Drugačije vidimo stvari, Darkomire, no, to ne smeta.

Kada podigne pogled sa puke materijalne ravni, kada izvuče pažnju iz opsednutosti materaijalnim (materijalno-finansijskim) - čovek počne da razmišlja o nečem višem.

Većini se obično najpre neka od zvaničnih ili klasičnih religija nađu pri ruci.

Ako ima ZA CILJ (mi smo intencionalna bića prirodi, i funkcionišemo tako što stalno postvaljamo sebi ciljeve, svesno ili nesvesno) svoj duhovni rast, on mora da prevaziđe religiozni koncept.

Tada se većina okreće istočnjačkim autorima i istočnjačkom duhovnom konceptu. Takođe, ako je i tu primarno usmeren na rast, i usmeren na stalno i slobodno preispitivanje sebe, svog rasta kao i duhovnog koncepta kojeg se drži - mora da nadiđe ili prevaziđe i istočnjačku duhovnost.

Tada može da dođe do ideje o Zatvoru, može da ga snađe buđenje u Paklu. DO NJE, U OVOM SLUČAJU DOLAZI UNUTRAŠNJIM PUTEM, NE PREKO SPOLJAŠNJIH INFORMACIJA, o Matriksu, Reptilima, itd.

Ja ne vidim da mi informacije o Matriksu, ograničenjima, Reptilima, itd. išta znače - ukoliko se u odnosu na njih lično i praktično konceptualno ne postavim, dakle, ako u vezi sa njima sebi ne postavim jasan cilj, a koji se, naravno, u mom ličnom domenu može realizovati, a o tome je već bilo reči u ranijim porukama.

Čišćenje od teških energija i loših psiholoških mehanizama, te paralelno sa tim preduzimanje drugih koraka za koje znamo, a koji nam omogućavaju duhovni rast - imaju svoje limite, i oni su demonstrirani u postignućima istočnjačkih duhovnjaka, gurua, prosvetljenih... Taj rast, do tog limita, povlači za sobom razvoj, buđenje, aktiviranje određenih moći, kao što i samo proširivanje naše svesti znači moć - sveobuhvatnijeg, dubljeg sagledavanja stvari, ispravnijeg reagovanja, ispravnijeg, sveobuhvatnijeg rezonovanja, itd. Sve to jesu moći, i njih dobijamo sa duhovnim rastom, ali, kao što je rečeno - do granice sa kojom udaramo u plafon Zatvora, Matriksa, i svega ograničavajućeg o čemu govorimo.

Čini mi se da je takav koncept namerno i postavljen od strane Kreatora Zatvora: "Do ove granice vi se možete baviti duhovnošću, možete postizati buđenja, prosvetljenja, čak i neke sporadične moći (kod jogina, na primer, ili u mnogim drugim slučajevima), sa tim postignućima vi ćete tako podesiti sebi i svojim sledbenicima percepciju i očekivanja, da Zatvor uopšte ne vide, ili da smatraju kako samim duhovnim rastom nadilaze ograničenja Zatvora, i sve je to u redu, sve dok se ne drznete da nam dirate u sam Zatvor i da razmišljate o njegovom kompromitovanju, "probijanju", nadilaženju, itd. Nama vaš duhovni rast ne smeta - sve dok njime ne počne da se dovodi u pitanje sama naša Konstrukcija."

E, od te granice, od tog limita dolazi ono o čemu sve vreme govorim - AKTIVIRANJE NAŠIH MOĆI, ILI NAŠE OPŠTE I NAŠIH POSEBNIH MOĆI! Da, slažem se da razmišljanje o moćima pre celog ovog pređenog puta, ili bar pre pređenog dobrog dela ovog puta, dolazi kao refleks ega - uostalom, to imamo na svakom koraku oko nas, od političara, pa naniže u društvenoj hijerarhiji. Međutim, ovde imam nešto drugo u vidu, možda to drugo do ove poruke nije bilo dovoljno naglašeno.

Kao što nam puko konstatovanje nekog problema ne znači samo po sebi i rešenje, kao ni praktične korake za otklanjanje problema, tako mi ni more infromacija o Matriksu, Zatvoru, Reptilima, Iluminatima, ograničenjima, manipulacijama - ništa ne znače sve dok ne počnemo da se bavimo rešenjima i načinima da se oni kao naš problem - reše. A ta rešenja ja vidim u putevima o kojima pišem.

Dakle, ja to tak vidim...

Lijepo je imati svoje viđenje, no ako je to viđenje bazirano čisto na mentalno usvojenim konceptima ne vrijedi previše, osim kao odskočna daska.

