Moram priznati da je (auto)ironicno umetanje nekih „misticnih“ reci kao sto je „proricanje“ iskusenje kome ponekad tesko odolevam.
Ali da malo demistifikujemo stvari.
Ji Djing je verovatno jedna od najstarijih knjiga na planeti. Vec i impozantnoj starosti same knjige (odnosno rituala postavljanja pitanja) je prethodio verovatno podjednako dug proces posmatranja smene prirodnih ciklusa i njihovog „utiskivanja“ u simbolicne slike, kojima je cilj da ocrtaju obris vremenske matrice. Koncept pociva na postavci da je citava stvarnost neka vrsta odjeka te vremenske matrice, te da u nama postoje delovi koji joj mogu pristupiti. Dijalog – da ga tako nazovemo – sa knjigom predstavlja stvaranje neke vrste unutrasnjeg prostora u kome se odvija razgovor sa nasim sopstvom, odnosno sa nesvesnim u nama.
To se, naravno, odnosi na danasnjeg citaoca. Kako je stvar funkcionisala nekad i da li je tadasnji covek bio blizi ovom danas podsvesnom znanju, je pitanje na koje je tesko dobiti odgovor. Cak i uz pomoc Ji Djinga.
Buducnost se javlja kao mogucnost, ne kao jednom zauvek determinisana stvarnost. Ne bavim se Ji Djingom vec dugo, ali mogu da potvrdim da su neki od odgovora, koje sam dobijala, bili upravo zapanjujuce precizni i tacni.
Kako funkcionisu drugi metodi zavirivanja u buducnost, bilo da je rec o bacanju pasulja, zavirivanja u Akasu, gledanja u pilecu dzigericu ili tarota, ne znam.
Jung je recimo dosta proucavao Ji Djing i koristio ga u radu, posmatrajuci heksagrame kao – da pogodimo
– arhetipske slike, koje ga mogu pribliziti psihi njegovih pacijenata. Slicno kao sto je pronasao nedvosmislene paralele izmedju alhemijskih simbola i simbola u kojima se ocituje nase nesvesno npr. u snovima.
Ovo je jedan od aspekata knjige - otisak vremenske matrice - cime se ona ne iscrpljuje u potpunosti.
Prijava
FAQ
Pretraživač
