hvala na trudu uloženom u prevod...

PARABOLE ISUSA IZ NAZARETA:link

Ovaj tekst na engleskom je poznat kao "The Essene Gospels of Peace": link

Nekako sam mislila da je vreme za one step beyond.
Za sledeći krug...
Ili drugu knjigu.

Posle kratkog uvoda nastavak „Gnoze“ ...
.... pa, dokle se stigne:

Uvod

Boris Moravjev je svojom trilogijom „Gnoza“, pružio ezoterijski pogled na Čoveka, Univerzum i Put, razvijajući svaki od ova tri aspekta uzlaznom spiralom kroz tri ciklusa: egzoterijski, mezoterijski i ezoterijski krug. Veliki deo I toma, egzoterijskog ciklusa, je preveden i dat je odličan prikaz njegovih najvažnijih aspekata. Knjiga je dostupna na narednom linku kao i na prvim stranama teme „Gnostika“ i trebalo bi je istinski proučiti, kako teorijski, tako i praktično, pre nego što pređemo na „mezoterijski ciklus“, jer će u suprotnom materija, izneta u drugom tomu, ostati nedostupna.

Izvore, iz kojih „Gnoza“ crpi Znanje i inspiraciju, bismo verovatno najtačnije opisali kao ezoterijsko hrišćanstvo. Međutim, iako sadrži veliki broj referenci na Jevanđelja i Postanje, pogled na čoveka i ustrojstvo Univerzuma, koje nudi Moravjev, u ogromnoj meri odstupa od kanonskog hrišćanstva, hrišćanske dogme ili onog neodređenog pojma „hrišćanskog pogleda na svet“, odnosno hrišćanske konfesije, koja obuhvata veoma kontratiktorna uverenja. Ova kontradiktornost, odnosno unutrašnja nekoherentnost, ne bi trebalo da iznenadi: ona svoje poreklo ima u raspršenosti našeg bića na mnoštvo malih Ja, od kojih svako ima svoje sopstvene ukuse, poglede i uverenja, kao i u nedostatku kontinuiteta svesnosti/ budnosti koja bi nam mogla nešto reći o tom stanju u kome se nalazi naše biće. Pošteno sprovedeno samoposmatranje izaziva istinski šok. Ovaj nered ćemo uneti u svako znanje sa kojim dođemo u dodir, smeštajući deliće informacija u posebne ladice u svom umu i tumačeći ih u skladu sa trenutnim prioritetima svakog od tih malih ja.

Zbog toga se „unutrašnje“ znanje nikada ne može dati, ono se može samo steći.

Odstupanje od kanona ne znači da je Moravjev jednostavno ponudio neko „svoje“, subjektivno tumačenje parabola iz Jevanđelja. Reč je pre o pokušaju da se ispod pojednostavljenih i iskrivljenih predstava i nanosa interpolacija, pretvorenih u dogmu, otkrije i na način razumljiv modernom čoveku opiše upravo to unutrašnje ili ezoterijsko učenje, koje svoje ekvivalente ima u svim unutrašnjim sistemima. Ovo konkretno nastojanje donekle podseća na rad Eduarda Širea, koji u „Velikim posvećenicima“ prati istu ezoterijsku nit, razvijajući je u uzlaznoj spirali od Rame, preko Platona i Pitagore do Mojsija i Hrista.

Iako izvori, koje je pratio, leže u znanju sačuvanom u fragmentarnom obliku u nekim pravoslavnim manastirima i staro-hrišćanskoj literaturi, „Moravjev i sam priznaje da se tradicija u crkvi održala do beznačajnog stepena, da doktrina nije očuvana u celovitom obliku ili nije sakupljena u celini, iako se naglašava da učenik te tradicije nju mora poznavati na određenom nivou, da bi ona služila određenoj svrsi. Monasi sa Atosa priznaju postojanje Tradicije, ali kažu da ona nikada nije bila zapisana u celini. Da budemo precizniji, čini se da je monaški oblik preživeo na određenim mestima, ali je dodatno znanje, koje je potrebno da bi se napredovalo u svakodnevnom životu, raspršeno i važnost ove knjige leži u naporu koji je učinjen da bi se sakupile te raspršene informacije i učinile dostupnim u praktičnom obliku.“ (iz predgovora).“

Paralelno sa time upućeni čitalac će već od prvih redova lako prepoznati materijal Četvrtog puta, iznet u radovima Gurdjijeva i Uspenskog.

Odakle ova sličnost?

Objavljivanje „Gnoze“ su pratile kritike nekih Gurđijevljevih učenika da je reč o znanju ukradenom od Gurđijeva, koje je smešteno u hrišćanski okvir. Međutim, ovi komentari prenebrežu nekoliko važnih činjenica i uglavnom pre počivaju na emocionalnoj vezanosti za učitelja nego na „služenju ezoterijskom cilju“. U „Gnozi“ ćemo pronaći iznenađujuće produbljeno proširenje mnogih aspekata Četvrtog puta, koji svojim specifičnim kvalitetom u potpunosti potvrđuju svoju autentičnost, informacije i poglede koje na neke od njegovih elemenata bacaju svetlo sa druge strane prizme, omogućavajući znatno dublje razumevanje i – što je verovatno najvažnije – ponuđen je Put, metode rada na sebi, koje ni na koji način nemaju svoj izvor u samim Gurđijevljevim metodama, ali sa njima jesu na dubokom nivou veoma kompatibilne.

Drvo koje je posadio Gurđijev je dalo veoma bogate plodove: neke uspelije, neke manje, neke izrasle na samom drvetu, neke odnete vetrom do nekog drugog zgodnog mesta za rast drveća. Međutim, pažljivo čitanje „Gnoze“ će prilično jasno pokazati da ona ne predstavlja mladicu na drvetu Četvrtog puta, već samostalno izniklo drvo, slične vrste ali individualnih karakteristika, izraslo na istom plodnom zemljištu iz sopstvenog semena. Zato odgovor na pitanje „odakle potiču te sličnosti“ ne bi podrazumevao kalemljenje jednog izvora na drugi, već mnogo pre crpljenje iz istog izvora, koji očigledno pruža bogate plodove.

Gurđijev je, bilo direktno, bilo preko Uspenskog, u više navrata nagovestio ezoterijsko hrišćanstvo i manastirsku tradiciju kao jedan od svojih izvora ali je ovo zemljište oplodio metodama naučenim iz drugih izvora, na primer Sufi metoda. Ovo kombinovanje izvora ne proizvodi nikakav konflikt, niti narušava unutrašnju koherentnost informacija i metoda, jer na nivou „unutrašnjeg znanja“ između sistema, koje takvo znanje poseduju, postoji ako ne poklapanje, onda svakako komplementarnost.

Ova kompatiblnost počiva na zajedničkom razumevanju, koje ne potiče niti iz nametanja svog mišljenja drugima, niti iz zajedničkog verovanja u istu dogmu, niti u jalovoj i lažnoj „toleranciji“, koja traje otprilike toliko dugo dok se ego (koga inače nema) ne nađe povređen, već iz onoga što Gurdjijev u „Belzebubovim pričama svome unuku“ naziva „objektivnim umom“, odnosno stepenom čovekove sposobnosti da stekne objektivno razumevanje o sebi i svetu u koji je uronjen. (koju ne treba izjednačiti sa materijalnom stvarnođću koju opažamo oko sebe).

Za razliku od ovog pristupa Moravjev je ovo znanje predstavio u skladu sa sistemom iz koga ga je i „stekao“, nudeći paralelno sa time Put za njegovu primenu u svakodnevnom životu.

Tako, kao što se navodi u predgovoru uz „Mezoterijski ciklus“ „knjiga pruža upravo ono što tvrdi da će pružiti – onima koji je proučavaju sa dovoljnom dubinom – ono što je Moravjev nazvao istinskom Gnozom ili istinskim samo-poznavanjem, koje obuhvata posebno četiri stvari:

Ona menja naš odnos prema samima sebi – omogućava nam na primer da razumemo ovu izjavu. I vodi do razumevanja onoga što se često opisivalo terminima kao što su: 'the way to God is through oneself.'

To u nama obrazuje novu sposobnost da kontrolišemo različite delove uma, koji sada kontrolišu nas.

To nam ponovo pruža dovoljno znanja o našem „organizmu“, da bismo razvili metode da izbegnemo njegove slabosti i razumemo i na pravilan način primenimo metode, koje su razvijene u tu svrhu.

A to nam opet pruža puteve koji mogu biti potvrđeni u praksi buđenja srca ili, za one koji već poseduju takve puteve – nove ili potpunije puteve njihovog razumevanja i primene u praksi.“ (iz predgovora).

Još nekoliko napomena u vezi sa odnosom sa Četvrtim putem, ovaj put u vidu subjektivnog doživljaja oba sistema. Mada pogledi i informacije iznete u „Gnozi“ nisu prijatni za našu Ličnost, koja sebi u stanju istinske hipnotisanosti pripisuje svojstva koja ne poseduje, Moravjev ne koristi Gurđijevljevo – rekla bih – potpuno svesno izazivanje „šokova“ i po mom mišljenju potpuno promišljeno stvaranje jaza između postojećeg i potencijalnog. Spolja posmatrano, rekli bismo da su te metode „šoka“ one koje će nas probuditi i otvoriti za razumevanje komplementarnog sistema, koji je teoretski nešto potpuniji i produbljeniji. Međutim, moje iskustvo je potpuno obrnuto: sa potpunom sigurnošću mogu reći da me je čitanje prvog toma „Gnoze“ istinski otvorilo i „probudilo“ za razumevanje Gurđijeva na mnogo drugačijem nivou nego što je to bilo prilikom prvog čitanja.

U ovim knjigama postoji nešto sa čime se povezujete iznutra na veoma dubokom nivou, kvalitet, koji bismo možda mogli nazvati „hranom“ za naš magnetni centar.

Treba takođe napomenuti da u ovom sistemu, bez obzira na njegovu autentičnost i unutrašnju koherentnost, jeste reč o jednom fragmentarnom učenju. Na nivou bića na kome se nalazimo, verovatno i na nivou postojanja koje nastanjujemo, možda potpuni sistem i potpuno razumevanje i nisu dostupni. Usled toga, pažljiv čitalac će uočiti delove gde se nedostajuće puzle dopunjavaju ili racionalizuju sopstvenim (subjektivnim) pogledom na stvari. Interesantno je da ćemo - ukoliko umemo da ih pročitamo - i od samog Moravjeva dobiti diskretne ali jasne ključeve za razlikovanje ova dva nivoa. Ova činjenica govori da nije reč o proizvoljnim racionalizacijama, poteklim iz nereda naših nižih centara, već pre počiva na jasnom sagledavanju nivoa sopstvenog bića, koje predstavlja pretpostavku za svaki dalji korak napred.

„Oni, koji mogu da naprave razliku između različitih nivoa znanja, će u ovoj knjizi naći gotovo neiscrpnu riznicu znanja koje vodi do istinske duhovne evolucije. Ali neophodno je prvo raditi za to razlikovanje. Bez toga, ne samo da nećete moći da napravite razliku između gnoze i njene imitacije, već vam ni ova knjiga neće poveriti svoju gnozu.“ (iz predgovora).

Kao što je rečeno, „Mezoterijski ciklus“ predstavlja II tom trilogije. Knjiga počinje razmatranjem Oktava i položaja čoveka u organskom životu na Zemlji (hrane za Mesec). Da bi se uopšte mogla pratiti, neophodno je (ne samo) pročitati I deo, dostupan na ovom linku, i veoma je preporučljivo proučiti sistem Oktava iznet u „U potrazi za čudesnim“, jer će to veoma pomoći da se uspostave višestruke veze sa prenetim infomacijama.

U nastavku slede odabrani izvodi iz „Uvoda“, koji je nastao iz korespondencije posle objavljivanja I toma „Gnoze“, a zatim nastavak Potrage.

PREDGOVOR AUTORA
(a prvo poglavlje sledi uskoro)

W

Prva knjiga „Gnoze“ je posvećena egzoterijskom ciklusu tradicionalnog učenja. Sledeća knjiga se bavi mezoterijskim ciklusom. Treća će razmotriti ezoterični ciklus u punom smislu te reči.

U sistematičnom podučavanju tradicije svaki od ovih ciklusa ima zadatak analogan trima osnovnim stepenima u opštem obrazovanju. Tako:

1. Egzoterijski ciklus korespondira sa osnovnim ezoterijskim obrazovanjem. Kao takav on učeniku pruža osnovne informacije koje su mu potrebne za njegov rad. On je u suštini ABC Doktrine;

2. Mezoterijski ciklus, nalik srednjoškolskom obrazovanju, pokušava da učeniku prenese elemente opšte kulture i da ga poduči metodi;

3. Ezoterijski ciklus korespondira sa višim univerzitetskim obrazovanjem.

(2)

Treba napomenuti, da je u svim ozbiljnim ezoterijskim učenjima osnovno obrazovanje prirodno gotovo uniformno. Kao i njegov srednjoškolski pandan drugostepeno učenje tradicije nudi mogućnost za prvu specijalizaciju: klasično ili moderno u svakodnevnom životu, monaško ili smešteno u ezoterijsko polje. Više obrazovanje je u oba slučaja specijalizovano.

(V

U principu je prihvaćeno da niko ne može ići u srednju školu, ako pre toga nije završio osnovno obrazovanje, niti pohađati univerzitet, ukoliko nije usvojio sadržaj srednjoškolskog obrazovanja. Ova gradacija automatski selektuje oni koji su sposobni da postanu aktivni članovi kulturne elite u ljudskom društvu. Potpuno isto važi i na ezoterijskom polju, barem u teoriji. Međutim, u praksi se susrećemo sa neobičnim fenomenom. Nećemo na primer pokušavati da diskutujemo o Njutnovoj binomijalnoj teoremi, a da nismo učili algebru, jer će bez toga svako mišljenje koje iskažemo biti bezvredno. Ipak, na ezoterijskom polju smo često skloni da donosimo sudove, a da prethodno nismo naučili čak ni začetke ove vrste znanja.

Sledeći isti pravac razmišljanja mi često zahtevamo jednostavnost od ezoterijskog učenja, zasnivajući taj zahtev na principu da Istina po sebi mora biti jednostavna. Iz toga zaključujemo da i pristup toj Istini takođe treba da bude jednostavan i da tako i metod koji vodi ka njoj mora da bude lagan za usvajanje. Ovaj argument je u potpunosti ispravan pod uslovom da smo i sami jednostavni, to jest prosti, u smislu u kome se on koristi u Jevanđelju. Na žalost, to nije tako zbog anarhije koja vlada među naših 987 malih Ja. Dug put treba proći od iskrivljenog stanja unutrašnjeg nereda do naše originalne jednostavnosti. Ovo je Put koji vodi tragaoca iz divljine ignorantnosti do Svetla Utvrđenja.

Iskustvo pokazuje da u praksi ta doktrina ’jednostavnosti’, ako se posmatra kao aksiom, odvraća učenika od tesnog prolaza i uzane staze koja vodi do Života. Rukovodeći se ovom kontra-istinom on veruje da stoji ispred vrata, dok u stvarnosti – iako nesumnjivo u perfektnoj veri – korača širokom stazom koja vodi u propast.