Također pričaš tu o prevazilaženju koncepata, a sam trpaš istočnjačka učenja u generalizacijski koncept. Meni ona nisu nešto osobito draga, no iskusio sam ponešto od onog što opisuju. Recimo, ti tvrdiš da "prosvjetljenje" o kojem oni pričaju dovodi do plafona Zatvora. Da bi tako nešto tvrdio, ti bi prvo trebao iskusiti to navedeno prosvjetljenje. Da se razumijemo, ne znači da moraš otići na istok i mantrati ili meditirati zauvijek, ali prosvjetljenje je jedno i ne pripada nikakvoj tradiciji. I njegova poanta je da vidjeti Suštinu svega pa i zatvora direktno, bez potrebe da se o tome sluša iz prve, druge, treće i ostalih ruku. A takvo jedno iskustvo onda direktno otkriva prirodu Slobode o kojoj svi "sanjamo".

Da se razumijemo, ja se slažem da se treba odbacivati koncepte i učenja, jer svako sljepo držanje uz neko učenje je zatvaranje vlastitog uma, ali znaš što je još bolje, mnoga istočna učenja poput budizma se također slažu s nama i propagiraju isto to, nadilaženje samog učenja. Kak sad to znaju, kad oni lupaju u plafon?

Ako sagledavaš duh sa fizičkog i umnog nivoa onda je normalno da ovako pišeš, duh nije nekakva apstraktivna priča nego naša esencija bez nje smo prazne ljuture nešto poput organskih portala.
Čovjek = osoba = ego na ego = sukob odnosno rat.
Da razjasnimo jednom za svagda mi nismo ljudska bića sa duhovnim iskustvom već duhovna bića sa ljudskim iskustvom

Cilj

"Preći sa reči na dela!", tj. na sve vidove prakse i eksperimentisanja koji su nam u vezi sa duhovnošću mogući i izvodljivi, te više razmenjivati iskustva u vezi sa njima.

Jedan od momenata koji nam, čini mi se, znači tapkanje u mestu je navika da se više o idejama na čisto teorijskom planu sporimo, no da ih isprobavamo u praksi, da pratimo tokove primene, te da u vezi a time razmenjujemo iskustva.

Naravno, nisu nam teorijske rasprave štetne, ali nas i ne pomiču bogznakoliko sa mesta na kojem smo.

Tačnije - sporenje nam baš može biti korisno! Zavisno od toga kako se prem anjemu postavimo ili kako ga koristimo. Dakle, preciznije:

Cilj

Koristiti međusobne interakcije ili bar dijaloge i polemike, za zajedničko misaono uranjanje u temu koja se odabere kao cilj kojem se zajednički teži, ili koji je poželjan za svakoga individualno.

Već sam spomeuo da još nemamo uslove i kolektivnog raspoloženja za ovako nešto, ali, ne smeta da ovakav cilj stoji zabeležen, možda kucne čas za njega.

Misaono uranjanje u smislu:

http://www.4dportal.com/hr/kolumne-miro ... omisljanja

Ili, u smislu u kojem je Štajner koristiuo izraz meditacija, neki ga označavaju kontemplacijom. Naziv je nebitan, suština je u fokusiranosti, ovde bi to bilo - kolektivnoj, na odabranoj temi, u nastojanju da se mišlju što dublje u nju zađe. UZ ČIN ZAPITANOSTI NAD NJOM.

ALI: na temi koja je od praktičnog, i praktično-pokretačkog značaja!

Dakle, ako mi raspravljamo o tome da li je Duh ovakav ili onakav, te kako je došlo do toga da Apsolut krene u ispoljavanje, pa o nastanku i ulozi Faktora Tame, itd. - to dolazi kao da motkom pokušavamo da "džaramo" ili otresamo sa neba zvezde.

Ako jasno možemo da konstatujemo svoja spoznajna ograničenja u vezi sa mnogim, između ostalog i sa navedenim pitanjima, onda iz takve konstatcije treba logično da proistekne cilj: RAZVITI SVOJE SPOZNAJNE MOĆI. Ne da se sa spoznajnim ograničenjima (ne mislim na one koji su se ovde javljali u vezi sa opštim kosmičkim pitanjima, već na sve nas, na Čoveka) sporimo u vezi sa pitanjima na koja se sa takvim ograničenjima nikako i ne mogu dobiti, dosegnuti odgovori, već - da se sporimo (fokusiramo) oko načina na koje možemo da razvijamo svoje veće spoznajne sposobnosti.

Onda uzimamo cilj: RAZVITI SVOJE SPOZNAJNE MOĆI, te u njega misaono uranjamo, pri čemu se možemo sporiti oko onoga što pri tom vidimo, otkrijemo, ili oko onoga što su nam lična iskustva, itd. Ali nam je tada kolektivni fokus na produbljivanju praktičko-upotrebljivog i praktično-korisnog pitanja ili cilja. Štajnerovski rečeno: to nam postaje tema kolektivne meditacije.

