Evo jedan odličan primjer laganja sebe.

Osho-Nebesko sjeme

Laganje sebe,e,tu sam doma

jesi,uzivaj

evo josh jednog posta kome je ova tema doma

Ima li ikoga ovde, kome nije? Pa taj je onda mudar kao Isus.



I ja sam doma.

vec neko vrijeme razmisljam napraviti slicnu temu o razotkrivanju vlastitih lazi, no do ovakvih zakljucaka bi tesko dosao i sa pazljivom analizom.

uvodni post i sam procitao gotovo u dahu i pokupio mnogo korisnih informacija.

skrenut cu malo temu na ucenja castanede.

tonal je sve sto mozemo zamisliti, sve sto postoji ili ne postoji a mozemo zamisliti, sve je to dio naseg tonala. pomislimo na nista, nista ce tako postati sastavni dio naseg tonala. druga strana tonala je nagual. nagual je nepoznato, neshvatljivo, iznad granica razuma i logike materijalnog svijeta. nagual moze biti u takvom mjeri silovit i snazan da moze zdrobiti nasu osobu ako mu se previse otvorimo.

tonal je tako nas prirodni zastitnik. u njemu se nase bice osjeca sigurno jer tonal je uvijek, u svakom trenutku na oprezu. tonal stalno razmislja i daje razumna, logicna objasnjenja koja ga smiruju. ako tonal sam sebi ne moze objasniti iskustvo to moze biti vrlo opasno posto osoba tada nema utociste sigurnosti, me moze se osloniti na svoje vlastite prosudbe i logiku nego mora djelovati na nepoznati nacin.

kada bi nam nesto ovakvima slomilo tonal, sve nase maske, lazi, utocista sigurnosti, sigurno je da bi se mnogi od nas jednostavno raspali. svijest se moze rasprsiti, nestati, izgubiti ako zaboravi za sto se to moze primiti da se povrati natrag u svijet. vratiti se natrag u ovaj svijet moze upravo prizivanjem i namjeravanjem premjestanja spojne tocke na tocku poznatog svijeta. da bi bili covjek mi moramo prihvatiti covjekove lazi, tj ponasati se kao jedan od njih.

svijest bez lazi koja umije gledati samu sebe, vjerojatno nema gotovo nikakve povezanosti sa covjekovom svijescu. put znanja je opasan i treba ga savladavati sa velikim oprezom. osvjetljavanje istine o osobi u nasem bicu je od kljucne vaznosti.

Koga je Volja prestati lagati sebe treba samo disciplinirano na sebi primjenjivati duhovne tehnike; i prije ili kasnije suočiće se sa istinom o sebi; to je neizbježno ; normalno, jedino u slučaju da ne odustane.

Koga je to Volja da normalno odustane ???

Duhovni ratnik, "ratnik svjetlosti"; na početku svoje ratničke staze primjenjuje gerilsku taktiku "...Vrebaj, povuci se, na njih!...".
To je stoga jer su na početku razum, osjećaji&osjeti (koje sve možemo staviti, na početku, pod zajednički nazivnik ega) daleko jači od ratnikove volje&težnje za postignućem. Kako napreduje kroz oglede "...dođite meni kroz patnju ogleda koji su blaženstvo..." njegova volja sve više jača; kao i njegovo iskustvo&intuicija. Svi ogledi mogu se pojednostavljeno svesti na borbu između volje&ega; volja se hrani&razvija putem duhovnih tehnika; sve dok početna ljudska volja ne postane slobodna; kidajući okove ega i uspostavljajući vezu sa istinskom voljom; SAČ-om ili Bogom. Kada nam ogled postane previše težak; dovoljno je na neko vrijeme prestati sa praksama i pritisak popušta; kada se odmorimo ponovo "navalimo"; no, što je volja moćnija to su faze "odmora" manje neophodne. Neki ljudi jednostavno ne mogu podnjeti "užas" tog duhovnog svetog rata i odustaju; no, to nikad nije trajno "...tko god stane, makar i na trenutak, na stazu prosvjetljenja; stići će, prije ili kasnije, na njezin kraj..."; i dovršiće svoje Djelo nekada kasnije; svejedno da li ovom ili u nekom od budućih života. To je sasvim ljudski&prirodno. No, u jednom si u pravu; nikoga nije Volja da "odustane"; Volja svakog čovjeka je da "pobijedi&postigne".
Stoga se kaže "tko ne odustane uspijeti će".

a da li volja moze nastati kao produkt ega?
jer, i volja i ego dolaze iz naseg misaonog centra, a znajuci da je ego jedna lukava zvjerka koja se sluzi raznoraznim trikovima, nije li logicna opasnost da se posluzi voljom (kojoj mi bezrezervno vjerujemo) preko naseg misaonog centra kako bi se laz nastavila u svom punom sjaju.
prestati lagati nije bas jednostavno jer se opasnosti kriju u raznim vidovima.
sto smo tih opasnosti svjesniji, to nam je i put otvoreniji...

