Kako to mislis na stranu svijesti? Svijest je uvijek tu, ona i je ono sto osjeca stvari, promatra i prisjeca se.

@FL11, grupa se zove Tragaoci za istinom i znanjem. U postu od ovog utorka kaže: “Prije nekoliko dana smo ušli u novu vremensku vibraciju gde je potrebno duboko unutarnje pročišćavanje. Moguće je osećati veoma duboku tugu, ali i odbojnost prema bilo kakvoj aktivnosti. To su samo simptomi nove energetske konfiguracije koja stavlja na probu, fizičko i emotivno telo. Budite mirni!...“
Dalje kaže da se može osjećati mentalna konfuzija, zamagljen vid, teškoće u koordiniranju misli, te praznine u memoriji.(Meni ovo liči na uticaj Letača a ne na kakvu transformaciju)

Pa i ne. Neka u vecini slucaja svjest je povezana sa tjelom. Kad se odcjepi tjelo je onda sekundarna.

I ja sam primetila maglu prilikom prelaska iz jednog u drugi san. Nekad bude samo kao da je neko prigušio svetlo, pa se posle "razdani", a nekada ode u totalno sivilo.

Kada bi se taj...khm "proces" dao usporiti kao na nekom video snimku, tu negde posle "magle" ima dva-tri frejma čiste tame, pa onda opet magla koja se razbistri i sledi novi prizor, ali u praksi ide brzo, pa se tama ni ne primeti.

Na istu maglu naletim, ako se zajurim ka "granici" sna, što meni znači da jurnem kroz san bez nekih očekivanja šta bih sledeće trebalo da vidim. Nešto kao "odbijam da pravim svet, nego hajde da samo posmatram šta ima dalje ako ne učestvujem".

Ne znam od čega zavisi, ali nekad se zaletim u tamu (valjda prođem kroz maglu), a nekad se zaglavim u magli i to izazove neki čudan, rekla bih fizički bol. Čuje se neki zvuk, kao cepanje papira, a boli otprilike...kao da sam se i ja rastavila na pola.

Dešava se nešto i meni u zadnje vrijeme, stalno je prisutan neki sloj ne znam čega, svemira, astrala... koji je prije bio neutralan ili veseo, a sad smrdi na propadanje, neki jad ... možda se svemir ili sloj otkud su letači ili neka deseta bića urušava pa je ružno makar i pogledati tamo. Ali može se ipak odlučiti ne poistovjetiti se sa tim slojem pa da ne boli osobno, ali treba napraviti svjestan namjerni iskorak. Teorija iz knjiga je da imamo um koji su nam posudili, dali letači pa bi bilo i logično da je neki koji ima taj potpis tužan.

PRAG TIŠINE

Jedna od Karlosovih osobenosti bila je nepredvidljivost. Ponekad je
blagovremeno dolazio na sastanke a drugi put bi kasnio i po sat
vremena. Takvo postupanje je imalo povoljne efekte; ono je činilo da
oni koji su manje zainteresovani ustanu i odu a primoravalo
zainteresovanije da neguju strpljenje.

Tog prepodneva sastanak je bio na Meksičkom univerzitetu. Među
mnogim drugim pitanjima, upitan je da li veruje u Boga.
Odgovarajući, Karlos nas je zamolio da ne pobrkamo njegove reči sa
religioznom objavom.

“Čarobnjaci se drže svog iskustva,” rekao je. “Oni su zamenili
‘verovanje’ za viđenje. Oni govore o duhu ne zato što veruju u njegovo
postojanje već zato što ga vide. Ali, oni ga ne vide kao oca punog
ljubavi koji sa visine bdije nad nama. Za njih, duh je nešto mnogo
direktnije i neposrednije, stanje svesnosti koje prevazilazi razum.”

“Sve što dopire do naših čula je znak. Jedina stvar koja vam je
potrebna je neophodna brzina da utišate svoj um i uhvatite poruku. U
smislu tih nagoveštaja, duh nam govori veoma jasnim glasom.”

Jedna od prisutnih osoba je naglasila da, čak i ako to prihvatimo kao
metaforu, ideja osluškivanja duha ili razgovora sa njim ima izrazito
religiozni prizvuk.

