Evo prijevoda jednog posta sa drugog foruma koji je itekako bitan za ovu temu
a mozda ga ne bi bilo lose uzeti u obzir kada smo u nedoumici kako dalje diskutirati na ovom topicu



eto nadam se da me nisu zabadava zaboljeli prsti i da ce ova informacija nekome pomoci.
Kao sto netko vec rece na ovom topicu lijevo - desno, gore -dole sad si opet ispred skole.

Mozda ce nekoga do istog cilja odvesti tensegrity ali duboko sam uvjeren da samo tensegrity nije dovoljan. To je isticem moj osobni stav, nakon bavljenja i tensegritetom i drugim stvarima.

Da ne govorim o onima koji se nakon nekoliko procitanih knjiga o kastanedi dolaze ovdje praviti pametni i ubjedjivati oko toga da li je kastaneda bio for real, kolike su sise imale njegove slijedbenice i da li je ostavio slike iza sebe.
Who gives a shit.

I samo da se razumijemo odsada nemilosrdno brisem takve postove, bez mogucnosti za bilo kakvo razjasnjavanje. Ako primjetite da vam je post obrisan procitajte ovaj tekst jos jedanput.

pozdrav svima

Evo, šaljem vam odlomak iz knjige Taiše Abelar u kome se govori o dvojniku. Može biti korisno pročitati neka detaljnija objašnjenja o tom fenomenu koja Taiši daje njen vodič Emilito. U zadnje vreme se ovde raspravlja o "čakrama". U ovom odlomku vidimo da ratnici to nazivaju "kapije" i mislim da je to bolji termin jer se ti energetski centri otvaraju i zatvaraju baš poput kapije.

_____________________________________________________________


Odlomak iz knjige Taiše Abelar “Prelazak Čarobnjaka” - XX poglavlje


Treća noć koju sam provela u kućici na drvetu je ličila na kampovanje. Jednostavno sam se uvukla u vreću za spavanje i čvrsto zaspala i probudila se u zoru. Takođe sam mnogo lakše silazla sa drveta. Naučila sam kako da pomeram konopce i čekrk a da pritom ne naprežem leđa i ramena.

“Ovo je poslednji dan tvoje prelazne faze, “izjavi Emilito posle doručka. “Imaš puno posla. Ali, prilično si marljiva, tako da neće biti problema.”

“Šta znači ta prelazna faza”

“Za tebe to znači prelazni period u trajanju od šest dana od poslednjeg puta kada si razgovarala sa Klarom, pa sve do sada. Ne zaboravi, provela si šest noći na drvetu, od kojih si prve tri bila nesvesna, a ostale tri svesna. Čarobnjaci uvek pamte događaje u trojkama.”

“Da li ja sve moram da radim u trojkama ?” upitala sam ga.

“Svakako. Ti si Nelidina naslednica zar ne? Ti nastavljaš njenu liniju, lukavo se isceri I dodade. “Ali za sada, moraš da radiš sve ono što ja radim. Ne zaboravi, koliko god to potrajalo, ja sam tvoj vodič.”

Progutala sam knedlu u grlu čuvši Emilitove reči. Za razliku od ponosa koji bi osećala kada god bi Nelida izgovorila moje ime pored svoga, nije mi sse ni najmanje dopadalo kada bi nastojnk činio isto to.

Primetivši moje nezadovoljstvo, uveravao me je kako su nas sastavile sile koje prevazilaze bilo čiju kontrolu, sa sa ciljem ispunjenja jednog izuzetnog zadatka. Stoga, moramo se povinovati pravilima, jer tako se to radi po tradiciji čarobnjaka.

“Klara je pripremila tvoj fizički deo tako što te je naučila da rekapituliraš i odškrineš svoje kapije pomoću magijskih pokreta,” objašnjuavao mi je. “Moj zadak je da ti pomognem da učvrstiš svog dvojnika a posle toga da ga naučim da se prikrada (traga).

Uveravao me je da niko ne može da me nauči da se prikradam pomoću dvojnika sem njega.

“Možeš li da mi objasniš šta znači prikradanje pomoću dvojnika?” upitala sam ga.

Naravno da mogu. Ali ne bi bilo baš pametno pričati o tome zato što prikradanje znači delanje a ne pričanje o delanju. Sem toga, već znaš šta to znači pošto si i sama to činila.”

“Gde i kada sam to činilla?”

Prve noći koju si provela u kućici na drvetu.” reče Emilito, “kada si zamalo umrla od straha. Tom prilikom ti je razum bio u nedoumici po pitanju kako da se nosi sa tom situacijom pa su te okolnosti naterale da se osloniš na dvojnika. Tvoj dvojnik te je spasio. Izlio se kroz kapije koje je strah širom otvorio. Ja to nazivam prikradanje pomoću dvojnika.”

“Nagual i Nelida su gospodari dvojnika i oni će ti pružiti finalnu obuku,” nastavio je da priča, “pod uslovom da ja obavim glavni deo posla. Znači, zavisi od mene da li ćeš biti spremna za njih, kao što je zavisilo od Klare da li ćeš ti biti spremna za mene. I ako te ne pripremim, oni neće moći ništa da postignu sa tobom.”

“Zašto klara nije mogla i dalje da me podučava?” upitah, uzevši gutljaj vode.

Piljio je u mene a onda zažmuri na tren poput ptice. “Pravilo je da svako ima dva vodiča,”reče. Svako od nas, uključijući i mene. Međutim, moj poslednji učitelj je bio jedan nagual; i to je pravilo.”

Emilito mi je objasnio da nagual Hulijan Grau nije bio samo njegov učitelj, već i učitelj svih šesnaest članova domaćinstva. Nagual Hulijan, zajedno sa svojim učiteljem, jednim drugim nagualom pod imenom Elijas Abelar, ih je sve pronašao i pomogao im na njihovom putu ka slobodi.

“Zašto se prezimena Grau i Abelar stalno ponavljaju?”

“Zato što su to imena koja poseduju moć,” objasnio je Emilito. “Svaka generacija čarobnjaka ih koristi. A svaki nagual naizmenično uzima jedno od ta dva imena. To znači da je Džon Majkl Abelar (Don Huan) nasledio ime od Elijasa Abelara, ali će zato novi nagual, koji će doći posle Džona Majkla Abelara, naslediti ime Grau, Po Hulijanu Grau. To je pravilo koje se odnosi na naguale.

“Zašto je Nelida rekla da sam ja Abelar?”

“Zato što ličiš na nju. A po pravilu ćeš naslediti ili njeno prezime ili njeno ime, a ako želiš možeš da naslediš oba. Ona sama je nasledila oba imena od svoje prethodnice.”

“Ko odlučuje o pravilu i zašto ono postoji?” pitala sam.

“Pravilo je kodeks u skladu sa kojim čarobnjaci žive a time se sprečava da postanu samovoljni i ćudljivi. Moraju da se pridržavaju propisa koji su zbog njih stvoreni zato što ih je sam duh sačinio. To mi je rečeno i nema razloga da u to sumnjam.”

Emilito mi je ispričao da je njegov drugi učitelj bila žena po imenu Talija. Rekao je da je to najizvanrednija osoba koju čovek može da zamisli.

“Mislim da je Nelida najizvanrednija osoba na svetu,” izlanula sam se, ali sam se odmah ugrizla za jezik. U suprotnom, zvučala bih baš kao Emilito, potpuno u vlasti apsolutne odanosti.

Emilito se nagao preko kuhinjskog stola i kao neki zaverenik koji će mi upravo otkriti neku tajnu, reče, “Slažem se sa tobom. Ali, čekaj samo dok te Nelida potpuno uzme pod svoje; volećeš je kao da ništa drugo na svetu ne postoji.”

Njegove reči su me iznenadile zato što je ispravno procenio ono što sam već osetila; volela sam Nelidu kao da je oduvek znam. Kao da mi je majka koju nikad nisam imala. Rekla sam mu da ona za mene predstavlja najfinije, najlepše i najsavršenije stvorenje koje sam ikada upoznala, uprkos činjenici da do pre nekoliko dana nisam čak ni znala da postoji

“Ali ti si je svakako poznavala,” usprotivi se Emilito. “Mi smo te svi posećivali a Nelida najčešće. Kada si došla sa Klarom, Nelida te je već podučila nebrojenim stvarima.”

“Šta me je naučila?” upitah ga nelagodno.

Počešao se po temenu na trenutak pa reče: “Naučila te je, na primer, da tražiš savet od dvojnika.”

“Kažeš da sam to uradila prve noći u kućici. Ali ja ne znam šta sam radila.

“Naravno da znaš. To si oduvek radila. A šta je sa tvojim tehnikama opuštanja i gledanja u južni horizont da bi dobila savet?”

Čim je ovo izustio, nešto mi se razbistrilo u glavi. Potpuno sam zaboravila na neke snove koje sam godinama sanjala u kojima mi se obraćala neka lepa, tajanstvena dama i ostavljala mi poklone na noćnom stočiću. Jednom sa sanjala da mi je ostavila opalni prsten a jednom drugom prilikom zlatnu narukvicu sa malom amajlijom u obliku srca. Ponekad bi sedela na ivici mog kreveta i pričala mi o stvarima koje bih, kada bi se probudila zaista radila, kao što je gledanje u južni horizont ili nošenje pojedinih boja ili čak nošenje frizure koja mi više pristaje.

Kada god bih bila tužna i usamljena, umirivala bi me i tešila i šaputala mi koještarije koje su mi prijale. Stvar koja mi je najživlje ostala u sećanju bila je kada mi je jednom prilikom rekla da me voli zato što sam takva kakva jesam.Upotrebila je baš te reči: “Volim te zato što si takva kakva si.” Potom bi mi masirala napete delove leđa ili bi me milovala po kosi. Shvatila sam da baš zbog nje nisam volela da me rođena majka dodiruje. Nisam volela da me bilo ko dodiruje izuzev ove dame. Kada bih se probudila posle ovih snova, osećala sam da ništa na ovom svetu ne može da mi naudi ako me ona čuva u svom srcu.