Imam u vidu misaono uranjanje ili promišljajućiu vizualizaciju sličnu činu naučnikovog bavljenja nekim pitanjem ili problemom, u vezi sa kojim on sakuplja činjenice i materijal, razmišlja o njemu, dolazi do nekih zaključaka, itd.

"suština je u fokusiranosti, ovde bi to bilo - kolektivnoj, na odabranoj temi, u nastojanju da se mišlju što dublje u nju zađe. UZ ČIN ZAPITANOSTI NAD NJOM."

Da se što dublje zađe u odabranu temu. To sam pokušala. Prisilila bi svoj um da se nekoliko dana fokusira na jednu temu. Pomalo kontroliramo misli i prestanu skakati s jedne na drugu temu. Ali, ne nisam uspjela ništa.

Primjer, ako osoba osjeća tugu trebalo bi naći tehniku kojom će tuga kod osobe prijeći u primjerice nadu. Ako bi se fokusiranošću na tugu pojačavala tuga onda to ne bi bila dobra tehnika.

A kad pročitam nekoliko rečenica iz Biblije daju mi te rečenice novi aspekt sagledavanja moje tuge. Mogla bi reći da pročitane rečenice djeluju na moju podsvijest.

Mehanizam već, u stvari, koristimo naširoko, na svakom koraku, i bez ikakve veze sa duhovnošću. Da li je Apsolut ovakav ili onakav, da li je Tama njegov deo ili ne - ne znam, tek, da mehanizam POSTAVLJANJA CILJEVA I PROMIŠLJANJA CILJEVA koristimo u svakodnevnom životu, da je on jedna od važnih pokretačkih poluga u našem postojanju, to znam, jer to vidim svuda oko sebe.

Dovoljno je da tom već postojećem mehanizmu samo dodamo malo teorijske osmišljenosti ili, kao što se kaže - fundiranosti, i eto nam duhovne metode.

Kako bi to išlo na primerima, ili sa sistematskom primenom?

Za mnoge ciljeve (vezane za dobro funkcionisanje tela, za aktiviranje spoznajnih ili nekih drugih moći) možemo doći do ili poći od - DNK (kao što je Mala Koko na to skrenula pažnju na jednom drugom forumu). Onda - mišlju uranjamo u taj cilj ili to pitanje (ako smo ga definisali kao pitanje), svejedno kako, na koji način, onako kako ko ume; i to je veština koja se vežbanjem razvija. Analogija sa ronjenjem ovde ne bi bila slučajna.

Evo neke improvizacije, kako bi to moglo da ide, po tezama, jer u misaonom uranjanju u temu ili cilj, ili u štajnerovskoj meditaciji, ili u kontemplaciji - baš zbog napora uranjanja u temu, ili zbog održanja koncentracije, najlakše nam je da samo beležimo teze, ne da pišemo nekakve tekstove.

- DNK, kao informaciono-energetski paketi.
- Kao isprogramiranost.
- Po njoj sve funkcioniše u ovom svetu.
- Semenka - biljka - rast - program...
- Tako i naše telo.
- Da li samo telo?
- Šta to imamo, ili možda imamo, kao više od programiranosti razvoja tela?
- Dakle, genetska zadatost.
- Da li samo ona?
- Lipton, i biološkim eksperimentima i analizama: da nema (isključive) genetske zadatosti, kao što kaže klasična biologija, već - da misao može uticati na promene DNK.
- Uostalom, sva izlečenja pomoću misli - to potvrđuju.
- Ovde su otkrića moguća samo pomoću naučno-bioloških istraživanja?
- Ali, postoji značaj misaonog koncepta, i bez naučnih istraživanja.
- Tesla je mnoge eksperimente izvodio "u glavi", te dobijao rezultate kao da ih je izvodio u realnosti.
- Moć vizije, vizualizacije.
- Dakle, pitanje je: kako to misao utiče, kako može da utiče na DNK?
- Misao i svest, DNK, veze, odnosi, uticaji.
- "Komunikacija" misli i DNK.
- Ili: iščitavanje informacija iz (sopstvenih) DNK; možemo li, ili se to i dešava, na načine koji nam nisu jasni, da iščitavamo informacije iz svojih DNK?
- Možda je to vid rasta samosvesti.
- Ona je veća - što smo sposobni za iščitavanje veće količine tih informacija?
- Jedno je - postati ih svestan, drugo - preinačavati ih u skladu sa postavljenim višim ciljevima.
- Da li samo za telo, da li DNK krije samo programe za telo?
- Ili, direktno i indirektno, i za neke glavne "sudbinske" tokove?
- Ako je tako, onda bi mogao tu da bude put za naše samoreprogramiranje, u smislu otklanjanja ograničenja.
- Deo ograničenja i percepcije i mišljenja svakako nam je tu pohranjen, ili odatle izvire. Deo dolazi spolja, na razne načine i kroz razne uticaje.
- Dakle, nešto kao sopstveno reprogramiranje, u skladu sa višim ciljevima ili višim vrednostima. (Onako kako svako od nas shvata više ciljeve i više vrednosti.)
- Veze misli i jezika.
- Poznato je da je jezik organizovan, u smislu kombinovanja osnovnih jedinica, po ugledu na organizaciju DNK.
- Ako mi po automatizmu misao jezički "kodiramo", jezički uobličavamo - onda i tu može da postoji neka veza.
- Itd.