Ali Karlos je bio nepokolebljiv u svom objašnjavanju:

“Taj glas nije metafora!” On je bukvalan! Ponekad on govori pomoću
reči, drugi put je to samo šapat ili prizor pred našim očima, poput
filma. Na taj način, duh prenosi svoje komande do nas i sve one mogu
biti sabrane u jedinstvenom izrazu: ‘Namera, namera!’ ”

“Glas duha se podjednako obraća svakome, ali mi to ne shvatamo.
Toliko smo zauzeti svojim razmišljanjima da umesto da ućutimo i
slušamo, mi dajemo prednost svim vrstama okolišanja. To je razlog što
postoji glas podsećanja.”
Upitali su ga šta znači “glas podsećanja”.

Odgovorio je: “To je izvor pažnje, način pristupanja drugom nivou
svesnosti. Mi možemo skoro sve upotrebiti kako bi se uskladili sa
duhom, zato što se , na kraju krajeva, on nalazi iza svega što postoji.
Ali, izvesne stvari nas privlače više od ostalih.”

“Uopšteno, ljudi imaju svoje molitve, svoje amajlije ili razrađene
rituale, privatne ili grupne. Drevni čarobnjaci su bili skloni
misticizmu; koristili su astrologiju, predskazanja i vračanje, čarobne
palice i sve ostalo što bi moglo prevariti kontrolu razuma.”

“Ali, prema novim vidovnjacima, takvi postupci su promašaj i u njima
se krije opasnost: oni mogu da iskrive pažnju osobe tako da ona
postane zavisna od simbola. Savremenim ratnicima više odgovaraju
neposredniji načini. Don Huan je preporučio direktno nameravanje
unutrašnje tišine.”

Naglašavajući reči, precizirao je da je čarobnjaštvo umetnost tišine.

“Tišina je prolaz između svetova. Kada naš um ostaje u tišini,
pojavljuju se neverovatni aspekti našeg bića. Započevši od te situacije,
osoba postaje nosilac namere i sva njena dela počinju da dobijaju
snagu.”

“Tokom mog naukovanja, moj dobročinitelj je izvodio neobjašnjive
podvige koji su me prestravili, ali su u isto vreme probudili moju
ambiciju; poželeo sam da budem toliko moćan kao što je on! Stalno
sam ga zapitkivao kako mogu naučiti njegove trikove, ali bi on uvek
stavio prst na svoje usne i zurio u mene. Prošle su godine dok nisam
postao sposoban da shvatim veličanstvenu pouku njegovog odgovora.
Ključ čarobnjaštva je tišina.”

Jedan od prisutnih ga je zamolio da objasni to gledište.

Odgovorio je:

“To nije objašnjivo. Kada to činite onda to shvatate. Ako pokušate to
da razumete vi se blokirate. Nemojte to da posmatrate kao nešto teško
ili zamršeno, zato što to nije nešto s onog sveta; to je samo utišavanje
uma.”

“Mogu da kažem da je tišina kao pristanište na koje dolaze brodovi;
ako je pristanište zauzeto, nema mesta za ništa novo. To je moj pogled
na stvari, ali istina je da ja ne znam kako da govorim o tome.”

Objasnio je da unutrašnja tišina nije samo odsustvo misli. Pravilnije,
ona je u vezi sa uklanjanjem sudova, posmatranje bez tumačenja.
Tvrdio je da ulazak u tišinu može biti objašnjen, na osobeno
protivrečan način čarobnjaka, kao učenje o tome ‘kako misliti bez
reči’.”

“Za većinu od vas, ovo što govorim nema smisla zato što ste navikli da
se posavetujete sa svojim razumom u vezi svega. Ironija je u tome što
naše misli čak i nisu naše. One odjekuju kroz nas i u tome je razlika. I
kada god nam dosađuju dok učimo da upotrebljavamo razum, mi
završavamo tako što ih prihvatimo.”

“Ako upitate razum, on će vam reći da je svrha čarobnjaka besmislica
zato što ona ne može biti racionalno dokazana. Umesto da vas savetuje
da krenete u iskrenu proveru te svrhe, on će vas prisiliti da se sakrijete
iza čvrstog zida tumačenja. Dakle, ako želite da imate šansu, postoji
samo jedan mogući izlaz: isključite um! Sloboda se postiže bez
razmišljanja.”

“Poznajem ljude koji su sposobni da zaustave svoj unutrašnji dijalog, i
oni više ne tumače, oni su čisto opažanje; oni nikada nisu razočarani ili
žalosni zato što sve što čine započinje iz centra za odluke. Oni su
naučili da posluju sa svojim razumom kao gospodari i žive u
najizvornijem stanju slobode.”
Nastavio je govoreći kako je tišina naše prirodno stanje.

