Mozemo da zivimo u Ljubavi ili u strahu.
Ljubav=svetlost=znanje. Strah=mrak=neznanje.
Ljubav=vertikalno=bozansko strah=horizontalno=zemaljsko.

99% ljudi zivi u strahu. To su: ego, kontejneri, podsvest, predubedjenja, zelja za posedovanjem, zelja za vladanjem, strah od odbacenosti, strah od.......(nabrojte sami)

Svi mi dobro znamo, ako smo iskreni, u kojim strahovima i s kojim zeljama i kontejnerima zivimo. Sve to nije ljubav. Ljubav nije nesto sto covek moze da razume, s ovim pojmovima s kojima se sluzi. Zato je to stanje nemoguce opisati, ovako kako mi opisujemo. Nemamo te pojmove. Ljubav se ne daje, niti se dobija. Ljubav je stanje. Ono sto dajes, to si Ti. Tada spoznajes sebe. Ne mozes ziveti u stanju straha, i spoznati sebe. Ni jedna knjiga ti ne moze opisati sta si Ti. Ne postoje reci za to. Isto kao sto ne postoje ni za ljubav.

Samoposmatranje se radi nizim intelektualnim centrom, pa ne znam kako mozemo ocekivati da iz nizeg intelektualnog stignemo u visi emotivni, jer tako se stize do viseg intelektualnog. Mi mozemo posmatrati ego, ali tako samo mozemo spoznati sta ljubav nije. O tome je Icke napisao celu knjigu. Ne znam kako posmatranjem ega mozemo nauciti sta je ljubav.

Ako uzmemo u razmatranje postojanje holografske paradigme, onda je sve ovo iluzija. Ali zbilja nećemo ići toliko daleko, mislim da nema potrebe, a I znanja su nam prilično ograničena, da bi ljubav objašnjavali I na takav način. Treba da nas razumeju I ostali. Ono za čim mi čeznemo je ljubav uopšteno, ali pre svega naša polovina koja nam nedostaje. Da bih ovo objasnila navešću vam čuveni mit o Androginim bićima.

Prema Platonu, postojala je primordijalna rasa čija je suština sada već ugašena, rasa bića koja su u sebim sadržala dva principa: muški I ženski. Pripadnici takve androgine raseimali su neverovatnu snagu, jačinu, imali su neverovatno krupne misli, I kao takvi veoma često su bili u sukobu sa bogovima gde su pokazivali svoju nadmoć čak I nad njima, I bili su besmrtni. Bogovi nisu hteli da imaju nikog iznad njih I onda su se setili načina kako bi ih oslabili. Oslabili su im snagu I jačinu tako što su ih rasekli na dva dela. Otuda nastaju bića različitog pola, muškarci I žene, koji lutajući kroz život još uvek traže onu svoju idealnu polovinu koja bi ih učinila celim. Ipak je kod njih ostalo sećanje na prethodno stanje koje su imali. Tako da muškarci I žene imaju taj impuls za ponovnom izgradnjom primodrijalnog jedinstva. Od tada oni imaju čežnju I potrebu da se spoje da bi osetili onu davno izgubljenu jačinu, koja ih je približavala bogovima.

Naravno kroz ovaj mit, kao I većinu veoma sličnih, da ne kažem identičnih mitova, čovek pokušava da na jedan filozofski način objasni poreklo diferencijacije polova, kao prelomljenih, rascepljenih bića, I zbog toga izgubljenih I smrtnih. Demitologizovano, takvo stanje androginih bića možemo shvatiti kao apsolutno biće, nepodeljeno, potpuno, čisto. Diferencijacijom polova dobili smo dualni položaj onog koji nema potpuni život u sebi nego ga traži u drugom. Ovo stanje se ne smatra prvobitnim, zato što uvek postoji sećanje na to prvobitno stanje I čežnja za ponovnim spajanjem.

Čak I Biblija ima sličnu priču, gde je Eva nastala od Adamovog rebra. Znači da su pre odvajanja bili jedno. I otuda priča o padu, prelaz od jedinstva ka odvojenosti, od apsolutnog postojanja ka izgubljenosti I smrtnosti.

