To oko letenja. Puno puta sam u životu letela u snovima, još kao mala. I volela sam to. Čini mi se da sam čak svesno pravila takve situacije u snovima, još kao mala. Jer sam jedva čekala da ponovo sanjam. kasnije, kad sam odrasla ta želja se izgubila, imala sam duge preokupacije, ali su se letovi ipak pojavljivali, doduše veoma retko.
Pre nekoliko godina sanjala sam jedan veoma čudan san. Zapisala sam ga čim sam se probudila. Kasnije sam ga ispričala svom prijatelju psihologu. I on je neverice slušao, jer je san bio jedna skoro neverovatna priča, podugačka, da mi je onako sa smeškom rekao: da ti mene ne zajebavaš??? Naravno da se šalio, ali mi je pomogao da ga analiziram. Njegov stav mi se nije ukalpao u moju sliku tog sna.
I posle nekog vremena pretočila sam ga u jednu malu priču. Napominjem da je svaki detalj u snu koga u priči opisujem tačan, i baš tako doživljen, svaka emocija, osećanja, misli, ljudi, njihove lica, prostor, predeli, sve je veoma realno doživljeno. Priča je samo malo doterani san, ali bez ikavih dodataka koje nisam u tom snu doživela. I meni je bio fascinantan, pogotovu što je ličio na neki nadrealni film.
--------------------
PLAVA BUBA
Ne možete zamisliti, moj Gospodine, koliko sam bila uzbuđena, kada sam dobila taj zadatak, tačnije rečeno, obavezu, mada ni danas danji nisam sigurna da li je to bila čast ili usud. Osećala sam se istovremeno I počastvovanom I postiđenom, razdraganom I uplašenom, da sam baš ja dobila toliko poverenje, a verovarno je to bilo I testiranje mog opstanka na tom projektu, ko zna iz kog razloga. Direktor Kraljevskog instituta za proučavanje prirode u Londonu je, valjda je znao šta radi, kada me je imao u vidu za taj projekat, pogotovu što moj pripravnički staž još nije bio istekao. I da stvar bude interesantnija, nisu me ni pripremili, samo su mi saopštili na licu mesta, da je projekat upravo počeo, nisam ni znala o čemu se radi, kad su počeli problemi, odjednom. Bilo mi je rečeno da sam dobila ogromnu čast da čuvam I pazim na Plavu Bubu, koja je jedinstveni primerak te vrste u celom svetu, I da samo postoji jedna jedina koja se nalazi baš u njihovom institutu u Londonu. Dok su mi to saopšatavali, Buba je već pobegla iz kaveza, koji je bio specijalno za nju načinjen. Kad smo primetili prazan kavez, na brzinu su mi, prilično oštro, dali upozorenje da je Plava Buba još neistražena, nedovoljno proučena I nepredvidiva, I da isključivo od mene zavisi njen opstanak na ovoj planeti, da se ne igram živom glavom, ako joj se nešto loše desi. I žurno su napustili veliki staklenik. Bila sam zbunjena I nisam znala šta treba da radim, dok nisam shvatila upozorenje I, ne možete zamisliti, moj gospodine, kakva me je panika uhvatila. Nisam znala na koju ću stranu, ni da gledam, a kamoli da idem u potrazi za tom bubom. Sreća moja, da je Buba bila još neupućena u različite mogućnosti sopstvene manipulacije I ljudima I prostorima, da se šunjkala oko nogara postolja na kojoj je bio postavljen njen kavez, kao na nekom tronu, da bi ukazao na njenu posebnost. To čak ni ona nije znala, tako da mi je dopustila da je lako uhvatim I vratim u kavez. ………….