“Mi smo rođeni iz tišine i u nju ćemo se vratiti. Ono što nas kvari su
sve te sulude ideje koje prolaze kroz nas u skladu sa našim načinom
grupnog življenja.”

“Naši srodnici, primati, imaju veoma ukorenjene društvene običaje čiji
je cilj da se umanji nivo napetosti unutar grupe. Na primer, oni
posvećuju većinu svog vremena brinući se jedni o drugima, njušeći
jedan drugog ili uzajamno trebeći vaške.”

“Ti običaji su urođeni, i zato su trajni; oni su tu u nama, unutar tebe i
unutar mene. Ljudska bića su samo naučila kako da ih zamene
razmenjivanjem reči. Kad god nam se ukaže prilika, umirujemo jedni
druge pričajući o nečemu. Nakon hiljada godina zajedničkog života mi
smo se srodili sa tim prilikama do te tačke da, bez obzira spavamo li ili
smo budni, naš um se nikad ne utišava, on uvek priča sam sa sobom.”

“Don Huan je tvrdio da smo mi grabljive životinje koje su pomoću sile
pripitomljavanja pretvorene u preživare. Mi provodimo svoj život
prežvakavajući beskrajni spisak mišljenja o skoro svemu. Misli nam
stižu u obliku grozdova; svaka je povezana sa drugom sve dok celi
svemir uma ne bude ispunjen. Ta buka nema upotrebnu vrednost zato
što je njen praktični cilj da slavi veličinu ega.”

“Zato što se protivi svemu što su nas učili kada smo bili deca, tišini
treba pristupiti u duhu borbe. Tada stičete veliko preimućstvo:
iskustvo prikradača. Savremeni čarobnjaci preporučuju da prođemo
kroz svet bez posvećivanja ikakve pažnje, postupajući preme svemu
jednako. Ratnik prikradač (tragač) postaje gospodar situacije – na
dobro ili na loše, zato što postoji nešto užasno efikasno u delovanju bez
korišćenja uma.”

Zamoljen je da nam da neke praktične vežbe za postizanje tišine.
Odgovorio je kako je to veoma lično pitanje, zato što se izvori
unutrašnjeg dijaloga napajaju preko naše lične istorije.

“Međutim, tokom milenijuma prakse, čarobnjaci su primetili kako
smo, u suštini, veoma slični i da postoje situacije koje imaju efekat da
utišavaju svakog od nas.”

“Moj učitelj mi je dao različite tehnike kako bih zaustavio svoj um
koje, ako se dobro razmotre, mogu biti svedene na jedno: namera.
Tišina se namerava grubo: čineći napor. To je u vezi sa insistiranjem
koje se stalno i iznova ponavlja. To ne znači nasilje nad našim mislima
već sticanje znanja kako da ih kontrolišemo.”

“Tišina započinje sa komandom, činom volje koji postaje Orlova
komanda. Međutim, moramo imati na umu da dokle god sebi
namećemo tišinu, mi nikada nećemo zaista biti u njoj već u prinudi.
Potrebno je naučiti da pretvoritimo volju u nameru.”

“Tišina je smirenost, ona vodi ka dobrobiti, tako da se možete
pokrenuti. Ona stvara utisak izdvojenosti, slično onome što dete oseća
kada iznenađeno bulji u vatru. Kako je divno upamtiti taj osećaj i
znati da on može biti prizvan ponovo!”

“Tišina je glavni uslov puta. Potrošio sam mnogo godina boreći se da je
dosegnem, ali sve što sam učinio je da sam se upetljao u svojm vlastitim
pokušajima. U skladu sa svojim uobičajenim razgovorima koje sam
vodio u svom umu, počeo sam da optužujem sebe zbog nesposobnosti
da razumem šta to don Huan očekuje od mene. Sve se promenilo
jednog dana dok sam odsutno meditirao nad nekim drvećem; tišina je
došla od njega obrušavajući se kao divlja zver, zaustavljajući moj svet
i uvodeći me u paradoksalno stanje koje je bilo novo a u isto vreme
dobro poznato.”