Uvek sam mislila da su ti snovi odraz mojih maštarija. Pošto sam pohađala katoliočku školu, čak sam pomislila da je ona možda bogorodica ili jedan od svetitelja koji su mi se stalno javljali. Učili su me da sve dobro potiče od njih. Jedno vreme sam čak mislila da je ona moja dobra vila, ali ni u najluđim snovima mi ne bi palo na pamet da pomislim da to stvorenje stvarno postoji.

“To nije bila Bogorodica, budalo jedna,” smejao se Emilito. “To je bila naša Nelida. I zaista je poklonila onaj nakit. Naći ćeš ga u kutiji ispod platforme u kućici na drvetu. Dobila ga je od svojih prethodnica; sada ga predaje tebi.”

“Hoćeš da kažeš da prsten sa opalom zaista postoji?” uzviknuh.

Emilito klimnu glavom. “Idi i sama se uveri. Nelida mi je rekla da ti kažem.”

Pre nego što je stigao da završi rečenicu, otrčala sam do kuhinje pa onda do prednjeg dela kuće. Rekordnom brzinom popela sam se na kućicu. Tamo sam, u svilenoj kutiji skrivenoj pod platformom našla izvanredan nakit. Prepoznala sam prsten sa opalom i zlatnu narukvicu; tu je bilo drugo prstenje, zlatni sat i dijamantska ogrlica. Izvadila sam zlatnu narukvicu sa srcem i stavila je na ruku, i po prvi put od kako je Klara otišla, osetih kako mi se oči pune suzama. Ali, to nisu bile suze samosažaljenja ili tuge već čiste radosti i ushićenosti. Sada sam bila potpuno sigurna da ta lepa dama nije postojala samo u mojim snovima.

Uzviknula sam Nelidino ime i zahvalila joj se najglasnije što sam mogla za sva njena dobra dela. Obećala sam joj da ću da se promenim, da ću biti drugačija i da ću raditi sve što mi Emilito kaže, pa ma šta to bilo, samo ako to znači da ću ponovo moći da je vidim i razgovaram sa njom.

Kada sam se spustila, zatekla sam Emilita kako stoji pored kuhinjskih vrata. Pkazala sam mu narukvicu i prstenje i pitala ga kako je moguće da sam isti nakit videla pre mnogo godina u snovima.

“Čarobnjaci su izuzetno tajanstvene osobe,” reče Emilito, “zato što skoro sve vreme postupaju tako što crpe energiju svog dvojnika. Nelida je sjajan prikradač (tragač). Ona se prikrada u snovima. Njena snaga je u toj meri jedinstvena da može da prenosi ne samo sebe već i stvari zajedno sa sobom. Na taj način te je posećivala. I zato se zove Abelar. Abelar za nas znači prikradač. A Grau znači snevač. Svi čarobnjaci u ovoj kući su ili snevači ili prikradači.”

“U čemu je razlika između njih Emilito?”

“Tragači planiraju i postupaju u skladu sa svojim planovima: oni izmišljaju i menjaju stvari bilo da su budni ili da sanjaju. Snevači postupaju bez bilo kakvog plana ili razmišljanja; skaču u ovozemaljsku stvarnost ili u stvarnost snova.”

“To mi je sve nerazumljivo, Emilito,” rekoh dok sam na svetlu razgledala prsten sa opalom.

“Ja te vodim da bi ti to postalo razumljivo,” odgovori Emilito, “A da bi mi u tom vođstvu pomogla, moraš da radiš ono što ti budem rekao. Sve što ti budem rekao, uradio ili te posavetovao je ili doslovna replika onoga što su mi moja dva učitelja govorila ili je nešto što je stvoreno po uzoru na ono što su mi govorili.”

Nagnuo se ka meni. “Možda nećeš verovati,” prošapta, “ali ti i ja smo u osnovi isti.”

“U kom smislu, Emilito?”

“I ti i ja smo pomalo ludi,” reče sa izuzetno ozbiljnim izrazom lica. “Dobro obrati pažnju i zapamti ovo. DA bi ti i ja bili mentalno zdravi, moramo da radimo kao mravi na svojoj ravnoteži, ne tela ili duha, već dvojnika.”

Nisam videla svrhu da se raspravljam s njim ni da se složim. Ali, pošto sam sela za kuhinjski sto, upitah ga: “Kako možemo da budemo sigurni da vodimo dvojnika u stanje ravnoteže?”

“Tako što će mo otvoriti kapije,” odgovori. “Prva kapija se nalazi na tabanu, kod korena palca.”

Posegao je rukom ispod stola i zgrabio moje levo stopalo i neverovatno brzim pokretom skinuo cipelu i čarapu. Potom je kažiprstom i palcem pritisnuo ispupčenje na mom nožnom palcu i zglob palca sa gornje strane stopala. Zavrištala sam jer sam osetila oštar bol a i iznenadio me je njegov postupak. Istrgnula sam nogu tako snažno da sam kolenom udarila u donju stranu stola. Ustala sam i počela da vičem,”Šta to kog vraga radiš?”

Ignorisao je moj ljutiti ispad i reče: “Ukazujem ti na kapije, kako nalaže pravilo. Zato dobro obrati pažnju.”

Ustao je i seo pored mene. “Druga kapija je područje koje uključuje listove i unutrašnju stranu kolena,” rekao je i sagnuo se da bi mi rukom prešao preko nogu. “Treća kapija se nalazi kod polnih organa i repne kosti.” Pre nego što sam mogla da se izmaknem, njegove tople šake su skliznule u predeo između mojih nogu i malo me podigle, čvrsto me stegnuvši.

Odgurnula sam ga ali me on zgrabi za krsta. “Četvrta kapija je najvažnija i to je predeo bubrega,” reče. Ne obazirući se na moje negodovanje, povuče me da ponovo sednem na klupu. Ruke su mu se pele uz moju kičmu. Izmakla sam se, ali sam ga, zbog Nelide, pustila da me dodiruje. “Peta tačka se nalazi između lopatica,” reče. “Šesta je pri korenu lobanje. Sedma je na temenu glave.” Da bi izdvojio ovu poslednju tačku, veoma snažno je spustio zglobove prstiju na samo teme moje glave.

Potom se vratio do svog dela stola i seo. “Ako su nam prvi ili drugi centar otvoreni, zračimo neku vrstu sile koja ljudima može da bude nepodnošljiva,” nastavio je da govori. “Nasuprot tome, u slučaju da treća i četvrta kapija nisu zatvorene koliko bi trebale da budu, zračimo neku silu koja je ljudima vrlo privlačna.”

Bila sam sigurna da su nastojnikovi donji centri širom otvoreni pošto mi je bio odvratan i nepodnošljiv kao malo ko u životu. Delimično zbog osećaja krivice zbog toga a delimično u šali, priznala sam mu da ja ljudima ne prirastam za srce baš tako lako. Uvek sam mislila da je to zbog toga što ne znam da se ponašam u društvu, što sam mislila da treba da nadoknadim tako što ću popuštati više nego se od mene očekuje.

“To je sasvim prirodno,” reče, složivši se sa mnom. “Celog života imaš delimično otvorene kapije u stopalima i listovima. Još jedna posledica toga što nsu ti donji centri otvoreni je to da imaš problema sa hodanjem.”

“Čekaj malo,” rekoh, “sve je u redu sa mojim hodanjem. Treniram borilačke veštine. Klara mi je rekla da se krećem lagano i graciozno.”

Na te moje reči on prasnu u smeh. “Možeš da treniraš šta god hoćeš,” odgovori, “ali ćeš noge ipak vuči. Vučeš noge kao neki deda.”

Emilito je bio gori od Klare. Ona se barem smejala sa mnom a ne meni. On nije imao ni najmanje saosećanja prema meni. Zadirkivao me je na način na koji starija deca zadirkuju mlađu, slabiju ili nezaštićenu decu.

“Nisi se uvredila, zar ne?” upita piljeći u mene.

“Ja uvređena? Taman posla.” Kiptela sam od besa.

“Dobro. Klara me je uveravala da si se putem rekapitulacije velikim delom oslobodila osećanja samosažaljenja i svesti o sopstvenoj važnosti. Rekapitulacijom svoga života, a posebno seksualnog, kapije su ti još više popustile. Taj zvuk, kao da ti se nešto para u potiljku, predstavlja trenutak kada ti se razdvaja desna i leva strana. To stvara prazninu upravo u sredini tela gde se energija uspinje do vrata, odnosno do mesta gde se taj zvuk čuje. Kada čuješ taj zvuk, znaj da tvoj dvojnik samo što se nije osvestio.”

“Šta da radim kada čujem taj zvuk?”

“To nije bitno jer nema puno stvari koje možemo da uradimo. Možemo ili da ostanemo da sedimo sa zatvorenim očima ili možemo da ustanemo i da se krećemo. Važno je to da smo svesni svog ograničenja jer nam fizičko telo kontroliše svest. Ali, kada bi smo uspeli da preokrenemo stvar tako da nam dvojnik kontroliše svest, mogli bi smo da uradimo gotovo sve što nam padne na pamet.” Ustade i krenu prema meni. “Slušaj me dobro, nećeš više pričati o stvarima na način na koji si to radila Klari i Nelidi,” reče. “Jedini način da upoznaš dvojnika je delanje. A jka govorim, zato što se tvoja prelazna faza još nije okončala.”

Uzeo me je za ruku i bez i jedne reči gotovo odvukao do zadnjeg dela kuće. Tu me je postavio ispod drveta, tako da mi teme glave bude desetak centimetara ispod jedne niske, debele grane. Reko mi je kako želi da vidi da li ću opet moći da projektujem svog dvojnika, ovog puta u stanju potpune svesnosti i to uz pomoć drveta.