Čini mi se, a u raznim fazama svakome od nas opravdano se svašta može činiti, da je sva mudrost u ova konfuzna vremena: izdržati na nogama, dakle bez padanja u beznađe i u teški pesimizam, pa, i ako u nekim trenucima budemo nokautirani, jer trenutno protivnik je prejak, da ipak smognemo snage i opet ustanemo i nastavimo kretanje napred. Dakle, izdržati - "sve praćke i strele sudbe obesne" (kao što kaže Hamlet), još i više, sve udarce i začkoljice, tj. manipulacije, ometajuće frekvecnije, itd, nekakvih naših tajanstvenih protivigrača, a uz to - biti fokusiran na više, na više ideje, na svoje projekcije sopstvenih boljih duhovnih i životnih uslova, na vizije i ideje uopšte boljeg, bolje organizovanog, harmoničnijeg života, ako ne baš na celoj Zemlji, a ono, za početak, u nekom društvanecetu u kojem (bi)smo se našli, koje smo, možda pomogli da se osnuje...

Biti makar samo misaono, vizualizirajuće posvećen tome, a živeti svoj život i dalje, delimično onako kako se može, delimično onako kako se mora, delimično ko zna kako...!

"Zombi" i "ratnik Svetlosti"

Duhovnjak tipa "zombi": pomiren sa onim što mu se dešava, šutiraju ga svi i svašta u životu, a on i ne pomišlja da u tome bilo šta treba menjati, da se treba usuditi i pokušati menjati, jer zamišlja da se stopio sa Bićem, pa ide kroz život kao da mu je neko prilepio, u dečačkim nestašlucima, natpis "Šutni me!". Izvinjavam se, on ne deluje kao neko ko je duhovno snažan, već pre kao - tunjav. Trpeljivost mu je na niovu, ali - trpeljivost koja ga vodi u pasivnost i poslušnost.

Duhovnjak tipa "ratnik Svetlosti": nije on ratnik u smislu suprotstavljanja, borbe, ratovanja, zna on da borbom napadačku stranu samo energetski ojačava. I on je pomiren sa onim što mu se dešava, ali u smislu pravog ratnika koji je spreman da izdrži sve muke i teškoće, koji je odlučan u tome, stoik, ali - koji razmišlja kako da postojeće uslove promeni, kako da te uslove nadiđe, kako da nadmudri one koji mu šalju muke i teškoće, kako da prevaziđe ograničenja i sve uslove čoveka nedostojne. Po njemu - čovek nije u Zatvoru zato da bi odživeo svoj život kao poslušna ovca, već da bi pokušao sve što može i ume, da stvori bolje i čovečnije uslove.

Koliko se on kali u strpljivom i stoičkom izdržavanju svega lošeg što ga snalazi, toliko se, a i više, kali i ojačava u nastojanjima da loše uslove promeni u bolje, u meri u kojoj mu je to moguće.

Jučer sam pročitala objavu znanstvenika da su pronašli ključ za otključavanje i zaključavanje svijesti!! Po njima svijest se nalazi u klaustrumu,dijelu mozga u centru kranija i služi kao sinkronizirajući mehanizam između dvije polutke ljudskog mozga. U konačnici,kažu oni ako znamo kako nastaje svijest i koji dijelovi mozga su za to zaduženi,možemo odrediti tko ju ima a tko ne!!!

Opa.Oni znači znaju da svi ljudi nemaju svijest.

Da li zato mnogi ne shvaćaju zašto se mi osjećamo zatočeno,sputano...?

