Pećine
Aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustim se ka moru. Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim slikama okeanskih dubina. Neko je dole pronašao novu vrstu života.
U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje. U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke što rije usnama sprudove. U blagom dahtanju šljunka i otkucaju srca neke bube na dlanu.
Kasnije, mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo otkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokažu.
Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost očiju.
Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvo hemije. Ti zagonetni sistemi života, što se ne otvara iz sunca i iz svetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkana što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog zagrljaja.
Džinovski cevasti crvi, koji umesto očiju imaju purpurne kreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj. Šta će boje u tami, u dubinama mora, razmišljaju dečaci u petnaestoj godini, dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja. I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge sa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara?
Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti.
Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode, za koju ne bih ni saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije, išao sam ka moru kao ka zvuku iz sna. Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati, ali ne planinskim stazama, već iznutra, kroz stene.
Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni nekako pomereno, i da mi raspršuje razum kao severni vetar oreole maslačka, odlučio sam da ćutim, da posmatram sa strane i pravim se ravnodušan. Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga.
Tim pre, što je i dečak. I ima moje oči. I moje crte lica. I ima moje godine i moju tihu upornost. Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost?
Znao sam: neće izdržati. Pojaviće se iz kamena.
Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. Čitavu milju preda mnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru. Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadi iz nedara pregršt nezrelih narova. Pružio mi je pola. "Na čudan način stižete", rekoh umesto pozdrava.
On je lomio plodove i neko vreme ćutao. Na licu mu je treperio zlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca što se po nama grušalo. Nabacujući granje, reče: "Pridjite vatri."
Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na sneg. U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. Zato sam ležaj prostro uz samu obalu potoka. On reče: "Budite spokojni. Paziću na Vas dok spavate."
Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamučne napade kašlja. Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu tišinu.
Sunce je odavno zašlo. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam ulovio u viru ispod kamena. Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. Jedan cvet - bela kometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mog užarenog uha.
Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči, ja sam Vas ipak posmatrao zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim, čestiti prijatelju, je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete, ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz tvrdo?"
Seo sam levo od njega, niže za čitavu glavu, odajući mu tako dostojno poštovanje.
On reče: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju. Od koje ste Vi vrste?"
Od koje sam ja vrste?
Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva. Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja...
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled.
Dečak je i dalje ćutao.
Ovako sam mu rekao:
"Seme sam, što čuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam u jedno: nemam pamet od magle. Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici.
Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?"
I ovako sam mu rekao:
"Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak iz mene, već lice moga naličja. Tu negde ispod kože, tu negde bliže kičmi, gde rskavica okoštava, množi se novost već poznatog.
Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Šta bih ja, da se uobličim u krošnju svoga konačnog? Šta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, u premorenom vazduhu medju pepelnim senkama?
Neukrašen i običan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako se igram. Vidite kako to umem. Igra je neobičan i nepogrešiv život.
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem."
Od koje sam ja vrste?
Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko se pažljivo zagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti. Eto od koje sam vrste. Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni ožiljci, ni starenje.
Pokret od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se sva tkanja poznaju kao ćilimu. Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje i blaži nesklad boja.
Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav okus prostora. Mili po meni tišina. Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju.
Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja. Ja samo uplićem smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku, mokru od sopstvene svetlosti.
"Verujte", reče mi on, "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe tako aljkavo preobučen. Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres, šumski požar, poplavu ili smrt. Ali to nije dovoljno.
Mučite se da mislite dalje od odmišljenog.
Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore? Da li se okean muči dok brsti stenovite obale? Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi muče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo?
Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Ali vas upozoravam: najteže je razumeti ono što je razumljivo. I najteže je čuti ono što vam prećutim. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost ušiju."
Sedeli smo do svitanja. On reče da u kamenu nema nevidljivih hodnika, niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se prodje kroz tvrdo. Jednostavno se bira prvi, najpreči put, i to je čitava pamet.
Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u našoj nemoći. Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide, a preziru?