Centralni prostor velikog staklenika u koji su bili smešteni retki primerci biljaka I manjih životinja, posebno insekata, ličio je na jednu ogromnu trobrodnu građevinu, zastakljenu, rađenu kao one s kraja XIX veka, u sistemu tadašnje čelične konstrukcije velikih raspona, što je za to vreme predstavljalo pionirski poduhvat I ostvarenje. Ali, to je u tom vremenu bio vrhunac u stvaranju novih standarda gradnje, da je bilo malo neoriginalno, da ne kažem neozbiljno takvu građevinu praviti sto godina kasnije, kada je svet išao velikom brzinom u susret novim tehnologijama. Veoma neinventivno, pogotovu što se unapred znala funkcija objekta. Ali opšti utisak I atmosfera prostora unutar objekta I oko njega je bio fenomenalan. Staklenik se nalazio u jednom velokom parku brizljivo uređenom, kako to samo Englezi umeju. Unutrašnji prostor je bio ogromnih dimenzija, da je I drveće raslo unutra, retko rastinje I tropsko bilje, prosto džigljalo usled puno svetlosti I velike temperature, potpomognute efektom staklene bašte, da ste imali utisak kao da se nalazite u pravoj prirodnoj džungli . Prostorni koncept je bio brižljivo isplaniran, ili se to meni tako činilo, a ispostavilo se da je program zaštite njenih stanovnika bio krajnje sumnjiv. Kao prvo, mnoge zivotinje, uključujući I insekte su imale pravo slobodnog kretanja kroz staklenik, tako da su vrlo lako mogle da izađu napolje, odlete u nepoznatom pravcu, ili da ih neki posetilac, kojih je bilo mnogo I dolazili su iz celog sveta, sasvim slučajno zgazi. I zamislite moj Gospodine, da neki tamo klipeta iz Kanade, slučajno zgazi moju Plavu Bubu, I ovaj svet izgubi još jednu jedinstvenu vrstu. A ti kavezi ili kućice za naše male stanovnike su bili uvek otvoreni, bar su tako pravila nalagala, tako da smo mi, njihovi čuvari morali non-stop da motrimo na ove, nazovi slobodnjake. Kakav je to paradoks bio, moj gospodine, moraš da sačuvaš nešto što mora biti slobodno. I još da meni dopadne buba, koja je jedina na svetu, samim tim jedinstvena, a verovatno I mnogo usamljena, zbog čega je počela da beži iz svog kaveza često. …………
U svakom slučaju, dala sam se predano na zadatak, privukla radni sto, nabavila stručnu literaturu, postavila kompjuter I počela da pravim plan I program za čuvanje Plave Bube. Uzela sam svesku I počela da zapisujem njena ponašanja koja sam brižljivo posmatrala, fotografisala sam je sa svih strana, zapažala karakteristične poze, morala sam de se napregnem da bih razlikovala stanje kad buba gleda u mene I kada spava. Sve sam to pažljivo zapisivala u otvorene fajlove namenjene samo Plavoj Bubi. Najteže mi je bilo, da utvrdim kada se odmara, a kada miruje spremajući novu taktiku kako da me preduhitri I zbriše. Podmićivala sam je raznim cakama, pričala joj priče, davala hranu, mućkala razne napitke od bilja, puštala joj muziku, tepala, slala poljupce, pričala joj viceve. Činilo mi se da me razume, jer se u par navrata okrenula na leđa, I zamahivala svojim nogama I rukama (nisam ih baš razlikovala) kao da mi se smeje. Pošto mi je nekoliko puta pobegla u baštu I ja se debelo pomučila da je u onom rastinju pronađem da bih je vratila u kavez, pomislila sam u jednom trenutku da me ismeva, I zavitlava. Imala sam utisak da se igra mojim strpljenjem I da nepoštuje moje napore koje ulažem u njen razvoj, ovde u ovom kraljevskom institutu, uprkos nedostatku vremena za sopstvene aktivnosti, moj lični razvoj I napredak u životu. Ništa drugo nisam radila osim što sam se bavila Plavom Bubom, moj Gospodine, potpuno sam zanemarila svoj lični život. ………..
Obično se događaju one stvari koje želimo da sprečimo, uprkos našoj volji da zadržimo stanje pređašnje, prošlost da ne iscuri, poput peska u peščanom časovniku, iz straha da vreme ne stane. Naš napor da ga okrenemo I ponovimo proces je uzaludan, jer su se zrnca neminovno pregrupisala I izlaze u potpuno drugačijem poretku. Nisam ni ja mogla da zadržim moju Plavu bubu, u stanju koji sam priželjkivala, da bi zadržala ukazano mi poverenje, I dokazala se kao dostojan čuvalac retke vrste, uprkos potajnoj nadi da ću time postati slavni naučnik, misleći da mi je to prečica do uspeha. Plutajući po mislima koje su mi slikale sjajnu I afirmisanu karijeru, nisam ni primetila da je Plava Buba nestala. U panici, da je pronađem zaboravila sam da se obujem I navučem bar đemperak na leđa, izletela sam iz staklenika u baštu, dok je još bilo dnevnog svetla sumraka koji se približavao. Engleska bašta je bila zatravljenja fino šišanom travicom I brzo sam na takvoj podlozi mogla spaziti moju Plavu Bubu. Kakva radost, moj Gospodine, kad sam ugledala tu bezobraznicu, da sam poletela preko travnjaka ne bi li je zgrabila I vratila u kavez. Ali, vraga, buba je trčala brže od mene, ali samo toliko da je kontrolisala našu distancu. Kad bih zaostala, ona je, kao slučajno, zastajkivala, kako bih joj se dovoljno približila, a onda u novi trk. Bila sam besna što ne mogu da kontrolišem situaciju, što sam ponižena saznanjem da sam sporija od nje, činilo mi se čak sitnija od Plave Bube, da sam se nekoliko puta saplela o sopstvene noge I tresnula, srećom na meku englesku travu. Dizala sam se I nastavila poteru, dokazujući svoje moći nad njom.………….