Iskreno sam sumnjala u svoju sposobnost da bilo šta projektujem pa sam mu to i rekla. Ali, on je bio uporan u svom uverenju da ću ako upotrebim nameru, moj dvojnik izbiti iz mene i raširiti se izvan granica fizičkog tela.

“Šta tačno treba da radim?” upitah ga, u nadi da će mi pokazati postupak kao nalaže zakon čarobnjaka.

Rekao mi je da zatvorim oči i da se usredsedim na disanje. Pošto sam se opustila, trebalo je da namerom poteram energiju da poteče naviše sve dok ne dodirne najviše grane i to ut prisustvo osećaja koji koji je izašao iz kapije i dospeo u teme glave. Objasnio je da će mi to biti sasvim lako zato što će mi prijateljsko drvo pružiti podršku. Energija drveta će, objašnjavao je, stvoriti matricu po kojoj će se širiti moja svest.

Posle izvesnog perioda u kome sam se usredsređivala na disanje, osetila sam vibrirajuću energiju kako mi se uspinje uz leđa pokušavajući da se probije do temena glave. Tada se nešto otvorilo u meni. Svaki put kada bih udahnula, jedna linija bi se produžila do vrha drveta; a kada bih izdahnula, linija bi se ponovo vratila u moje telo. Osećaj da dosežem do vrha drveta je postajao jači sa svakim udisajem sve dok nisam iskreno verovala da mi se telo produžilo, da je postalo visoko i veliko koliko i drvo.

U jednom trenutku, obuzelo me je neko duboko osećanje naklonosti i poistovećenosti sa drvetom; baš u tom momentu nešto mi je jurnulo uz kičmu i izletelo kroz glavu i našla sam se na vrhu drveta sa pogledom na svet. Ovaj osećaj je trajao samo jedan kratak tren, jer se raspršio pod uticajem nastojnikovog glasa koji mi je naređivao da siđem i ponovo uplovim u svoje telo. Osetila sam nešto kao vodopad, kao neko penušanje koje teče naniže, ulazi kroz teme i puni mi telo poznatom toplotom.

“Ne bi ti se dopalo da ostaneš predugo stopljena sa drvetom,” rekao mi je kada sam otvorila oči.

Imala sam neobuzdanu želju da zagrlim drvo, ali me je nastojnik povukao za ruku do jednog velikog kamena gde smo seli. Objasnio je da se uz pomoć spoljašnje sile, u ovom slučaju stapanje moje svesti sa drvetom, dvojnik može lako da se proširi. Međutim, baš zato što je to tako lako, rizikujemo da ostanemo predugo stopljeni sa drvetom, i u tom slučaju bismo mogli da iscrpimo vitalnu energiju drveta, energiju koja mu je potrebna da ostane zdravo i snažno. A može da se deso da ostavimo deo sopstvene energije i da se tako emotivno vežemo za drvo.

“Čovek može da stopi sa bilo čim,” objašnjavao mi je. “Ako je ta stvar ili osoba sa kojom se stapaš jaka, tvoja energija će se povećati, kao što je bio slučaj kada si se stapala sa magom Manfredom (Manfred: pas koji je živeo sa čarobnjacima, prim.prev.). Ali, ako je slab i bolestan, kloni ga se. U svakom slučaju, moraš obazrivo da vežbaš, jer kao i sve ostalo, to je mač sa dve oštrice. Spoljašnja energija se razlikuje od naše i često joj je suprostavljena.”

Slušala sam pažljivo sve što mi je nastojnik govorio. Jedna stvar se izdvajala od ostalih.

“Kaži mi Emilito, zašto si Manfreda nazvao magom?”

“Na taj način potvrđujemo njegovu jedinstvenost. Manfred za nas ne može da predstavlja ništa sem maga. On je više od čarobnjaka. Bio bi čarobnjak kada bi živeo sa svojom vrstom. On živi sa ljudima i ravnopravan je sa njima. Samo izuzetno vešt mag može da ostvari takav poduhvat.”

“Upitala sam ga da li ću ikada opet videti Manfreda; nastojnik je stavio svoj kažiprst na usne tako prenaglašeno da sam ućutala i nisam ga terala da mi odgovori.

Podigao je jednu grančicu i nacrtao ovalni oblik na zemlji. Potom je dodao horizontalnu liniju koja ga po sredini preseca. Pokazao mi je te dve polutke i objasnio da je dvojnik podeljen na gornji i donji deo, što je kod fizičkog tela približno odgovarajuće stomaku i plućnim otvorima. Dve različite struje energije kruže ovim delovima. U donjem delu kruži prvobitna energija koju smo posedovali još u majčinoj utrobi. U gornjem delu cirkuliše energija misli. Ova energija ulazi u telo sa prvim udisajem pri rođenju. Rekao je da se energija misli povećava iskustvom i uzdiže do glave. Prvobitna energija tone u područje genitalija. Obično su u životu ove dve energije razdvojene u dvojniku, prouzrokujući slabost i neravnotežu u fizičkom telu.

Nacrtao je još jednu liniju, ovoga puta kroz središte eliptičnog oblika, deleći je po dužini na dva dela, koja, tvrdio je, odgovaraju desnoj i levoj strani tela. Ove dve strane takođe imaju dva specifična obrasca kruženja energije. U desnom delu, energija kruži nagore, do prednjeg dvojnikovog dela, i naniže na njegov zadnji deo. Na levoj strani, energija kruži nadole do prednjeg dela i nagore do zadnjeg.

Objasnio je da mnogi ljudi čine grešku kada pokušavaju da pronađu dvojnika primenjuju pravila koja se odnose na fizičko telo, trenirajući ga kao da je sačinjen od kostiju i mišića. Uveravao me je da ne postoji način da dvojnik bude čio tako što će mo raditi fizičke vežbe.

“Najlakši način da se ovo pitanje reši je da se ove stvari razdvoje,” objasnio je nastojnik. “Jedino kada se nepovratno razdvoje, svest može da teče od jedne ka drugoj. To je ono što čarobnjaci rade. Oni mogu da se oslobode gluposti kao što su rituali, bajanja i različite tehnike disanja po kojima treba da budu prepoznatljivi.”

“Ali, šta je sa disanjem i magijskim pokretima kojima me je Klara naučila. Jesu li i oni glupost?”

“Ne, nisu. Ona te je učila samo onim stvarima koje će ti pomoći da razdvojiš telo od dvojnika. Stoga su oni korisni za postizanje našeg cilja.”

Rekao je kako je možda najveća ljudska greška verovati da zdravlje i blagostanje spada u domen telesnog, kada u suštini, kontrola našeg života spada u domen dvojnika. Ova greška vuče korene iz činjenice da telo kontroliše našu svest. Dodao je da naša svest obično počiva na energiji koja kruži desnom stranom dvojnika, što ima za posledicu sposobnost da mislimo i rezonujemo i da budemo uspešni u izlaženju na kraj kako sa idejama, tako i sa ljudima. Ponekad igrom slučaja, ali češće kao rezultat vežbe, svest može da se prenese na energiju koja kruži levom stranom dvojnika, što ima za posledicu ponašanje koje ne pogoduje intelektualnim traganjima ili odnosima sa ljudima.

“Kada se svest čvrsto premesti na levu stranu dvojnika, dvojnik se vizualizuje i pojavi,” nastavio je sa objašnjavanjem, “i čovek je u stanju da izvodi nezamislive poduhvate. Ovo ne bi trebalo da nas iznenađuje, jer je dvojnik naš izvor energije. Fizičko telo je samo rezervoar u kome se čuva energija.”

Pitala sam ga da li postoje ljudi koji mogu da svesno usredsrede svest na obe dvojnikove strane.

Potvrdno je klimnuo glavom. “Čarobnjaci mogu to da urade,” odgovorio je. “Kada budeš mogla da to uradiš, bićeš i sama čarobnica.”

Rekao je da neki ljudi mogu da prebacuju svest na desnu i levu stranu dvojnika, pošto su uspešno izveli apstraktni let, prostom manipulacijom svoga daha. Takvi ljudi mogu da upražnjavaju magiju ili borilačke veštine sa istom spremnošću kojom mogu da manipulišu zamršenim akademskim tvorevinama. Naglasio je kako je potreba da se svest prebaci na levu stranu zamka koja je nesrazmerno ubitačnija od izazova ovozemaljskog života, baš zbog tajne i snage koja je njen sastavni deo.

“Naša istinska nada leži u središtu,” reče dodirujući mi čelo i središte grudi, jer u zidu koji razdvaja dve strane dvojnika postoje skrivena vrata koja vode u treću, tanku, tajnu pregradu. Tek kada se ta vrata otvore čovek može da doživi istinsku slobodu.”

Zgrabio me je za ruku i gurnuo sa kamena. “Tvoja prelazna faza je takoreći na izmaku,” reče, požurujući me da uđem u kuću. “Nema više vremena za objašnjavanja. Ostavićemo prelaznu fazu za sobom – ima sve da se trese. Hajdemo u moju sobu.”

Ukočila sam se. Više mi nije bilo samo nelagodno već sam i osećala da mi preti opasnost. Ma koliko Emilito bio veliki osobenjak i bez obzira na to koliko je pričao o eteričnom dvojniku, on je ipak bio muškarac a isuviše sam se živo sećala trenutka kada me je u kuhinji njegova ruka ščepala za polni organ. Znala sam da to nije bio bezlični dodir samo radi demonstracije. Jasno sam osetila požudu u njegovom dodiru.

Nastojnik je piljio u mene svojim hladnim pogledom. “Šta kog vraga hoćeš da kažeš time da si osetila požudu u mom dodiru?”

Nisam mogla ništa da kažem pa sam i ja piljila u njega širom otvorenih usta. Doslovno je izgovorio svaku mooju misao. Talas stida mi je prošao telom, zajedno sa hladnom jezom koja se raširila svuda po njemu. Bulaznila sam neke neuverljive reči izvinjenja. Rekla sam mu da sam nekada maštala da sam toliko lepa da sam svim muškarcima neodoljiva.