Zbog toga mi često ljubav, tačnije težnju za ljubavlju, za spajanjem sa jednim, za jedinstvom u sebi, vezujemo za EROS koji otelovljuje napor da se prevaziđu posledice tog pada, da se prevaziđe dvojnost u jedinstvu, pa makar ono trajalo trenutačno u samom orgazmu, da bi se prevazišao položaj dvojnog postojanja I postojanja uslovljenog drugima. To je prvobitna tajna koja se krije u onome što muškarca privlači prema ženi I obratno. I ovde leži kluč tajne, osnova metafizike seksa.

U osnovi, voleći I želeći, čovek traži POTVRDU SEBE, učestvovanje u apsolutnom biću je njegova unutrašnja nesvesna potreba za prevazilaženjem svoje rascepljenosti, nesavršenosti I teskobe. Ovde treba napomenuti I Jungovu definiciju ANIMUSA I ANIME, kao muškog I ženskog principa, koji se u potpunosti slažu sa navedenim mitom. To je težnja čoveka da spoji I harmonizuje ta dva principa u sebi, da bi dosegao jedinstvo, celovitost, kroz samopouzdanje, samopoštovanje, ljubav prema sebi. I onda se logički nadovezuju I priče o Poretku Ljubavi, o prevazilaženju unutrašnje disharmonije kroj samospoznaju I konačno ujedinjenje.

Ovde se pod samospoznajom podrazumeva da moramo znati gde smo, zašto I kako podeljeni, I gde, zašto I kako da se spojimo. Zvuči možda površno, ali tek ozbiljnim radom na tome saznaćate suštinu. Ono što rasvetljavamo, opet možemo podeliti na: rasvetljavanje individualno-nesvesnog (frojdova psihoanaliza I sve ostale škole koje proizilaze iz nje), familijarno-nesvesnog (Zondijeva škola, koja je našla uspešnu primenu u tehnikama Poretka ljubavi Berta Helingera) I kolektivno nesvesno (Jungova škola analitiče psihologije). Naravno da su metode rada na rasvetljavanju ovih nivoa našeg dubokog unutrašnjeg dela različite.

Poznavala sam jednog veoma nadarenog čoveka, koji se pored umetničkih pregnuća, bavio I psihoanalizom, I to veoma uspešno, ali neobično. Neobičnost se sastojala u tome da nije imao klasičan pristup, već je umeo da svom klijentu, od situacije do situacije posveti I ceo jedan dan. Sebe je u tom radu davao nesebično. Jednom sam ga upitala, odakle mu motiv da na taj način radi, jer takav način rada se nikad nije mogao isplatiti. Odgovorio mi je: “ispunjenje dobijam kad nekog izvedem na pravi put, njemu svojstven, pa kad vidim da takva osoba svoje znanje širi dalje, pre svega na svoju decu, onda sam negde siguran, da će ta deca dobiti sigurno mnogo više ljubavi nego ostala. I ta deca će širiti tu ljubav dalje. I tako se širi krug. Nije to veliki krug, ali dovoljno značajan da osvetli put ne samo njima, nego I ostalima koji budu imali razumevanja da ga sagledaju. To mi daje nadu, da budušnost nije baš tako crna kako mi se u ovom trenutku čini…”

Ovo je odgovor na tvoje pitanje draga Charleston, jer je toliko logično, da ne možemo menjati svet oko sebe, I da jedino možemo promeniti sebe. Bog nam uvek daje šansu, samo od nas zavisi kako ćemo je iskoristiti. Što je moguće više probuđenih, to će u društvo biti bogatije I svetlije. Moramo uvek poći od sebe.



Ovo je takođe delimično objašnjeno ovim mitom o rascepljenosti bića i njegovoj težni za ponovnim spajanjem , kako bi se dohvatila bar za trenutak besmrtnost. A to je LJUBAV.