Čisteći svoje programe kroz sedmogodišnje cikluse uočavam da se može desiti kvantni skok kad potpuno sagledamo sebe i otkrijemo ponavljajuće cikluse koji su tu od djetinjstva i koji su odredili naše ponašanje a da ih mi nismo nikada prepoznali.Čak nam je i povijest ponavljajuća a da mi to ne primjećujemo.Naravno da to nije jedino što trebamo očistiti ali skidajući balast sa sebe i učeći o sebi (uvijek nas isto tuđe ponašanje ljuti, uvijek ista glupost rastuži..primjera ima milijun..).
Možda se i tako gradi put koji spaja dvije polovice..

Verujem da zaista ima telesnih refleksa duhovnih i psiholoških dešavanja, da ima konkretnih organa i tačaka u kojima se duhovna i psihološka dešavanja očituju, ali, izgleda da ipak još nismo došli do, znanstvene, faze u kojoj to možemo pouzdanije da otkrivamo. Uopšte, izgleda da telo jeste važan medijum između uma i duha, da u njemu treba tražiti neke od karika koje nam nedostaju za aktiviiranje naših moći, bar oni mi koji o tome razmišljamo.

Kvantni skok... Ne poričem ga, ali - meni su se svi pomaci dešavali postupno, i kod drugih promene, ako ih ima, primećujem kao postupne.

Meni se čini da niije problem u ponavljanjima onoga što nam se dešava - već u našem ponovljenom istom reagovanju! Ako sve ide sa našim blažim i boljim reagovanjem - mislim da se samo od sebe ukida i ponavljanje takvih situacija. Ako bih naveo nešto kao primer u ovom smislu... Konfliktne situacije sam imao izuzetno retko. Pre tri-četiri godine snašlo me je bilo tako nešto sa jednom koleginicom, neke njene gluposti i pokušaji manipulisanja kolektivom, reagovao sam prilično burno. Posle godinu-dve ponovilo se nešto slično sa njene strane, reagovao sam nešto oštrije, ali je to bio znatno blaži vid onog prvotnog burnog reagovanja. Konačno, sve se izgladilo, danas smo u korektnim odnosima...

No, meni su od uočavanja zakonomernosti takvih dešavanja važniji ciljevi koje sebi postavljamo, ciljevi koje mi shvatamo kao pomake na bolje, kao više...

Niko ne bira svojevoljno beznađe, pesimizam, depresiju... Jednostavno, u slučaju onih koje ovakva stanja snađu - pritisak okolnosti, te spoljašnjih i unutrašnjih dešavanja jači su od njihove snage da se takvim pritiscima i dešavanjima odupru, da ih relativno normalno podnesu. Da se takvi, uz sve što im se dešava, osećaju uglavnom normalno, prijatno, uravnoteženo - zar bi ih spopadali pesimizam i depresija?! Ko normalan bi birao, da može, pesimizam i depresiju, umesto prijatnih ili prijatnijih stanja i stavova?!

Dakle, očigledno ih je snašao teret koji je neproprocionalan njihovoj psihološkoj i duhovnoj snazi.

Neko će dobaciti: "Da, ali sve to može da znači da je njihov ego suviše jak, pa ne popušta, te se otuda oni teško osećaju!". Tačno je, može i to biti u pitanju. Što ne opovrgava činjenicu da ih je snašao teret sa kojim ne mogu da izađu normalno na kraj.

Negde je zabeleženo: da je Zemlja surova duhovna škola.

Na osnovu svega što se dešava u nama i oko nas, a to se očituje i u gore naznačenim stanjima, predlažem da se složimo sa ovakvom eventualnom kosmičkom kvalifikacijom Zemlje.

Želim reći i ovo: da čovjek primjerice shvati potrebu za Bogom u svom životu. Zatim shvati i potrebu da radi neku duhovnu praksu. Međutim, sad je potrebna i određena volja da bi se čovjek dalje razvijao. Najprije svijest o potrebi duhovne prakse, a zatim i volja da se radi duhovna praksa. Jer Bog i ne može djelovati ako nema našu volju. A kad imamo duhovnu praksu onda Bog djeluje, i javlja se svijest o prestanku pušenja, potrebi da se pere suđe, i slično. Onda ponovo treba i volja da se nešto radi.

Primjerice, osnovna crta nečijeg karaktera može biti samosažaljenje, kod nekog drugog može biti ponos, kod nekog trećeg može biti agresija. Prvo Bog mora djelovati i ublažiti ove osnovne crte karaktera, a onda čovjek djeluje. Dakle, agresivnom čovjeku normalan je napad na nekog. A kad Bog putem molitve ublaži tu agresivnost onda čovjek neće reagirati napadom, nego će biti bitno smireniji, i smireno će se izboriti za sebe.

Već dugo se dvoumim da li da ispričam jedno svoje iskustvo ili ne i sada sam konačno odlučila.
Na svom duhovnom putu naučila sam pratiti signale koje mi upućuje svemir i postupati po njima i nikada do sada nisam pogriješila.