“Rekapitulacija podrazumeva da se sve to uništi,” rekao je. “Nisi temeljno izvršila taj zadatak. To je nesumnjivo razlog zbog koga si doživela krah pokušavajući da izvedeš prelazak čarobnjaka.”

Okrenuo se i otišao u suprotnom pravcu od kuće.

“Još nije vreme da ti pokažem ono što sam imao na umu,” rekao je. “Ne. Potrebno je još puno da radiš da bi se iskupila za svoj postupak. A od sada ćeš morati da budeš dvostruko obazrivija; moraćeš dvostruko više da se trudiš, jer ne možeš više sebi da dozvoliš ni jednu grešku.”

Diamond je napisala



Evo sličica: Na prvoj je Karlos kada je diplomirao na Kalifornijskom fakultetu 1959. god. A na drugoj ga vidimo u društvu jedne bliske prijateljice (Džoane)…



Ipak, smatram da slike nisu bitne. Bitna stvar je kako smo procenili sve što smo do sada u životu doživeli (rekapitulacija).Pogrešna procena čoveka vodi u smrt, kao što je to slučaj već mnogo hiljada godina.

Osim sopstvene resenosti,nista drugo nam nije potrebno.

* * *

Slava duhu koji spoji nas;
jer nas zivot samo su figure.
Mimo naseg stvarnog dana ure
sitnokrake promicu u kas.

Mi ne znamo gde smo,i u trenu
puki odnos vodi nas u cin.
To antena oseca antenu,
pustos nosi zamor njin...

Cisti napon.O,muziko sila !
Delanjem je postedjena bila
svake smetnje tvoja vecna tvar.

A seljakov trud i briga,sve to
gde se zetva premece u leto
ne doseze.Zemljin to je dar.


Rajner Marija Rilke

STALKER (citat)
Ipak, smatram da slike nisu bitne. Bitna stvar je kako smo procenili sve što smo do sada u životu doživeli (rekapitulacija).Pogrešna procena čoveka vodi u smrt, kao što je to slučaj već mnogo hiljada godina.

...naravno da slicice nisu bitne,pa ni ovaj par od svega nekoliko objavljenih kako sam napisala.

Navodjenje ovog primjera o fotografijama je u stvari bio pokusaj da ukazem na moc,prisutnost duha kod ljudi (kako sam ja dozivjela) koji slijede ovaj put, uopste koji namjeravaju slobodu kao sto je Kastaneda namjeravao i iskreno se 'raspisali' o svojim iskustvima poslije gwydionovog trazenja verifikacija.I koliko ljudi razmislja o ovom sto se pise a o iskustvima da ne govorim.

No,ovo je moj nacin povezivanja i sad mi je jasno da sam pogresno mislila da cu biti shvacena. Mozda sam opet trebala staviti ovaj smajl (8)) da se zna da ima jos nesto.

STALKER,veoma cijenim tvoj trud a i svih koji su pisali o vlastitim iskustvima i sto si ozivio pricu o 'Kastanedi' koja je jedno vrijeme bila"na cekanju".

Namera iz zadnjeg Stalkerovog citata Taise Abelar pokazala se u praksi:
Tek kada sam potpuno prepustio energetskom dvojniku resenje jednog izuzetno komplikovanog problema,problem je efikasno i brzo resen!
Potrebno je sa potpunom ravnodusnoscu okrenuti se nekoj sasvim drugoj stvari kako bi "pustili" dvojnika da problem resi.
Razmisljanje o resenju problema odlaze resenje istog sve do onog trenutka dok ne uspemo da u potpunosti niti malo mislimo o tome...
Uverite se,ovo je iz iskustva...
Procitajte jos jednom pazljivo zlata vredan citat iz knjige Taise Abelar koji je postovao Stalker...

Potvrdjujem istinitosti ovog citata koji sam takodje proverio u praksi. Ali nam to otvara i jedno znacajno pitanje. Razmisljati ili ne. ocigledno postoje dve stuje na forumu.

Jedna kojoj su dovoljni magiski pokreti i rekapitulacija bez nekog dubljeg intelektualiziranja.

I oni koji misle da praktikovanje pokreta samo razmrdava energetske blokove, a pravi rad nastaje kroz razmisljanje (po meni neophodan deo rekapitulacije)

Kada intelektualiziramo svojim umom dovoljno dugo on posle izvesnog vremena naravno dolazi u corsokak (jer je koren samovaznosti i samozaljenja) i ulazimo u stanje da u potpunosti niti malo mislimo o tome...

Taj period razmisljanja je naporan i kvalitetan deo jer nam omogucava da saznamo gomilu korisnih informacija a zahteva vestinu prikradanja. Zahteva i visok stepen svesnosti o ovde i sada. Naravno dolazak na mesto unutanje tisine je relativno brzi ili sporiji u zavisnosti od stepena racionalnosti licnosti. Onima racionalnijima je monogo teze. Ali je i njihov trofej veci.


Na mesto gde prestaju misli mozemo doci na dva nacina. Ali je to bitno razlicito ako u to stanje dolazimo kroz praktikovanje nekakvog rituala.. Jer saznanje na intelekatualnom nivou kroz razmisljanje je ipak nase prakticno iskustvo ali samo na intelektualnom nivou te je potrebno sprovesti to iskustvo i na materijalnu ravan kako bi testirali svoju teoriju i to postalo prakticno i upotrebljivo znanje.

Nastupila je zaista nova era ratnika.Ratnici vise ne idu u sume (osim ponekad naravno) nego su potpuno uklopljeni u sva drustvena desavanja.I oni moraju da zaradjuju za zivot,da rade...Obuka im ide nekako uzput.To su okolnosti znatno teze od onih koje su imali carobnjaci iz vremena Kastanedinog poducavanja od strane Don Huana.
Medjutim,izgleda da se Duh postarao i izmenio mnoge stvari povodom toga tako da je sada lakse biti ratnik u gradu.
Najsenzacionalnija stvar od koje mi je zastao dah iz prethodnog prevoda bilo je objavljivanje Kastanedinog zadatka da treba pomeriti skupnu tacku Zemlje.Ako vam kazem da je najveci podvig pomeriti sopstvenu skupnu tacku ili skupnu tacku nekog coveka ili zene, takav jedan podvig izgleda kao da mrav treba da pomeri dvadesetospratnicu.
Ali Duh kada nesto dozvoli da se uradi onda i obezbedjuje sredstva.
Tako da ratnik toliko lako pomera skupnu tacku da je njemu to krajnje jednostavno (u stvari Duh mu je lako pomera) pa sto onda nebi i Zemljinu skupnu tacku.
Moje licno misljenje je da je taj zadatak vec i odradjen ali da ce trebati da se jos malo pomeri skupna tacka Zemlje.A ONDA ZBOGOM LETACI!
Na nivou namere stvari vec funkcionisu drugacije nego ranije ali o tome ne bih sada pisao...

Moram da priznam, da me Stalkerov prevod Toresa potakao da radim vežbu stalkinga koju sam dugo izbegavao:

Ovu iz 4.) SVESNOST SMRTI :



Mislim da je ta vežba idealna za ulazak u svet stalkinga (prikradanja samima sebi i “zaustavljanja sveta”). Nije dovoljno napraviti je samo jednom - to je proces. Uz nju idu i druge "alatke" kao tenzegritet i pisanje dnevnika navigacije (zapisivanje svojih uvida koji prate ovu vežbu, odvajanje glasa unutrašnjeg vidovnjaka od glasa flajerskog uma, premisljanje strategija, šta deluje a šta ne deluje itd.).

Ne preterujte. Na kapiju beskraja se ne lupa, ni ne udara nogom, nego istrajno kuca.

Odnos prema smrti ključan je za razumevanje Kastanedinog "nahualizma" i način da se "načne duh".




Mislim da je jasno na kakve bajke tu Karlos misli ...

Na koje?

Misli na bajke koje čoveka uveravaju da je besmrtno biće i tako ga uspavljuju. Besmrtan u smislu da će individua (duša) nastaviti da večno postoji u nekakvoj formi.

Da li si uradila onu Karlosovu vežbu? Da li ti utiče na snove? Meni da.

...ne mislim da treba forsirati ovakve price jer mogu izazvati konta efekt, tj.odbojnost i nekako mi 'mirisu' na stare vidovnjake.
I da li to znaci da na ovu listu treba staviti i planet Zemlju koju volimo i poslati u smrt,(ili ljude treba odvojiti (?)) za koju don Huan kaze;

Ovo divno bice koje je zivo u svim svojim najskrivenijim djelicima i koje razumije svako osjecanje,umirilo me,izlijecilo moj bol i kad sam konacno potpuno shvatio da ga volim,naucilo me da budem slobodan.

Bez ljubavi kao uporista u univerzumu ne moze doci po pomjeranja >niceg<, skupne tacke... do pomjeranja prema Slobodi.
btw...vjerujem samo ono sto je Kastaneda napisao i sto je objavljeno za vrijeme njegovog bivstvovanja u ovoj realnosti,mada to Tores dobro 'prati',osim....

Slazem se da je ovo senzacionalno. Pitam se da li bi ovo mogli povezati sa najavom kasiopejaca o dolasku jednog vala kao granicnika izmedju realiteta i denziteta i koji ce proizvesti nagli skok u svjesnosti kako mnogih ljudskih bica tako i same planete, tj. preseljenje na jedan visi nivo postojanja.