Ono što je jako bitno, je da čovek treba sebe da PRIHVATI, a mora da zna šte je to unutar njega što mora prihvatiti. Time umnogome prevazilazi izgubljenost i rascepljenost koje mu nameću unutrašnju tenziju. Odatle i koreni ljudske neuroze, koja je uvek i velika šansa, koja nas gura da svaku tenziju rešimo i izađemo iz tog začaranog kruga. Naravno, da su to koncentrični krugovi, i da posle jednog postoji sledeći, ali taj seldeći je veći i svaki sledeći nam daje veću šansu za sagledavanjem sebe i sveta oko nas.



Ovo je malo konfuzno. Šta je to viši a šta niži intelektualni centar? A šta je to niži a šta viši emotivni centar?

Generalno, postoji ljudski razum (intelektualni centar), emocije (emocionalni centar) i SVEST. Svest je nešto što uopšte nije nikakav centar. A svest ujedinjuje ove naše centre. Jedino putem SVESTI, ali osvešćivanjem možemo od nekog centra formirati viši nivo. A osvešćivanje je itekako vid samospoznaje. Samoposmatranje je neka vrsta metode kako možemo osvestiti neke unutrašnje nivoe našeg bića. Poenta je da buđenje predstavlja mogućnost svesnijeg delovanja u sopstvenom životu, nasuprot nesvesnom koji je itekako prisutan ne samo u ranijim godinama, već tokom celog svog života. Pitanje je samo koliko smo sposobni izgraditi svest o svojim dubokim razdvojenim unutašnjim delovima, i njihovim ujedinjenjem harmonizovati svoje biće.

Ko je uopšte rekao da je samoposmatranje posmatranje samo EGA. Struktura čoveka je mnogo složenija. I ako je napravljena podela unutar te strukture, i ako su izdiferencirani elementi i mehanizmi koji tu strukturu čine, onda je samopsmatranje moguće i na mnogo više nivoa, i načina. Čoveku je dato da bude svesno biće. I samo svesno biće ima znanje i slobodu sopstvenog izbora. To je kreativan čin, a ljubav se jedino kroz kreaciju spoznaje.

Pozdrav.

Moravjev je baš prigodan za tvoja postavljena pitanja Suzy.
http://www.galaksija.com/gnostika.htm
mada nije još sve prevedeno a kad će ne znam, nadam se uskoro...a i to je dovoljno za start a ima dio o ljubavi takođe.U E-biblioteci se nalaze njegove knjige na engleskom.

Kao dobar dodatak za razumjevanje Moravjeva, tu je Uspeski da malo bliže pojasni („Psihologija moguće evolucije čovečanstva“) u čemu je razlika između psihologije koja se bavi onim što čovjek jeste ( ili pretpostavkama što čovjek jeste) i psihologije koja se bavi mogućom evolucijom, obije su psihologije dobre ali ova druga je meni izuzetno interesantna.

Naravno, u E-biblioteci imaš foder Gnostika (Gurđijev, Uspenski, Moravjev) a mislim da u knjižari Plato ima jedno četiri ili pet knjiga Uspenskog ( komplet oko 10.000 din.).Za Gurđieva ne znam...

I još jedan dio gnostičke slagalice jeste toliko puta linkovan Omov ''model viđenja civilizacijske stvarnosti izvan logičkih, školski naučenih pojmova i šema rasuđivanja'' odnosno tema Kontajnirana svijest kao uzrok nesporazuma i sukoba a takođe je ima u biblioteci u folderu Članovi galaksije.


E to valja otkriti, svak za sebe ofkors, a zato smo i na forumu... da se malo pomognemo, kad zaškripi tu i tamo, pa da poguramo tu sposobnost....

Java,
zahvaljujem ti se na preporukama literature, iako sam jedan deo toga čitala.