Ta doktrina jednostavnosti, tačna po sebi, ali pogrešno interpretirana, postaje zamka za naša srca koja su već suviše deformisana; opasnost koju bi trebalo prepoznati i izbeći.

Fusnota: .
U stvari, ovaj zahtev za jednostavnošću je tipičan za sadašnje doba, gde se učitelji procenjuju na osnovu njihovog televizijskog nastupa i njihove sposobnosti da objasne. Posledica traženja objašnjenja koja su ’odmah jasna’ je da ono limitira naše znanje na ono što može biti smešteno u okvir onoga što posmatramo kao blisko i u stvari nas ograničava na znanje koje leži u okviru granica onoga što već znamo. Zahtevati da ono bude odmah jasno znači okrenuti se od znanja koje je istinski novo za nas. (prim.ured.)

W

Već smo rekli da prva knjiga „Gnoze“ predstavlja priručnik osnovnog ezoterijskog učenja u skladu sa Tradicijom Istočnog ortodoksnog hrišćanstva. To u stvari nije više nego ABC ovog Znanja. Ipak, ponekad se tvrdi da je „Gnoza“ teška knjiga za čitanje. Iako njen tekst ne koristi specijalizovanu terminologiju, ovaj komentar je dobro utemeljen. Činjenica je da sadržaj nije jednostavan i logički ne možemo očekivati da učimo teško gradivo bez muke. Ova očigledna kontradikcija se objašnjava činjenicom da je knjiga namenjena nužno ograničenoj publici; čitaocima koji po svojoj prirodi imaju predispozicije prema ezoterijskoj kulturi. Međutim, opseg, u kome se „Gnoza“ proširila, je daleko premašio očekivanja. Elita među kojom je ova knjiga naišla na odgovor se pokazala veoma velikom.

Ovaj predgovor je posebno namenjen korespondentima koji su pokrenuli probleme opšte prirode u vezi sa našim Ciljem i našim radom. Ove dve tačke su blisko povezane i obrazuju dve strane istog pitanja. Veoma stara poslovica, citirana u Jevanđelju po Luki smešta problem u pravi kontekst. On piše: ’radnik je vredan svoje zarade.’

To znači da na ezoterijskom polju, kao i u svakodnevnom životu, čovek zarađuje platu za službu koju obavlja. Međutim, spoljašnji život, sastavljen od A uticaja, omogućava čoveku da stekne bogatstvo bez rada; na primer, špekulišući, putem bilo koje vrste nekažnjivih zloupotreba i drugim načinima, koji su manje ili više nepošteni, ali ne prelaze granice utvrđene ljudskim zakonom. O njima je rečeno da su ’deca ovog sveta u ovoj generaciji pametnija nego deca svetla’. Sa druge strane, na ezoterijskom polju mi ništa čisto i istinito ne možemo steći bez rada, a time i ništa lepo bez truda, čiji je zbir i važnost jednak rezultatu kome stremi radnik. Nasuprot tome, vrednost rezultata koji postignemo za sebe, je uvek jednak, kvantitativno i kvalitativno, meri službe posvećenoj ezoteričnom znanju.

Naglašavamo: čisto i istinito i time stalno. Moguće je steći takozvane ezoterijske rezultate koji su nečisti, već su lažni i tako prolazne prirode.

Ovde ukazujemo na široko polje okultizma, gde deca ovog veka, sposobnija nego deca svetla, pokušavaju da primene svoje sposobnosti iza granica vidljivog sveta. To se odvija u onome što nazivamo „misticizmom fenomena“. Na to ćemo se vratiti kasnije.

W

Ukoliko tragalac započne sa negativnim pristupom i osećajem inferiornosti i nezadovoljstva – pristupi ezoterijskom polju, rukovodeći se željom da u njemu nađe lično i time nečisto zadovoljenje za sebe samog, neće biti u stanju da napreduje daleko tim putem.

Ukoliko nastavi, propašće. Greška u konceptu, napravljena na početku, će ga neminovno voditi ka ’misticizmu fenomena’. Njegov aktivan oblik je već spomenut u prvom tomu ove knjige.

Istinsko ispunjenje, „nagradu“ koju pominju Jevanđelja, učenik će pronaći samo služeći ezoterijskom cilju/delu.

Pažljivi čitalac će iz ovoga izvesti izvesti praktične zaključke: čovek mora pronaći istinski ezoterijski zadatak, koji će preneti u svet, mora sebe učiniti korisnim u tom radu i aktivno učestovati u njemu.

To je značenje parabole o žeteocima u kojoj se kaže:

„I koji žanje prima platu i sabira rod za život vječni, da se raduju zajedno i koji sije i koji žanje. Ja vas poslah da žnjete gdje se vi ne trudiste; drugi se trudiše, a vi u posed njihov uđoste.“
('He that reapeth receiveth wages, andgathereth fruit unto life eternal: that both he that soweth and he that reapeth may rejoice together. I sent you to reap that whereon you bestowed no labour: other men laboured, and ye are entered inta their labours.).

(*)

U poglavlju V ovog toma ćemo dati opšti pregled evolucije adamičnog čovečanstva sa ezoterijske tačke gledišta.

Organski život na Zemlji, sa adamičnim čovekom na čelu, evoluira pod okriljem Apsoluta II, Hrista, koji među nama deluje preko onih ljudi, koji su sposobni da budu korisni (da daju plodove, prim.prev.), to znači, da preuzmu aktivnu ulogu u tom radu.

Razlikovanje između A i B uticaja je ono, preko čega tragalac može doći u kontakt sa jednim ili više ljudi ’žeteoca’. Onda, ako zaista razume o čemu je tu reč, može pokušati da igra ulogu u njihovom radu. Pretpostavka za to je – to smo naglasili više puta, ali ćemo ponoviti još jedanput – je da on može da bude koristan (da ima šta da da). Na ezoterijskom polju to nije niti nepotizam, niti preterana tolerancija. Još manje je reč o dobrotvornim ustanovama. To su (sve) odnosi koji se ne protežu izvan zone A uticaja. U ezoterizmu više nego bilo gde drugde – i to je razumljivo – čovek je vredan koliko zavređuje. On biva zaposlen u skladu sa potrebama i plaćen za svoj trud.

Ukoliko već može da bude koristan u svom običnom stanju, stvoren je da prođe kroz ezoterijsko učenje zanata. On će onda napredovati u skladu sa svojim ’talentima’, drugim rečima svojim unutrašnjim predispozicijama i svesnim naporom koji čini.

Razmotrićemo slučaj koji Jevanđelje naziva grabežljivim vukovima. Isus je rekao: „Čuvajte se lažnih proroka, koji dolaze preobučeni u jagnjeću kožu, ali su iznutra grabežljivi vukovi.“

I dodao je: „Poznaćete ih po njihovim plodovima.“

Za ezoterijski nerazvijenu osobu je teško, ako ne i nemoguće, da samostalno razlikuje lažne proroke. Ona će ih mnogo lakše prepoznati po njihovim ’plodovima’, vidljivim rezultatima njihovog rada, koji služe kao znaci. (franc: indices). Tradicija poznaje i prenosi čitavu Nauku o znakovima.

(...)
III
IV

Da bi se ove ideje bolje ukorenile u umu, ponovićemo ono što smo rekli ranije:
1) Konačni cilj koji se čovek može nadati da postigne ezoterijskim radom je da postigne drugo Rođenje i tako nadvlada Smrt. Taj cilj je eksplicitno definisan u Svetom Pismu i detaljno komentarisan u Tradiciji Doktrine. To je Spasenje.

2) Uz retke izuzetke, učenik ovaj cilj može postići samo kroz težak i metodičan rad. Zbir svesnog truda koji je potreban je direktno propocionalan degeneraciji Ličnosti. On je po pravilu veliki, mnogo veći nego onaj koji se zahteva na primer od studenta u vreme kada on počinje svoje osnovno obrazovanje dok ne stekne doktorat, uspešno odbranivši svoju tezu.

3) Određeni karakter ovog truda – kao što smo rekli u prvom tomu i koji ćemo ovde još jasnije razmotriti – je da rad, koji učenik obavlja na samome sebi, mora da nosi pečat buđenje emocionalnih funkcija, koje su po pravilu u dubokom snu, pogotovo kod civilizovanih ljudi našeg doba. To buđenje, taj plamen, je izraz stanja i tačka odvajanja, koja vodi do uspeha: da bi napredovao, čovek mora da gori. Vatra, koja samo tinja ispod pepela, nije dovoljna. Poseban metod je dopustiti učeniku da razgori nedovoljnu vatru i da je raspiri kada zgasne.

4) Iako je cilj rada evolucija pojedinca, ovaj rad na sebi se ne može obavljati u vakumu, tj. isola tion. Zakon je jasan: ’radnik je vredan svoje zarade.’

Drugi način da se ovo kaže je da se akumulacija ezoterijskih vrednosti ne može obaviti načinima, koji se primenjuju u svakodnevnom životu; egoističnim načinima. Istinski ezoterijski rad je okrenut u dijametralno suprotnom pravcu od egoizma.

5) Tako učenik ne sme dozvoliti sebi da se zavarava opsenama koje ga čekaju na drumu, već se mora naoružati snažnom verom i postojanom hrabrošću, koje će mu omogućiti da pronađe praktične načine da započne neki Ezoterijski rad koji se iznosi u svet.

6) Zbog toga želja u slabinama i vatra u srcu nisu dovoljni. Ukoliko to ostane bez specifične praktične ezoterijske primene, sile tog duhovnog napretka, te tenzije, koja je raspaljena, će se pretvoriti u dim. Svaka sila zahteva definitvnu tačku svoje primene i bez toga se raspada i rastura. Pre nego što ta snaga može da bude primenjena, učenik koji traži ezoterijski rad mora takođe biti koristan. Njegov zadatak počinje time, tj. kada se pomeri od reči i aspiracije do akcije. Njegova ’plata’ će automatski rasti do stepena, do koga dovrši taj posao.

7) Tragalac je slobodan da bira. Disciplina se prihvata dobrovoljno, ali ona je gvozdena. Učenik u svakom trenutku može prekinuti rad i vratiti se interesovanjima sveta. Međutim, on će ostati „indoktriniran“, jer će učešće u ezoterijskom radu postepeno sve više otvarati njegove oči, činiti da boje spoljnog sveta za njega blede i potresati njegov stari sistem vrednosti. Sloboda izbora i inicijativa koja se zahteva od tragaoca nosi sa sobom opasnost: da zameni pogrešno za tačno; nečisto za čisto, da dopusti sebi da postane predmet sablazni „moći“ itd. Ukoliko takve greške počini čisto i plameno srce kao posledicu iskrene namere, ono sebe ne dovodi u smrtnu opasnost. Biće upozoren na vreme, čak i ako nastavi da pravi tu grešku. Slučaj sa razgovorom Svetog Petra (?) na putu za Damask nam pruža ubedljiv primer.

Prava opasnost, koja može voditi do smrtnog greha, konačni mat, se javlja kada nečisto srce traži da mu služe više psihičke snage radi njegovih egoističnih ciljeva. To je baruština.

(2)
Ova poslednja tačka zaslužuje komentar.

Neobičan se fenomen odigrava u čovekovom umu kada razmatra po pravilu hermetičke (zatvorene) teorije i činjenice ezoterijske oblasti. Već smo ga spomenuli, ali je on dovoljno vredan pomena, da bismo mu se još jednom vratili sa malo drugačije tačke gledišta, jer je pitanje važno.

U prirodnim naukama, čistim moralnim ili primenjenim, opšte je prihvaćeno da čovek mora biti dobro verziran, pre nego što može dati validno mišljenje. Da bi govorio ozbiljno, čovek mora da govori o onome što zna, što pretpostavlja prethodno proučavanje.

Potpuno je drugačije na ezoterijskom polju. Ovde verujemo da smo kompetentni, a da nismo završili elementarno obrazovanje. Mi donosimo sudove pre nego što smo razvili sebe u ispravan instrument, kojim ćemo prosuđivati. Ipak, mi znamo da slično može biti shvaćeno, razmotreno i prosuđeno samo preko nečeg sličnog ili višeg. Bez toga, svi sudovi, diskusije i saveti o ezoterijskim činjenicama se mogu porediti sa procenom i izražavanjem mišljenja o bojama od strane nekoga ko je rođen slep.

Upravo kao što je svet u kome živimo zatvoren i nevidljiv za dete u majčinoj utrobi do buđenja rođenjem, tako su i viši planovi Života, astralni i spiritualni, na sličan način zatvoreni i nevidljivi za nas sve do našeg drugog Rođenja. Do tada, čovek samo može da pravi hipoteze i da se nadovezuje na svedočenja autora, koji su se dva puta rodili. On neće biti u stanju da donese ispravne sudove o tim činjenicama, autorima i ljudima, dok ne bude prešao drugi Prag. Tada, postavši spiritualan u značenju u kome ga koristi Sveti Petar – i samo tada – ’čovek … prosuđuje sve (sudi svemu), a njemu niko ne sudi’. Apostol kaže u objašnjenju: …već imamo um (inteligenciju, grčki: nous) Hrista.’

Identifikujući se sa istinskim T, monadom Hrista, pojedinac stupa u direktnu vezu sa Svojom inteligencijom.

(V

To se čini sasvim jasnim. Ipak, neobični fenomen, koji je već pomenut, je opšte mesto u današnje vreme i čak ljudi odlične vere – da ne pominjemo ostale – ostaju pri tom stavu.

Ovaj fenomen nastaje usled dva principijelna razloga. Prvi je opšta tendencija čoveka da sebi pripisuje svojstva, koja u spoljašnjem čoveku postoje samo kao potencijal; a drugi je, kao posledica toga, podsvesno obožavanje Ličnosti, za koju se smatra da je svemoguća na svakom planu.

Skromnost je neophodna za istinski ezoterijski rad, ali njen nedostatak je dodatno pojačan kod mnogih ljudi, koji, barem u teoriji, imaju sposobnost da prodru u vančulne oblasti.

Um naše civilizacije je gladan fenomena i to je glavni razlog za lutanje. Kreator divota tehničkog napretka, taj um – kada primeni sebe na vančulne činjenice i ideje – primenjuje sebe instinktivno onakvog kakav jeste.

Ali vančulni svet nije nedeljivo jedinstvo kao materijalni svet. Naprotiv, mi tamo možemo razlikovati mnogo različitih planova i neba.

Nemojmo zaboraviti da je svaki Kosmos pun života. Ako sledimo bočnu oktavu paralelnu sa Velikom Oktavom otkrićemo na našoj planeti dva viša plana iznad našeg plana organskog života. Krećući se od nižeg ka višem, nalazimo bočno SI koje korespondira sa FA velike Oktave i sa Mezokosmosom; tada bočno DO koje korespondira sa SOL Velike Oktave sa Deuterokosmosom, Kosmosom Apsoluta II, Hrista.

Za zemaljskog čoveka to je najviši mogući nivo, spiritualni plan, treće nebo Svetog Pavla, dok je srednji plan plan psihe.

Ta celina, prikazana na dijagramu, obrazuje trougao koji sadrži šest faktora; pet nota; i interval između DO i SI ispunjen voljom Apsoluta II, koja je Ljubav.