Volja je produkt ega ako se ravna po smjernicama razuma; Slobodna Volja se ravna po smjernicama uma. Um je u vezi sa Istinskim jastvom, sa SAČ-om; razum je manifestacija ega. Razum je omotač/štit uma; čuva ga od vanjskih uticaja; što je ok, jedino je problem ako je taj "firewall" toliko "moćan" da ometa komunikaciju sa Istinskim jastvom, SAČ-om. Razum je memorija trenutne inkarnacije; svega naučenog&iskušanog; on je smrtan&produkt je okoline u kojoj smo se inkarnirali. Um mora vladati nad razumom, a ne razum nad umom; um je centar gravitacije razuma, njime mora biti rukovođeno "iznutra" (iz srca) a ne "izvana" (iz ega). Um (srce) je u vezi sa Duhom (SAČ), razum, tj. ego to nije. Kada Slobodna Volja (um) komunicira sa istinskom Voljom (SAČ); tada se razum može na "ispravni" način "presložiti"; razum tada funkcionira po smjernicama uma; a lažni ego postaje magički ego. Razum i dalje zadržava funkciju&ulogu koju je imao i prije; samo što sada ne ometa komunikaciju između Slobodne&Istinske Volje; već je podržava&štiti.

Sebe, uglavnom, čini mi se ne lažem, surov sam prema sebi još otkako me je bol davno, sa sve reprizama i reprizama repriza, naterala da shvatim da je ona posledica rušenja iluzija, a ne istine, kada me je istina, čini mi se, oslobodila, olakšala mi...
Ali bele laži... pa kako da njih ne koristim?, pokušao sam, ali nije išlo. Ili su svi odlazili, ili su svi pokušavali da me strpaju u ludnicu. Čini se da niko ne voli moju istinu... (a moj interes, je, i zato koristim bele laži, da me ne zatvore u ludnicu, i da zadržim one prijatelje sa kojima volim da se družim )
No, kada sam razmislio, shvatio sam da ja ni nemam istinu, čime im je, u svakom slučaju, ne mogu dati...Sve što imam je moje mišljanje da je to nešto istina, moj doživljaj...
Pa, kada me žena moga ortaka pita kakva je bila hrana (koju je s ljubavlju i željom da ostavi utisak spremila), a meni se nije sviđala, šta me košta da kažem "Oh, bila je divna, predivna, morao sam da pojedem jedan tanjir iako nisam bio ni najmanje gladan"
Zapravo, istina, moja istina, bi bila, "Hm, ni najmanje mi se ne sviđa, ne mogu to jesti, ali to ne znači da jelo nije izvrsno, za one koji tako nešto vole".
Mislim, nije na meni da rušim tuđe iluzije, osim ako to ne postižem, na prikladnom mestu, i kada to taj neko sam, insistirajući, traži, ili me svojom iluzijom ugrožava. Uostalom, ko sam ja da znam šta je iluzija a šta istina, i određujem ko koliko zna, ko je u pravu a ko nije... I zato, prema drugima kao i pre toga... a oni sami nek nađu svoje puteve (osim ako ne stanu na moj )

Da ne bih s ovim lošim netom lutao, jel može neko da me uputi na textove ili dela koja se bave pokušajem pojašnjavanja toga "šta je istina", jer hteo bih da pokušam da shvatim moj doživljaj toga, a čini mi se, za sada, da je nihilistički.

Hvala

Da li ste se nekada zapitali kako bi svet izgledao, bolje reći da li bi uopšte nekako izgledao da laganje kao osobina ne postoji.
Verovatno bi i planeta u tom slučaju sasvim drugačije izgledala. Ljudski odnosi bi bili izgrađeni na sasvim drugačijoj osnovi. Ne bi postojala zadnja namera a time bi mnogo toga lošeg bilo nemoguće i izvesti. Zapravo naš realni svet je sazdan u velikoj meri upravo na lažima ili u blažoj meri na nepoznavanju svih elemenata koji čine tu realnost.