Ali, moja pitanja se nisu odnosila na teoretsku interpretaciju koju su dali veoma umni ljudi određenog vremena, pa i današnjeg, već pokušaj da mi konkretno, korišćenjem sopstvenog iskustva približi baš njegov (u ovom slučaju Rudarev) odnos prema tim pojmovima. Čitajući mnoge postove primećujem da mnogi samo ponavljaju već izrečene teorije, ali bez podloge za istinskim razumevanjem u sebi samom. Ovim ne želim niukakvom slučaju da degradiram čak i takve pokušaje, već mi je cilj više da motivišem ljude da malo više obrate pažnju na sopstveni unutrašnji doživljaj. Naravno, taj doživljaj je posledica ne samo iskustva, već i osvešćenog znanja koje to iskustvo nosi sa sobom.

Da bih pojasnila takav pristup, moraću da iznesem činjenicu da sam sve ove metode o kojima govorim u svojim postovima prošla i iskusila na sebi samoj. Narvno, i uz teoretsku podlogu koja ih objašnjava. Više puta sam bila u situaciji, da tek posle proživljenih iskustava dolažim do potvrde nekih naučenih "znanja". I neverovatno je koliko mi se svest u takvim situacijama širi, da ta znanja osećam kroz sebe, i da se ne trudim da ih tražim u umnom delu. Tada um samo prati onaj sled doživljaja koji su postali već deo mene, prosto ih na određen način, upotrebom već ustaljene naučene terminologije objašnjavam. I da podvučem, to su samo segmenti samospoznaje koje sam uradila sa sobom. Moje lično iskustvo, moje lično subjektivno viđenje iskustva. I sreća da sam svesna koliki deo toga još postoji, i da čeka vreme da se spoji u neki deo celine.

Zbog toga i tu težnju ka ljubavi, o kojoj ovde svi zajedno diskutujemo, objašnjavam težnjom da spojim te nesvesne delove same sebe, u neku, i na nekom nivou harmonizacije, koja je u ovom momentu dostupna mojim sposobnostima. Ko zna, kroz neki vremenski period, koji će to nivo procesa biti. Ne razmišljam o tome unapred, jer je to nemoguće. Zato izbegavam da koristim termine onog što nisam osvestila u sebi.

Znam o cemu pises Suzy. I meni se desilo da sam Ljubav prvo doziveo, pa tek kasnije citao neke stvari koje su pisali neki pametni ljudi i tada samo dolazio do viseg razumevanja onoga sto se desilo. Zato sam jednom i napisao da nije potrebno prvo procitati nesto da bi smo voleli, nego obrnuto. Prvo volis, spoznas sebe kroz to davanje, pa tek onda mozes da citas o Sustini i tada sve razumes. Ono sto sam pre toga citao, bilo je samo punjenje glave teorijom, ali razumevanja nije bilo. Nikakva korist ako znas teorije i definicije Sustine i Ljubavi. Prvo to dozivis, pa onda trazis pojasnjenja kroz citanje raznih pametnih stvari. I tada, kada dozivis nesto, pa prodje neko vreme, pa citas nesto o tome, odgovori dolaze i sami. Cak i bez citanja. Onda dolaze iz tebe.

A kada nas Ljubav pozove, kad pocne da nam se desava, onda se treba samo potpuno prepustiti, bez trunke sumnje. To nam je od Boga dato, da moze svako da zavoli nekoga i tada kroz davanje Sebe, bas Sebe i spozna. Tada nam se pruza prilika da pronadjemo onaj drugi deo, koji nam nedostaje. Muskarcima zenski deo, a zenama muski deo, pa da budemo kompletni. Tada nisu u pitanju defnicije i teorije, nego praksa na delu.

I zaista je nemoguce opisati to i objasniti. Svi mi citamo i Gurdjijeva i Oshoa i ko zna sta sve. Oni imaju gomilu reci, ali nisu u stanju docarati taj osecaj, kada spoznas sebe. To su samo pojmovi koji prilice svakome, ali problema su sami pojmovi, koji ne mogu da opisu to stanje.