I zamislite moj Gospodine sledeći prizor, neočekivan, čudan, ali mi je u trenutku dao osećaj olakšanja, jer sam mislila da ću ovog puta ja prevariti Plavu Bubu. Kompleks Kraljevskog instituta za proučavanje prirode se završavao nasipom na kome se nalazila pruga. Pomislila sam da će belina škjunka učiniti da lakše vidim Bubu, da će uspon nasipa I oštro kamenje usporiti njen brzi hod, da ću je lakše uhvatiti, ali istovremeno prisutan strah, šta ako naiđe voz I zgazi moju jedinstvenu, jedinu Plavu Bubu na svetu, šta ću ja, jadna, posle. Nisam smela ni pomisliti kakve me kazne čekaju ako dozvolim da joj se nešto nepredviđeno desi, kakvo poniženje za sopstvenu trapavost I nesposobnost da je sačuvam, a tek pomisao da ću izgubiti jedinstvenu šansu da napravim svoju karijeru. Bože, dah mi je zastao na tu pomisao, tako da sam jedino osećala I čula lupanje srca koje samo što nije iskočilo iz mojih grudi. Plava Buba je vešto prešla nasip, dok sam ja u zaostatku vremena, ubrzavala svoje trčanje I par puta se survala sa nasipa, bauljajući I nogama I rukama, nekako stigla do vrha.
Predamnom se prostirao suv predeo, obrastao nekakvim trnovitim žbunjem, koje je raslo iz sasušene zemlje posute nekim kamenjem. Trčala sam za Bubom neumorno, I ne primećujući da su mi bose noge bile okrvavljene I pune trnja usput pokupljenog. Bol nisam osećala, jer je važnost zadatka bila iznad svakog bola. Moja ogromna odgovornost prelazila je granice ljudskog, da su mi osećaji otupeli na svaki senzacionalni nadražaj, pa makar on pretio gubljenje svakog prirodnog procesa samoodržanja. Moj plan je bio izgubljen, gubljenje Plave Bube označavalo je u mojoj glavi gubitak svih mojih nadanja isprojektovane budućnosti. Još jedan nasip, pa biću izgubljena ija. Ali zavarao me je I sledeći prizor preko sledećeg nasipa koji sam sa mukom savladala, dok mi je Buba lagano izmicala iz vidokruga. O, Gospodine moj, Imala sam utisak da sam spašena, kad sam ugledala pustinju I Plavu Bubu kako lagano gmiže po sitnom toplom pesku, nekom čudnom svetlošću obasjanom. Pomislila sam ma moje izranavljene noge I ruke, čudno da sam uopšte pomislila na sebe, I osetila ogromno olakšanje I ugodnost koje je taj sitan topao pesak činio mojim okrvavljenim stopalima. Buba se bolje sagledavala I činilo mi se da će moja ekspedicija biti lakša I privodljiva kraju. Neverovatan je bio utisak te njene plave boje koje je ta čudna svetlost davala. Bila sam ushićena, ali I izmorena, pre svega sopstvenim strahovima, da je ne izgubim.………..
O, nebesa Božija, zašto mi nameštaju prepreke? Pa još jedan nasip. Ne znam da li ću imati snage da I treći izdržim. Jasno sam videla svoju Plavu Bubu koja se lagano popela do vrha sledećeg nasipa I raširila svoja plava krila, par zamaha i……. Odletela je. O, moj Gospodine, ne možete zamisliti, moj osećaj nemoći u tom trenutku, osećaj gubitka svega čemu sam težila I tražila, činilo mi se da je sve odletelo sa tom Bubom. Kraj. Ali ja još nisam bila na nasipu. Poželela sam da vidim šta iza njega ima, kopkalo me je da li nešto ima I iza tog, umišljenog kraja u mojoj imaginativnoj svesti, radoznalost koja je morala da pobedi bol zbog gubitka I nemoć kretanja sa lakoćom. Jedva sam, ovog puta na ivici snaga, dopuzela na vrh nasipa, ne očekujući nikakvu senzaciju novog prizora, u trenutku osetila takvu lakoću I mir duše, jedva se uspravila na svoje noge I pogledala u horizont. Ništa oderđeno nije postojalo u tom novom prizoru, samo svetlost I vazduh koji je punio moja pluća daju ći mi lakoću ptice. Poletela sam, ruku raširenih prema nečem novom, nepoznatom, I ništa mi više nije bilo važno, ni Jedinstvena, jedina Plava Buba na ovom svetu, ni moja planirana blistava karijera naučnika istraživača, ni slava postignutog sopstvanog cilja, ni sopstvena želja za savršenstvom, ni moja putanja ka konačnom. Letela sam iznad pustinje lagano I potpuno slobodno, ne pitajući se kako je to moguće uopšte, bez misli, bez strepnji, bez strahova. Bila sam oslobođena. O, moj Gospodine, ne možete zamisliti, taj osećaj slobode I beskraja sopstvenog leta koji sam kao mala doživljavala, samo u snovima………….
* Prema snu iz 2003. pretočeno u priču 2005.
Kraj pravog sna je malo drugačiji. Taj gospodin kome pripovedam priču sedeo je u pustinji na nekom kamenu, kao Rodenov "mislilac" i gledao me kako se poigravam leteći iznad pustinje.....
Njemu sam i posvetila ovu priču..... nažalost danas nije među živima....
Srdačan pozdrav svim sanjalicama....
Suzy
Prijava
FAQ
Pretraživač
) htio bi cuti Vase mišljenje!
pozz