U čemu je onda zapravo kvaka. Zašto nas je priroda "obdarila" tim darom.
Zamislite sebe bez svojih malih ili velikih tajni. Zamislite da ste ogoljeni u svim svojim mislima. Ne bi li onda svi ličili jedan na drugog. Izgubili bi svoju osobenost, na kraju kad sloboda sopstvene misli postane javna onda i prestaje biti sloboda.

Naravno daleko od toga da sada pomislimo da je percepcija naše realnosti zasnovana na samim lažima. Ali da bi opstali i pri tome ostali normalni moramo prihvatiti činjenicu da mnogo toga nije onako kako to nama izgleda. Prihvatiti, živeti sa tim ali biti toga svestan.

nismo mi jedina vrsta sposobna lagati
i životinje lažu, samo je njima 'oprošteno'm jer im je to nužno potrebno za preživljavanje

mi smo to samo usavršili

sviđa mi se kako razmišljaš
moj je stav sličan

nekako mi se čini da svi mi imamo svoju 'istinu' , svoj mali svemir u kojeg vjerujemo

Ima film o tome, igrani, sa Dženifer Garner. Kad se setim kako se zove napisaću...
Međutim, u tom svetu se pojavio samo jedan lažov.... i došlo je do smaka sveta

Fora je da kao muškarac budem zaista do bola otvoren i iskren... u svetu kakav je sada... pa me moja voljena (da je imam) pita šta mislim o njenoj drugarici, i.... ode veza u p.m.
Ne znam koji nivo svesti mi treba pa da stvarno ne mislim to što mislim, odnosno osećam, ili koji bi mi nivo trebao da, i ako znam da je to prirodno, ipak to sasvim prihvatim. Međutim, čini mi se da ja to i nekako mogu, jer sam se dugo spremao na to (a i imao iskustva), kao neko ko već duuuuuuugo teži svetu bez laži jer je umoran od njih... ali, da li bi to svi mogli... No ko zna nije li ipak dobro i ovako kako jeste... jer, da ispravim maloga Muju, "sve je moguće, čak i drveni šporet", jer zaista i jeste moguć (šporet napravljen od drveta), a sa kojom svrhom, to je već druga tema

Sve je paraboličko-metaforičko-simbolički rečeno , i ako sam umoran od tih stilskih figura jer često nemam pojma šta neko želi da kaže, i sam ih, katkad koristim...
Ja volim da do u nedogled postavljam pitanja samo zato što ne volim kad se ljudi zadovoljavaju pukim prihvatanjem odgovora koji im "lepo zvuče", ili zvuče logično, već volim kad se uvek o svemu pitaju (govorim u drugom licu a mislim u prvom ). Mislim da je sve relativno (po rečničkoj definiciji te reči), pa tako i istina. No, svaki predmet koji ispustimo sa visine, ipak, uvek pada na dole (bar do sada i bar koliko sam ja video ), i to ću, na nivou na kome jesam, prihvatiti kao istinu. Da li je neko lepši od drugog, ili nešto ukusnije od nečeg, da li je u sobi hladno ili toplo, to je već puno subjektivnije i ne doživlljavamo svi isto... Dakle, istine koje su subjektivnije su više iluzornije od onih koje svi, manje više, podjednako percipiramo (ispušteni predmet sa visine uvek pada na dole)...

Eto, mog nekog, flash stavčića o istini...

Ako zaista ostanemo krajnje uvereni da je sve, ama baš sve iluzija, možda se toliko uživimo da potpuno ne zabrinuti stanemo nasred ulice gledajući, smešući se, u kamion koji, velikom brzinom ide pravo na nas, jer, eto, to je samo iluzija , a zatim se probuditi mrtvi i konačno shvatiti da, eto, nema ničeg posle života

J*bem li ga, mislim da bi preterana pesnička sloboda mogla samo poetska dela (uopšte izražavanje) učiniti više apstraktnijim, i potpuno ih degradairati u smislu njihovog suštinskog, komunikacijskog značaja, tj u prenošenju validnih i korisnih poruka.
Zato, slobodno interpretiranje pojma LAŽ, mislim, i nema naročit smisao.