Evo knjige u kojoj je objasnjeno kako kroz ljubav sa drugom osobom mozemo spoznati Sebe. On zna opisati, ali ako niste doziveli, nije lako razumeti sve.
http://www.yu4you.com/items/sr/knjiga/item_1433.html

Još jedan dobar način da se promijeni svijet tako da se najprije promijeni sebe - da čovjek prvo sam postane sretan a onda da širi tu sreću dalje... i time ispuni smisao života.
"Putevi su mnogi a cilj je Jedan" - Sreća i Ljubav!



/Radi boljeg razumijevanja, pod "promjena sebe" mislim na sticanje većeg znanja o sebi, s tim da to mora biti iskustveno a ne samo teoretsko znanje; promjena uvijek donosi novu perspektivu i pogled na svijet iz čega možemo zaključiti da se u osnovi promijenilo uvjerenje o sebi samome - bez obzira kojim metodama se taj novi uvid stekao i na što se odnosi (obično se odnosi na nešto što je dotičnom čovjeku stvaralo najviše problema i bilo mu kamen spoticanja na putu do Ljubavi)/

Kako je on srećan kad tvrdi "To mi daje nadu, da budućnost nije baš tako crna kako mi se u ovom trenutku čini..." ... dakle on budućnost vidi kao crnu... a tek se samo nada da, možda, nije tako crna...

Ljudi imaju potrebu da odlaze drugima tražeći pomoć... A ti drugi... pa ni sami nisu ni u šta sigurni i često žive jednim životom a uče o drugom (kao recimo Šopenhauer)... sve je to pokazatelj da su kontejneri zapravo prebivališta za nas ljude, u kojima se lepo sakrivamo kako bi sigurnije sačuvali svoje iluzije... i batrgali se u kao pokušaju da uvek ponavljajući isto dobijemo neki drugi rezultat... npr bacajućiu stalno kamen iz ruke nadajući se da će konačno, jednom, pasti na gore...

A što ti misliš - da najprije budućnost mora postati svijetla i divna (možda sama od sebe?) pa da tek onda mi možemo biti sretni i mirni - ili je proces obrnut ...?

Moje mišljenje je da se ljubav(i sve ostalo) može objasniti i opisati,samo ako mi razumijemo te "pojmove".
Dakle i Gurdjijev i Osho opisuju tom "gomilom riječi" ljubav ili nešto drugo,a u nama se nalazi neka greška ili blokada koja nem ne dozvoljava da mi to uvidimo.
Sigurno se svakome dogodilo nešto tipa :"Pa kako to da to nisam prije vidio (ili shvaćao)?Pa tu sve piše točno tako kako jest."
Zanimljivo mi je Rudaru da sa tvojim pitanjem "Ne moramo znati sebe da bismo voleli i da bismo davali ljubav.", shvaćaš o čemu govori Suzy čija je poanta poznavanje sebe?

Hvala ti Rudaru na tome što jesi,jer bez tvojih reakcija nebih uvidio sebe u pravom svjetlu.

Naravno da je u nama greska. Kao kad bi objasnjavao nekome sta je orgazam, a on ga nikada nije doziveo. Mora ga prvo doziveti, pa onda moze da vidi sta si mu pricao i kaze da sada shvata sve.



Prvo dajes Sebe, pa onda spoznas Sebe, kroz davanje.



Moze pojasnjenje?

Tvoje reakcije na postove članova i način na koji te doživljavam,podsječa me na mene u određenim situacijama.
Hvala

Ja', izgleda da je zaista nemoguće !


Eto, ovi momci, mislim ovaj Gurđijef i taj Ošo, ma potpuno su nesposobni da to objasne, samo gomilaju riječi, tol'ko je to nemoguća misija,...Mislim, nije lijepo od strane tih momaka što nas zamajavaju, stvarno nije u redu


Al', ne lezi vraže, ima jedan koji to može čak i riječima , bravo ti ga nama, eto smo spaseni ....Juhuuu.....samo kako da ga shvatim kad nisam to doživeo, mislim ljubav? Nema mi druge nego da čitam Dipaka Čopru, a? Ko zna možda i upali

-------------------------------------

.........................................