Nebih da me neko pogresno shvati ili da se nadje uvrijedjen a isto bih rekao i da se radi o pravoslavnoj, protestanskoj ili bilo kojoj drugoj crkvi...o islamu da ne pricam ali zaista, sta mu znaci ovo: usao u katolicku crkvu, uzeo malo svete vodice i prekrstio se... . A pogotovo ovo da je katolicka crkva vijekovima carobnjacima sluzila kao utociste... ne kontam...barem mi na ovom forumu znamo da su SVE religije nametnute bas od strane tih letaca/reptila radi kontrole i manipulisanja nad ljudskim bicima. Ne razumijem kako je to katolicka crkva sluzila carobnjacima kao utociste, ima li neko ideju?

Postoji tema koja do sada nije spomenuta : Moranje da se veruje.

Moranje da se veruje nema ništa zajedničko sa religijskim ulagivačkim prepuštanjem u cilju dobijanja nagrade (večan život, možda ? Malo li je ?) Baš kao što je rečeno, moranje da se veruje predstavlja izraz ratnikove najdublje sklonosti. Kao ratnik mi samostalno, bez očekivanja nagrade, donosimo odluku da verujemo jer druga opcija nas lišava našeg, potencijalnog, magičnog nasleđa. Mi moramo da verujemo da je svet nešto dijametralno suprotno od onoga što nam serviraju od dana rođenja, kroz proces našeg kvazi obrazovanja i sistema socijalnog učvršćenja skupne tačke na (uvek) istoj poziciji. Sve drugo vređa našu inteligenciju.

To je naša intimna odluka. Bez nje nema ništa od ushićenja. I zanosa.

Uključimo TV. Bilo koji program. Nećemo naći ni trag od Duhovnosti. Da li nam je ikada iko, od naših bezbroj učitelja i vođa od osnovne škole pa nadalje, rekao išta o skupnoj tački ? Da li smo u bilo kojim novinama pročitali išta o tome da je cela naša subjektivna realnost samo posledica utvrđenosti skupne tačke na jednom položaju koga održavamo mi sami svojim beskrajnim unutrašnjim dijalogom uz (malu) pomoć 5-6 milijardi naših sapatnika ? Da je ovaj svet na aveniji svesti a mi zaustavljeni na svom putu i bačeni u lance ? Naravno da ne. Ali zato ćemo čuti sve o tome kako da ojačamo naš ego i svoju skupnu tačku zauvek betoniramo (zašto mi na pamet padoše naši prijatelji letači ?). Zato ćemo čuti sve o tome kako treba da postanemo jaki. I pametni. I bogati. Kako da porazimo svoje neprijatelje. Kako da slavimo idiote i divimo se kreaturama. A ako to ne umemo ili ne smemo ? Onda da hrišćanski cvilimo. Ili plačemo. I obavezno okrenimo drugi obraz. A ako su drugi baš toliko jači od nas, budimo pragmatični: uživajmo dok nas siluju.

Postoji li za nas kao ratnika drugog izbora osim gajenja osećanja da svet nije onakav kakvim nam ga predstavljaju ljudi ukorenjeni u letački sistem navika. Ljudi surovo dresirani od rođenja, ljudi koji nas 24 časa dnevno vuku na dno.

Naši učitelji. Naši roditelji. Naše ljubavi. Najčešće, nažalost, i mi sami.

Moranje da verujemo isključuje i pitanje da li je Ca.Ca. u svojim knjigama iznosio istinu ili je samo punio džepove skupo prodavaući opsenu i šarenu lažu nedoraslim dečacima (i devojčicama). Suviše su nas naši debilni učitelji i vođe ponizili da bi nam, u krajnjem slučaju, bilo bitno da li je Huan Matus stvarno postojao. Kao što je rečeno, ako i nije postojao trebalo ga je izmisliti. On, neko drugi ili nešto drugo (mi sami ?) može postati provodnik duha, prazna cev kroz koju beskraj odzvanja. Kao ratnici moramo da negujemo tu veru ili smo izgubljeni i pridružićemo se svetu sitnih mučitelja za ceo život. Moramo da verujemo, kao što je rečeno, da je svet oko nas beskrajno složeniji nego što možemo i da pretpostavimo u našim najluđim snovima. Uostalom, u to se svako iole inteligentan može uveriti samo posmatranjem. Osim naših učitelja i vođa, naravno. Ako nam već diktiraju osnovne elemente socijalnog života barem da naš unutrašnji svet ostane nezagađen njihovim prisustvom. Treba li mnogo pameti pa videti da prisutnost, svuda oko nas, onoga što Kreacionisti zovu ”Inteligentni Scenario” predstavlja dejstvo duha, namere, asptraktnog ? Treba li mnogo pameti pa shvatiti da su oko nas (i u nama) na delu savršeno inteligentni procesi, da naši učitelji i vođe koji su nas celi život učili da postoje samo živa i neživa materija a da je čovek (oni sami ?) nastao od majmuna, ne znaju šta govore ?

Ili smo, možda ipak, samo plod slučaja slepih i nesvesnih prirodnih procesa i malo elektriciteta u primordijalnoj supi ?

Odgovorite sami.

Umetnost opstanka za one koji se trude da žive kao ratnici jeste nalaženje (fine) ravnoteže između našeg socijalnog života i unutrašnjeg sistema verovanja. Ono što nam Ca.Ca. sve vreme govori jeste da smo mi socijalna bića i da naš život kao ratnika podrazumeva sukob na bojištima koja nismo mi odabrali, protivnike čije prljave metode borbe upoznajemo na bolni način i rat po pravilima koja nam se ne dopadaju a čije otkrivanje skupo plaćamo. Pa ipak, baš zato i nema lepše prilike za naš razvoj. Kao ratnik sve moramo da doživljavamo kao izazov a osećaj da bi se mnogo bolje snašli u pustinji Sonori nego u tramvaju na putu do posla je, naravno, instalacija naših prijatelja letača. Uostalom, čak i da možemo da pobegnemo sa mesta gde smo (sa razlogom) usađeni, ceo naš svet ćemo, ionako, vući sa nama u našim glavama (Osho Raineesh). Kao što je rečeno, ratnik od papira je bezgrešan u savršenim uslovima a mi smo daleko od savršenih uslova. Pa ipak, u tome je i cela zabava. Kao ratnik se sa svojim problemima ne suočavamo na način prosečnog čoveka sa ulice. Da, imamo porodice, poslove, pragmatične probleme koje treba rešavati brzo. Nepoznati ljudi (naše vođe i učitelji) nas stalno teraju da vodimo njihove ratove. Živimo u okruženju koje zanima samo opsesivno bavljenje poznatim. Imamo probleme sa novcem, zdravljem, svaki dan doživljavamo nove udarce. Šta da radimo ? Ili bolje pitanje je šta bi ratnik mogao da uradi ? Kao ratnik imamo na raspolaganju kontrolisanu ludost kao (jedini ?) način ophođenja sa ljudima i kao delotvoran način čuvanja energije. Znači, treba da živimo svoj život na način vrhunskog glumca koji se tako uživeo u svoju ulogu da je i zaboravio da je to samo uloga. Sve dok ne prestane da postoji onaj ko glumi i ostane samo gluma (Osho). Dakle, vučemo, dahćemo, guramo se u prevozu, grebemo se, udaramo i bilo ko sa strane bi pomislio da smo isti kao i svi drugi. Jedino što nas izdvaja od ostatka tužne gomile letačevih robova jeste da kontrolišemo ludilo našeg života i sve doživljavamo kao igru. Ali samo ako se ponašamo kao ratnici.

A boli nas iznutra. Od bola nam nema bežanja. On je začin moranja da se veruje.

To je ono (i ne samo to) što učenje Ca.Ca. odvaja od bilo čega drugog ikada stavljenog na papir i zbog čega je superiorno u odnosu na bezbrojna beskrvna moralna učenja egoističnih sveštenika starih i novih religija. Ovde skupljene istine ne traže od ratnika da ih brani po svaku cenu. U stvari, moranje da verujemo ne podrazumeva nikakvo branjenje prihvaćenih ideja. Da li će neko drugi deliti naše poglede na svet ne znači ništa. Kao što nema uvrede ni učenju ni onima koji su ga usvojili ako neko drugi smatra da je u pitanju potpuna budalaština. Ratnički sistem upravo oslobađa čoveka koji ga praktikuje teškog balasta đubreta koje je, kako je rečeno, energetsko telo prikupilo za sve ove godine vucaranja po svetu. Ovde nema moralisanja, jer je koncept dobrog i lošeg samo letačeva podvala ljudskoj socijalizaciji. Postoji samo energija i naše evoluciono pravo da je, kao ratnik, besprekorno koristimo. Imamo samo svoj život da ga živimo strpljivo, ljubazno, nemilosrdno i prepredeno. I moramo da verujemo da nam je to sasvim dovoljno da sakupimo potrebnu energiju. Kao ratnik biramo da budemo bezlični ne bi li odslikali prazninu u kojoj se krećemo ceo naš život. I nosimo svoju bol, kakva god ona bila. Isto kao i ljubav. Jer, nema bezličnosti i apstrakcije bez sposobnosti da osećamo punim plućima i da volimo.

Eto problema za pripadnike ostalih religiskih pokreta i crkvi koji nemaju izbora nego da bezličnost i nemilosrdnost tumače kao surovost. A to su isti oni koji su (ili bi) u ime svog učenja i histerične odbrane svake reči verovanja izvršili ludačka i surova dela nasilja prema drugim ljudima. Ovo teško mogu da shvate (a još manje da prihvate), na veliku radost svojih letećih gospodara.

I na ratnikovu (našu?) totalnu ravnodušnost.