DO
Y SI
LA SOL FA

Posmatran od gore, srednji nivo sadrži elemente, koji osiguravaju pojavu, a zatim i egzistenciju psihe i psiho-fizičke egzistencije organskog života na Zemlji. (Pojava i fizička i psiho-fizička egistencija dolaze odnekud drugde, ali na to ćemo se vratiti kasnije.). Taj nivo je ispunjen voljom Apsoluta II i sadrži atmosferu u najširem smislu te reči: Mezokosmos. Ovaj plan sadrži nekoliko psihičkih planova, od najgrubljeg (SI) do najfinijeg (in +).

U ezoterijskom radu mentalitet, sklon fenomenima, traži činjenice. On traga za manifestacijom koja potvrđuje da je taj rad dobro zasnovan ili jednostavno zadovoljava svoju radoznalost. Tu leže spomenute sablazni i najveća opasnost. Jer često je moguće sasvim lako izvesti željene činjenice iz domena SI u koji spada i ljudska Ličnost. Kada je čvrsto usidrena u fizičkom telu, ona po pravilu ne može da uspostavi direktnu vezu sa tim planom. Međutim, određene osobe, poznate kao senzitivi, poseduju unutrašnju ili stečenu sposobnost da u svakom trenutku oslabe veze Ličnosti sa fizičkim telom tako da su bez ezoterijskog razvitka u stanju da se povežu sa ovim planom – sa najgrubljim slojevima SI.

(Napomena: Novije informacije o tim planovima potvrđuju da do ovog „uspostavljanja direktne veze“ sa tim planovima ne dolazi baš toliko „spontano“, već je uveliko potpomognuto od strane entiteta koji ga naseljavaju, u vidu astralnih otmica, opšte rasprostranjene pojave „sejanja misli“, telepatske komunikacije ili „instaliranja misije“.).

„Činjenice“, izvedene na taj način, ljudi koji ih traže često posmatraju kao nešto što dolazi sa duhovnog plana ili barem sa finih nivoa tog plana \|f koji izražava volju Apsoluta II, jer je u direktnom kontaktu sa Njim i ispunjen Njegovom Ljubavlju. Plan \|/ je plan Individualnosti (izvedeno od individualnost u smislu onih koji su postigli ezoterijski razvitak), Svetaca i entiteta tog reda, koji nose misiju na različitim nivoima. Nasuprot tome, planovi nivoa SI su prostrani rezervoar psihičkih entiteta koji nemaju kontakt sa višim planom, uključujući diskarnirane Ličnosti, koje tu obično borave, čekajući svoju drugu Smrt – negativni ekvivalent drugog rođenja. To se uobičajeno događa četrdesetog dana posle smrti fizičkog tela.

Tradicija izričito upozorava tragaoca od kontakta sa tim planovima koji su opasni i puni najgorih iluzija. U monaškoj ezoterijskoj praksi se izgovaraju posebne molitve protiv uticaja ove vrste, posebno onih vizija koje tako često rezultiraju iz istraživanja određenih učenja, čak i ako iza toga stoji dobra namera. Te molitve se spominju da bi se izbeglo padanje u mističnu zamku koja se manifestuje na sledeći način.

Često se dešava da entiteti koji pripadaju domenu SI traže kontakt sa ljudima – tačnije, sa onima koji žele da uspostave kontakt sa drugom stranom. Cilj tih entiteta je da se umešaju u zemaljski plan; da iscrpe vitalnost i tako ispune nezadovoljene želje koje su poneli iza fizičkog plana.

Snaga intervencije ovih entiteta se meri lakovernošću na koju naiđu. Ortodoksna Tradicija ih klasifikuje u kategorije malih đavola ili đavolčića. Žudnja da se dožive ’čuda’, ’vizije’ itd. stvara atmosferu pogodnu za njihovu pojavu, koja može poprimiti različite oblike, ponekad uočljive čulima. Da bi sebi dali na važnosti, te prikaze uzimaju sebi imena značajnih ljudi, kao i svetaca i arhanđela.

Preko Nauke o Znacima (indices) Tradicija podučava metodu, koji nam omogućava da prepoznamo ovu vrstu psihičkih pojava i podatke, za koje se suviše često pretpostavlja da dolaze sa viših planova.

Iz tog razloga treba naglasiti da se u fenomenološkom (sklonom pojavnom) umu civilizovanog čoveka naše ere, pravo i lažno ezoterijsko učenje lako izmeša. Ova zbrka je po pravilu uvećana okruženjem u koje je čovek smešten, Mixtus Orbis. Ova zamršenost se ispoljava u svim domenima naših duhovnih stanja, koja su u nama po pravilu neizbalansirana jer je navika laganja postala naše druga priroda. Unutrašnja sposobnost da se neposredno razlikuje istina od laži je tako izgubljena i čovek, čak i veoma kulturan i obrazovan, postaje izrazito lakoveran, posebno u ’mističnim’ oblastima. Ovaj disbalans deluje na nas u skladu sa zakonom: ’lakovernost je obrnuto proporcionalna veri.’ Drugim rečima, što je slabija naša istinska vera i time čiste emocije, to više raste naša lakovernost, poprimajući često groteskne oblike.

U tom mehanizmu možemo posmatrati poznato delovanje Generalnog Zakona: da inspiriše čoveka, koji traži Put idejom da je već na putu. To je najlakši i najčešći način da se tragalac, koji nije imao dovoljno opomena, skrene sa uzane staze koja vodi ka Životu.

(*)

Ideje iznete u Predgovoru su grupisane u celine, da bi odgovorile na različita pitanja čitalaca prvog toma „Gnoze“. U zaključku bismo im još skreneli pažnju na jedinstvenu vrednost njihove Ličnosti, vrednost koja je neprocenjiva uprkos svih njenih nedostataka i slabosti, čak i kada se čini da je jadna, mizerna i ponekad groteskna.

Mora se dobro razumeti da ljudska Ličnost, u nezavršenom stanju u kome je zatičemo, predstavlja naš jedini instrument za ezoterijski rad. Čak i više, ona je poklon, ona je talenat koji nam je Gospodar dao, kako bismo mogli učiniti da ona donese plodove.

Moramo zbog toga raditi sa ljubavlju – i svom svojom snagom – budući da ne znamo kada će Gospodar doći i zatražiti račun.

Hi,

Arja, molim te me podsjeti, nikako da nađem, di točno on piše o tome da je Generlno Uskrsnuće ispunjavanje jednog intervala u kozmičkoj oktavi. Imam sliku stranice te u glavi,
al nevidim na kojoj je strani.

- za trud.

te sluchajnosti na gomili
da,tajming je savrshen za Moravjeva
poprilichno je zapostavljen,chini mi se nepravedno,ali to je samo moje subjektivno mishljenje jer mi je blizak po vibraciji njegov pristup da je rad na sebi naglasheno individualan i da grupe,bilo kakvog tipa i organizacije nisu neophodne
i to ne mislim samo ovde nego uopshte se drugi autori
vishe pominju,citiraju,pozivaju kao zagrobni autoritet raznoraznih sledbenika koji se gloze kao kerovi oko koske kome je licenca za nastavak tih izvikanih shkola ostavljena u amanet
(neke od njih se nude u paketu zajedno sa predivnim pejsazima kako smo imali priliku i na ovom forumu videti slichnu ponudu negde proshle godine)

ne bih ulazio u analizu zashto je to tako
mozda jer nije bio veliki zagovornik ezoterichnih shkola ili tajnih a ipak turistichki oblikovanih kruzoka pa nije ni imao gomilu sledbenika sa sve talambasima kao chicha ili Uspenski
mozda je,kako je negde u jednoj temi,mozda bash u ovoj Feniks primetio uporedjujuci chichu i Uspenskog,
mozda je Moravljev bio josh 'chistiji' u tom smislu i od Uspenskog

a ono o sluchajnostima
hehe,negde pre par godina,a kao da je bilo juche, tragajuci za odgovorima na neka pitanja koja su me zaokupljala, sam stigao i do treceg toma " Gnoze "
i primetio da je Moravljev prilichno tezak,bar meni,za chitanje na nekom od 'otudjenih' jezika kao shto je engleski na kome je i knjiga meni dostupna u e-formatu
pa sam "Gnozu" od Moravljeva stavio na spisak knjiga,gde ima vec par zapisanih...,ups...,ovaj...,Otpisanih knjiga koje bi svakako valjalo prevesti
sad skoro sam isto neke citate iz "Gnoze" chitao na eng. i opet se setio onog spiska
svakako,priznajem ,mozda se i ne bi setio da se josh neki kamenchici nisu uklopili u mozaik sve zajedno sa znakovima pored puta koji su kao one lopate iz "Autostoperskog Vodicha ... " izletali na svakom coshku,
/a coshkastih coshkova na forumu i u rl 'koliko ti dusha zeli'(iliti 'kol'ko ' ocesh' ili onoliko koliko je neohodno da se lekcije nauche i prepreka savlada )/
i sve jasnije ukazivali da je zaista praavo vreme da u onome shto chinim uklopim i promene svojih aktivnosti na forumu,pre svega u onom interaktivnom segmentu(osim u temi Shivambu Shastra/Urinoterapija)
shto ce svakako omoguciti i prostor i vreme da paznju posvetim nechemu korisnijem
od jalovih rasprava sa nedonoshenim egomanijacima i chitanja jednih te istih uvreda i lazi i pljuvanja preobilno frustriranih mentalnih drkadzija koje Istina boli ko da su u lavu zaronili,
a to bi po mom vidjenju bilo upravo "skidanje" sa spiska 'Otpisanih' bar jedne od tih knjiga
poshto su se prijatelji vec namera-chili na Moravjeva
ja sam namera-chio preostale dve knjige sa tog spiska,pa kad bude gotovo bar deo,stavicu ovde na forum

hvala adminima za novu verziju foruma u kojoj postoji opcija "IGNOR" ,mnogo je lepshe za chitanje tema kad jednim klikom mausa maknesh sva ta sranja i bljuvotine sa monitora i chitash samo ono shto valja chitati
isto predlazem i gorepomenutim 'sluchajevima' ,kad god osete taj zivotinjski nagon da na svaki moj post pljuvaju i seru,samo neka kliknu na "IGNOR" i poshtede sebe nepotrebnih izliva frustracija a i chitaoce ovog foruma iscedaka iz 'mentalne prostate'

i da ,uopshte me nije iznenadila 'sluchajnost' da bash kad sam razmishljao o prevodjenju "Gnoze" od Moravjeva neko bash pochne i da ga prevodi,
pored toliko sinhroniciteta i svakakvih tripliranih preklapanja i znakova
iznenadilo bi me da nije

a kad je za neshto Vreme,a Vreme je
onda kao kreatori svoga vremena imamo vremena za sve,pa i za prevodjenje knjiga
stigao je samo onaj koji je krenuo
i ima se josh blata za proci do izlaska iz kalijuge

Zivi i Zdravi bili
Sve vas volim
nat

Mislim da je to što tražiš na strani 95.

In the second cosmic octave, the feminine will acts on a higher plane. Its encounter with the will arising from the Absolute II only takes place gradually and occurs in the interval between FA and MI of that octave. This encounter is only possible through the esoteric evolution of humanity in its two aspects: individually through the second Birth, and collectively through the general Resurrection.

A sad mi je upravo palo na pamet da i one ribice sa onog okruglog topica imaju veze sa tim:
3 X 7 + 1

Znaš na šta mislim, na onu priču u kojoj nedostaje Put duha.
I koja će biti dovršena.



hehe, to me je upravo i pokrenulo. Da “pripišem” otpisanu knjigu.

Zatvorićemo polako ta tri koncentrična kruga.

GNOZA
Drugi tom

PRVI DEO
ČOVEK

PRVO POGLAVLJE

(V
U prvom tomu smo nastojali da pružimo čitaocu žednom znanja metod rada koji mu može omogućiti da počne potragu za Putom koji vodi do Istine i odatle do Života. Elementi znanja izloženi u njemu u stvari predstavljaju alatke, kojima čovek može raditi na sebi.

Naše proučavanje se nastavlja u istom okviru: Čovek, Univerzum i Put i imamo isti cilj: da pomognemo istrajnom tragaocu da nastavi svoju evoluciju dok konačno ne dostigne tačku, gde će nadvladati Smrt. Međutim, dok se naše proučavanje u prvom tomu bavilo čovekom kao izolovanom jedinkom, sada ćemo ga sagledati u većem kontekstu organskog života na Zemlji, čija evolucija osigurava razvoj Zraka Stvaranja.

Ovaj metod će nam omogućiti da organizujemo svoje proučavanje unutar prirodno-naučnog okvira u kome nastavni plan korespondira sa strukturom proučavanog predmeta.

(2)
Hajde da sada istražimo i pokušamo da razumemo opšte značenje evolucije organskog života, razmatrajući ga u njegovoj celovitosti kao organ naše planete. Istovremeno ćemo pokušati da odredimo čovekovo mesto u tom organu i misiju koja mu je poverena.

Organski život na Zemlji je osmišljen i nastao u određenim kosmičkim uslovima. Moderna nauka nam daje opšti pregled njegovog rasta i razvoja.

Setićemo se da note LA, SOL, FA bočne oktave korespondiraju sa čitavim organskim životom i da svaka od njih reprezentuje jedan od tri elementa: čovek, fauna i flora. Zajedno oni obrazuju transmitersku stanicu za kosmičku energiju popunjavajući interval između FA i MI Velike Oktave i učestvujući na taj način u normalnom razvoju našeg Zraka Kreacije.

Čitalac je shvatio važnost razlikovanja pojmova rast i razvoj. Došao je trenutak da damo precizniju definiciju ova dva pojma.

U najopštijem smislu, proces kreacije prati silaznu oktavu: u njoj moramo razlikovati tri stepena, koji se nadovezuju jedan na drugi:

- Čitava kreacija je osmišljena u noti DO. Ona dobija svoj prvi impuls od volje i snage Kreatora, koji popunjava interval između DO i SI: tako je Ona rođena.
- Proces rasta počinje u tom trenutku. On normalno prolazi kroz četiri stepena, prateći note SI, LA, SOL i FA. Rast se završava u noti FA.
- Kreacija se tada suočava sa sledećom alternativom: ili se mora razviti kroz note MI i RE ili će se degenerisati. Njena sudbina tako zavisi od mogućnosti da ispuni drugi interval između nota FA i MI. Jednom kada je taj interval pređen, razvoj će se nastaviti kroz dva sledeća stepena. Uspeh ovog rada se javlja kao DO sledeće oktave.

Pojmovi rast i razvoj se često mešaju. Iako ih neke discipline, kao na primer bilogija, razlikuju, linija koja ih razdvaja nije uvek jasno definisana. Ono što je upravo pomenuto će omogućiti čitaocu da iznova razmisli o primerima datim u prvom tomu, počevši od Kreacije na dole ka opštem dijagramu Puta. U tom poslednjem slučaju on će bolje shvatiti razliku koja postoji u prirodi dva dela Puta: Stepeništa, koje korespondira sa pojmom rasta i pravim Putem koji simbolizuje razvoj.

Ipak u opštim terminima moramo opisati prirodu i značaj sile koja ispunjava interval između nota FA i MI. Videli smo da je ta sila rođena iz bočne oktave koja izranja iz note SOL prve oktave i da tada združeni trud ispunjava interval.