Mjesecima unatrag primjetila sam da temu o kojoj razmišljam i čeretim sa svojom prijateljicom koja godinama sa mnom putuje duhovnim stazama, obavezno,kao da sluša naše razgovore, napiše i obradi kroz svoju kolumnu jedan autor,Miroslav.Najprije sam samo čitala te tekstove i s njom raspravljala o čudesnoj moći svemira koji nas sve istoga dana zaokupi jednakim dilemama i kako je fascinantno da nas u isto vrijeme vode ista razmišljanja.Doista je mjesecima je trajala ta podudarnost! Za razliku od mene ona je odustala od čitanja duhovnih kolumni (razočarana mnogim autorima) pa je o svemu znala samo kroz moje prepričavanje.

Onda sam odjedanputa uočila da nas više ne zaokupljaju iste teme, što ne znači da sam prestala čitati njegove kolumne ali je to izgledalo kao da su nam iskustva postala drugačija ili smo dobili različite stvari za učenje.
A onda,mislim da je to bilo početkom ovoga mjeseca, moje su se misli intezivno bavile moćima i dugo sam razmišljala što bi ja kad bi imala moći i kakve bi ja to uopće htjela moći kad bih imala mogućnost izbora.Moram reći da ja zatvorenih očiju vidim boje,da imam vizije budućnosti i da ne očekujem nikakve nagrade ili moći ali kad se takve misli ušuljaju ja znam da me svemir nečemu uči.
Dugo sam analizirala sve prednosti i mane svakojakih moći koje bi mi pale na pamet i vodeći se onom:"Pazi šta poželiš" zaključila da jedino što doista želim je da u životu nailazim na dobre ljude kojima ja mogu i koji meni mogu pomoći da naučim što više i podignem svoju svijest do maksimuma koji je moguć u ovome zatvoru ili koji je moguć za mene.
Ono što se slijedećeg dana dogodilo prilično je fascinantno. Na portalu 4d ugledam kolumnu autora Gašparovića i ona me se jako dojmi i ponuka me da napišem mali komentar.Drugi dan ugledam ispod svog komentara, komentar Miroslava koji spomene forum na Galaksiji ali ono što je fascinantno je da 4d ispravi ime autora ispod kolumne koja me se dojmila i stavi ime pravoga autora, Miroslava.Dakle,opet.
Ja se odlučim registrirati na forumu i šokiram se temom koju je Miroslav postavio:Kolektivni fokus na moćima.
Ne postoje slučajnosti dobro znamo a ovolike nikako.
Voljela bih da prodiskutiramo o ovome makar sam se dvoumila da li uopće to napisati.
Vidim da se na forumu malo ljudi uključilo u temu ali isto tako znam da ne treba biti forum taj pa ni kolumna koja će mi nešto otkriti,ponekad je dovoljna jedna riječ da potakne proces.Bez obzira da li će se tema ugasiti ili ne ja ću pratiti što Miroslav piše tu ili na 4d jer vjerujem da ću nešto saznati i nemojte misliti da sam ludi obožavatelj bilo koga ili bilo čega jer to nisam.Ja samo slijedim svoj duhovni put a ovo sam odlučila podijeliti s vama jer male stvari,čudni pravci,neobične podudarnosti (sinkroniciteti) su znakovi.
Poželjela sam da imam "posla" s ljudima kojima ću ja ili koji će meni pomoći.Onda sam na pravom mjestu.

P.S.Nisam sigurna da li se onaj autor koji je greškom jedno vrijeme bio autor kolumne zvao Gašparović ili Abramović.

Mada mi je danas po planu dan za odmor, ipak, Mala Koko, tvoja poruka me podstiče da odgovorim, jer će mi do sutra izvetreti ono što imam da kažem.

Sasvim umesna i ozbiljna zapažanja (ne zbog toga što ima nekih pohvala na moj račun!), iskreno: i ovaj tip zapažanja i ovaj tip komunikacije sam oduvek očekivao kao prilično prisutan na duhovnim virtuelnim formama. No, ništa od toga, kao što sam i ja ranije negde spomenuo: masovno se kod onih koji su zainteresovaniji za duhovnost - gase interesovanja i za ovakve forme, kao što je forum, koje bi nam mogle biti značajne za međusobnu razmenu mišljenja i iskustava.

Zato sam se i okrenuo jednoj drugoj vrsti dijaloga, budući da nam je dijalog potreban, što sam objasnio u kolumni

http://www.4dportal.com/hr/kolumne-miro ... iteraturom

pri čemu mi, naravno, dalje bavljenje na forumu gubi smisao: trebalo bi da svi imamo potrebu za dijalogom i razmenom informacija, kao što si ti rekla za dijaloge sa prijateljicom, ako nema mogućnosti da se to čini u nekoj normalnijoj komunikaciji na forumu, preći ću na komunikaciju sa duhovno-metafizičkim delima (što nije prava komunikacija, ali zamena može da bude).