“Tehnika posmatranja – to je to, razmatranje sveta bez unapred
zamišljenih predstava – je veoma efikasna sa elementima. Na primer,
sa plamenom, tekućom vodom, formacijama oblaka ili sa zalaskom
sunca. Novi vidovnjaci su to nazvali ‘prevariti mašinu’ zato što to u
osnovi počiva na učenju namere novog opisa.” (novog opisa sveta –
prim. prev.)
“Moramo se hrabro boriti kako bi je zgrabili, ali, pošto se to desi, novo
stanje svesti je prirodno podržano. Zakoračili ste korak kroz vrata,
vrata su još uvek otvorena i samo je potrebno skupiti dovoljno energije
kako bi ste prešli na drugu stranu.”

“Važno je da naša namera bude promišljena. Napor koji preduzimamo
kako bi postigli tišinu može biti uzaludan ako pre svega nismo stvorili
uslove koji potpomažu da dođemo do nje. Radi toga, uz vežbanje u
posmatranju elemenata, ratnik je prinuđen da radi nešto veoma
jednostavno, ali veoma teško: uređivanje svog života.”

“Svi mi živimo u okovima sile koju nazivamo ‘vreme’. Pošto ne
možemo da vidimo njegov izvor, nikad ne prestajemo da mislimo o
njegovom kraju.Dok smo mladi osećamo se večnim, a kada ostarimo,
jedina stvar koja nam preostaje je da žalimo nad ‘straćenim
vremenom’. Ali, to je iluzija, vreme nije straćeno, mi smo straćili sami
sebe!”

“Predstava da imamo vremena je zabluda koja čini da traćimo
energiju na sve vrste vezivanja. Kada čovek dođe u dodir sa
unutrašnjom tišinom, on daje novu vrednost svom vremenu. Radi toga,
na drugačiji način se može objasnti da je tišina žestoka svesnost
sadašnjeg trenutka.”

“Pouzdan način da se dođe do tišine je ne-rad, aktivnost koju smo
osmislili svojim umom, ali koja ima snagu da utiša naše misli onog
trenutka kada je primenimo. Don Huan je nazvao tu vrstu prakse
‘ukloniti trn pomoću drugog trna.’ ”

Kao primere ne – rada, spomenuo je osluškivanje u mraku, izmenu
prioriteta naših čula i komande koja nas prisiljava da zaspimo čim
sklopimo oči. Takođe tu spada razgovor sa biljkama, stoj na glavi,
hodanje unatraške, posmatranje senki i razmaka ili prostora između
listova drveća.

“Sve te aktivnosti spadaju među najefikasnije za utišavanje našeg
unutrašnjeg dijaloga ali one imaju nedostatak: ne možemo da ih dugo
održimo. Posle nekog vremena, prisiljeni smo da se vratimo svojim
rutinama. Ne – rad sa kojim se preteruje će automatski izgubiti svoju
moć i postati rad.”

“Ako želimo da sakupimo duboku tišinu sa dugotrajnim efektom,
najbolji ne – rad je samoća. Zajedno sa čuvanjen energije i
napuštanjem onih koji nas definišu kao ‘činjenice’, naučiti kako da se
bude sam je treći praktični princip puta.”

“Svet ratnika je najusamljenija stvar koja postoji. Čak i kada se
nekoliko učenika udruže kako bi zajedno putovali stazom moći, svako
od njih zna da je sam, da ne može očekivati ništa od drugih niti biti
zavistan od bilo koga. Jedina stvar koju može da uradi je da podeli
svoj put sa onima koji mu prave društvo.”

“Potreban je veliki napor da bi se bilo u samoći, zato što nismo naučeni
kako da prevaziđemo nasleđenu komandu socijalizacije. Na početku,
učenik biva prisiljen od svog učitelja, pomoću zamki ako je potrebno.
Ali posle nekog vremena on nauči kako da uživa u njoj. Normalno je
da čarobnjaci traže tišinu u samoći planina ili u pustinji i da tamo žive
sami tokom dugih perioda.”

Neko je prokomentarisao da to “izgleda grozno”.
Karlos je odvratio: “Grozno je provesti starost kao rasplakano dete!”

“Jedna od ironija savremenog života je da što je veća komunikacija,
osećamo se sve usamljeniji. Život običnog čoveka je očajno usamljen.
On traži društvo, ali ne može da nađe sam sebe. Njegova ljubav je
obezvređena; njegovi snovi su čista fantazija. Njegova prirodna
radoznalost je postala isključivo lična samozabrinutost i jedina stvar
koja mu preostaje su njegove vezanosti.”