Ukoliko se vratimo na gornju definiciju, možemo reći da rast bočne oktave omogućava razvoj kreacije u skladu sa glavnom Oktavom.

Ovaj zakon se odnosi na svaki oblik Kreacije, od Velike kosmičke Oktave do najrudimentarnijih ljudskih delatnosti. Pravilno shvaćen, on uključuje neofitovo putovanje od prvog Praga do kraja Puta.

Sada ćemo se vratiti organskom životu na Zemlji. Rastom ovog organa može i mora biti dovršen razvoj našeg Zraka Kreacije, jednog elementa Velike kosmičke Oktave. Ali koji stepen je dostigao rast organskog života na Zemlji danas i kakve izglede on pruža za razvoj Zraka Kreacije?

Informacije, koje su pružile istorija prirode i antropologija nam omogućavaju da pratimo evoluciju rasta organskog života od veoma davnih dana. Čak i ukoliko ne znamo kako je on nastao, barem možemo predstaviti sebi stepene rasta kod različitih komponenti organskog života. Kao i svaki rast, on ima dva aspekta: kvalitativni i kvantitativni.

Videli smo da je životodarni (franc: vivifiant) uticaj energije od Apsoluta I rezultat toka (fluksa) i kontra-kretanja (kontra-fluksa) talasa koji se rasprostiru duž Zraka Kreacije. Isti fenomen se javlja duž bočne oktave: rast organskog života se odvija u postupnim stepenima i kao energija iz Apsoluta II izaziva odgovor. Na isti način, kada je seme posejano, potencijalna energija sakupljena u njemu poprima kinetički oblik kao rast i izaziva odgovor od tla.

Kao i u svim silaznim oktavama, energija iz Apsoluta II poprima muški karakter; ona prodire unutar onoga (franc: dans le milieu), gde se odvija aktivnost kao u nekoj vrsti materice; i to se dešava do stepena da se duž bočne oktave na gore proširi njena reakcija, koja čini da se pojavi organski život. To je uvek manifestacija istog Zakona Nastanka – o kome je napravljena aluzija u formuli Otkrovenja. 'Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime i on sa mnom.'' („Otkrovenje, III/20).

Ljubav iz Apsoluta II, oživljavajuća muška energija, se projektuje u ogromnom mnoštvu na dole duž bočne oktave. Ali konkretan rezultat ovoga, rođenje organskog života se odvija samo kao odgovor na poziv, neka vrsta uzvratnog toka ženske energije. Napredujući na gore do tog intervala, ova energija ponovno uspostavlja ravnotežu – koja je bila prekinuta u srcu praznine (void) akcijom Ljubavi iz Apsoluta II koja ju je narušila – kroz živuću realizaciju. Ženska energija prvo dostiže notu FA, tada raste ka SOL i konačno dostiže LA. Drugim rečima, organski život na Zemlji se javlja u pravcu suprotnom akciji Ljubavi; prvo u obliku flore; zatim faune i najzad čoveka, iako se to u prvom trenutku može učiniti paradoksalnim.

Unutar svake od ovih nota možemo videti isti kompleksan proces rasta i razvoja. U svakom od ova tri slučaja taj proces sledi sliaznu unutrašnju oktavu. On je izazvan impulsom uzvratnog toka (reflux impulse), koji onda služi kao aktivna sila koja osigurava opšti rast organskog života. Da bi se nastavio razvoj, neophodan je naknadni dobrovoljni napor.

U oktavi biljnog života to se manifestuje kao poljoprivredni – rad. Svesni, dobrovoljni napor kultivatora je taj, koji ispunjava interval između FA i MI ove lestvice, tako da Zemlja umnožava svoje plodove. Ako bi taj napor prestao, voćnjaci bi se vratili u primitivno stanje a ruža bi ponovo postala šipak. Potpuno isto važi i za životinje i samog čoveka, kao što ćemo videti kasnije.

Taj proces razvoja, kako smo ga definisali, predstavlja oplemenjivanje organskog života na Zemlji: usled toga transmiterska stanica odgovara sa pojačanom senzitivnošću na impuls energije od Apsoluta I upravljenog prema njoj preko Apsoluta II. Tokom procesa ovog razvitka stanica takođe deluje kao transformator koji emituje finije i onda još finije talase.

To je kvalitativni aspekt. Sa kvantitativne tačke gledišta, umnožavanje elemenata organskog života čini transmitersku stanicu naše planete sve moćnijom i istovremeno sve senzitivnijom. Tako, korak po korak, postepeno se stiču (franc: rami) neophodni uslovi da se ispuni interval između FA i MI Velike Oktave. Kod note MI tok duž Zraka Kreacije bi bio sposoban da transformiše život na našoj planeti i time i život same planete; (ljudi) bi proizveli transformaciju našeg satelita, koji bi prešao na sledeći stepen svog razvoja.

W
Čovekova dovitljiva i svesna intervencija stimuliše razvoj faune i flore u određenom pravcu određenim tempom i pruža mu određeni kvalitet. Međutim, kako se odvija razvoj samog čoveka? Kojim uticajem – nužno spoljnim – je ispunjen interval između FA i MI oktave razvoja čovečanstva, tako da omogućava čoveku da pređe stepenicu rasta i dosegne stepenicu razvoja?

Prema ljudskom merenju vremena čitav proces (ensemble) ljudskog rasta i razvoja izgleda posebno dug. Ipak, budući da rast zauzima četiri note lestvice, a razvoj samo dve, poslednje je mnogo kraće nego prvo. Ova razlika je dodatno naglašena činjenicom da svaki kreativni proces, ukoliko se razvija normalno, ulazi u ubrzanje. Iako rast ljudske vrste traje od epohe tercijara, šezdeset ili možda sto miliona godina, sadašnji fizički tip čoveka, homo sapiensfossi je i dalje primitivan tip, koji se pojavio tek pre četrdeset hiljada godina, u kasnoj eri paleolita, čovek sa modernim tipom psihe, spoljašnji čovek, homo sapiens re cms, datira od pre otprilike četrnaest hiljada godina. (fusnota: 4. The causes and effects thai manifest the succession of gamuts that form the ladder of the cosmos occur in cycles. The three great motivating powers {moteurs) of man; hunger, sex and fear, oblige him to take the initiative and to play a part in constructive or productive work.)

Ako bi trebalo da predstavimo čitav (anasambl) čovekovog rasta i razvoja grafički, sa vremenom kao vremenom na jednoj osi, rastu bi trebalo da pripišemo dve hiljade puta duže trajanje u odnosu na razvoj. Rast kriveduž ose y, beznačajan tokom rasta, bi postao veoma brz tokom razvoja, kako je prikazano na figuri 2, strana 48.

Ovaj pogled se u potpunosti poklapa sa biblijskim objašnjenjem Postanja, u kojoj se stvaranje čoveka odvija u dve odvojene etape. U prvom ili pre-adamičnom čovečanstvu i muškarac i žena su stvoreni po slici i prilici Kreatora, odmah zatim je usledilo stvaranja Adama, za kojim je sledilo stvaranje Eve, kosti njegove kosti i mesa njegovog mesa.

Od (vremena) Adama datira čovekova sposobnost da pređe od rasta do razvoja u svojoj evoluciji i samo deo čovečanstva tog vremena je primio taj poklon. Biblija govori o dugom periodu koegzistencije prvog čovečanstva paralelno sa adamičnim čovečanstvom. Ona kasnije ukazuje na ovo drugo, kako prolazi kroz period recesije, praćene mešovitim brakovima koje su od strane Boga posmatrani kao dokaz velike perverziju i koji su doveli izmešano čovečanstvo do katastrofe Potopa.

Treba napomenuti da je prvo čovečanstvo, dostigavši u to doba granicu svog rasta, i dalje zadržalo animalna svojstva: nije umelo da govori. Postanje aludira na to, ukazujući da je Adamu a ne preadamičnom čoveku Bog doveo biljne i životinjske vrste da ih imenuje. Opis se nastavlja: IAdam nadjede ime svakoj životinji (marvi), svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj.'

Adam je postao živa Duša (living Soul) posle komlementarnog impulsa koji mu je dat od strane Boga. Biblijski simboličan jezik izražava ovo narednom slikom: 'A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskog i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa; (Postanje I/2/7).

To je ezoterično značenje ove metafore: čovek, stvoren od praha zemlje, pojavom veoma nalikuje svom parnjaku iz životinjskog sveta; on bi nas podsetio na antropoide, kakve ih znamo danas, iako je, prema Bibliji, on bio lep. Uz to je posedovao u latentnom obliku potencijal, koji životinjski svet ne poseduje, da pređe na ljudsku i čak superljudsku stepenicu razvoja. Međutim, taj razvoj je bio moguć samo ako čovek primi komplementarni impuls koji će mu omogućiti da pređe, u individualnoj oktavi, od note FA, dokle je stigla većina, koja je evoluirala iz tog čovečanstva, do note MI, koja predstavlja prvu etapu razvoja. U svetom tekstu slika Boga koji udiše dah u Adamove nozdrve – što mu daje živuću Dušu – predstavlja taj novi impuls. Takođe treba napomenuti, da je stvaranje drugog čovečanstva, adamičnog čovečanstva, odgovor na božansku (divine) volju da upotrebi čoveka za transformaciju flore i kultivaciju tla. (franc: sol).

Udisanje života je slika utiskivanja u adamičnog čoveka božanske iskre, koja poprima oblik dva povezana viša centra. Do tada je čovek, sačinjen od praha, imao samo dva niža centra, motorni i emocionalni centar, koji su formirani zajedno sa fizičkim telom korišćenjem energije seksualnog centra; od tog vremena on je imao i viši emocionalni i viši intelektualni centar. Ali mu je i dalje nedostajao niži intelektualni centar, za kojim je imao najpreču potrebu da bi transformisao materiju i pogotovo da bi kultivisao tlo.

To je bilo stanje psihe Adama i Eve pre pada, u zemaljskom raju edenskog vrta. Živeli su konstantno u direktnom kontaktu sa Bogom, dok im je čistoća njihovog nižeg emocionalnog centra dopuštala da održavaju stalni kontakt sa višim emocionalnim centrom i preko njega sa višim intelektualnim centrom. Na taj način su mogli da učestvuju, iako samo pasivno, u životu višeg, božanskog plana.

To je vreme, kada je čovek konačno prekinuo sa čistim animalnim životom. U vertikalnom položaju njegove ruke su bile slobodne za mnoge zadatke. Preko rada je adamični čovek započeo dugu stazu svog napretka. Do tada, on je bio konzumator; od tada, on je postao tvorac.

Adam je bio mudar, sa božanskom mudrošću, koja se probijala kroz njegov viši emocionalni centar i kroz niži emocionalni centar, koji je još uvek čuvao svoju originalnu čistotu. Ovo stanje nevine jednostavnosti je bilo visokog kvaliteta, iako nesvesno u smislu da je Adam crpeo sa najviših planova na pasivan način. To je u Postanju opisano na način, koji na prvi pogled može izgledati neobično. Tekst kaže: 'I bjehu oboje goli, čovek i žena mu, I ne beše ih sramota.?'* (Postanje, I/2/25)

Kreativan rad, primitivan kakav je tada bio, suočio je adamičnog čoveka sa potrebom da formuliše ciljeve i odredi najbolje načine da bi ih postigao. Pod tim pritiskom se javila potreba za rasuđivanjem, drugim rečima, kritični um (l’espirit critique). To stanje nesvesnog blaženstva života u Edenu korespondira sa prolaskom Adama i Eve od intervala FA do MI njihove evolucijske oktave. Ali što je dalje par napredovao kroz jarak ispunjen božanskom milošću, udahnutom u njih, to je jasnije predstava ekonomičnosti napora koji prati produktivan rad bila prezentovana njihovom umu. Tada je nastala ideja koristi, zatim ideja sticanja, koja je napala Evino srce, prodirući u nju i ranjavajući je. To je beleg Zmije, koja je, kaže Biblija, bila lukavija nego bilo koja zver u šumi.

Ta sve prisnija percepcija materijalnog sveta je bila ispoljena u čoveku putem formiranja nižeg intelektualnog centra, koji Postanje naziva Drvetom Znanja Dobra i Zla. To je dovršilo oblikovanje ljudske ličnosti kakvu je danas znamo.

U međuvremenu, sa rođenjem kritičkog uma, koji je pratio predstavu i želju za sticanjem, originalna čistota nižeg emocionalnog centra u srcima Adama i Eve je bila narušena. Isus je kasnije rekao: „jer gdje je vaše blago, tamo će biti i srce vaše.“ (Mateja, VI/21). Idući za opsenama prolaznih dobara, niži emocionalni centar Adama i Eve se stvrdnuo. Na taj način je izgubio direktan kontakt sa višim emocionalnim centrom, to jest sa istinskim T, kontakt koji je Adama i Evu činio decom Boga. Lepota ćerki čoveka je učinila ostatak. Adam se okrenuo od svog istinskog T i identifikovao sa svojom ličnošću.

Tako je postao smrtan.

Pojava kritičnog uma u čoveku Postanje opisuje preko simbola koji je već pomenut. Rečeno je da: su posle kušanja plodova sa Drveta Znanja Dobra i Zla Adam i Eva znali da su goli i bilo ih je sramota.

Hajde da sada razmotrimo proces kreiranja ljudskog prototipa. Kao i kod rođenja svih biljnih i životinjskih vrsta, interakcija kreativne, muške sile i korespondirajuće ženske sile je bila neophodna: muška energija od Sunca kao emanacija Apsoluta II i ženska energija sa Meseca, matriksa (materice) našeg Zraka Stvaranja. Kao rezultat svesne interakcije ove dve sile, Majka Zemlja je rodila čoveka od praha Zemlje.

To je jednostavno specifičan primer kreativne aktivnosti komplementarnih sila u Univerzumu, gde sva sunca formiraju telo kosmičkog Hrista, Apsoluta II i svi sateliti formiraju telo Majke, Kraljice Nebesa, Regina Astris.

Još jedanput ćemo naglasiti da ovaj opis dopušta čitaocu da iznova razmisli o određenim pasažima iz prvog toma o strukturi Univerzuma.

Uzvratni tok ženske energije u odgovoru na božansku/ mušku energiju je bio taj kojim je započeo otpočeo rast tog bića. Na početku, seksualni centar i motorni centar su se pojavili simultano, tada je došlo do kreiranja nižeg emocionalnog centra. Jednom, kada je mentalno (psychique) telo formirano na taj način, proces rasta je mogao da se nastavi i da bude okončan. Ali to ipak nije bio adamični čovek, odvojen od neba, koje mu je do tada bilo dostupno, i vezan za zemlju, ostavivši ipak svoju animalnu prirodu za sobom. Božanska iskra, ispoljena u obliku povezanih viših centara, predstavlja vezu sa Nebom u čoveku, dok ga niži intelektualni centar veže za Zemlju i u isto vreme ga odvaja od životinje. To je kao da je kao da je čovek razapet između Zemlje i Neba. On ima kapacitet da dostigne Raj putem svesnog napora, gradeći most do božanske iskre koju nosi u sebi. Ali je toga većinom nesvestan.