(Kratka digresija: sve vreme govorimo o pogrešnom čoveku. Kada kažemo Ca.Ca. u stvari, mislimo na Huana Matusa. On je taj koji je bezličan, apstraktan, on je taj koji besprekorno sledi planove duha jer je sebe ispraznio do nivoa da glas duha može da se čuje i da se ispoljava kroz njegove postupke. Ca.Ca. je dugo vremena (sve vreme?) bio običan klovn čiji su nas postupci i glupa pitanja uvek iznova iritirali. Ali, naravno, tajna je u tome da sa njim možemo da se poistovetimo a njegove gluposti su nam bliske jer su ljudske, naše (setimo se njegove izbezumljenosti kad ga je H.M. ubedio da mu je kojot ukrao cigarete u planini). Ukratko, kad je i on, takav, došao tako daleko onda, nadamo se u potaji, i za nas ima šanse. Sa H.M. nema zezanja, on je kao strana, nepoznata životinja. Hladan, opasan, nepredvidljiv i bezličan. Sa njim nema poistovećenja, suviše je daleko a njegovo ogledalo samorefleksije je bez odraza. Njemu možemo samo da se divimo jer je on živi mit koji oličava Pravilo. Sa druge strane, setimo ga se pre nego što je doživeo alhemičarski prelaz iz olova u najfinije zlato. Bio je možda i gori od Ca.Ca. (da li i od nas ?) Jedno, iz gomile dece koja ližu ostavljene tanjire po restoranima. Jedna, iz bezbrojnog krda šnicli za letače. A šta reći za Hulijana, manijakalnog sladostrasnika ?

Bože, možda stvarno ima malčice nade i za nas).

Ipak, da li je realno da se to može odraditi ? Da li stvarno možemo da se u svakom trenutku naših glupih života pridržavamo ratnikovog načina besprekornih i preciznih postupaka i misli ? Da li mi, jadni kakvi smo, tašti, zli, pokvareni, upleteni do grla u sve poroke, možemo da prevaziđemo naše jadno nasleđe i od bednog komada mesa sa letačevog tanjira bezobrazno pređemo sve granice i ponovo otkrijemo našu pravu prirodu i ponovo se setimo onog zaboravljenog: da smo fluidni i beskrajni ?

Ne znam. Možda i možemo. Najverovatnije da je to (skoro) nemoguće.

Tu leži tajna moranja da verujemo. Rečeno je da bez Naguala nema igre. U redu. Rečeno je da bez Pravila ne postoji način da se naša jadna ljudska svest oslobodi. Budimo realni. Ima li šanse da će se pojaviti Ca.Ca. ili Florinda (bilo koja) i otkriti nam sve zamršenosti druge (ili ko zna koje) pažnje ? Mala je šansa da će se baš za nas pojaviti “donosilac Pravila za bezube Naguale sa brdovitog Balkana“. Dobro. Šta nam onda preostaje? Moramo da verujemo da nam nije potrebno ništa jer već sve imamo. Da ne treba da gomilamo nova znanja već, obrnuto, da se otresemo starih gluposti. Da postanemo laki, besprekorni. Da budemo raspoloživi i neraspoloživi na različitom delu puta. Da smo u kontroli i disciplini. Da proračunavamo vreme. Da raspolažemo voljom. Da doživimo nameru. Da nam je dovoljan i najmanji nagoveštaj (a njega smo već dobili u silnim Ca.Ca. knjigama) ne bi li pomerili skupnu tačku i krenuli u jedan kontrolisani proces štednje energije.

(Još kraća digresija: A kada nam se, neprijatno iznenađeni promenom naših stavova, pokažu naši porobljivači - letači ? Ne brinimo se. Oni nam ne mogu stvarno nauditi. Barem ne više nego što su nam do sada sjebali život. Oni su obični kreštavi slepi miševi koji mnogo laprdaju. Ne dozvolimo da uživaju u tome što će nas oterati u ludilo i zato ne obraćajmo pažnju na te klovnove i nipošto ne dozvolimo da postanemo opsednuti njima. Uostalom, da li se njihove gadne face stvarno mnogo razlikuju od gadnih faca naših učitelja i vođa, ljudi koji nas terorišu ceo naš život i ispunjavaju ga strahom i užasom ?

I, da. Skoncentrišimo se intenzivno na područje 2.5 cm ispod pupka).

Imamo li neki drugi izbor?

Biti bezličan i apstraktan znači da umesto naših smušenih i haotičnih planova prihvatamo planove duha. Naravno, prvo moramo sebe načiniti sposobnim da ga uopšte i čujemo. Kao prosečni, isceđeni ljudi mi za to nemamo energije jer nas je naš prosečni život koji vodimo svaki dan rastegao do krajnjih granica izdržljivosti i isisao nam, uz obilatu pomoć gladnih vrištavaca, svu raspoloživu energiju ne ostavivši nam ni grama (mililitra, zrnca) viška. Kako onda da odvojimo malo energije za bilo šta drugo osim za beskrajno manipulisanje socijalnim miljeom ?

Višak energije možemo napraviti na sledeći način:

- ukidanjem pogubnih i nepotrebnih navika koje su nam vezale najveći deo energije tako što ćemo tragati po sebi a druge ljude tretirati isključivo kroz kontrolisanu ludost,
- preraspodelom postojeće, neravnomerno raspoređene, energije tako što ćemo raditi Tenzegritetske pokrete i
- vraćanjem u naše energetsko telo energije koju smo utrošili u procesu interakcije sa drugim ljudima (i ne samo ljudima) tako što ćemo rekapitulirati svoj život.

(Najkraća digresija: Šta je zajedničko Ca.Ca., H.M., Hulijanu, Pablitu, Henaru, Carol Tigs, Josefini, La Gordi, … ?

I SVIM drugim fantazmagoričnim likovima iz bajke koju je Ca.Ca. napisao za odrasle ?

Svi ovi likovi su imali energije kao da su ATOMSKE CENTRALE. Vrlo loša vest za nas energetski ispijene. A mi možemo samo da ih mrzimo).

Moramo da verujemo da možemo da povratimo, održimo i uvećamo svoju energiju. Nema nam spoljnog priključka za dobijanje besplatne energije bez uloženog napora.

A možda i ima ?

(Poslednja digresija: A do duhovnosti je lako doći. Ca.Ca. nam je rekao i kako. Samo se treba setiti da će svi ljudi koje volimo, naši najdraži (pa i mi sami) jednog dana umreti odlukom na koju ne možemo da utičemo, u terminu i redosledu o kome ne znamo ništa).

Dosta za danas.

Nahual Sebastian je imao utočište u crkvi kao zvonar. Izazivač smrti je čak godinama vizualizovao katedralu u Tuli i stvorio svoju realnost oko nje.

Ali jedno je spolja poštovati običaje i disciplinu, a drugo prihvatati dogmu. Don Huan se često sprdao s kršćanskim dogmama.
____________________________
Drugi prsten moći:
"Sveštenici i kaluđerice mogli bi biti veliki čarobnjaci i leteti kad bi im samo neko rekao da to mogu. "

Setio sam se tada koliko su se moj otac i deda divili meksičkoj revoluciji. Najviše ih je zadivio pokušaj da se potpuno iskoreni sveštenstvo. Moj otac je nasle-dio to divljenje od svog oca, a ja od njih obojice. To nam je bila još jedna srodna nit. Jedna od prvih stvari koje je don Huan poljuljao u mojoj ličnosti bila je ta nit.
Jednom prilikom sam don Huanu kazao nešto što sam čuo bezbroj puta u životu, ali tako kao da izražavam svoje mišljenje, da se najmilije lukavstvo Crkve sastoji u tome da nas zadrži u neznanju. Na don Huanovom licu pojavio se veoma ozbiljan izraz. Činilo se da su ga moje reci duboko kosnule. Pomislih tog časa na stoleća eksploatacije kojoj su Indijanci bili podvrgnuti.
»Gadovi jedni«, reče on. »Zadržali su me u neznanju ali i tebe isto tako.«
Shvatio sam odmah njegovu ironiju i obojica se na-smejasmo. U stvari, nikada nisam o tome razmišljao. Nisam u to verovao, ali nisam došao ni do kakvog drugog zaključka. Pričao sam don Huanu o svom dedi i ocu i o tome kako su, kao liberali, gledali na religiju.
»Nije važno šta bilo ko drugi kaže ili čini«, rekao je. »Ti moraš da budeš besprekoran. Borba se vodi upravo ovde, u ovim grudima.«
Blago me potapšao po grudima.
»Kad bi se tvoj deda i otac trudili da postanu besprekorni ratnici«, produži don Huan, »ne bi imali vremena za sitne zađevice. Potrebni su nam sve vreme i sva snaga kojima raspolažemo da bismo pobedili glupost u sebi. I to je u stvari važno. Ništa od toga što su tvoj otac i deda govorili o crkvi nije ih usrećilo. Međutim, ako postaneš besprekoran, steći ćeš snagu, mladost i moć. Prema tome, treba da načiniš mudar izbor.«
__________________________
Odvojena stvarnost:
"Život koji vi drugari vodite nije nikakav život. Ne poznajete sreću koja dolazi od slobodnog delovanja. Nemate zaštitnika!"
"Kako to misliš?" Genaro odvrati sa indignacijom. "Naravno da imamo. Naš Gospod Isus Krist i naša Majka Devica, i mala Devica od Guadalupea. Zar nisu to naši zaštitnici?"
"Lepe li gomile zaštitnika!" reče posprdno don Huan. "Da li su te naučili boljem načinu života?"
"To je zato jer ih ljudi ne slušaju," pobuni se Genaro, "i samo slušaju đavola."
"Da su bili pravi zaštitnici, prisilili bi te da ih slušaš," reče don Huan.
____________
"Kada je čovek pao na kolena, postao je šupak kakav je danas."

Kako se Isus uklapa u sve to? Ili Buda?
To su ideali. Suviše veliki, suviše gigantski da bi bili stvarni. Oni su božanstva. Jedan je princ Budizma, drugi je ‘Božji Sin’. Ideali ne mogu da se iskoriste u praktičnom pokretu. Razlika izmedu religije i šamanske tradicije je u tome šta šamani imaju posla sa izuzetno praktičnim stvarima. Magični prolazi (pokreti) samo su jedan aspekat toga.