Nema ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari mogu negde naučiti. Treba zadržati dah, zažmuriti, i zatim, zagnjuriti se u planinu.
Poneko nikad ne primeti, ushićen lepotom svog vida, da zagledan u neobično, smeta njegovoj običnosti.
Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte reći da prolazak kroz stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh". On se zamisli začas i reče: "Imate pravo. Teže mi je kroz vazduh. Mučim se da ga savladam. Vazduh je dosta žilav, neposlušan i razmažen. I uvlači se u čoveka."
"O ovom bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako nije čarolija, i ako svako može da se kreće kroz tvrdo, znači: i ja bih mogao. Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi."
"Ćutanjem", reče on. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno, isuviše ste brbljivi. Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski ukus reči.
Ja, i kad najviše žurim, žurim vrlo polako. To nazivam razmišljanjem."
I ovako je rekao:
"Treba dopustiti mislima da se smire i stalože, da bi Vam od svega ostalo tek nekoliko reči, oljuštenih i čistih, lišenih nepotrebnog. Sve teže se odlučujem na upotrebu govora. Velika je to smelost i opaka je nevolja, i beskrajna je slava i čudovišan jad, usuditi se kazivati.
Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lišća i oblaka. Čvrstina i grč planine. Istrajnost jezerskih voda. Dah vetra u dolinama. Miris sunca u semenju. Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešno slušam, a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima.
Govor je opasna umetnost."
A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči?
"Da ih u sebi nosimo, prostodušne i smirene, kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude."
A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni život?
"Deset. Možda čak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest reči, uspeće da odabere na kraju onu najsvetliju, i odbaci sve ostale. Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor."
A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč?
"Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. To je jedini ključ kojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu."
Tako mi je govorio. Kroz polusan sam video kako polako gricka poslednje zrno nara. U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo.
Jesam li išta primio? To što u sebi nosimo, prevazilazi dokaz, ali dobro je saznati kako se misli bez napora. Ko tako ume da misli, taj ima oslonac u nečujnom. Ko ume tako da odluči, taj ima oslonac u nevidljivom.
Bio sam sanjiv i umoran, sav nešto nežno ošamućen. Umalo da mu priznam, ni učtivo, ni oholo, da mu obazrivo verujem. Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak, od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni plač od straha i lepote. Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo?
Duboko se poklonio. Reče da smatra čašću što mi je pomogao da budem manje umišljen. Zahvaljuje mi na tome. Više se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen.
Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu, trudeći se da izdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da su neukaljane. Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka.
Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti, odlučih da je progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe.
Da je nikad više ne upotrebim uzalud.
Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenu liticu. Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka.
Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile otečene i rovite.
Onda sam rekao život. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te reči. I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost, odlučih da ih progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi. Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.
Dogodilo se isto. Udario sam čelom o liticu pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim ustima vatre. Govorio sam žar, i desni su mi bile u plikovima i ranama.
Izabrah još neke reči. Dugo sam ih ponavljao. I videh da govorim meso i da govorim dim. I videh da govorim kišu i da govorim korenje.
Skoro sam se udavio.
I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor, ma bila i najobičnija. Reč: ptica. I rel: hleb. I sreća. I ljubav. I istina.
Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego mome značenju.
Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde počinje osmeh. Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u šta drugo, bar u svoj neuki um?
Bio sam, napokon, spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka, sloboda ili život. Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim, već da ih živim u sebi, žureći polako i oprezno.
Postoje mnoge stvari koje sam zanemario.
Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosi nezrele plodove kiše, ljuštim se, ali se provlačim kroz okočtali vazduh i rskavicu nevidljivog. Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranje prepreka?
Kad budem ravan vodi, koja bez ikakvog oslonca drži na plećima brodove natovarene nebom, možda ću to razumeti. Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u prazno, možda ću to razumeti. Kad budem ravan vetru, koji bez kičme i kostiju nosi težinu ptica, možda ću to razumeti.
Kad budem ravan sebi, možda ću to razumeti. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena.
Miroslav Mika Antić
|