(V
Udružena aktivnost kreativne energije seksualnog centra i sposobnosti intuicije i rasuđivanja nižeg intelektualnog centra uslovila je da se u čoveku javi imaginacija. Posle toga je razvoj, plod njegovog svesnog napora dobio epiciklični oblik:
1) Čovek istražuje nepoznato: ta operacija, plod ove kreativne imaginacije, je karakteristična za svaki projekat;
2) Onda, na povratnoj stazi njegove ideje postaju konkretne, on akumulira neophodne podatke da bi ustanovio plan aktivnosti i sakuplja elemente, potrebne za izvršenje;
3) Najzad, tako obogaćen, on deluje po ovom planu.

Ovo je šema svakog ljudskog poduhvata koji uvodi u igru sve faktore u ovu aktivnost.

m
Sticanje viših centara kod čoveka je vodilo do formiranja nižeg intelektualnog centra u njemu, a njegova pojava je dovršila T Ličnosti: povratno, to dovršenje omogućava čoveku, koji sledi oktavu svoje evolucije, da preskoči interval između FA i MI oktave i dosegne notu MI gde započinje razvoj.

U svim silaznim lestvicama kreacije, posebno u onima koje imaju pozitivnu prirodu, nota MI ima jednake karakteristike. Ona korespondira sa Zemljom u velikoj Kosmičkoj Oktavi. Možemo se podsetiti da je ezoterijsko značenje ovog sloga (MI): Mixtusorbis, pomešani svet. U oktavi ljudske evolucije, kada je rast dovršen i interval pređen, čovekov unutrašnji život poprima taj isti karakter Mixtusorbis-a. To znači da on tada prestaje da bude orijentisan u samo jednom pravcu, kao što je to kod biljaka i životinja, kojima nedostaje kapacitet za individualni razvitak. Evolucija životinja i biljaka se završava kada donesu plodove. Životinje, a sigurno još više biljke, nemaju i ne mogu imati unutrašnji konflikt: one imaju samo jedan cilj, održanje života sa ciljem rađanja i čitav njihov napor je usmeren ka tom cilju. Čovek, nasuprot tome, živi u kraljevstvu sumnje i unutrašnjeg konflikta koji ga ponekad istinski rastrže.

Retkost je da beg pod okrilje građanskog života, sa njegovim osrednjim strastima, njegovim dobrovoljno ograničenim interesovanjima i njegovim sporim tempom, može garantovati slobodu od šokova tokom života. Dolazi dan, kada se građevina obmana u vezi sa Bogom i sebom urušava: uragan neočekivane strasti će je zbrisati i ne ostaje ništa osim jadnog, zaprepašćenog bića suočenog sa nerešivim ili naizgled nerešivim problemom građenja novog života.

Čovek ima dvostruki zadatak u svojoj ličnoj evoluciji: preživljavanje i rađanje na jednoj strani, nastavak životinjskog života, i na drugoj strani svoj ezoterijski razvitak koji će mu omogućiti da postigne Individualnost buđenjem u svesti svog pravog ’Ja’ u drugom rođenju – ako je moguće u ovom životu.

Naravno, drugi cilj je mnogo važniji nego prvi, njihova vrednost je nesamerljiva. Međutim, spoljašnji čovek to ne zna. On gine za bronzu, smatrajući je pogrešno zlatom.

Jeste to je to, a baš u komadu kojeg si prevela, mi se našlo i drugi dio te slagalice Božje.

Ribice su rekle sve što mi trebamo znati o jednostavnoti te slagalice, no šteta što imamo potrebu komplicirati.
---
Na balkanskoj ruti svašta praši,
Čiće gore dvije gore.
Nema više stada ni pastira i koze,

Svi su pomrli od Gnoze.

II poglavlje

Pogled na čoveka i na strukturu univerzuma, koji smo preneli u prvom tomu „Gnoze“, može da nam pomogne da definišemo – u terminima koje koristi Tradicija – mesto koje ljudsko biće zauzima unutar organskog života. Preciziranjem prirode spona, koje ih povezuju, bićemo u stanju da bolje percipiramo puni opseg čovekove misije na Zemlji i u Kosmosu.

Pre nego što je život začet na Zemlji bilo je neophodno stvoriti uslove za njegovo rođenje. Nota SI bočne oktave reprezentuje taj pripremni stepen, kada je Zemlja bila obavijena atmosferom i magnetnim poljem, nerazdvojnim jedan od drugog. Pre nego što je atmosfera stekla tako kompleksnu strukturu, kakvu ima danas, ona je evoluirala kroz silaznu oktavu, koja je, sledeći pravilo, uključivala period rasta i period razvoja. Ali od svoje prve pojave ona je oživela planetu, koja je od tog vremena postala senzitivni organ aktivan u telu Mezokosmosa, i kroz njega od nivoa do nivoa kroz čitav Makrokosmos.

Rođenje atmosfere i Zemljinog magnetnog polja je pratila pojava ćelijskog života. Svojom pojavom, znatno pre nego što je atmosfera dostigla kompleksan oblik, o kome izveštava moderna nauka, ćelijski život je omogućio funkcionisanje transmiterske stanice, čija je uloga bila da popuni interval između FA i MI Velike Oktave Zraka Kreacije, transformišući energiju koja je emitovana od Apsoluta II.

Da je bilo neophodno da se on ispuni u kontaktu sa planetom, pokazuje njen položaj u Velikoj Oktavi. Taj položaj takođe reflektuje jedan aspekt karaktera Mixtus Orbis – Zemlje – koja, iako je prikazana na nivou MI Velike Oktave, predstavlja takođe i element planetarne čete i i učestvuje u FA preko veze koju ima sa prethodnim (elementom). Organski život je tako smešten na odgovarajuće mesto, na nivo intervala između ove dve note.

Danas prirodna nauka potvrđuje tradicionalni koncept, po kome je atmosfera planete rezultat koncentracije ETERA pod uticajem suptilnih energija. To je simboličan način da se kaže da se difuzna međuzvezdana materija može kondenzovati oko planete kada solarna aktivnost omogući formiranje magnetnog polja, jer ono teži ka tome, da prikupi materiju koja prolazi kroz prostor. Tradicija prepoznaje interakciju između atmosfere, magnetnog polja i sunčeve radijacije. Jednom kada je formirana, atmosfera odoleva sunčevoj radijaciji i to odolevanje zauzdava sile Zemljinog magnetnog polja. Pored ostalih funkcija, ona sakuplja određene uticaje, usmerene od sunca prema našoj planeti za dobrobit organskog života i posebno čoveka, njegov najosetljiviji organizam. Ravnomerni prijem je obezbeđen rotacijom Zemlje u dnevnim ciklusima. Tom direktnom prijemu je dodat i indirektni preko refleksije Meseca, čiji intenzitet i kvalitet variraju u zavisnosti od njegovih faza. Grafički bi taj intenzitet mogao da se predstavi sinusnom krivom.

Dvostruka uloga atmosfere i Zemljin magnetizam, koji je uslov za postojanje života na Zemlji i koji ispunjava interval između FA i MI Velike Oktave, obrazuje jedan specifičan zbir okolnosti, kojima se ispunjava drugi interval Zraka Kreacije, interval DO –SI, za čitav Makrokosmos: na taj način život može da se razvija bez diskontinuiteta kroz sve nivoe Univerzuma, tako da funkcioniše kao organsko jedinstvo.

Ako se ponekad i činilo da neke predstave prirodne nauke o Univerzumu protivureče teoriji o fundamentalnom jedinstvu, najnovije informacije, posebno one koje se odnose na kosmičke zrake i razmenu energije, izgleda pokazuju napredak u pravcu potvrđivanja tradicionalnog Znanja.

W
Osnovno zajedničko sredstvo, kojim se izražava jedinstvo života u flori, fauni i čoveku je disanje, suštinska karakteristika svih živih bića. Uronjeno u atmosferu, koja prodire čak i u tlo, u reke i okeane, sve što živi diše. Disanje ima (druge) funkcije pored hemijske transformacije razmene kiseonika i ugljen-dioksida. Ono omogućava živoj materiji da crpi iz radijacije – kakva jeste kada dopre do nivoa organskog života prošavši kroz atmosferu – određene elemente ili određene uticaje koji dolaze iz našeg sunčevog sistema i iza njega, iz galaktičkog sveta.

Prema Tradiciji svaki od ovih elemenata nosi kvalitativno obeležje izvora iz koga potiče. U zavisnosti od stanja svog bića svako živo telo može da apsorbuje i asimiluje sve vrste materijalnih uticaja, koji potiču iz bilo kog dela Univerzuma. Kada je na primer nekoliko osoba okupljeno u jednoj prostoriji, udiše se isti vazduh (od svih). Ipak, svako udiše drugačiji vazduh. To je usled nejednake moći apsorpcije prisutnih ljudi, moći koja predstavlja funkciju njihovih pojedinačnih nivoa bića na fizičkom nivou, nivou psihe i na duhovnom nivou. Ovo je vidljivo u tri oktave ishrane o kojima ćemo govoriti kasnije, u poglavlju XI.

(V
Razmotrimo sada odnos između organskog života na Zemlji i Sunca. Tradicija je uvek posmatrala Sunce kao Apsolut za ovaj život; to jest, kao Biće koje ga u potpunosti uslovljava. Ona odbija da ga posmatra samo kao laboratoriju u kojoj se odvijaju fizički, magnetni i električni fenomeni na temperaturi od nekoliko miliona stepeni i koji se mogu svesti jednostavno na mehaničke kombinacije.

Van ove aktivnosti na fizičkom planu, danas se u principu prihvata da Sunce vrši važan uticaj na psihologiju čoveka. Ova aktivnost se posebno može posmatrati praćenjem pojave sunčevih pega, koje pored magnetnih struja, koje izazivaju, donose socijalne nerede i čak ratove.

Do nedavno je prirodna nauka bila u stanju samo da posmatra Sunce kroz Tritokosmos do Mezokosmosa. Tek od pre nekoliko godina, otkada su nam probe omogućile da fotografišemo Sunce bez filtera radijacije iz atmosfere, postali smo svesni važnosti deformacija koje nastaju usled tog paravana; izgled sunca, posebno njegovih boja, menja se čim dosegnemo stratosferu. Međutim, mogućnost slanja satelita, opremljenog naučnim instrumentima, bi trebalo da nam omogući da sakupimo nove informacije o spoljnim aspektima našeg Apsoluta pod uslovima, ako ne identičnim, onda svakako sličnim onima, pod kojima smo sakupili naučne podatke relevantne za Zemlju: da posmatramo Sunce kako se pojavljuje unutar svog sopstvenog kosmosa a ne više kroz dva uzastopna paravana.


(4)
Mada različite prirode, odnosi koji povezuju Zemlju sa Mesecom i uticaj, koji ta dva kosmosa vrše jedan na drugog su od velikog značaja za organski život na našoj planeti.

Mesec je RE kako u našoj bočnoj, tako i u Velikoj Oktavi. On je član Tezarokosmosa, budući da je planetarni satelit i deo tela Kosmičke Majke. On reprezentuje žensku kosmičku energiju u našem Zraku Stvaranja i kao Izis i Afrodita-Urania, personifikuje Ljubav u njenom pasivnom, ženskom ili reflektujućem obliku. To je poslednja nota lestvice koja se spušta sa Sunca, koje je DO naše bočne oktave, zvezda Makrokosmosa i tako deo kosmičkog Hrista. Sunce personifikuje Apsolut II za naš Zrak kreacije, dok se lunarna energija rasprostire uspinjući se duž Velike Oktave i duž bočne oktave istovremeno: ona je u prvoj opisana kao Majka Boga, a u bočnoj oktavi kao Kraljica Neba, Regina Astrir. Liturgija pripisuje tu titulu Devici Mariji.

Mesec je posuda, materica (reč matrix ima značenje i matrice i materice) koja, u odgovoru na energiju Apsoluta II duž Zraka Kreacije, daje rođenje različitim elementima kosmičkog života, svim bićima koja pripadaju trima carstvima organskog života, tako da oni padaju pod uticaj Sunčevo-Mesečeve polarizacije. Mesečeva pasivna energija se uzdiže od sunčeve energije. Ona je reflektuje, ali ne bez transformacije, jer se njena sopstvena priroda meša u polarizaciju reflektovanih zraka u odnosu na njihov početni karakter.

Ta još nedovršena priroda Tezarokosmosa je već spomenuta u prvom tomu „Gnoze“ uz posledice, do kojih ta nepotpunost vodi kod organskog života i posebno čoveka. Mesec, posmatran kao živo kosmičko biće, još nije rođen. To se očituje posebno u nedostatku atmosfere i magnetnog polja. Za razliku od Zemlje, Mesec nema direktnu organsku vezu sa Suncem. Kao satelit, on direktno zavisi od svoje planete i tek posredno, preko nje, on može da stupi u vezu sa Suncem. Jedna od njegovih najvažnijih uloga je reflektovanje solarne energije na Zemljinu površinu u obliku modifikovanom refleksijom, kako je opisano. To takođe vodi do kvalitativnih i kvantitativnih varijacija koje zavise od njegovih faza. Ove promene ne sprečavaju kontinuirana odbijanja (reverbacije) svetlosti, usled činjenice da Mesec uvek prikazuje isto lice Zemlji, jer su trajanje njegove rotacije oko sebe i oko planete isti.

Zrak Stvaranja kome pripada ljudska vrsta tako ostaje nepotpun. Niti organski život, niti sam čovek nisu dosegli tačku u svom rastu i razvoju, koja bi perfektno ispunila interval između FA i MI Velike Oktave – uz dve posledice koje će se tada odigrati: oživljavanje Zemlje na stepenu MI i animacija Meseca na noti RE energijom koja dolazi od Apsoluta I. U toj konačnoj operaciji moramo jasno percipirati kombinovanu igru oktava na nivou intervala, fluksa, unije, re-fluksa i u kreativnom procesu sinegrije između sila, koje se uzdižu iz Protokosmosa i Deuterokosmosa. Prema Svetom Jovanu u stepenu u kome je ovaj prelaz dovršen, Zemlja prima milost nad milostima, budući da energija koja se javlja unutar nje, dolazi simultano iz Velike Oktave i bočne oktave, to jest, iz Apsoluta I i Apsoluta II. Uz to, Mesec ima koristi od energije koja dolazi od celine organskog života na Zemlji. Ovde se čini da čovek igra značajnu ulogu.

jW
Dobrovoljna, svesna priroda ljudske aktivnosti u transformaciji organskog života je već pomenuta. Ova intervencija postaje sve uočljivija i sve rasprostranjenija. Ako treba grafički da prikažemo njene rezultate, oni bi se približili geometrijskoj progresiji. Tempo proizvodnje nastavlja da se ubrzava. Ako i ne možemo ići tako daleko da izjavimo da se to apsolutno poklapa sa rastom populacije, sagledanim sektor za sektorom, možemo konstatovati da sagledana u celini ona odstupa u sličnim proporcijama. To se može posmatrati kao odgovor na očiglednu kompresiju Vremena, o kojoj smo već govorili da drugom mestu. Sa kvalitativne tačke gledišta moramo naglasiti koliko je važna čovekova uloga odabiranja u tim operacijama transformacije i eliminacije faune i flore: ova selekcija ne uslovljava samo rast, već i razvoj, to jest, oplemenjivanje organskog života.

