Ovisi o pomaku. Nije svaki isti i nemaju prepoznatljivi pattern da bi mogao reci prije/za vrijeme svakog pomaka dogada mi se to i to. To je kao da ja tebe pitam sta ti se dogada kad ti se ne mice skupna? Svasta i nista.

Opet odgovor proizlazi iz osobnog.
DH je odlicno opisao svoje pomake.

Oprosti na smetnji.

evo, probacu ja, ne znam je li to pomicanje tocke spajanja ali rekao bih da jeste...

Jedan od pomaka koji mi ni malo nisu prijali je kada ti se potpuno promeni nacin rezonovanja
Kod mene je to bilo jako mucno..

A sad zanimljivija strana:
Kad si svoj, ali ti je percepcija kao da si na lsd-u...npr:

Primetio sam takvu promenu percepcije da kad sam gledao biljke u saksijama unutar zgrade bile su toiko zive da ne mozete verovati, mrdale su se savijale menjale oblik cas bile u ulozi dinosaurusa cas musko zenskih plesaca komunicirale i sve to ne znam kako je biti na lsd-ju ali otprilike je tako cuo sam iz prica...
To je prvi put kog se secam a da je bez droga...

Onda ima prica od nedavno kada sve postane nekako drugacije ali je bez droga pa je trezvenost ocuvana npr. postavljam u mislima neko pitanje a brujanje motora od kola mi odgovara recima, bukvalno...

I ima jos gomila prica ne znam da li je pomicanje skupne tacke kad komuniciras sa biljkama al moz bude..
eto tolko od mene

La shaman kako je to Don Huan opisivao svoje pomake? podseti me reci nesto vise o tome bas se tih prica i ne secam...ili se mozda secam ali ne registrujem u ovom trenutku

Ha čuj, ja nisam don Juan. On je imao učitelja koji mu je mogao orkestrirati pomake i predati znanje koje se prenosilo generacijama. Ja imam samo sebe i vlastita iskustva. Ljudi i knjige koje sretnem na putu su prolazni. Naravno, tu je i razlika u godinama i količini iskustva između mene i jednog don Juana. Glupo je uspoređivati.

Pomaci su veoma osobna stvar po mom mišljenju, makar su čista apstrakcija. Na kraju krajeva, don Juan je sam rekao da su naguali kroz generacije mjenjali termine i opise za ono što vide. To bi značilo da su opis i pristup apstrakciji osobni, jer su ih naguali prilagođavali svojim učenicima, makar je apstrakcija jedna te ista.

Hajde mi lijepo objasni što misliš, kako bi trebao izgledati opis koji ne izlazi iz osobnog?

Dajes cijelo vrijeme osobne odgovore.

Dali ti se guzva tonal pri pomaku i u tom trenu ne osjecas nista na sto si navikao?
Panika?
Dali osjecas neopisiv strah u brizi za sebe?
Dali osjecas da umires u tom trenu?
Dal vidis crni vir koji te uvlaci a ti se grcevito branis jer ni sam neznas di ces zavrsiti ako se prepustis pomaku?
Dal vidis nagual u tom trenu a bojis se za svoj zivot te ne zelis uci u njega jer mislis da je to nepovratna karta?

Probaj se naci u tome.

Sigurno da jeste stanje izmenjene percepcije (neuobičajenog položaja st.), ali ne znam da li se La Shamanovo pitanje odnosi na sam momenat pokretanja skupne tačke i onoga što se dešava dok je u pokretu, ili na ono što dolazi posle.
Ako je ono što dolazi posle, evo ovde opis 10 različitih stanja izmenjene percepcije, zabavniji nego Don Huanov i dalje u domenu ljudskog



Sjenko je u pravu kada kaže da nije svako pomicanje isto. Zaista postoji razlika da li se to dešava dok sanjaš, dok si budan ili iz polusna...I još da li je u pitanju neko od „većih“ pokretanja...

Što se sna tiče, tada samo pomicanje može da izgleda kao vožnja roller coaster-om, ili može da izgleda bukvalno kao vetar, koji oduva sliku sna. Zapravo, ne mogu o tom delu puno govoriti, meni lakše ide zadržavanje sebe u sceni sna u kojoj se ulovim, dok se pri voljnim promenama „okruženja“ u snu, gde ne mislim samo na promenu scene, nego na neka putovanja koja su van „običnog“ sveta u snovima, često pogubim ili "zaglavim" u polusnu. Sve u svemu, daleko je bezbolnije nego pomicanje koje uhvati na budno.


Onda, dalje ide...gde se pomera? Pa ni što se toga tiče, nije uvek isto. Što je dalje od onoga što je „ljudsko“, u stvari, što je dalje onoga što je blisko ovom svetu, to je blesavije i upečatljivije.

Kada su u pitanju ova pomeranja „na budno“ to su „bešte noge, posraću vas“ iskustva (na osobnom planu ).

