Citat:
Ide stonoga sretno i veselo unaokolo. Trckara levo i desno... Kad odozgo pridje radoznali covek koji je posmatrao i upita:
"Neverovatno, pa kako uspevas da ides tako unaokolo i da kontrolises 100 nogu?"
Stonoga stade i poce da rasmislja... Hmm... toliko se sama upitala isto da se upetljala i nije mogla vise da se pokrene.
PS:
Ne uzmite ovo za zlo. Ove je koliko se secam neka stara Kineska ili Tibetanska pripovest. I ne razumite pogresno... Ne znaci da ne treba razmisljati.
Prevod je iz secanja kolko tolko jadan, verovatno u originalu zvuci mnogo bolje.
Ne zameramo, ne zameramo.
Naprotiv, odličan mi je schlagwort i dobra je priča.
Ove funkcije, kontrolisanje 100 nogu - pripadaju motoričkom centru, a on – prema Uspenskom i ostalom društvu
– kao i instinktivni, radi 30.000 (!) puta brže od intelektualnog centra, koji je najsporiji. Emocionalni radi još 30.000 brže, pa ti sad vidi.
Kada učimo nove pokrete – recimo, učimo da vozimo – to učenje je na početku pod kontrolom intelektualnog centra i osetićemo ogromno olakšanje i lakoću kada pokreti postanu dovoljno automatizovani da pređu u nadležnost motoričkog. Ne zato što više ne moramo da razmišljamo o njima, već zato što motorički centar radi neuporedivo brže.
Zato, kada intelektualni centar pokuša da preuzme funkcije motoričkog ili instinktivnog centra, dolazi do zastoja, kao kod naše stonoge.
Međutim, to se spontano izuzetno retko dešava i uvek je povezano sa voljnim naporom: na primer, pokušavamo da pratimo svaki svoj pokret, da bismo videli kako pokreti funkcionišu – znamo koliko je to teško.
Upravo obrnuto!!
u našem „normalnom“ stanju motorički centar se rado spontano meša u rad intelektualnog centra i mnogo čudnih mentalnih funkcija, nad kojima nemamo gotovo nikakvu kontrolu, pripadaju u stvari njemu: nekontrolisano maštanje i identifikacija (kreativna upotreba mašte zahteva potpuno drugačije funkcionisanje našeg organizma), razgovor sa samim sobom – dakle, naš neprestani mentalni tok u glavi - pričanje radi pričanja, izražavanje negativnih osećanja ... predstavljaju mešanje mehaničkih funkcija motoričkog centra u mentalne funkcije.
Iz primera sa stonogom vidimo dokle to vodi: problem je samo u tome što mi obrnutu situaciju posmatramo kao svoje normalno stanje.
Svi znamo da nad mentalnim tokom u glavi nemamo kontrolu, ne možemo da ga zaustavimo. Ali probajte na primer ovo da kontrolišete: recite jednostavno, danas se neću ni jednom požaliti zbog lošeg vremena, ili bilo čega sličnog, neću ogovarati komšije i kolege, neću izraziti
nijedno jedino negativno osećanje prema bilo kome (uključujući i sitna skrivena negativna osećanja, sitna prekoplotaška spuštanja i slično). Budite sa drugim ljudima i
posmatrajte sebe. Čisto probe radi. Akcenat je na izraziti – ovo nema veze sa emocionalnim centrom, naprotiv, to je nekontrolisana motorička funkcija, koju smo usvojili socijalizacijom. Ili posmatrajte sebe tokom svakodnevnih razgovora, kada odjednom započne nekontrolisani i uglavnom potpuno besmisleni verbalni tok.
Imamo veoma malo kontrole nad ovim funckijama (kao i nad prinudnim dijalogom/monologom u svojoj glavi na primer), naprotiv, one kontrolišu nas.
Tako, problem zaista nije u tome da mi suviše razmišljamo, jer mi gotovo uopšte i ne razmišljamo. Po pravilu prepuštamo „razmišljanje“ drugom centru koji je neuporedivo brži i samim tim ovaj proces za nas ne stvara nikakvo trenje, lagan je. Tako je lako prepustiti se monologu u svojoj glavi, nekontrolisanom sanjarenju, pričanju radi pričanja, ogovaranju. Međutim, ta navodna lakoća – odnosno, nepravilno funkcionisanje centara – vodi do stvaranja pravih pravcatih
energetskih crnih rupa.
Ima i drugih veoma interesantnih manifestacija hipnotisanosti ljudskog bića
, ali mislim da mnoge od njih nisu povezane sa našim prirodnim centrima, već svoje poreklo imaju u jednom specijalnom organu, koji je mudri Belzebub nazvao kundabuferom.
O tom potom.
Mi uopšte nismo stigli do razmišljanja.
Pored ovih centara, postoje dva viša, koji savršeno funkcionišu, ali nemamo nikakav dodir sa njima, niti ga možemo imati dok se ne dovedemo u pristojno stanje. Za sada su nam nedostupni, sa izuzetkom odsjaja, povremenih bljeskova i intuicije (pod uslovom da ih ne pomešamo sa hiper-dimenzionalnim aktivnostima).
Kontakt sa njima – a ne neke naše fantazije i intervencije komšija sa gornjeg sprata - je ono što se naziva višim stanjima svesti. Ta dva centra su viši emocionalni i viši intelektualni, koji je najbrži centar koji posedujemo i odgovara, prema Gurđijevu, onome što bi se moglo nazvati prosvetljenjem.
O tome eventualno mogu da palamudim.
Otvaranje prema višem emocionalnom centru jeste put, koji podrazumeva da se u prvom koraku rešimo energetskih rupa i počnemo da upravljamo svojim organizmom do stepena kada počne stvaranje finijih supstanci. Običan emocionalni centar ovde može da bude od velike pomoći - jer on radi sa višim vodonicima - ali je takođe tačan uvid,
da kao što mi zaista ne razmišljamo, mi takođe uglavnom ni ne osećamo. Ogroman deo naših „osećanja“ su u stvari oseti, od kojih identifikacijom proizvodimo nešto što percipiramo kao „osećanja“. Mi zaista treba da postanemo emocionalniji, no, plašim se da zaista ne znamo šta to znači.
Tako, niži intelektualni centar je na početku jedini koji nam stoji na raspolaganju, budući da je dovoljno spor, da nad njime imamo kakvu-takvu kontrolu. Njime možemo da odlučimo da: pamtimo sebe, da budemo prisutni, da smanjimo energetske crne rupe, da (uz težak napor) uspostavimo kontrolu nad nekim od mehaničkih funkcija, koje nam kradu enormne količine energije, da svesnije ojačamo svoj magnetni centar, ...
Auuu, koliki post
Ovo je samo dokaz gore navedenog: kad počnem da pričam, nema zaustavljanja.
Dobro nam došao, Danmagorez!
Hvala za input.
Prijava
FAQ
Pretraživač
znakom u glavi.