Laž = namerno i svesno izneta netačnost, neistina, izmišljotina; prevara, obmana... (rečnik)

U tom smislu, ako je tako kao što piše (i tako kao što je moja malenkost tu reč koristili), onda se iluzija ne može izjednačavati sa laži, jer je iluzija:

Iluzija = čulna obmana, uobraženje, obmana pri kojoj se zapaža neki predmet drukčije no što je u stvarnosti; iluzija ima tri vrste: usled nepažnje; usled afekta, naročito straha (kad nam se, npr. noću u šumi učini od panja da je čovek); bez afekta, tj. one koje ne moraju nestati ni pri budnoj pažnji.

Znači, laganje sebe je kad to svesno (polusvesno, krajičkom svesti) radimo, odbijajući da preuzmemo odgovornost za taj postupak i suočimo se sa istinmom, bežući od stvarnosti. Dok je iluzija (po mom shvatanju), kad jednostavno, u datom trenutku, najubeđenije doživimo nešto kao objektivno, a ono nije. Kao kada su prvi posetioci bioskopa panično počeli da beže i vrište dok su gledali scenu voza koji ide prema njima...

Kada u štampi pročitamo iskaz o svedocima prisustva NLO-a na Zemlji, ili u nekoj kjnizi, još gore na netu (jer znam lično ljude koji se zabavljaju time kreirajući i lažirajući; a sasvim je logično da je moguće da to neko radi i iz, određenih, materijalnih, ličnih interesa), ne mogu to prihvatiti kao objektivnost. Očekujući to od nekoga, samo na osnovu miliona navodnih svedoka, isto je kao i očekivati da se prihvati postojanje vampira samo zato što, takođe na hiljade ljudi, svedoči o njihovom postojanju..., što naravno, ne znači da oni ne postoje, ali ni da postoje! Vera je nešto drugo... i s tim u vezi, vrlo je verovatno da vanzemaljci postoje, negde tamo... pa čak i da su nas posetili, ili da smo mi njohov experiment... Mada, prevodeći sebi poetsko izražavanje sa njegovih stilskih figura na bukvalizam, ja osećam i, čini mi se, vidim da su tu, i koliko nas jebu, a takođe i ko su oni (zato i ne volim civilizaciju, pa joj okrenuh leđa i živim najprimitivnije, odričući se potrošačkog života (osim struje koju u velike sam pravim, i kompa)). To je moj konkretan način borbe protiv njih, a kako sam video, potpuno beznačajan i smešan, jer svi samo pričaju i primećuju, ali im se ne da odreći se udobnosti plavog života i plavih pilula... i ako ni ne znaju, da je ovakav život, puno ispunjeniji i lepši, pre svega slobodniji.

Isto tako i naučne studije... može se neko naivno vezati za naučno prihvaćene, ili nove još ne prihvaćene rezultate studija kao pijan plota, i zatim potpuno prihvatiti njihovu poruku, tj savet, i po njemu sada živeti, ali i to je samo stvar vere. Pitanje je, ako to nešto nije očigledno tako, ako ne podleže našoj iskustvenoj proveri ili samom iskustvu, kako možemo znati ne radi li se o grešci, ili što je verovatnije, manipulaciji (kako bi nam se utrapio neki novi spasonosni proizvod; ili kako bi se narodski reklo: "kako bi nam se zavuklo", i na nama naivnima, zaradilo). To je ono što mene nervira, što ne znam kako da prepoznam istinu od laži, i što, kada bih sve morao sam da proveravam, ni 100 života mi ne bi bilo dovoljno!!!


***
Slede citati koji prezentuju unutrašnju borbu koja se vodi za "istinu" (istina=moje shvatanje), slična onoj u meni (ili su to neke stvari u kojima sam pronašao sebe od ranije i sebe od sada):



Nakon što je neko vreme proučavao brojne knjige o mitologiji, ne bi li igde pronašao indicije o postojanju grabežljivih, Kastaneda zaključuje:





Nema direktne veze sa temom, ali je usko povezano...

Kad smo kod toga, ja kao čovek seljak, dok sam bio mali i gledao u svom dvorištu vrste domaćih životinja koje su moji uzgajali, i pitajući se kako li je njima, često sam se pitao o mogućnosti da i nas neko tako uzgaja (naravno, stariji su me uveravali da nije tako i naređivali mi da o tome ne razmišljam kako ne bih zastranio. Ali eto, sve do mog čitanja Kastanede, i zatim pronalaženja ovog sajta, povremeno sam o tome razmišljao, onako, potpuno bezbrižno, kao o mogućnosti, niste li i vi? )