Ako ste nekada uspeli da „nanjušite“ zemljotres minut pre nego se zaista dogodi, nekako sam početak podseća na to. A ono ostalo što sledi, može se nazvadi bukvalno i zemljotresom, opet na osobnom planu.

Prvo što se dešava je neka promena pritiska u ušima, zujanje u istim,(promena frekvencije?!), a onda dolazi udar, neka vrsta sile koja krene da vuče u određenom smeru. Kada kažem vuče, ne mislim na osećaj da imaš tenisku lopticu na leđima, pa je nešto „vuče“ levo ili desno, gore...etc.. Ono što biva povučeno je...ono što sam ja. Onaj deo koji još zna ko je u datom trenutku. Ja kažem da mi svest biva odvučena, ali nisam sigurna jer mi je teško razgraničiti pojmove: svest, razum, um, ličnost, identitet, pa sve to skupa nekako nazovem JA i napravim krasnu brljotinu, poput ove.

Uglavnom, ako baš mora pod 1, 2 i 3 ide ovako (na osobnom planu )
Zujanje (pritisak u ušima), gubitak ravnoteže i koordinatnog sistema sa x,y i z osom, osećaj neke čudne sile koja vuče, užasna panika da ostaneš tamo gde jesi popularno nazvana „grebanje i rukama i nogama“, punjenje gaća (može a ne mora) iiiii...ko odoli užasu...ispucavanje!

Verujem da se navikavanjem na slična stanja može ublažiti ceo proces, pa da prelaz bude lakši i ne tako užasavajući, problem je upravo u tome što Sjenko kaže, da te ta stanja nekako spopadnu kad im se najmanje nadaš i nisu baš tvojom voljom. Bar ne u datom trenutku.


PS. Aha, pitanje se odnosi na pomeranje na budno...i to neko žešće.

PS2: Izvin'te, ja se raspisala i nalupetala, valjda je to to što La Shaman pita i valjda je to opis pomeranja skupne tačke. Ako nije, onda je nešto drugo, ali svakako je za punjenje gaća.

Svijet se zna saviti, čak i nestati, no to su ekstremni slučajevi. Razum ne prepoznaje, no postoje djelovi u meni koji su navikli na pomake. Oni budu probuđeni s pomakom tako da je teško reći da osjećam nešto na što nisam navikao, jer na nekoj razini i jesam.



Strah i panika su prirodni, pogotovo ako te onostrano uhvati na prepad, ali ako ih se jako brzo ne riješiš mogu biti pogubni. Tako da, znam biti sciman, ali ne i uplašen.

Razum je u pravilu onaj koji se boji jer ne može kontrolirati. Razum je također i onaj koji misli da ima sebe.



To što opisuješ kao crni vir sam vidio, no to je samo jedan od beskonačnih smjerova. Ima i drugih opcija, ako me razumiješ.

U mnogim slučajevima izgubim pojam o onome što sam ja, tako da ne znam za što se trebam bojati. Također vjerujem u ono više što me vodi. Makar sve to, pogotovo kad se desi bez najave, može biti jebeno zastrašujuće. Mislim da Zahirčica u svojem postu vjerodostojno opisuje i koliko. No da se razumijemo, nije sve tako crno, pošto pomaci donose neku vrstu nezemaljskog uzbuđenja, neku vrstu ispunjenja nečega nedefinranoga u meni, možda svrhe?

Imaš li ti ikustva pomaka?

SVRHA! (i uzbudjenje vece nego posle sexa) lepo receno

Nemam, covjek sam bez osobnosti.

Bi li objasnio što ti to znači?

a jel svi vi podrazumevate da najpre dođete u povišenu svest pa odatle doživljavate neobična centriranja ili sa razuma direktno putujete u smrt!?? Bar sam ja razumela da se točka fiksira sa razuma u povišenu svest, potom ide na mesto bez žaljenja, a odatle se prvo centrira mesto gde nema sumnje, pa nastaje viđenje čahure. Sve ovo ima prečicu jakim udarcem ispod desne mišice.

Ja probala i doživela viđenje.

Stvari nisu linearne. Opisivati ih na taj način znači ubijati magiju i mistiku u njima.

Shvato sam da se njemu na budno pomaknula pa sam shodno tome dao i taj opis.
U sanjanju je totalno nesto drugo tamo nema naseg tonala pa nema ni straha ni panike.
Dok je u polusnu nesto u sredini sve je nekako dozirano.

Kad covjek nema osobnosti onda on nema nista, tek je listic na vjetru u jesenje doba.

Desne misice? Sta je to desna misica?

Mozes opisati dozivljaj vidjenja?


Hvala!