Razumijem, ali sta je taj Kastanedin postupak kad uzima svetu vodicu i prekrsti se nego neka vrsta prihvatanja dogme? Mislim...da ne bude zabune, naravno da ni u ludilu ne mislim da je Kastaneda bio neki prikriveni vjernik ili tako nesto slicno, jako postujem i uvazam njegovo ucenje i djela koja je ostavio iza sebe i bas zbog toga zelim da, sto je moguce objektivnije, sagledam neke stvari i probam da razrijesim neke nejasnoce koje se pojavljuju tokom citanja njegovih djela.



Pa ja se nebih sa tim sprdao, mislim da nije lose da ljudi svojevremeno prodju i kroz tako nesto i sve to probaju, jer ne vidim efikasniji nacin da se najbolje nauci lekcija da su religije jedna od najvecih podvala covjecanstvu. Tako je isto i sa ucenjem Don Huana, samo oni koji to nisu probali u praksi pricaju da se radi o obicnoj izmisljotini a oni koji su odlucili da nikom ne vjeruju vec da se sami licno uvjere u to znaju da se radi o strahovito dragocjenom znanju.

Utočište Naguala Sebastiana u crkvi kao zvonara se može (i mora) prihvatiti samo kroz prizmu primene kontrolisane ludosti i traganja u ophođenju sa ljudima (i samim sobom).

Dakle, prisetimo se:

O kontrolisanoj ludosti

Moguće je da se čovek trudi, da zapinje svim silama čak i onda kada zna da je to što čini sasvim uzaludno. Ali prvo moramo znati da je to što činimo uzaludno, a onda opet moramo da nastavimo kao da to ne znamo. To je čarobnjakova ludost koju on ipak drži na uzdi, njegova kontrolisana ludost (Odvojena stvarnost, 82).

Vračevi smatraju da se jedino kontrolisanom ludošću mogu odnositi prema sebi - u stanju proširene svesti i opažanja - i prema svima i svemu u svetu svakodnevnih događaja. Kontrolisana ludost je umetnost obmanjivanja i pretvaranja u potpunu udubljenost u ono što se trenutno radi - tako dobrog pretvaranja da to niko ne može razlikovati od prave udubljenosti. Kontrolisana ludost nije u potpunosti prevara već jedan istančan, umetnički način odvojenosti od svega dok se istovremeno ostaje sastavni deo svega. Kontrolisana ludost je umetnost, jedna vrlo dosadna umetnost i vrlo teška da se nauči, koja traži mnogo energije da bi se izvežbala (Moć tišine, 230).

O traganju

Ratnici sa društvenom okolinom mogu sarađivati samo pod uslovima kontrolisane ludosti. Tragači su praktičari kontrolisane ludosti. Najveće dostignuće ratnika u prvoj pažnji je traganje (Orlov dar, 180).

Prvo pravilo traganja je da ratnik odabira poprište bitke. Ratnik nikada ne ide u bitku a da ne poznaje okolinu.

Drugo pravilo traganja je ukloniti sve nepotrebno.

Treće pravilo traganja je da ratnik koristi svu postojeću koncentraciju da odluči hoće li se upustiti u bitku ili ne, jer je svaka bitka u stvari bitka za život.

Četvrto pravilo traganja je da se ratnik odmori, opusti, i ne boji ničega. Tek tada će snage koje nas vode pronaći put i pomoći nam. Tek tada.

Peto pravilo traganja je da kada se ratnici suoče sa razlikama kojima se ne mogu baviti, oni se za trenutak povuku. Puste da im misli odlutaju. Zaokupe se nečim drugim. To može biti bilo šta.

Šesto pravilo traganja glasi da ratnici sabijaju vreme; računaju se čak i trenuci. U bici za život, sekunda je večnost; večnost koja može odlučiti rezultat borbe. Ratnici teže uspehu, zato sabijaju vreme. Ratnici ne gube ni trenutak.

Sedmo pravilo traganja je da se tragač nikada ne gura napred.

Prvi propis pravila za tragače je da je sve što nas okružuje nedohvatljiva tajna.

Drugi propis pravila za tragače kaže da moramo pokušati da odgonetnemo te tajne, ali bez očekivanja da ćemo ih ispuniti.

Treći propis pravila za tragače kaže da ratnik, svestan nedohvatljivih tajni koje ga okružuju i svestan svoje dužnosti da ih odgonetne, zauzme ispravno mesto među tim tajnama, pa i samog sebe smatra jednom od njih. Prema tome, za ratnika nikada ne prestaje tajna postojanja, bilo da se to postojanje odnosi na šljunak, na mrava, ili na njega samog. To je ranikova poniznost. Pojedinac je jednak među istima.

Primena tih principa donosi tri rezultata: Prvi je da se tragači nauče kako se nikada ne trebaju uzimati ozbiljno; nauče se sebi smejati. Ako se ne boje ispasti budale, mogu sve druge učiniti budalama. Drugo, tragači se nauče raspolagati beskonačnim strpljenjem. Tragači nikada ne žure, nikada nisu uzbuđeni. I kao treće, tragači spoznaju beskrajne mogućnosti improvizovanja (Orlov dar, 230).

Strategija traganja se sastoji od šest elemenata koji se uzajamno prepliću. Pet od njih se nazivaju svojstva ratništva: kontrola, disciplina, uzdržavanje, proračunavanje vremena i volja. Oni su u vezi sa svetom ratnika koji se bori da izgubi samovažnost. Šesti elemenat koji je možda najvažniji od svih, tiče se spoljašnjeg sveta i naziva se sitni mučitelj (Unutrašnji oganj, 27).

Najčešće su samo četiri svojstva u igri. Peto svojstvo, volja, uvek se čuva za završni sukob, kada su ratnici suočeni sa vatrenim eskadronom, zato što volja pripada drugoj oblasti, nepoznatom (Unutrašnji oganj, 30).

Kada ti je duh usklađen kada te neko gazi, to se zove kontrola. Sakupiti sve informacije dok te tuku, zove se disciplina. Uzdržljivost je kada se strpljivo čeka, bez žurbe, bez ljutnje, jednostavno, kada se ono što se očekuje drži u rezervi. Uzdržavanje znači duhovno zadržavanje nečega za šta ratnik zna da je ispravno da se učini (Unutrašnji oganj, 37).

Traganje je moguće na svemu primeniti i postoje četiri koraka da se to nauči: nemilosrdnost, prepredenost, strpljenje i ljubaznost ali nemilosrdnost nije surovost, prepredenost ne sme biti okrutnost, strpljenje nije nemar i ljubaznost ne sme biti budalašina. Budi nemilosrdan ali šarmantan, budi prepreden ali fin, budi strpljiv ali aktivan, budi ljubazan ali smrtonosan. Samo žene to mogu. Ako se čovek ponaša na taj način on je cepidlaka (Moć tišine, 76).

Traganje je početak i, pre nego što se bilo šta pokuša na stazi ratnika, ratnici moraju naučiti traganje. Osnovni princip traganja jeste da ratnik traga po sebi. On traga po sebi nemilosrdno, prepredeno, strpljivo i ljubazno (Moć tišine, 87).

Traganje je veoma jednostavan postupak. Traganje je naročito ponašanje koje se odvija po određenim principima. Ono je tajanstveno, skriveno, obmanjujuće ponašanje koje se stvara da zada udarac i kada tragaš po sebi ti u stvari prodrmavaš sebe, koristeći sopstveno ponašanje na nemilosrdan i prepreden način.
Ideja smrti je jedino što vraču može da da hrabrost. Ona vračevima daje hrabrost da budu prepredeni ali da ne budu tašti, i iznad svega pruža im hrabrost da budu nemilosrdni ali da ne osećaju samovažnost (Moć tišine, 113).

Za vrača, nemilosrdnost nije okrutnost. Nemilosrdnost je suprotna od samosažaljenja ili samovažnosti. Nemilosrdnost je trezvenost (Moć tišine, 150).

Traganje je umetnost. Za vrača, pošto on nije ni pokrovitelj ni prodavac umetnosti, jedina važna stvar u vezi sa radom na njegovoj umetnosti jeste da se ona može ostvariti (Moć tišine, 246).

Izmedju ostalog,primena sedmog nacela traganja cini to da ratnik uvek izgleda kao bilo ko drugi u svakodnevnom svetu.Na taj nacin nikad ne privlaci paznju,i moze slobodno da posmatra.Odabirajuci i poznavajuci popriste,ratnik zna kako da izgleda onako kako se ocekuje da covek u datim
okolnostima izgleda,dok,u stvari, biva prisutan u toj okolnosti kao nepristrasan posmatrac koji obavlja sve sto mora, u skladu sa svojim potrebama,odnosno potrebama duha.
Nedostatak vaznosti omogucava koriscenje bilo kog oblika ponasanja krajne
svrhovito,za razliku od uobicajenog ponasanja,gde covek biva koriscen od
strane ponasanja,ludosti koja je nametnuta i nikad preispitana.U tome je njena moc.I sto jednom prilikom rece neko:nije vazno sta covek cini,ako to cini kao ratnik.

Stalker hvala puno na sjajnom prevodu, a i ostalim clanovima koji su pripomogli.
Knjigu sam procitao i iskreno je svima preporucujem, bravo majstore.

Hvala, Saša.