“S druge strane, ratnička usamljenost je poput osamljivanja
ljubavnika, mesto za one koji traže zabačeni kutak kako bi napisali
pesmu za svoju ljubav. A ratnikova ljubav je svuda, zato što je to ova
(planeta) zemlja, po kojoj će lutati tako kratko vreme. Tako da, gde
god krenuo, ratnik je okružen svojom romansom. Prirodno, on će
povremeno izbegavati opštenje sa svetom; unutrašnja tišina je
samoća.”

Karlos je rekao da su drevni čarobnjaci koristili biljke moći kako bi
zaustavili unutrašnji dijalog. Ali današnji ratnici daju prednost manje
rizičnim i kontrolisanijim okolnostima.

“Isti rezultati koje daju bilke moći mogu se postići kada se nađemo
pred preprekom. Kada smo suočeni sa ekstremnim situacijama kao što
su opasnost, strah, preopterećenost čula ili nasillje, nešto u nama
reaguje i preuzima kontrolu; um postaje uzbunjen i automatski
prekida svoje brbljanje. Promišljeno stvaranje takvog stanja se naziva
prikradanje (traganje).

“Ipak, omiljeni način ratnika je rekapitulacija. Rekapitulacija
zaustavlja um na prirodan način.”

“Glavni pokretači naših misli su nerazrešene stvari, iščekivanja i
odbrana ega. Veoma je teško pronaći osobu čiji je unutrašnji dijalog
iskren; obično krijemo svoje nezadovoljstvo i idemo u drugu krajnost:
sadržaj našeg uma je pretvoren u hvalospev našem “ja”.”

“Rekapitulacija stavlja tačku na sve to. Nakon perioda istinskog
napora, nešto se iznutra razjasni. Uobičajeni dijalog postaje
nerazgovetan, neprijatan; jedini lek je da se zaustavi.”

“U toj fazi, normalno je da učenik sebe zatiče suočenog sa nevoljama. S
jedne strane je homogenizacija njegove skupne tačke; a sa druge
nekakav ogromni sadržaj tišine koji pritiska njegov um lomeći ga na
deliće.”

“Kada je slomljena inercija unutrašnjeg dijaloga, svet se menja i
postaje nov. Talas energetskih osećaja poput nekog nepodnošljivog
vakuuma se otvara pod njegovim nogama. Zbog toga ratnik može da
provede godine u nestabilnom stanju uma. Jedina stvar koja ga
ohrabruje u takvoj situaciji je ako zadrži cilj svog puta jasno pred
sobom i ne izgubi, ni pod kojim uslovima, svoju težnju za slobodom.
Besprekorni ratnik nikad ne gubi pamet.”

“Ako, dok primenjuju neke od ovih tehnika, ratnici osete da njihov um
treperi i glas koji nije uobičajen počne da im šapuće stvari, to je
normalno i oni ne treba da se plaše. Oni nisu poludeli, oni su ušli u
čarobnjačku saglasnost.”
Upitali su ga da li pomeranje skupne tačke takođe privlači tišinu.

Ogovorio je:

“To je suprotnost. Unutrašnja tišna izaziva premeštanje skupne tačke
i to premeštanje je kumulativno. Kada se jednom dostigne izvestan
prag, tišina može da pomakne tačku na veliko rastojanje od početnog
mesta ali ne pre toga.”

Objasnio je da sila kolektivne saglasnosti stvara izvesnu inerciju koja
se razlikuje od osobe do osobe, u skladu sa njenim energetskim
osobenostima. Otpor opisa sveta može da varira od nekoliko sekundi
do jednog sata ili više, ali nije večan. Slomiti ga u smislu nepokolobljive
namere je ono što čarobnjaci nazivaju “dostizanje praga tišine.”

“Taj prekid se oseća fizički, kao prasak u osnovi lobanje ili kao zvuk
zvona. Od te početne tačke, sve postaje pitanje toga koliko je moći bilo
sakupljeno.”
“Postoje neki koji koji su zaustavili svoj dijalog za nekoliko sekundi i
trenutno se prestravili, počevši da se čude stvarima ili opisuju šta su
osetili u sebi. Ostali uče kako da ostanu u tom stanju satima ili danima
i čak ga upotrebljavaju za korisne aktivnosti. Na primer, imate moje
knjige; don Huan je zahtevao da ih pišem iz osnovnog stanja tišine.

Ali iskusniji čarobnjaci idu i dalje od toga: oni mogu da uđu u drugi svet u
potpunosti.”