Jako lijep opis. No ako si u pravu što se tiče tvoje "neosobnosti", zašto onda nemaš iskustva? Možda tvoja neosobnost i nije ono što misliš.

vrlo mi se svidja zahirovicev opis, sto zbog preciznosti, sto zbog cinjenice da me je podsjetio da se izvan svijeta cc interpretacija isti takav opis nalazi uglavnom u medicinskim dosjeima osoba s psihozom ili barem ozbiljnijim neurotskim ispadima.

iako smo se u zadnjih 20 god nacelno slozili da shamani ipak eto nisu sizofrenicari, stepenicu ispod "znanstvenog" razmisljanja ta spoznaja nema nikakvog efekta.
sticajem poslovnih (dali?) okolnosti, kroz zivot su mi uvijek prolazili nekakvi psihijatri s kojima sam volio popricati, onako iz kuta fizioterapeuta kojem je nesto sumljivo
odgovor na konstataciju "ali pa oni uopce nisu ludi" uvijek je bio isti, prevedeno na "naski";
"da, ali oni nemaju vremena ni snage za Rad, drustvo trazi da ih se zakrpa i posalje na posao."

mozda sam malo skrenuo s teme, ali tu i tamo mi bude smijesno o kakvim se tu visokoumnim stvarima raspravlja, a posljedice dresure jos kod nekih (ne izuzimam se s liste) nisu niti primjecene, a kamoli da se doticna osoba pokusala s njima obracunati.

btw. da se nakrpim na temu o pomicanju, moguce je dozivjeti pomicanje i usljed trzajne ozljede vrata u automobilu, ako se pogodi kut
nije bas ugodno, ali s druge strane izostaje ona panika zbog "izgubljenosti" jer ju zamjeni zabrinutost koja pomaknuto stanje pripise fizickom ostecenju koje razumije, pa je sve kao malo lakse. zanimljiv dogadjaj koji treba izbjegavati

evo za kraj i jedan znanstveni opis odnosa DHa i CCa

Folie a deux je u doslovnom prijevodu "ludost udvoje" ili inducirana psihoza. U praksi, nastaje tako što jedna psihički poremećena i dominantna osoba inducira svoje patološke ideje i ponašanje na onu drugu, zdravu i submisivnu. Događa se da dvoje emotivno vrlo bliskih ljudi, kada se jedno od njih razboli, poslije određenog vremena, počinju u potpunosti dijeliti iste sumanute ideje, fanatična uvjerenja, fobije ili psihopatsko ponašanje, deluzije i paranoje.

Hvala zelenozubi. Inače, psihoza trči kroz moju porodicu, kao što konji jure prerijom i upravo zbog toga i tražim objašnjenja gde god mogu da ih nađem za razna stanja izmenjene svesti. Da, medicinski rečeno, verovatno smo kompletno ludi, ali sa druge strane, ja ne poznajem razumnije ljude od svojih roditelja. I još tamo nekih prijatelja, koji su pomalo ludi kao i ja.

Budući da sam tu i tamo imala prilike boraviti na psihijatrijskim ustanovama, većinom "u gostima", shvatila sam da su "ludaci" izuzetni i brilijantni ljudi, od kojih se jako puno može naučiti. (uzeti izjavu sa rezervom)

No, eto, tamo su jer poneki predstavljaju opasnost, prvo za same sebe, a onda i za okolinu. A oni koji su "manje opasni", jednostavno su oni sa kojima društvo, eto, ne zna šta da radi.

Verovatno da oni prilikom tih "izmena" ne umeju da se snađu i ne znaju šta se dešava...ili ih nije ni briga. Ne znam, pitanje je kako to sve ide, jer ni ja ne znam baš posebno da se snađem kada mi se dešava to što se nekad desi, ali mogu da prihvatim sebe takvu. Tu su mi dosta pomogla iskustva iz lucidnih snova gde sam naučila da postoji puno varijanti na temu C i da je svaki svet tamo jednako stvaran kao i ovaj ovde, s tim da uglavnom ne ostavlja posledice na fizičko telo. (iako, ako se uštineš u snu...to boli! ) No, opet, taj "svaki svet tamo", možda je samo još jedna vrsta zatvora, a ima daleko iznad toga. Šta? Pojma nemam. Stvarno smo neka čudna, šašava bića, koja misle da su uhvatila "boga" za muda, a pravu istinu o sebi...Ko zna da li ćemo ikada saznati. Šta smo?





Mislim da su moji imali tako neku sličnu dijagnozu, pre razvoda. Ne sećam se tačnog naziva, no nije bilo toliko drastično u smislu da su imali paranoju, halucinacije... Jednostavno su postali malko mimo drugih ljudi i verovatno prilično čudni za ostatak sveta. No, bez obzira na to, oni su zaista sjajni ljudi. I nekako..nenadjebivi (oprostite na mom engleskom )

Ovo isto prošireno na presudan dio civilizacije je dobar opis ludosti svijeta i u slučaju civilizacije je mnogo jače nego ludost udvoje, osim toga pretvara se u nasljeđe i čini tonal vremena.