Bilo bi korisno istražiti uz nešto više detalja istoriju ove transformacije organskog života da bi se razumelo kako je on povezan sa dovršenjem našeg Zraka Kreacije.

Kada se organski život prvi put pojavio na našoj planeti, samo je nota FA bočne Oktave bila u rezonanci. Transmisiju energije je nosila samo flora na neprofinjen i nepotpun način. Ulazak note SOL u igru je veoma malo promenio situaciju. Pojava gigantskih primeraka faune i zatim pojava pre-adamičnog čoveka je sigurno uticala na volumen aktivnosti transmiterkse stanice, ali je još uvek nedostajao kvalitativni element, koji je jedini mogao da proizvede rezonancu note LA: to jest, čovekovo dostizanje stepena razvoja, stupnja koji je potreban kao katalizator u ekspanziji druge dve note. Aktivnost čoveka je vodila do pojave biljaka veće prehrambene vrednosti i pripitomljavanja određenih vrsta životinja. To su bili prvi koraci u pravcu pripitomljavanja Prirode, koje se nekada javlja u obliku pojačavanja prirodnih fenomena, a nekada ograničava njihove aktivnosti. U suštini to pripitomljavanje teži ka tome da stvori potencijal koristan za čoveka. Neposredan efekat je povećavanje flore i faune koje služe čoveku.

Sposobnost da koristi sve razvijenije izvore energije ima direktan uticaj na ciklus opšte ishrane, uticaj koji teži da proizvede sve što možemo konstatovati danas: geometrijski razvoj onih elemenata, koji napajaju transmitersku stanicu.

(V
I
Dok su rast i razvoj vidljivi i pravilni kada je reč o fauni i flori, možemo takođe reći da tokom istorijskog vremena kvalitet spoljašnjeg čoveka nije podlegao promeni osim u nebalansiranom obliku: odvijala se intelektualna hipertrofija vodećih klasa na račun njihovih emocionalnih funkcija i u određenim slučajevima, njihovih motoričkih funkcija.

To je zbog toga, što je čovek radio sve teže i teže da poboljša uslove života, ne vodeći računa o samom životu. Sigurno, ova druga briga se izgleda održala u određenim krugovima na Istoku – i to bez sumnje objašnjava interesovanje koje izazivaju – ali šta je nastalo na Zapadu od aktivnih tendencija, koje su se manifestovale u misli Sokrata i Platona i učenja školi, koje su, makar i na nekonsekventan način, tvrdile da su rešile problem života, ne samo u teoriji, već i u praksi; to je problem Spasenja, predmet Hriščanske Tradicije?

Ova preokupacija sada zaokuplja samo ograničen broj ličnosti, koje žele da ulože svoje napore u ezoterijski domen tradicionalnog znanja i koje veoma često ostaju izolovane. Ono što možemo opaziti je opšte odstupanje od tačke primene ljudske energije. Mada je to Paradoksalno, ima svoj raison d’etre (razlog postojanja). Rastuća sila iluzije je pojačani efekat Generalnog Zakona prilagođenog ovoj kompresiji Vremena.

(8)
Život psihe spoljašnjeg čoveka se malo promenio od ciklusa Oca: njime i dalje upravljaju strah, glad i seks, tri najvažnija pogona (pokretača) Generalnog Zakona. On je i dalje slika mizerije i haosa. U nastavku sledi izveštaj o uslovima života, kako ih je predstavio Thucydides (460-395 BC), prenetih usmeno njegovoj generaciji: „Zemlja, danas poznata kao Grčka nije u prošlosti bila stalno naseljena, već su se na njenoj sceni odvijale česte migracije. Ljudi su napuštali svoje domove bez žalosti, da naprave mesta za talase pridošlica.

„Budući da nije bilo niti trgovine, niti pouzdane komunikacije, niti na zemlji, niti na moru; svako je eksploatisao zemlju individualno do mere svojih potreba, ne razmišljajući o tome da postane bogat, čak i bez osnivanja naseobina (jer sa otvorenim gradovima nikada nisu znali kada će pljačkaši odneti žetvu.); i konačno, budući da su očekivali da će naći hranu za sebe gde god da su, ljudi su se selili bez teškoća.“

Situacija teško da se promenila trinaest vekova kasnije, kako navodi Masoudi (900 – 956), učeni arapski autor. On objašnjava masovna kretanja određene populacije željom da se pobegne od dve teškoće, kuge i rata.

Surovost ratova i revolucija tokom XX veka demonstrira da je spoljašnji čovek malo napredovao u pogledu moralnosti: bilo bi čak moguće naći argumente u korist regresije na tom planu.

(9)
U istorijska vremena kvalitet faune i flore je značajno transformisan čovekovim uticajem. Značaj ovoga je da su ova dva carstva stavljala transmiterskoj stanici na raspolaganje sve finije i finije energije. To se ne odnosi na čoveka: sa izuzetkom pojedinaca (Individualities: pojedinci, ali i ljudi koji su dosegli stepen individualizacije), evolucija ljudske vrste u ezoterijskom smislu je u najvećoj meri diskutabilan fenomen. Nasuprot tome, značajan rast ljudske populacije igra bitnu ulogu u razvoju povećane snage transmiterske stanice. To je skorašnji fenomen, kao što se može videti iz gornjih primera.

U X veku naše ere Zemlja je bila retko naseljena. Sedam mađarskih plemena i jedno kozačko pleme su bili u stanju da se nasele na teritoriji koja danas predstavlja Mađarsku, kada su Sloveni emigrirali na sever. Na isti način, osvajači su zatekli Ameriku i Sibir gotovo prazne u XVI veku. Čini se da je svetska populacija tokom mnogo vekova održavala sama sebe na nivou od nekoliko stotina miliona stanovnika. Onda je tokom savremenog doba počela rapidno da raste. Brzina rasta danas iznosi 1,6%. Demografi predviđaju da će u 1955. svetska populacija iznositi otprilike 2,700 miliona duša, 1962. dostići tri milijarde, koje će se udvostručiti pre kraja veka.

(10)
Prethodna razmatranja dobijaju svoju punu vrednost kada pokušamo da izmerimo njihove posledice za evoluciju Zemljine transmiterske stanice za kosmičku energiju.

Iako je globalni intenzitet transmisije značajno porastao tokom novije istorije, spektar energija, koje se transmituju na dole do kraja Zraka Stvaranja ostaje nepotpun. U stvari nedostaju obimne količne najfinije energije psihe: posebno emocionalnih i spiritualnih energija. Samo bi evolucija čoveka bila u stanju da obezbedi njihovu transmisiju određenog kvaliteta i kvantiteta. Kako je rast ljudskog bića u stvari dovršen, njegova evolucija sada zavisi od njegovog razvoja. On je u suštini proces oplemenjivanja, koji mu dopušta da pređe sa znanja na razumevanje. Uzmimo primer. Novija naučna otkrića su nam omogućila da u svemir pošaljemo instrumente, koji u zavisnosti od svog položaja, obrazuju za Zemlju novi link sa Tezarokosmosom (tessarocosmos) ili sa Mezokosmosom (mesocosmos). To je važan korak koji ne potpomaže samo puno ostvarenje Zraka Stvaranja, već će takođe pomoći da se Mixtus Orbis (izmešani svet, svet koji nastanjujemo) približi deuterokosmosu (deuterocosmos).

Da li su dalekosežne posledice ovih događaja shvaćene? Ovde treba da napravimo razliku između njihovog značaja na ezoteričnom polju i u nauci. Ipak, čak i ovo drugo ne postoji sa sigurnošću, uprkos široko rasprostranjenom publicitetu za to prodiranja u druge svetove. Za većinu ovo interesovanje ne ide dalje od intelektualne radoznalosti i čak i tada postaje bezosećajno usled čovekove rastuće nesposobnosti da bude zadivljen (zapanjen): gubitak osećaja za čuda. Umesto toga, osećaj sujete se budi u većini ljudi, osećaj koji osnažuje samo-zadovoljstvo, tog slugu Generalnog Zakona, čiji efekti teže da osujete moralnu evoluciju. Taj isti Generalni Zakon izaziva reakciju čoveka protiv nepredvidljivih novina i čini ga skeptičnim u pogledu čuda, tih znakova sa viših planova, i instalira u njemu mržnju protiv onih koji pokušavaju da ga probude: 0, Jerusalime, Jerusalnime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem one postlate k tebi. (Mateja, XXIII/37) , rekao je Isus. U modernom čoveku posebno prekomerni trening intelektualnog centra ojačava kritičko mišljenje, koje istovremeno obezbeđuje njegov pristup znanju dok ograničava njegovu sposobnost da razume.

Znanje (savoir) je kompatibilno spavanju, ali razumevanje (comprendre) zahteva budnu radoznalost vođenu intuicijom i kako raste sve dublje, tako vodi do želje za oslobođenjem. Razumevanje je ono što nas navodi da delujemo; kao pozitivna emocija ono transcenduje nepokretnost, koja je implicitna suprotnim tendencijama inteligencije.

Jaz između čovekove moralne slabosti i njegove snage u tehničkom domenu je iznenađujući: on nišani u vreme na moralnom planu ali se zaleće na tehničko polje. Rastući jaz je spoljni dokaz unutrašnje nesposobnosti savremenog čoveka da pređe sa Znanja na Razumevanje: da pređe šanac koji ih razdvaja.

Od početaka pisane istorije nalazimo dokaze da je Tradicija podučavala putevima da se pređe taj šanac znanjem (connaisance) o sebi i radom na sebi.


(W.
Da bismo bolje razumeli kreativno značenje čovekovog rada na sebi, moramo ga staviti u kontekst sa kreativnim silama na delu u Univerzumu. Videli smo da je suštinski princip krativne enegije iz Apsoluta I Ljubav. U našem sadašnjem stanju bića mi nismo u stanju da percipiramo, razumemo i čak zamislimo veličanstvenost i snagu apsolutne duhovne Ljubavi, koja kada dosegne Deuterokosmos (deuterocosmos), prima emocioalnu i mentalnu (psihičku) podršku od Apsoluta II, DO Bočne Oktave, čija sila doseže čitav planetarni svet, uzrokujući da ta mentalna, ta nebeska Ljubav uđe u rezonancu, prodirući i uzdižući organski život i tako oživljavajući čitavu Zemlju. Uz to dolazi Ljubav, koja potiče iz Apsuluta III, putena ili svetovna Ljubav. U formi seksualne energije u svoj raznolikosti svojih manifestacija, ona upravlja Tritokosmosom (tritocosmos) i obezebđuje reprodukciju vrsta.

Ljubav u ova tri toka doseže, zapljuskuje i donosi život čitavom Univerzumu. Noumenon (ono što se ne može opaziti, već samo razumom zamisliti, stvar po sebi, suprotno do fenomenon u smislu manifestovanosti), direktna i nezavisna emanacija Apsoluta, Ljubav daje sebe bez ograničenja. Ipak, čovek stalno teži da podredi tu noumenološku silu ciljevima svoje Ličnosti, koja pripada kategoriji fenomena.

Koliko zajednica je diktirano ambicijom ili socijalnim i sličnim obzirima. Ovaj pristup oskrnavljuje, jer – kako je Kreacija zasnovana na Ljubavi – svako ogrešenje o Ljubav je ogrešenje protiv Boga. I Tradicija kaže: Bog voli do tačke ljubomore. Možemo reći da eksploatacija Ljubavi za praktične ciljeve krši univerzalnu ravnotežu na toj tački i i povlači nadole ka egoističnom nivou nešto, što u suštini pripada višim planovima. Nije iznenađujuće u ovim okolnostima videti da huljenje protiv Ljubavi, koja je Duh, vodi do monstruoznih situacija, do moralnog bankrotstva i čak do zločina.

Hajde da remiziramo šta smo upravo rekli: Tri toka Ljubavi su: spiritualna Ljubav koja potiče iz Apsoluta I, mentalna (psihička) Ljubav koja potiče iz Apsoluta II i putena Ljubav koja potiče iz Apsoluta III; one prožimaju sav organski život na Zemlji.

Međutim, samo čovek ima sposobnost da ih sve unese u sebe, zahvati i živi. Ali da zahvati i u potpunosti iskusi Ljubav psihe, dajuću, uglađenu, ljubav Hrista, čoveku je dato samo do stepena u kome se u njemu obrazovao magnetni centar i ona se apsorbuje njegovim višim emocionalnim centrom. Za spiritualnu Ljubav, ljubav Svetog Duha, da bi je dosegao, on mora da posegne preko višeg emocionalnog centra do višeg intelektualnog centra. Za spoljašnjeg čoveka, kojim dominira njegova nepotpuna Ličnost, Ljubav je dostižna samo na planu Apsoluta III: jer iako je prožet drugim dvema tokovima, on ostaje nesposban da ih shvati, tako da one za njega ostaju suštinksi nepojmljive. Uz to, ta Ljubav uključuje obećanje, Ariadnin konac: menjajući svoj odnos prema njoj, izbegavajući njene animalne aspekte, čovek može iskovati taj novčić. Ta transformacija je moguća samo oplemenjivanjem seksa, koje sledi ezoteričnu evoluciju, kada čovek koji je danas spoljašnji čovek prestane to da bude.

Moramo ipak reći da spoljašnji čovek oseća transcendentni karakter Ljubavi, koja se uzdiže iz Apsoluta I i Apsoluta II. Prva u suštini dopire do njegove svesti u vidu percepcije postojanja. Ali on razmatra lepotu Univerzuma i i svog života samo kao informaciju, umesto kao veličanstven poklon sposoban da stalno stimuliše njegova čula čudom i rasplamsa njegovu zahvalnost.

U odnosu na Apsolut II njegov stav je promenjiv, barem pojavno. Ljudska inteligencija iskazuje poštovanje prema Isusivom žrtvovanju na krstu. Ipak, čovek više od svega ostalog želi da posmatra sebe kao baštinika žrtve onoga ko mu izgleda kao njegov Spasilac: spasenje mu izgleda kao stečeno pravo, nagrada za ovu božansku žrtvu.

Stremeći za svojim sopstvenim ciljevima ljudska Ličnost zapostavlja božansku stranu ljudske prirode i potpuni i apsolutni poklon koji može načiniti od sebe, i razapinje Spasitelja svakoga dana pokušajem da prinudi Ljubav da služi njenim egoističnim naumima. Sve to je beznačajno, jer takav napor neizbežno vodi prvo do moralnog bankrotstva i tada do Smrti.

fty J
U narednom poglavlju ćemo uz više detalja istražiti neke asekte manifestacija Ljubavi: noumenološku osnovu, na kojoj počiva čitavo zdanje Makrokosmosa, i silu koja prodire na dole do poslednjeg organizma Mikro-Mikrokosmosa, virus u ljudskom spermatozoidu.

Da, zaista, "O čemu (u stvari) govorimo, kada govorimo o..."


Treće poglavlje

Kreativna sila, koja potiče iz Apsoluta I, se prenosi na dole do granica Univerzuma sveprožimajućim tokom Ljubavi. U tom širenju, koje počinje u centru, videli smo da se Ljubav menja, ako ne u prirodi, onda barem u intenzitetu, tako da gubi sve više od svoje plemenitosti. Ukoliko razmotrimo Zrak Kreacije, primetićemo čitavu skalu vrednosti radijacije koju emituje Centralno Sunce, naše Sunce, zatim Zemlja i najzad Mesec.

