nam ta sića!”.
Ej ljudi, uprkos majci, ma ja sam jedva čekao da otac dođe s posla i vidi moju veštinu ribolovca!
Kada je došao, pomilovao me je po glavi sa tim slatikim i blagim pogledom a onda mu je majka rekla da sam joj natovario obavezu da pripremi svu tu ribu i da ona, jadna, ne može toliko da se muči jer je već toliko opterećena brigama i obavezama i kako on nju ne razume, a tako je pametan čovek… Ni dan danas mi nije jasno zašto je ona toliko žalila i kukala, čak i nad dobrim stvarima koje bi je snašle u životu. Ali, tu nema šta da se razume, oprostite.
I tako, pošto nije hteo da razume, moj stari je zasukao rukave pa je veselo počeo da čisti ribice i ja sam mu pomagao pošto nisam mogao da razumem, a mama je sva jadna i opterećena od same sebe prilegla u spavaćoj sobi.
Ipak, uveče smo svi jeli domaće girice i smejali se, i ej bre ljudi i ljudice, mama je blistala i više je nije bilo briga ni zbog čega, hahaha… Gledajući svoje roditelje kako toliko sijaju, pomutilo mi se u glavi i samo što se nisam onesvestio od miline. I tada sam znao da je moja ljubljena majka privremeno prihvatila zlatnu energiju ljubavi…
LUD, ILI ŠTA VEĆ Taj mali gradić na obali dunava je bio predivan. Živelo je u njemu nekoliko hiljada ljudi, većina u svojim privatnim kućama okruženim veličanstvenim baštama ispunjenim ružama, gladiolama, opojnim narcisima i drugim prinčevima i princezama cveća. Izgledalo mi je kao da je tu postojalo nekakvo tajno nadmetanje, ljubazna utakmica čiji će vrt biti lepši i mirisniji.
Ali, od svega je bilo najlepše što se gradska uprava uključila u taj okršaj pa su komunalci prekrasno uredili gradske parkove, na veliko uživanje nas klinaca koji smo se u njima po ceo dan igrali.
Mi dečaci smo obično igrali fudbal ili klikere “u dugmiće”. Ti dugmići su nam bili neka vrsta novca, ko izgubi mora da plati izvesnim brojem dugmadi. Sećam se da sam neko vreme bio veoma “bogat” jer sam “zaradio” punu kesu tih raznobojnih drangulija.
Jednom, dok smo se bavili klikeraškim umetnostima, pojavi se nekoliko devojčica i dečaka iz komšiluka. Bili su veoma uzbuđeni i galamili su svi u glas. Rekoše da je jedna devojčica izgubila zlatnu narukvicu, tu u obližnjem parku, dok su se jurili. Uzalud su je tražili celo poslepodne i na kraju je devojčica sva uplakana otišla kući. To joj je bio poklon koji je nedavno dobila za rođendan. Bilo mi je veoma žao nje i zamolio sam društvo da odemo do mesta gde su se igrali, da opet pokušamo da pronađemo narukvicu.
Već je bio sumrak i moj drug mi reče da nema šanse da je pronađemo po slabom svetlu a i trava je previsoka, ali ja sam insistirao. Odveli su me u taj deo parka. Prostor po kome su jurcali je bio veliki travnjak, oko sto metara u prečniku.
Toliko mi je bilo žao devojčice da me je srce bukvalno zabolelo od tuge i ne znam kako, ali kada je taj bol došao do vrhunca iznenada je prestao a umesto njega se pojavila nekakva vatra. Bio sam veoma zbunjen, moje male grudi samo što ne izgoreše. Onda se ta vatra prenela i na moje oči pa sam imao osećaj kao da plamte.
Uh, kad mi se “upališe” oči, onda osetih neku tako jaku i nepokolebljivu odlučnost i uverenost da ću naći tu narukvicu da to ne umem opisati. Javila mi se jedna čudna misao-tvrdnja: “Ja sam zlato, i zato će zlato sada naći zlato i uzeti ga sebi!”
Tada krenuh žustro po parku gore-dole i levo-desno, žestoko posmatrajući bujnu travu ispred sebe i sećam se da ništa nisam mislio, ja sam sav bio VID, neverovatno jasno sam video svaki detalj iako je već skoro pao mrak. Ko zna kako sam tada izgledao deci koja su radoznalo išla za mnom i smejala mi se kao da sam lud…
Lud ili šta već, posle par minuta, na zaprepašćenje i radost dece nađoh zlatnu narukvicu! Mojoj sreći nije bilo kraja. Odmah sam krenuo ka kući one devojčice da je obradujem, praćen ostalom dečurlijom koja su veselo poskakivala i galamila.
Vrata je otvorila njena mama i ja joj ponosno pružih narukvicu. Ona se iznenađeno zablenula u mene i ukočeno me posmatrala par sekundi a onda se namrštila i grubo mi je otela iz ruke. Bio sam zbunjen, očekivao sam radost a ne grubost!
“Odakle ti to, jeli ti mali?” Zakreštala je neprijatnim glasom. Rekoh joj da sam tražio po parku i našao.
“Ma šta mi reče?” odbrusi ona sumnjičavo. “A jeli, pa gde je onda privezak u obliku krsta koji je bio prikačen na narukvicu?”
Nisam imao pojma o tom privesku pa sam joj rekao: “Teto, stvarno ne znam gde je, ali sad ću otići da ga potražim, pa čim ga nađem, doneću vam ga.”
Ona me pogleda i prezrivo odmahnu rukom, pa besno zalupi vratima.
Vratio sam se u park i na isti način kao i ranije, verovali ili ne, pronađoh zlatni krstić. Bio je na mestu prilično udaljenom od mesta na kome sam našao narukvicu. Ponovo sam se našao pred njenim vratima i bojažljivo pozvonio. Otvorila je i buljila u moj mali ispruženi dlan na kome je sijao privezak. Ovog puta nije ništa rekla, samo je hladno uzela krstić i ponovo mi zalupila vrata.
Ej bre, nikako mi nije bilo jasno njeno ponašanje, ali sam toliko bio srećan što sam pomogao toj devojčici da mi to uopšte nije bilo važno i pevajući odoh kući da se pohvalim roditeljima.
Roditelji su me saslušali sa nevericom i čuđenjem. Sutradan je majka te drugarice rekla mome ocu da sam ja ukrao narukvicu njenoj kćerci ali da ona neće ništa preduzimati pošto sam je istog dana vratio i pošto su to ipak dečije igrarije, pa znate kako, ipak sam bio samo dete od 9 godina…
Čuda duha nisu dobrodošla u ovaj mračni svet.
Prijava
FAQ
Pretraživač