Ljubav je kad nečije unutarnje stanje ne ovisi niokakvim vanjskim podražajima.

Primećujem da se većina ljudi kada se pomene reč LJUBAV, zakače isključivo za ljubav između muškarca I žene, i zbog toga se razumevanje nekih malo širih I dubljih nivoa ljubavi o kojima govorimo, prosto ispeglaju I dovedu na početnu ravan onih odnosa u sebi samima koje još nismo razrešili. I sve je to normalno, deo procesa ljudskog sazrevanja I prevazilaženja sopstvenih problematičnih mesta. Zbog toga, hajde da se pozabavimo baš ovim oblikom ljubavi.

Najveći broj ljubavnih problema I najviše ljubavnih patnji proizilazi iz toga što čovek ne razlikuje ljubav kojoj teži od SOPSTVENE PREDSTAVE O LJUBAVI. Tada dolazimo u situaciju da ta predstava o ljubavi utiče I oblikuje naše razmišljanje o ljubavi, utiče na nača osećanja I u krajnjoj liniji I na ponašanja. Zbog toga je priča o ljubavi krajnje subjektivna priča. Ponašanje jedne osobe u ljubavi nije nimalo slučajno baš takvo: Ona se ponaše I oseća onako kako veruje da treba da se ponaša u ljubavi. Tome treba dodati da na takvo ponašanje utiče kompletna psihološka struktura IZGRAĐENE LIČNOSTI, koja nas prosto “tera” na takvo ponašanje.

Mistifikacija ljubavi proizilazi iz činjenice da ljubav najčešće doživljavamo kao nešto što je izvan nas, što dolazi negde izvan, što nas mami I zove, kao je to Rudar objasnio svojim rečima. Time osoba koja voli, ljubav predstvlja kao nešto izvan sopstvenih granica ličnog JA (ego granice) I time negira svoje učešće u nastanku ljubavi, jer sebe ne doživljava kao negog ko voli, već kao nekog kome se ljubav događa. Zanimljivo, ali iz toga možemo izvući zaključak da osoba negira sopstvenu ODGOVORNOST za pojavu voljenja, kao I za doživljaj da ona voli. Time nesvesno sugeriše sama sebi da nije ona ta koja voli I kontoliše ljubav, nego ljubav kontoliše nju. I onda se čudimo odakle ljubavni problemi. Nije ni čudo, jer takvim stavom, koji je krajnje nesvestan, a često već pretvoren u svesnu predrasudu, mi sami sebe negiramo.





Jedna od lažnih predstava ili predrasuda o pravoj ljubavi je I POTPUNO PREDAVANJE DUGOME u ljubavnom činu.

Hajde da malo analiziramo ovu predstavu o ljubavi:

U ljubavnom zanosu često umemo da kažemo:
“Dajem ti se svim bićem svojim…”
“Dajem ti se potpuno I bezuslovno…”
“Prepuštam ti se…”
“Uzmi me celog bez ostatka….”
“Dajem ti sve što nosim u sebi…”

Pesnički jezik obiluje bogastvom izraza kojima ovakvo osećanje ljubavi opisuje. A poznato je da su pesnici veliki sanjari, maštari, majstori izražavanja ljubavne patnje kroz stihove koji moraju da taknu našu dušu. Moraju, jer svako od nas mora proći, bar jednom u životu, ljubavnu patnju, mora, jer je to uslov za sopstveno razumevanje naše sudbine.

Osoba koja teži da se potpuno preda drugome, ona će zarad ljubavi imati želju da da svu svoju individualnost I identitet, u slepoj želji da se spoji sa paretnerom, potpuno I neobuzdano, ne bili doživela to senzacionalno iskustvo orgazmatičkog nestajanja u prostoru I vremenu. Ta senzacija koju osećamo je samo SENZACIJA, I ona traje koliko traje to orgazmatičko iskustvo. Ali posle toga nestaje. Problem je što mi produžavamo tu senzaciju tako što projektujemo želju za takvim iskustvom I na ostale oblike ispoljavanja ljubavi, nesvesni činjenice da je tamo nećemo naći. Osujećenje takve isprojektovane želje vodi u patnju.