W
Videli smo kakav odnos zauzima spoljašnji čovek prema Ljubavi. To reflektuje njegov nivo bića i takođe njegovu subjektivnost: stisak koji njegova Ličnost ima nad njim. Velelepnost Ljubavi iz Apsoluta I je za njega nepojmljiva. On može uhvatiti odsjaje onoga što bi Ljuva Apsoluta II, Hrista, mogla biti i može da prepozna njenu otmenu i dejstvenu prirodu, ali dok god ostane kakav jeste, ne može je praktikovati, budući da je Hristova Ljubav objektivna ljubav, i da bi je iskusio, čovek mora da prođe kroz stepen 4, balansiranog čoveka, i prođe kroz drugo Rođenje do nivoa bića čoveka 5, nivoa Individualnosti. U besedi na Gori Hrist je pozvao svoje učenike da probiju barijeru subjektivnosti:

„Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega svojega i mrzi na neprijatelja svojega. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; Da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima; jer on zapovedijeda svome suncu, te obasjava i zle i dobre i daje dažd i pravednima i nepravednima. I ako boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li to i neznabošci? Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski.“ (Matej, V/43-48).

Sve dok ne budemo mogli da volimo na taj način, čistog srca, ostaćemo izvan vratnica ka Carstvu Nebeskom, među carinicima i neznabošcima. Samo Sveci u značenju rane Crkve, bića koja su dostigla Individualnost, koja slede imperative božanske iskre u nama: naše istinsko Ja, imaju dar da isijavaju Hristovu objektivnu Ljubav.

Jedina ljubav, koju je spoljašnji čovek sposoban da zamisli i pruži, ta paganska ljubav, taj relikt božanske Ljubavi, iako je subjektivna i strastvena u svojoj suštini, sadrži neke kvalitete svog porekla. Budući da potiče iz noumenološkog izvora, ona ne može u potpunosti biti podređena zahtevima Ličnosti, toj refleksiji „Sveta“.

Čovek prećutno priznaje ovu činjenicu svojom velikom simpatijom prema iskrenoj strasti, Umetnosti i literaturi koje obiluju himnama čovekovoj ljubavi. Ako neko delo za temu ima konflikt između strasti i socijalnih imperativa, trijumf dužnosti će naići na odobrenje naših misli, ali ne i na saglasnost naših srca. Kada neki porota oslobodi počinioca zločina iz strasti, to znači da oni iznad slučaja, koji im je predat, žele da prepoznaju transcendentni karakter strastvene ljubavi. Ezoterija objašnjava uzrok ove greške koju čini porota. Ona pripisuje karakteristike ljudske Ljubavi strastvenoj ljubavi, preko koje čovek povezuje sebe sa životinjskim svetom, svojim padom od LA na SOL bočne oktave. Ali jedna životinja nema kontrolu nad svojim akcijama, niti nad svojim stavom prema tim aktivnostima: Spoljašnji čovek nema više kontrole nad svojim akcijama: na primer nad preljubom, koja je bila motiv zločina, a opet, učestvujući u LA bočne oktave i obdaren intelektualnim centrom i tako kritičkim umom, ostaje odgovoran za svoj stav prema svojim delima. Ova odgovornost je osnova doktrine greha.

Pored opštih ciljeva, kojima je pozvana da služi, životinjska ljubav je za čoveka sredstvo a ne cilj. Konkretno, mora mu se dozvoliti da prođe od stepena rađanja (procreation) do stepena stvaranja (creation). Pojedinačne uloge žene i muškarca u ovoj operaciji transcendencije, koja i dalje ostaje unutar ljudskog domena, su već objašnjene. Žena, pasivna sila pri začeću (in conception) postaje aktivna sila u aktu kreacije. U oba slučaja oplodnja uvek ima svoj izvor u delovanju seksualnog centra, čija priroda deli sa višim centrima to, da je sposobna da izgradi most između dve naše prirode. Kretanje od životnjske ljubavi ka istinskoj ljudskoj Ljubavi je put ka objektivnoj Ljubavi u kojoj nas Besede sa Gore pozivaju da učestvujemo. Ta objektivna Ljubav nam pruža proširenu i prefinjenu viziju o suptilnijim kvalitetima Ljubavi koji se približavaju prvim impulsima Kreacije.

(3)
Razmotrimo ponovo rasprostiranje kreativne sile duž Zraka Kreacije, počevši od Sunca. Videli smo da se kvalitet te sile transformiše kako se ona udaljava od Apsoluta: kako je to izraženo u Svetom pismu:

„Drugačija je slava suncu, a druga slava mjesecu, a druga slava zvijezdama; jer se zvijezda od zvijezde razlikuje u slavi.“ (Korinćanima XV/41).

Smeštena između Sunca i Meseca, Zemlja, kakvu je znamo, igra ulogu transmiterske stanice; to je primer univerzalnog zakona prema kome aktivna sila – iz koje potiče život u određenom kosmosu – ima svoj izvor u sledećem višem kosmosu. Zemlja tako prima život od Sunca i Sunce održava taj život. U slučaju Zemlje i Meseca Apsolutu III, koji obezbeđuje razmnožavanje vrsta na zemlji, je takođe poveren zadatak oživljavanja satelita. Ukoliko korigujemo vremenski faktor, ti mehanizmi su uporedivi od jednog stepena do drugog, iako ne bi trebalo suviše daleko povući tu analogiju zbog uloga koje su namenjene svakom stepenu u tom većem kontekstu.

Šta su, u opštim crtama, mehanizam i oblik kojim transmiterska stanica, Zemlja, prenosi solarnu energiju svom satelitu? Kako energije, proizvedene ljudskom aktivnošću, posebno energije proizvedene seksualnim životom u najširem smislu, dosežu na Mesec i oživljavaju ga?

Da pojednostavimo objašnjenje, razmotrićemo dva od mnogo kretanja zemaljskog sveta; njegovo gravitiranje oko Sunca i njegovo okretanje oko svoje ose.

U prvom od tih kretanja inklinacija (ovde: ugao između ose rotacije nekog tela i ose njegove orbitalne ravni. Prim prev.) ekliptike (eliptična orbita po kojoj se Zemlja kreće pri svojoj revoluciji oko Sunca) proizvodi ritam sezonskih doba, koji postaje sve izrazitiji kako se udaljavamo od ekvadora. Pokoravajući se tom ritmu, biljni svet prolazi kroz četiri faze: setva, rast, razvoj, koji se završava donošenjem plodova – i odmor.

Odmotavanje ovih faza je manje uočljivo kod faune i još manje kod čoveka, kod koga ih normalni ritmovi grada maskiraju, ne eliminišući ih potpuno. U svom prirodnom ritmu to proizvodi pulsiranje organskog života. Inverzija krive od jedne hemisfere do druge ne proizvodi potpunu kompenzaciju: rasprostranjenost kultivisane zemlje i gustina naseljenosti pokazuje mrežni balans u korist severne hemisfere, koja u skladu sa time apsorbuje i emituje više radijacije.

Lako je videti da smena dana i noći takođe igra ulogu, posebno regulišući kvalitet radijacije. Dan je posvećen, pre svega, svetovnom životu, aktivnostima koje tako često izazivaju negativne emocije; noć privatnom životu, gde pozitivne emocije teže da dominiraju.

Ova dva kretanja stvaraju poseban modus za apsorpciju onih sunčevih energija, koje posle svih transformacije, kojima su podvrgnute u atmosferi, stižu do organskog života na dnu. Uz to, sunčeva energija, koja se emituje u smeru (intentionally) Zemlje sledi svoj specifični ritam. U tome rotacija Sunca oko svoje ose igra primarnu ulogu. Pored energija, koje se primaju od Sunca, ne smemo zaboraviti one koje stižu na našu planetu, pošto su se odbile od njenog satelita. Ovde je kompleksnost ritma još evidentnija, kao što je to i snaga uticaja koju one vrše na organski život. Ovaj uticaj je toliko uočljiv, da se čini da ga ljudi, koji žive u kontaktu sa prirodom, uvek uzimaju u razmatranje.

Ovi kratki nagoveštaji mogu dati samo grubu ideju o kompleksnosti snopa energija, koje organski život prima i na koje neprestano odgovara. Međutim, oni nam ipak mogu pružiti makar letimičan uvid u kompleksnost i raznovrsnost nivoa energija kojima je on izložen. Sve one se odnose na kvantitativni aspekt, ali kvalitativni element nije manje važan. U ovom domenu su varijacije još veće: pored našeg knjiškog znanja mi poznajemo iz iskustva različite uticaje, koje sunčevi zraci imaju na ljudski organizam, koji im je direktno izložen, kao i isti zraci, reflektovani sa Meseca.

S obzirom na snop energija, koje prima, organski život deluje kao ogromna laboratorija. Domet transformacija kojima je sunčeva energija izložena na našoj planeti je znatan. Ona postaje još razvijenija, kako život poprima kompleksnije oblike, i kako interakcija između elemenata psihe i fizičkih elemenata postaje izraženija. Ove energije se onda kombinuju da stvore sve finije energije. Taj kvalitativni aspekt ima važne posledice na opštu ekspanziju Zraka Kreacije kao i na ličnu evoluciju ljudskog bića i odatle na ostatak organskog života. Imaćemo priliku da jedan aspekt toga razmotrimo u poglavlju posvećenom ishrani.

Jednom kada je organski život transformisao ova sunčeva – ili kosmička – zračenja, ona se ponovo transmituju (re-transmitted) do našeg satelita i suština je, da deo Zemlje nije osvetljen Suncem, koje je transmiter. Ovde nalazimo novu primenu zakona analogije. Tradicija uzima da svaki kosmos neumoljivo usmerava svoju radijaciju u pravcu sledećeg kosmosa, kojeg ispunjava oživljavanjem: i na isti način da sunčeva energija nije mehanički projektovana u svakom pravcu u prostoru, već je usmerena individualno do svake planete u sistemu; tako su energije, koje potiču od Zemlje, direktno usmerene ka njenom satelitu. To je mehanizma transmisije. Glavna funkcija organskog života, posmatranog kao laboratorije, se sastoji u transformaciji energija, koje stižu do njega, transformaciji koja se u suštini obavlja pod pokretačkom silom Apsoluta III. Od vrsta, koje žive na Zemlji, samo čovek, krećući se ka objektivnoj ljubavi, može na vidan način da oplemeni energije, primljene iz tog izvora. Ove fine energije imaju veoma veliku snagu i igraju ulogu katalizatora u procesu razvoja Zraka Kreacije.

m
Moramo ponoviti da u suštini ove aktivnosti doprinose oživljavanju našeg satelita oplemenjivanjem organskog života na Zemlji. Pismo daje određene indikacije u vezi sa trajanjem te transformacije. Jedno tumaćenje psalma 71 (72 Vulgate i verzije Luisa Segonda) nam pruža interpretaciju prvih sedam stihova vizije života cara Davida o životu na Zemlji tokom ere Svetog Duha, kada ona bude na vrhuncu. Završetak te srećne ere je prikazan na precizan način: velik će biti mir dok se mesec ne ukloni?

Na drugom mestu tekst aludira više puta na buduću metamorfozu Sunca i Meseca viđenu sa Zemlje. Rečeno je da: Sunce će preći u tamu, a Mesec u krv? Ova referenca ima jasno simbolično značenje; ezoterijski jezik često ukazuje na život kada govori o krvi. U skladu sa Tradicijom čitav sunčev sistem, SOL-FA-MI-RE Velike Oktave i čitava bočna oktava, služi kao rasadnik unutar Zraka Kreacije i proizvodi nova sunca zajedno sa njihovim planetarnim svetovima. Današnje planete postaju sunca, njihovi sateliti planete i njihovi asteroidi obrazuju satelite tog novog sistema.

Mesec će prestati da bude satelit i postaće živuća planeta kada nota RE Velike Oktave i bočne oktave uđu u rezonancu. To se može dogoditi kada naš satelit apsorbuje dovoljnu količinu sunčeve energije transformisane Trifokosmosom i takvog kvaliteta da kreira atmosferu.

Već smo videli jedan razlog zašto Mesec uvek prikazuje isto lice Zemlji. Ovde je drugačije. Kao posledica njegove rotacije oko svoje ose, koja traje otprilike jedan zemaljski mesec, čitava (franc. Integrale) Mesečeva površina je pravilno osvetljena od strane Sunca. Nasuprot tome, radijacija sa Zemlje doseže samo do jedne njegove polovine. Ona ispunjava prostor između Zemlje i Meseca direktno proporcionalno snazi transmiterske stanice. Rast te snage teži ka tome da kreira sve veću potencijalnu razliku između radijacije, koja se konstantno prima sa Sunca i promenljive radijacije koju emituje naša planeta, blagotvorne za jednu lunarnu hemisferu. Postojanje ovog omotača (envelope) će dopustiti sunčevoj radijaciji da izvrši direktan uticaj na Mesec upravo kao što ga vrši i na Zemlju. Ovo će korespondirati sa ulaskom u svet i sa odvođenjem kosmičkog fetusa kada dođe do termina njegove trudnoće.

Rast potencijalne razlike će ubrzati mesečevu rotaciju oko njegove ose: kosmičko novorođenče će zauzeti svoj položaj kao živa planeta: to je preobraćanje u krv, o kome govori car David. On će tada napustiti svoju orbitu oko Zemlje: prema rečima iz Pisma, on će biti odnet.

Sama Zemlja, okončavši svoj zadatak donošenja života na Mesec, će takođe preći na sledeći stepen svoje evolucije: ona će napustiti Mezokosmos, stupivši u Deuterokosmos kao novo Sunce. Sijaće svojom sopstvenom svetlošću i tako je naše Sunce neće osvetljavati, kao što to čini sada. Ona će biti direktno osvetljena neizrecivom svetlošću koja dolazi sa visokog mesta Protokosmosa. To objašnjava viziju cara Davida u kojoj je on video kako se Sunce preobraća u tamu.

Sada, da bismo nastavili sa proučavanjem procesa kojim se Zrak Kreacije transformiše i raste, bilo bi korisno objasniti neke aspekte uloge koju organski život i posebno čovek igraju u ovoj transformaciji.

Na svim nivoima kroz Univerzum život prolazi kroz stepene osmišljavanja (conception), rođenja, rasta i najzad razvoja. Kada je reč o organskom životu na Zemlji, poslednje dve faze se mogu posmatrati kao završene, iako se život stalno obnavlja. Naglasak je jasno na rastu i razvoju. Ipak, u ulozi koju naša planeta mora igrati u kontroli svog satelita, ova dva faktora se znatno razlikuju u svojoj važnosti za efikasnost transmiterske stanice.