A eto, baš ovo što si ispričala pokazuje koliko nam razmena iskustava može biti zanimljiva! Naravno, i korisna. Vrlo zanimljive podudarnosti u idejnim tokovima, u dešavanjima...! Ako već primećuješ nešto slično probojima ekstrasenzorne percepcije kod sebe - možda bi trebalo da razmišljaš kako da u te sposobnosti malo više zalaziš i kako da ih sistematski razvijaš. Jer ono što nam kao sposobnost sporadično probije - može da bude osnova za traganje za potpunijim i svesno upravljanim njihovim korišćenjem. Bar bih se ja tako usmerio.



Govoreći o moćima - ja ih nisam nešto posebno definisao, činilo mi se da se nekako podrazumeva o kakvim moćima u duhovnim razmišljanjima bi se moglo raditi, za razliku od onoga što imamo kao pojmove i smerove moći u vanduhovnim razmišljanjima. Neki od tih duhovnih smerova je dobro iskazan u ovom citatu. Drugi mogu biti vezani za razne vidove doprinošenja pomacima, ako ne u društvu, a ono u nekakvoj zajednici, kojoj bi se, opet preko takvih moći, težilo. Itd, preširoko je to za jedan komentar.



"Malo ljudi..." - već sam objasnio...

Ni ja nisam, niti pomišljam da se u odnosu na druge tako postavljam, za bilo kakvo sleđenje ili učiteljovanje. Ne razmišljam mnogo u relacijama ops-opd koncepta, ne što ga smatram pogrešnim, već što mi nije od praktične pomoći, ali, ako bismo u njegovim relacijama iskazali: duhovno učiteljevanje je ops koncept, jer već samo po sebi znači jednu mini-hijerarhičnost, znači nekoga ko je na vrhu, ko se mora poštovati, pratiti, itd.

Opd koncept bi bio koncept koji sam već naznačio: ravnopravne razmene informacija, znanja, iskustava, širenje infromacija, stavljanje svega toga drugima na uvid. Tačno je, pri tom, da među ravnopravnim sagovornicima (ravnopravnim, jer se niko ne postavlja kao vođa ili kao iznad drugih) ima onih sa više duhovnih iskustava, sa nekom većom širinom sagledavanja, i tome sličnog, ali - i takvi u ravnopravnom dijalogu pomažu drugima, valjda baš snagom svojih zapažanja, da se bolje snađu, navode na preispitivanja, ili im daju predloge za nešto što se može probati, itd. Pri tom svako ide za svojim ličnim impulsima, prihvata ili odbacuje ono što čuje ili pročita, nema stav samo-obavezivanja da prati i da ima posebno poštovanje prema idejama i savetima onoga koga je izabrao za svog vođu ili učitelja.

P.S. U pitanju je gospodin Abramović, urednik (a možda i vlasnik) Portala. Ja njemu prosleđujem tekstove, on ih postavlja. Tada se desilo da je pogrešno postavio kolumnu sa svojim imenom. Ja sam mu skrenuo pažnju na to, mada sam rekao - nije mi presudno koji autor je postavljen, važno je da uopšte ideje budu objavljene i stavljene drugima na uvid. On je to ispravio, kasnije se ta greška ponovila, ali - nisam više hteo da dosađujem sa ispravljanjem, tako da je jedna od kolumni ostala sa njegovim potpisom, ali, kao što rekoh, nije mi to presudno.

Značaj ispravnog mentalnog stava, kao jedne od osnova: i naše ravnoteže, i nažih težnji, i stabilnosti u svetu u kojem je nije nimalo lako steći i održavati.

Ovo je razmatranje značaja mentalnog stava na individualnom planu. Podrazumeva se da bi ovo isto moglo da važi - na kolektivnom planu, tj. ono i važi, ali, za sada imamo samo negativne manifestacije zračenja kolektivnog mentalnog stava, koji ugrožava ili ide vektorom ugrožavanja, destabilizovanja našeg ličnog mentalnog stava, ukoliko nam se razlikuju, ili ukoliko se svojim nazorima i težnjama ne uklapamo u kolektivni mentalni stav.