Mi ovde govorimo o primeni učenja Ca.Ca. u našem svakodnevnom životu. Sve osim toga je lepo ali, naravno, potpuno beskorisno. Okruženi smo beskrajnim ezoteričnim, religioznim i svim drugim učenjima i, manje ili više uspešno, pokušavamo da ih razumemo i primenimo u praksi. Da li iko može reći nešto protiv joge i njenog celovitog dejstva na našu ličnost. Ali, koliko duboko možemo u to da uđemo, koliko vremena nam treba i koje to kompetentne učitelje u ovo doba prevara možemo sebi da priuštimo ? Hermetizam i Kabala drevnih Hebreja su beskrajna mora u kojima ne možemo da plivamo jer su suviše duboka i snažna. I nerazumljiva za naš zapadni mozak. Da li je neko od nas stvarno u stanju da razume (i primeni) magiku Aleistera Crowley-a ? Ili je bolje za nas da i ne pokušavamo ? Imamo li petlju (i znanja) da razdvojimo veličanstvenu i potresnu ličnost Isusa od dogme beskrvnog, dosadnog i restriktivnog crkvenog učenja ? Koliko su nam stvarno jasne i primenljive plemenite pouke Budinog života i učenja nekih par hiljada godina kasnije u doba Interneta, brze hrane i smrtonosnog seksa ? Šta ćemo sa Uspenskim i Gurđijevom ? Sa Krišnamurtijem, Asađolijevom psihosintezom, Intenzivom gnoze i prosvetljenja od Čarlsa Bernera i Slavinskog, Maslovljevim vrhunskim iskustvom, Blavatskom, Šnajderom, K.G.Jungom ? Sa logoterapijom, teozofijom, sajentologijom, psihotronikom, transpersonalnom psihologijom ? Sa gnosticizmom, hrišćanstvom, judaizmom, budizmom, zenom, tantrom ? Sa pentakostalnom crkvom, luteranskom, prezbiterijanskom, anglikanskom, baptističkom, metodističkom, episkopalskom.

I još bezbroj ko zna čega sve ne.

Šta su svi ti milioni ljudi slepo predani bezbrojnim učenjima, pokretima i crkvama tražili i traže već hiljadama godina tvrdeći da samo njihovo učenje poseduje ekskluzivitet i pravo na Istinu ? I da Istina ima samo jedno lice koje se jedino njima otkrilo.

Većina tih učenja su imala i imaju zajedničke osobine: strašan ego svojih ljudskih tvoraca ili sebični trud naslednika originalnih prosvetljenih učitelja koji učenje održavaju u životu iz svojih ličnih razloga.

I, naravno. Iza svega stoje naši leteći gospodari.

Beskrajne tehnike mnogih od navedenih (i nenavedenih) učenja funkcionišu i donose rezultate. Astralna projekcija, tarot, sefiroti, talismanska magija, rune, molitve i šta sve ne još. Ali, imamo li mi stvarno shvatanje šta se događa, razumemo li koje smo sile i procese prizvali i kako oni funkcionišu ? Da li možemo 100% prihvatiti bilo koje od tih učenja ? Bezpogovorno i bez kritičnog rasuđivanja predati se svakoj reči ljubljenih svetih knjiga ? Braniti učenje svojim životom ? Ubiti za njega ?

I ko će to sad nama sve sažvakati, ko je kompetentan da nam objasni sličnosti i razlike, definiše pitanja i ponudi odgovore ?

Ko će nam reći šta uopšte i da pitamo kada je stara mudrost da, da bi postavili pravo pitanje, moramo znati bar 50% odgovora ?

I koga uopšte briga za sve to ?

Jer:

Nije važno šta neko otkriva a šta zadržava za sebe. Sve što radimo, sve što jesmo, počiva u našoj ličnoj snazi. Ako je imamo dovoljno, jedna reč je dovoljna da promeni tok našeg života. Ali, ako nemamo dovoljno lične snage, i najveličanstveniji deo mudrosti nam može biti otkriven a da nam to otkriće baš ništa ne znači (Priče o moći, 15).

Danas se govori drugim jezikom. Stara učenja su jalova u današnjem kontekstu jer im nedostaje rečnik današnjih pojmova. Nedostaje im sintaksa. To je kao kada bi pokušali da govorimo o Windows Visti i MP3/DVD plejerima na latinskom.

Kao nikada do sada, mi u rukama imamo nešto potpuno unikatno. Tačno je da učenje nestaje smrću svog učitelja (Osho) ali Ca.Ca. nije učitelj. On samo prenosi do naših ušiju tuđe učenje. Učenje koje je bezlično. Ni po čemu slično Bibliji i drugim svetim knjigama jer nije zagađeno ljudskim glupostima. Jer je plod apstraktnog.

To može da ima samo jedan naziv:

TOTALNO učenje.

Nismo mi ništa prihvatili posle duboke analize pitanja i odgovora. Nešto u nama je odabralo da veruje da imamo u rukama pravi opis stvarnosti koja nas okružuje. Ili barem najpribližniji opis koji u ovom trenutku, na ovom stepenu razvoja naše ljudske svesti, možemo da prihvatimo. Za ovo ti treba malo inteligencije. I mnogo više gladi za slobodom. I duhovitosti. Jer, jebeš prosvetljenje kome ne možeš da se smeješ (Osho).

Sve drugo je veoma daleko od toga.

Prisetimo se jos necega:

O lovcima

Umetnost lovca je da postane nepristupačan. Biti nepristupačan znači da dodiruješ svet oko sebe štedljivo. Ne pojedeš pet tetrebova, pojedeš jednog. Ne oštetiš biljke samo da bi napravio jamu za barbekju. Ne izlažeš se sili vetra, sem ako je obavezno. Ne koristiš se ljudima i ne cediš ljude sve dok ne uvenu, naročito ne ljude koje voliš.
Biti neraspoloživ znači da namerno izbegavaš da iscrpiš sebe i druge. Lovac zna da neće samo jednom namamiti divljač u svoje zamke, pa se ne brine. Brinuti se znači postati pristupačan, i nesvesno pristupačan. A jednom kada počneš da se brineš, iz očajanja se pripijaš uz bilo šta. A kad počneš da se pripijaš moraš da se iscrpiš, ili da iscrpiš onoga uz koga ili ono uz šta se pripijaš.
Biti nepristupačan ne znači skrivati se niti biti tajnovit. Ne znači ni da ne možeš da imaš odnose sa drugim ljudima. Lovac se koristi svojim svetom štedljivo i nežno, bez obzira da li su taj svet stvari, ili biljke, ili životinje, ili ljudi, ili sila. Lovac stupa u intimni odnos sa svojim svetom, a ipak je nepristupačan istom tom svetu. On je nepristupačan zato što ne iscedi svoj svet do bezobličnosti. On ga dodiruje lako, ostane koliko je potrebno, a onda se brzo udalji, a da jedva ostavi traga.
U tome leži tajna velikih lovaca. Da budu raspoloživi i neraspoloživi na tačnom mestu puta (Put u Ihtlan, 84).

Biti lovac ne znači samo postavljati zamke za divljač. To što čini mudrim lovca te lovi divljač nije što on postavlja zamke ili što zna navike svog plena, mudar lovac je oslobođen vlastitih navika. Eto u tome je njegova prednost. Ni u čemu nije nalik životinjama koje lovi, nimalo nije sličan tim jadnim životinjama okovanim sopstvenim navikama i svim onim mogućim i predvidljivim načinima reagovanja - on je slobodan, gibak, ponaša se nepredvidljivo (Put u Ihtlan, 90).

O ljudima od znanja

Kada se čovek oseća važan, on postaje težak, nespretan i tašt. Da bi postao čovek od znanja, moraš biti lak i fluidan (Odvojena stvarnost, 12).

Čovek od znanja zadržava kontrolu ne kontrolišući ništa (Priče o moći, 63).

Rekao sam ti jedanput da je nama kao ljudima suđeno da učimo pa bilo to dobro ili ne bilo. Ja sam naučio da vidim i kažem ti da ništa u stvari nije važno; sad je na tebe red; možda ćeš i ti jednog dana videti pa ćeš onda znati da li je nešto važno ili nije. Za mene nije važno ništa, a za tebe će, možda, biti sve. Trebalo bi da sad već znaš da čovek od znanja živi od delanja, a ne od toga što misli na delanje, niti od toga šta će misliti kad završi ono što je započeo da radi. Čovek od znanja bira put sa srcem i sledi ga, a onda gleda oko sebe, raduje se i smeje se, i tada vidi i zna. Zna da će njegov život ubrzo proći; zna da ni on, kao ni bilo ko drugi, nikuda ne ide; zna, zato što vidi, da ništa nije važnije od nečeg drugog. Drugim rečima, čovek od znanja nema ni časti ni dostojanstva, nema porodice, imena ni otadžbine, nego ima samo svoj život koji valja proživeti, i u tim okolnostima njegova veza sa ostalim ljudima održava se jedino posredstvom njegove kontrolisane ludosti. Tako se čovek od znanja trudi, i znoji, i hukće, i kad ga pogledaš, rekao bi da je isti kao i bilo koji drugi običan čovek, osim što on ludost svoga života drži na uzdi - kontroliše je. Budući da ništa nije važnije od nečeg drugog, čovek od znanja odlučuje se da postupi ovako ili onako, a onda prema tome radi kao da mu je stalo do toga. Njegova kontrolisana ludost navodi ga da kaže kako mu je važno to što radi, i podstiče ga da se ponaša kao da je zaista tako, ali on sam ipak zna da nije tako; i zato, kad završi to što je započeo, on se mirno povlači, bez obzira na to da li su njegova dela bila dobra ili loša, da li je sproveo to što je naumio ili nije, jer ga se sve to više nimalo ne tiče.
Čovek od znanja može, s druge strane, da odluči da ostane potpuno pasivan i da nikada ne dela, pa da se ponaša kao da mu je zaista stalo do toga da bude pasivan; i tu će on biti potpuno u pravu, zato što će i to biti njegova kontrolisana ludost (Odvojena stvarnost, 90).

Za mene ne postoji ni pobeda, ni poraz, ni praznina. Sve je vrškom puno i sve je podjednako i moja je borba bila vredna mog truda.
Da bi neko postao čovek od znanja, on mora da bude ratnik a ne cmizdravo dete. Čovek mora da se bori ne predajući se i ne žaleći se, ne sme da ustukne sve dok ne vidi, a tada shvata samo to da ništa nije važno (Odvojena stvarnost, 94).