“Upoznao sam ratnika koji tamo živi gotovo stalno. Kada sam ga nešto
upitao, odgovorio mi je kazujući šta je video, ne vodeći računa da
odgovor bude u skladu sa mojim pitanjem. On je živeo izvan moje
sintakse. Sa moje učeničke tačke gledišta, on je bio lud!”

“Uprkos njenoj neobjašnjivoj prirodi, mi možemo da procenimo tišinu
preko njenih posledica. Njen konačni efekat, za kojim čarobnjaci
žudno tragaju, je da nas dovodi u dodir sa veličanstvenom dimenzijom
našeg bića u kojoj imamo pristup trenutnom i totalnom znanju koje
nije sastavljeno od rasuđivanja već od izvesnosti. Stare tradicije to
stanje opisuju kao ‘nebesko carstvo’ ali čarobnjaci više vole da to
nazovu manje ličnim imenom: tiho znanje.”

“Može se reći da je čovek koji kontroliše tišinu očistio svoju vezu sa
duhom, i moć se izliva na njega poput strujanja. Pucanj prstima, cap! i
svet se promeni. Don Huan je pričao o tom stanju kao o ‘smrtonosnom
preokretu misli’, zato što mi započinjemo u svetu svakodnevice ali se
nikada više tamo ne vraćamo.”

Karlosov govor me je čudesno opčarao, što je učinilo da ideja o
propuštanju nekog od ovih susreta postane nepodnošljivo bolna.

Jednom sam mu to spomenuo a on je odgovorio:

“Već si se upecao! Don Huan je uvek podsticao sve koji su ga
okruživali da započnu romansu sa znanjem.”

Objasnio je: “To je čista želja za znanjem, ne osećati se ravnodušnim,
biti živo zainteresovan za ono što duh želi da vam kaže, ne očekujući
bilo šta od toga. Imati strastvenu romansu sa znanjem je jedina stvar
koja nam može dati snagu koja nam je potrebna kako se ne bi kolebali
kada znaci pokažu u pravcu nepoznatog.”

“Kada se njegov put više ne uklapa sa ljudskim očekivanjima, kada ga
dovede u situacije koje izazivaju njegov razum, onda možemo reći da
je ratnik ušao u intiman odnos sa znanjem.”

“Steći ćeš izvanrednu sreću utišavajuči svoj um za trenutak i
dopuštajući moći da te obuzme. Ali, to nije sve; sada je potrebno da
uskladiš sebe sa njenom porukom, tako da tvoj život postane život
ratnika. Od sada, tvoj rad će počivati na negovanju iskrene i čiste veze
sa beskrajem.”

Izgleda da je tražena tišina nešto nedostižno...

Bio sam unapred upozoren da ne postoji drugi način da saznam svoj individualni prag izuzev neposrednog iskustva.
Upravo to mi se i dogodilo.
Sledeći don Huanovu sugestiju, primorao sam sebe da ćutim i jednog dana, dok sam šetao po kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA), dostigao sam svoj tajanstveni prag. Znao sam da sam ga dostigao jer sam u jednom trenutku doživeo nešto što mi je don Huan opširno opisao.
On je to nazvao zaustavljanje sveta.
U trenu je svet prestao da bude ono što jeste i prvi put u svom životu postao sam svestan da vidim energiju kako teče svemirom. Morao sam da sednem na neke stepenice.
Znao sam da sedim na stepenicama od cigle,ali sam to spoznao samo intelektom,kroz sećanje. Ono što sam sam doživljavao bio je osećaj da se odmaram na energiji.
Ja sam bio sam energija, kao i sve oko mene. Izbrisao sam svoj sistem za interpretaciju.

Nakon sto sam direktno video energiju, shvatio sam nešto što me je užasnulo, nešto što niko sem don Huana nije mogao da mi objasni na zadovoljavajući način.
Iako sam prvi put u životu video,postao sam svestan da sam zapravo celog svog života video energiju kako protiče svemirom, ali toga nisam bio svestan.
Videti energiju kako protiče svemirom nije za mene bila novost. Novost je bilo pitanje koje se postavilo takvom žestinom da me je vratilo nazad u svet svakodnevnice.
Pitao sam se šta me je to sprečavalo da shvatim da sam celog svog života video energiju kako protiče svemirom.

Osjecas se udaljeno od tijela?

Ali ispada da se te, onosvjetovne pojave nestaju kad se zuri u njih. Ima nešto u našoj pažnji što ne trpe, valjda stalno nastojanje naše pažnje da poreda elemente u drugim svjetovima po njoj poznatom i razumljivom redu.