http://www.4dportal.com/hr/kolumne-miro ... talni-stav

Mislim da je nedovoljno shvaćen značaj kolektivne svijesti.
Mi doista imamo odgovornost ne samo za svoje postupke već i za svoje misli a time automatski sudjelujemo u kolektivnoj svijesti i preuzimamo odgovornost suučesnika.Ako spoznamo tu odgovornost onda trebamo zajedničkim naporima stvoriti ,pokušati napraviti što veću grupu ljudi koja želi pravedniji,slobodniji,pošteniji svijet i koja će svojim mislima,angažmanom razmijene ideja slati u kolektivnu svijest te ideje.
Već nam je kvantna fizika na pokusima val-čestica dokazala da kolektivna svijest egzistira jer jedna čestica šalje informacije svima(bez obzira gdje bile) u istoj sekundi i sve se počinju ponašati na isti način,prolaziti kroz iste prolaze.Isto tako nije zanemarivo što one mijenjaju ponašanje pod utjecajem promatrača.
I mi se pod utjecajem promatrača mijenjamo:neistomišljenicima ćemo zbog "mira u kući" ili jer se grozimo ekscesa popustiti,cenzurirati ćemo vlastito brbljanje na telefonu ili pisanje jer znamo da smo prisluškivani i mada se to ne uklapa u pokus val-čestica ipak mi je poslužilo kao primjer koji mijenja naše ponašanje pod utjecajem drugih.
Našu kolektivnu moć,tu mislim na svjesnu uključenost doživljavam kao spas milijuna djece,gladnih,porobljenih,zlostavljanih.Mi imamo tu moć ali je ne želimo osvijestiti.Nije pomoć u novcu veća od pomoći koju možemo postići svojim fokusom na miru,dobroti,slobodi.Znam,reći ćete kako ih novac može odmah najesti,obući ali i naš kolektivni fokus,naša kolektivna koncentracija donosi velike pomake ,trajno mijenja svijet.
Živimo u zatvoru u kojemu manipuliraju s nama strahom,mržnjom..Ako prihvatimo strah i mržnju predali smo moć čuvarima zatvora,onom najnižem ešalonu koji provodi želje vladara.
Ako zajedničkim dijeljenjem mišljenja razotkrijemo da nitko od strašnih bića kojima nas drže u pokornosti ne postoji,da vladari nisu svemoćna bića već prebogati starci kojima je dosadno mi smo se oslobodili straha.Nismo li time automatski postali moćni-jesmo! istina je da smo i dalje u zatvoru ali se neizbrisiv pomak dogodio.Skidamo komad po komad,zajedno.

Pohvalne su ovakve dobre namere, Mala Koko, ipak, izgleda da je stvar, kao i u mnogo čemu u ovom našem svetu, komplikovanija.

"Vektor" kolektivne svesti zavisi od onoga što u njoj dominira, tj. od kvaliteta ili frekvencije svesti kritične mase pojedinaca koji tvore kolektivnu svest.

Ne verujem da pojedinci ili grupa pojedinaca, koji su svesniji, može išta svojim naporima da učini u promeni kvaliteta ili "vektora" kolektivne svesti koju tvori masa pojedinaca koji su manje svesni ili nesvesni.

Kao u interferenciji talasa: dolazi do međusobnog pojačavanja ili potiranja, zavisno od frekvencija. "Talasići" koji se ne uklapaju u frekvenciju mase talasa - potiru se. Nebitno da li je ovo fizički precizno rečeno, u odnosima pojedinca i mase izgleda da tako nekako ide: pojedinci koji nisu u skladu sa dominantnim frekvencijama mase - bivaju gušeni, tj. njihove više frekvencije se guše, zato takvi i bukvalno osećaju na sebi psihološki pritisak mase u kojoj su.

Emitovanje tzv. pozitivnih misli radi pokretanja pozitivnih promena u kolektivnoj svesti, u postojećoj konstelaciji, sa postojećim frekvencijama kolektivne svesti, pre mi liči na zalivanje peska.

Kao put pre vidim: a) najpre, što se podrazumeva, intenzivirani individualni rad, u smislu u kojem o tome već pišem; b) a u okviru takvog rada - nastojanja na međusobnom povezivanju pojedinaca koji su "raspoloženi" za izgradnju jednog drugačijeg društva, drugačijih odnosa, novog sveta, te ulaganje misaonog napora u tom smeru, a po nekima od "tajnaških" modela koji u ovom smislu mogu biti od koristi.

Tek udruživanjem takvih energija može da se formira ili učestvuje u formiranju jezgra koje u nekom trenutku, u nekoj budućnosti, može da zajednički radi na ili po drugačijim, duhovnijim vrednostima, drugačije zajednice, začetka drugačijeg društva. Pa tek kada se takvim naporima bude privlačio sve veći broj pojedinaca - počinjemo da delujemo na promene u kolektivnoj svesti.

Čini mi se - pre toga: ne!

Potpuno ste u pravu!!!

Ne može šačica promijeniti ogroman kolektiv.Srećom,može sebe.