Druga činjenica koja se krije iza tog fantazma o potrunom prepuštanju I davanju, je da mi, opet nesvesno, svoju individualnost podređujemo partneru I njegovim željama I potrebama, čime sebe stavljamo u poziciju pasivnog učesnika u razmeni ljubavi. Na unutrašnjem nivou psiholoških struktura, to je pokušaj sticanja novog identiteta kroz imitaciju I identifikaciju sa partnerom. Jednostavnijim rečima, to bi značilo da smo spremni da odustanemo od SEBE I da se pretvorimo u nekog drugog, samo da bi doživeli tu neverovatnu senzaciju koje pruža orgazmatički doživljaj. To jasno ukazuje da nije reč o ljubavi, nego o našoj fantaziji.

Niko ne ne govori da se ne treba upuštati u fantaziranje, čak šta više ono nam pruža tu magičnost lepote koju međusobni odnos dva tela može pružiti, ali to nema nikakve veze sa ljubavlju, prosto terminološki se ne uklapa u suštinu ljubavi.

Kako možemo voleti druge ako ne volimo sebe? Kako možemo voleti uopšte ako smo spremni da se sebe odreknemo? Kako možemo voleti ako nismo spoznali sebe, sopstveni identitet I prihvatili sve svoje mane I vrline u jedinstvenu celinu našag bića?

Ovako to izgleda:
LJUBAV = POTPUNO SE DAJEMO DRUGOJ OSOBI
Šta to dajemo drugoj osobi? Sebe. A šta to u sebi nosimo?
Morate priznati da u sebi nosimo I svetlu, ali I TAMNU stranu sebe.
To onda znači da kroz potpuno predavanje drugoj osobi, mi joj dajemo I bes I zavist I ljubomoru I strahove, I još svašta nešto. I onda I nije čudno kada ljubav poistovetimo sa “potunim davanjem sebe”, da ćemo svakako doći u situaciju da će pre ili kasnije izaći na površinu tog odnosa I ova tamna strana. A šta ćemo onda? Onda sledi razočarenje, jer nam se raspršila ILUZIJA naše predstave o ljubavi.

Nadam se da sam jasno objasnila ovaj fenomen.

Često se dešava, da osobe koje gaje ovakvu fantaziju od ljubavi, se često odmah daju I nude drugome. Što je za tu osobu samo znak ljubavi, ne mora da znači da je I za drugu. Neko će se od te iznenadne pojave prepuštanja I davanja uplašiti, jer nije u stanju da se odrekne sebe I svoje individualnosti. Često se dešava da osoba biva odbijena takvim ponašanjem potpunog predavanja, da shvata da je njena “taktika” neuspešna, tada na nesvesnom nivou zamišlja da nije sebe dovoljno dala, da se nije dala u potpunosti, I to dovodi do frustracije. Pošto je u okviri takve logike svaki konflikt potencijalni raskid odnosa, a svaki raskid je praćen strahom od gubljenja identiteta, onda se takve osobe I ne usuđuju da samoinicijativno prekinu odnos, već nastavljaju agoniju ponavljanja iluzije njenog odnosa prema ljubavi. Ako do raskida ipak dođe, onda se takva osoba oseća izgubljena, kako da je sa predmetom njene ljubavi otišao I deo nje, što se obićno doživljava kao katastrofa, I proživljava period dezorjentisanosti, gubitka motivacije I pojava depresije.

To je najčešći slučaj maladalačke ljubavi, iživljavanje iluzija, maštanje…pa ko od nas to nikad nije doživeo? Tu slast I opijenost?