Ove transformacije, kojima su izložene flora i fauna, su u znatnom stepenu rezultat važnih kvalitativnih promena koje je učinio čovek. Sa te tačke gledišta, iako se rast nastavlja, možemo govoriti o razvoju između nota FA i SOL bočne oktave. Taj rast i razvoj su uslovi za ekspanziju ljudske rase koja se sada nastavlja tempom, za koji se čini da ga nijedan čovek neće biti u stanju da kontroliše. Teze istoričara o demografskom pritisku kao izvoru oružanih sukoba, upozorenja Maltusa (Tomas Robert Maltus, 13.02.1766. –23.12.1834. se smatra začetnikom demografije, prim.prev.), uznemirenost organizacija, odgovornih za prirodne resurse, propaganda nekih vlada u korist kontrole rađanja, ostaju bez odgovora ili barem bez pravog efekta.

Geometrijska progresija u rastu populacije će konačno staviti naglasak na LA bočne oktave.

Međutim, moramo insistirati na jednoj drugoj tački. Ključ energija čovekovog upravljanja se značajno povećao tokom savremenog doba, brzinom koja sledi geometrisjku progresiju. Klasifikacija prirodnih resursa uskoro treba da bude proširena, da bi uključila energije izvučene direktno iz atmosfere, možda čak i iz udaljenijih (oblasti). Metode, koje je prirodna nauka stavila čoveku na raspolaganje, su u ogromnoj meri povećale polje njegovih aktivnosti. Sa napretkom elektronike on od sada neće imati više samo prirodne alate i mehaničke uređaje na raspolaganju, već i „intelektualne“ alatke. Tačan domet ovih načina i njihovih efekata na snagu transmiterske stanice se trenutno ne može proračunati.

Ako ispitamo problem čovekove uloge iz ugla koji nas se najviše tiče, nikada ne treba da zaboravimo da pored kvantitativnog elementa, o kome smo govorili, postoji i element transformacije koji igra suštinsku ulogu u određivanju kvaliteta tih energija u njihovom konačnom obliku. Multiplikacija ljudskih aktivnosti od oblasti ispod tla do svemira ne samo da poziva nove energije, već kroz transformaciju, kojoj su one izložene, modifikuje kvalitet radijacije koju je naša planeta u stanju da emituje. Prepoznajemo ulogu, koju čovek indirektno igra, pokrećući i upravljajući sve širim spektrom energija. Međutim, moramo takođe sagledati i samog čoveka kao mašinu za transformaciju energije. Dužina čovekovog života je znatno porasla tokom poslednjeg veka. Od početka XIX veka aktivnosti ljudske ličnosti u svim domenima, među njima i seksualnog života, su produžene iza granice, koja se nekada smatrala normalnom. U tome, kao što smo videli, postoji stalno rastući izvor energija sasvim specifične prirode koje igraju suštinsku ulogu u razvoju našeg Zraka Kreacije.

(6)
Bez (lažnog) uobraženja konstatujemo da je čovekova odgovornost znatno porasla tokom savremenog doba. I ta odgovornost nastavlja da raste. Industrijska revolucija u XIX veku je obeležila početak tranzicije između perioda rasta i razvoja organskog života. Iako se ta tranzicija i dalje nastavlja, možemo uzeti da ispravno rečeno stepen razvoja počinje upotrebom atomske energije.

Iako interval između FA i MI Velike Oktave još uvek nije u potpunosti ispunjen, nota MI bočne oktave je već počela da ulazi u rezonancu. U skladu sa zakonom analogije, koji se primenjuje na sav razvoj, puna rezonanca ove note mora biti obeležena pojavom i razvojem novih sposobnosti u čoveku, primarnom elementu u organskom životu. Mixtus Orbis i pojačavanje MI u bočnoj oktavi treba da se odvija istovremeno. Utičući jedan na drugog, oni oba zavise od moralne evolucije čoveka. Iz ovoga možemo shvatiti važnost svesnog napora, koji vodi do formiranja prave elite, transformisane obanvljanjem inteligencije? I sposobne da osigura puni razvoj organskog života sa svim konsekvencama koje taj razvoj mora imati. Na ljudskoj skali te konsekvencu su enormne. One uključuju ne samo prolaženje kroz stepen ekspanzije našeg Zraka Kreacije, već i mogućnost za čitavo čovečanstvo da dosegne ono što se naziva ispunjenjem (Accomplishment).

m
Verovatno je da će perspektiva kosmičke evolucije, izneta ovde, biti primljena sa rezervom u nekim umovima. Ipak, u tome se može videti nova hipoteza za rođenje zvezda i njihovih satelita, hipoteza, koja se mora dodati već postojećim, budući da nijedna od njih još nije doživela jednoglasnu saglasnost. Ova pozicija se može opisati kao pozitivna skepsa, pozicija u kojoj naučnici zadržavaju otvoren um prema teorijama, koje iskustvo još nije uspelo da opovrgne.

U stvari, prirodna nauka priznaje da zna samo malo toga o životu u kosmosu, o onome, što bismo mogli nazvati njegovom fiziologijom, ako razmišljamo o njemu kao o ukupnosti, koja predstavlja živo biće ili skup živih bića.

Taj domen života u Univerzumu je bez sumnje jedan od onih u kojima Virchow najjasnije definiše granice ljudske inteligencije.

Pravi naučnici su skromni. Oni znaju svoje granice. Njihova vizija nije zaslepljena gizdavim napretkom tehnologije. Oni spremno priznaju da je nauka udarila ili će udariti u zidove kroz koje se verovatno ne može proći.

Najskorije probe u Kosmos suočavaju nas sa nepredvidljivim novinama koje ponekad protivureće kalkulacijama i teorijama naše nauke.

Prethodno objašnjenje razvoja našeg Zraka Kreacije nije bazirano na ljudskom iskustvu. Njegov izvor je Otkrovenje.

Ako je čovekova inteligencija zatvorena unutar limita koje mu njegovo stanje bića nameće, bilo bi verovatno mudro napustiti razdvajanje na nauku i religiju, razdvajanje koje nas jednostavno odvaja od neograničenih resursa našeg Duha.

Danas nema sumnje, da možemo konstatovati da postoji promena u pristupu prema ovom problemu. Ova činjenica je ohrabrujuća. Prepoznavanje i poznavanje naših granica su odgovarajući uslovi za njihovu transcendenciju.

Prevazići te limite je moguće. Nivo civilizovanog čoveka našeg vremena prilično nadmašuje nivo čoveka, homo sapiens fossilis. Njegovo znanje je neuporedivo razvijenije. Ukoliko sada pređemo na to, kako ga ezoterizam zamišlja, ako od spoljašnjeg čoveka on postane unutrašnji čovek, proći će kroz kroz stepen koji vodi do savoir faire (franc. Sposobnost da se nstinktivno za kako delovati u konkretnoj situaciji. Prim.prev.). Čineći to, on će istinski postati homo faber (od latinske poslovice: homo fortune sue faber est, „čovek je kovač svoje sreće“; moguća interpretacija u okviru gnostike: čovek koji izmiče Zakonu slučajnosti i potpada pod Zakon izuzetka.prim.prev.). Njegov nivo bića i njegovi uslovi će se razlikovati od sadašnjeg stanja kao što se ono razlikuje od njegovih predaka iz ledenog doba. On sigurno ne sme da odbije tu ponudu, iako ona zahteva ogroman svestan trud u radu na sebi. To odbijanje bi izazvalo principe Ekvilibrijuma, koji spaljuje čokote loze i obara drveće koje ne donosi ploda.

muchos gracias arja!

stavljam ih na mobitel i citam dok putujem busom

Ima li kakvih grafickih prikaza radi boljeg pregleda ove ideje oktava ... bocnih, ovakvih, onakvih.... Malo boli glava u pokusajima imaginacije... Zatim graficki prikaz rasta i razvoja u vremenu... (spominje se na str 48...) ... Hoce glava da zaboli od ovoga ... Ima li negde vremenska skala rasporeda tonova oktave za nasu planetu... ? Ima li analogije izmedju multimedijalno-ocekivanog Talasa na kom putuju kasiopejci i mi sami iz buducnosti da se susretnemo sa samima-sobom i svakavi drugi entiteti na granici realiteta predstavljenoj talasom i novog tona iz Bozje oktave...

Vec se po malo osecam kao mis koji je pred sam koncert upao medju zice klavira, a Ivo Pogorelic upravo seda na stolicu i lomi prstice pred nastup... Naravno, bar da imam partiture, mozda bi nesto i shvatio...

Ok. Nemamo usi ni dovoljno trajanje u vremenu da cujemo muziku o kojoj prica Moravjef(v)... Neka nam da bar neku graficku partituru... Ovako se osecam kao da mi neko ko ne zna da odzvizduce melodiju a kamo li odsvira , zato istu prepricava... sa posebnim osvrtom na period izmedju dva udara Ivinih prstica po dirkama izmedju RE i MI...

Mislim zanimljivo je i goni na razmisljanje, ali brate - glava boli...

Sve tri knjige dostupne su - OVDJE (u folderu Gnostika)

a prevodi materijala s nekim od grafičkih prikaza - OVDJE


...

Boli boli..i neka boli....inače..kada boli glava - raste mozak i lubanja....Dakle..kada patiš svijesno učeči nove koncepte - učiš stvarno i brzo..To ti je zdravo za kolesterol i kamenac isto.

Ima mnogo analogije i ja sam već raskrvario svoju glavu lupajući je o zid da bi više boljela i da bi bolje shvatio o čemu se tu radi. I sada imam bar neke zadovoljavajuće odgovore na kojima aktivno radim i da tvoja glavica ostane čitava...budeš dobio to sve na pladnju u mom radu.....No i onda češ morati lupat glavom o zid...al još više... tako lupaj sada za bolje sutra...Jače manijače!!! Već kada imaš mogućnost razmišljanja, što je rijedak dar, bilo bi šteta da ga ne iskoristiš za samog sebe...a onda na krvavoj glavi ti izraste nevidljiva

Manly Palmer Hall - Tajna Učenja Svih Doba
Pripremio Desiderio Valacco




Secret Teachings of All Ages

U osnovi ovog „grananja Kosmosa“ je zakon oktava: uvid da oktava predstavlja osnovni princip kretanja, obrazac preko koga se manifestuje celokupna Kreacija.

Oktava ima sedam osnovnih tonova i još jedno DO, kojim započinje sledeća oktava. Postoji silazna oktava – ili Zrak Kreacije – i uzlazna spirala – ili Zrak Evolucije. Na silaznom zraku redosled nota je: do – si – la – sol – fa – mi – re. Na oktavi postoje dva međustepena (praznina između nota) čiji se prelazak ne odvija automatski i za koji je potreban dodatni impuls: između DO i SI i između FA i MI. Isti princip nalazimo i u muzici, a oni, koji dovoljno poznaju alhemiju, će takođe prepoznati mnoge od zakonitosti ovog kretanja.

Mislim da je Oktava ishrane, koju čine hrana, vazduh i utisci odličan model, na kome se može shvatiti delovanje bočnih oktava. Krajnje pojednostavljeno: oktava hrane (uzlazna oktava) se prirodno razvija do note MI. Ona sama ne može da se razvija bez dodatnog impulsa. Taj „impuls“ obezbeđuje oktava vazduha i posle njega oktava hrane može da nastavi svoj razvoj i proizvede supstance neohodne našem telu. Oktava vazduha se takođe razvija prirodno – sopstvenom energijom - do MI, kada dodatni impuls obezbeđuje oktava utisaka (bez kojih – kaže Gurđijev – čovek ne bi preživeo ni trenutka). Oktava utisaka je u stanju da proizvede finije supstance (finije supstance podrazumevaju vibriranje na višoj frekvenciji). Ona se razvija do note MI i tu staje. Da bi se razvila dalje, neophodan je dodatni impuls, međutim priroda ga nije obezbedila. Da bi se ova oktava nastavila, potreban je voljni napor, u ovom konkretnom slučaju, pamćenja sebe.
Ovo se očituje i u svim drugim čovekovim aktivnostima. I zato i kažemo da se prirodna (automatska) evolucija završava sa čovekom. On može da uloži taj dodatni napor, da počne da se uspinje strmim stepenicama – kako to Osho negde naziva – i ... ne mora. Sloboda izbora.

Svaki novi element koji ulazi u jednačinu, odnosno dodatni impuls koji ispunjava ovaj interval između FA i MI, možemo nazvati bočnom oktavom i ona sama pokazuje identičan obrazac kretanja. Baš kao fraktali, samo-ponavljajući oblici.

U našoj (kosmičkoj) oktavi, koja polazi od Sunca kao Apsoluta/ Logosa, prelazak sa DO na SI obezbeđen je voljom Apsoluta. Da bi se prešlo sa FA i MI, potreban je dodatni impuls. Prema ovom učenju Zemlja je MI, organski život na Zemlji predstavlja taj dodatni impuls, koji će omogućiti da Energije zraka stvaranja istinski dopru do Zemlje (skok sa Fa na Mi) i zatim slobodno nastave ka RE, ka Mesecu. Zato Gurdjijev čoveka naziva „hranom za Mesec“.

Budući da je oktava univerzalni obrazac kretanja, i stvaranje dodatnog impulsa organskog života pokazuje taj isti obrazac i može se nazvati bočnom oktavom. Njome upravlja tzv. Generalni Zakon. Ovom oktavom je čovek privezan za zemlju i ostvaruje raznim ovozemaljskim aktivnostima transfer ovih energija.

Istovremeno, da bi sebe učinio provodnikom finijih energija, čovek sebe mora razviti, uzdižući se uzlaznom oktavom prema Apsolutu. Zbog toga elhaz veoma dobro ilustruje čovekovu situaciju,


koji u sebi istinski povezuje mikrokosmos i makrokosmos i istinski se kreće u oba smera. Ako odluči da se kreće.
I u oba smera postoji račvanje.

Svaka pojedinačna manifestacija ima svoje mesto u ovom apstraktnom obrascu apsolutne stvarnosti, koji se grana kroz beskrajnu raznolikost oblika

Mislim da je dobar pristup i kod ovog sistema prepoznati obrazac oktave. U jednom trenutku će naići stepen koji ćemo moći da pređemo samo voljnim naporom i uvođenjem „bočnih oktava“.
Skoro kao učenje hodanja: meni lično ok, linearan tok kretanja mi nikada nije odgovarao.



Hehe.
Rečeno rečnikom bioenergetičara, imam utisak da mi čitanje/bavljenje sa Moravljevim „poravnava energetske strukture“.

Zasto se sve to desava... dal covek ista resava... ... il smo samo tuuu... zbog ravnoteze medju zezdamaaaa...

Hvala. OK , videcu kakve razultate daje dodatni voljni napor...

Nota u zvezdanoj ravnoteži mi je lep osećaj. Ma, može i poluton.

Jedna nota sa sedam nota i sedam … i svaka od njih istovremeno sadrži i celokupnu
Harmoniju Zvezda.
Koje nema bez kontrapunkta, kada smo već kod

I ako pomislimo na trenutak da je dosadno ponavljati jedan jedini obrazac kroz beskrajnu raznolikost kreacije – mislim, ko bi se nadao takvom nedostatku mašte od vrhovne stvaralačke sile ili originalne misli - možemo da poslušamo

jednu poznatu melodiju.

pogledamo fraktale


ili se jednostavno okrenemo oko sebe.

GNOSTIKA
IZVORNI KOPTSKI TEKSTOVI Nag Hammadi Codices i Papyrus Berolinensis

http://www.4shared.com/file/78441201/ca ... stovi.html