Još jedna stvar: Ako u ljubavi težimo da se potpuno predamo drugom, onda bi trebalo I da drugog u potpunosti primimo u sebe. Jel da? A da li je to realno moguće? Da li želimo primiti u sebe sve negativne energije drugog? Da li ste u to sigurni? Da li je uopšte moguća potpuna “simbioza”? Koliko nam je pšoznato simbioza je najjači oblik veze između dva bića, kao izraz međusobne zavisnosti koja je toliko izražena da jedno biće ne može preživeti bez onog drugog. U takvom odnosu potpuno je poništena individualnost oba bića. I šta mislite, da li je to onda prava ljubav?!!!!

Ako date celog sebe drugom, šta onda ostaje vama?

Potpuno davanje sebe je siguran put za zavisničku ljubav. Sa psihološke tačke gledišta, osoba se našla u poziciji malog deteta, čije biološko, psihološko I sociološko preživlajvanje u potpunosti zavisi od drugih. Tada se projektuju situacije iz detinjstva kada je dete potpuno pripadalo svojim roditeljima koji su se o njemu brinuli. To ukazuje na potrebu traženja bezuslovne ljubavi kroz partnera, I zapravo nesvesna težnja da u partneru tražimo roditelja suprotnog pola, tražimo zaštitu, I sigurnost, umesto da to tražimo u sebi. O ovome sam već pisala u nekom od prethodnih postova.

Ova predstava je postala arhetip predstava o ljubavi kao potpunom spajanju, kao čežnji za drugom, idealnom polovinom, mitologizovane priče o androginim bićima koji su izgubili svoj drugi deo. To je jedino moguće samo u trenutku orgazma, kada smo privremeno izvan granica svog identiteta, izvan granica svog ega. To blaženstvo, difuzna opijenost I osećaj sladostrasi erosa, je izazvano pomeranjem uobičajenog nivoa pojedinačne svesti budnosti. Osećaj prevazilaženja sopstvene ograničenosti I doživljaj neke vanvremenske bezgraničnosti apsolutnog bića, koje je tada JEDNO. Ali, to su zamke erosa. Ljubav je stanje budnosti. Ljubav je kada smo spremni da vidimo sebe I drugog u potpunosti, bez zaslepljenosti koju nam eros pruža.

Ali, o EROSU drugi put.

Veliki pozdrav.

"Praksa na delu" je kompletno životno iskustvo, sa svim uspesima i neuspesima, pobedama i porazima, izbrdicama i nizbrdicama, iskustvo koje se osvešćuje. Iskustvo koje možemo sami sebi objasniti. Iskustvo koje nam daje znanje uz pomoć koga možemo pristupiti kreativnom stvaranju ljubavi. Mi smo ti koji stvaramo ljubav. To proizilazi iz sopstvenog univerzuma, koji je zbilja deo opšteg univerzuma. Ali prvo moramo naći sopstveni univerzum. Spoznati svoju prirodu kroz učenje nama datih životnih lekcija. Samo tako se teži ljubavi.

Ne možemo mi od naših partnera dobiti deo njihove seksualne energije koja će nas harmonizovati. Seksualnim spajanjem i orgazmatičkim iskustvom mi samo razmenjujemo ono što već imamo tog trenutka, energije ljubavi koju nosimo, ali i energije blokada kojima smo zakočeni. Time samo privremeno smanjujemo osećaj napetosti koje izražava naše biće, jer nesvesno teži ravnoteži. Ali i dalje ostaje nerazjašnjena potreba za dopunjavanjem, ukoliko na drugačiji način ne počnemo sebe i svet oko sebe da shvatamo i prihvatamo. I za to ne postoji univerzalni recept, svako mora proći svoj put, i lekcije koje su mu na tom putu date. Treba samo pustiti vreme da nam pokaže koliko smo bili u pravu ili ne.

Muskarcima zenski deo, a zenama muski deo, pa da budemo kompletni.

Mi svi u sebi nosimo i zensku i musku stranu. I tu se moze govoriti samo o tome koliko su te dve strane izbalansirane. Kompletni jesmo, svako za sebe.

Kontajnirana svijest kao uzrok nesporazuma i sukoba

Je li ovo replika na moju repliku? Ako jeste, mozes li mi malo objasniti, sta si hteo time reci?