Odvajanje od prirode - Nastanak negativnih misli - Slobodna volja


Jedina stvar u kojoj je čovek u toku civilizacijskog razvoja neprekidno nazadovao jeste kontakt sa duhovnim energijama, odnosno kontakt sa prirodom. Čovek je postepeno, korak po korak, gubio kontakt sa prirodom, istim tempom kojim je osvajao neke mogućnosti kao što su vatra, gajenje životinja, zemljoradnja, pronalazak metala i njihova primena, izgradnja kuća, pismenost, stvaranje mašina, početak korišćenja nekih energija.

Kada je došlo do pronalaska, odnosno do korišćenja vatre za grejanje i zaštitu od životinja, a zatim prvo za pečenje, pa za kuvanje hrane, čovek je dobio sigurnost koju do tada nikada nije imao: da se zaštiti od hladnoće i životinja, i da može omekšati hranu koju jede.

Svaki od sledećih koraka u napredovanju značio je odustajanje od jednog dela veza sa prirodom, njihovo postepeno gašenje, pri čemu čovek postaje sve sigurniji, sve samouvereniji. Kontakt sa prirodom predstavljao je u stvari potpunu otvorenost duše i svesti čoveka prema duhovnim energijama. Ova delovanja je čovek doživljavao, i usmeravanja se pridržavao, sve do momenta kada je njihovo delovanje počelo da dolazi u suprotnost sa nekim njegovim osvojenim, stečenim i smišljenim beneficijmama. Tada je on započeo da izbegava ova uputstva koja su dolazila od duhovnih energija.

Kontakti sa svetlećim telom, započeti pre 144.000 hiljade godina, takođe su doživeli promene jer je čovek počeo da se osamostaljuje svaki put kada bi usmerenje svetlećeg tela, na neki način, moglo da umanji osvojene darove prirode. Posebno je delovanje svetlećeg tela bilo sputavano i otklanjano polusvesnim naporima naših predaka, kada je u pitanju bio odnos sa drugim ljudima, maltretiranje drugih ljudi i zarobljenika. Taj proces se dalje, sa razvojem civilizacije, sve više razvijao, a otpor dosta jasnim signalima svetlećeg tela postajao sve jači, pa je čovek počeo da ih ignoriše, da ih prećutkuje, prelazi preko njih svaki put kad mu to nije odgovaralo.

Na taj način je počeo da se postepeno, tokom hiljada godina, gasi uticaj svetlećeg tela, jer je čovek stvorio odbrambene sisteme koju su u početku sputavali, uklanjali, poništavali ona uputstva svetlećeg tela koja su bila u najvećem raskoraku sa stavom naših predaka. Kasnije, taj sistem je počeo da se primenjuje na sve blaže razlike u stavovima između svetlećeg tela i te osobe.

Može se reći da je današnji čovek u potpunosti odvojen od prirode, što je posledica negativnih elemenata razvoja ljudske civilizacije. Osvajajući deo po deo prirode, ljudi su počeli sa jedne strane da se osećaju sigurno, bezbedno, a sa druge strane, uputstva koja su dobijali od svetlećeg tela bila su sve češće u suprotnosti sa onim što su radili ili mislili, pa su stoga sve više ignorisali informacije koje su dobijali od svetlećeg tela.

Ignorisanje onoga što svetleće telo ukazuje i savetuje, postepeno je dostiglo takav nivo da je došlo do potpunog prekida komunikacije između čoveka i svetlećeg tela. To se desilo pre oko 30.000 godina, a samo retki pojedinci su nastavili ove kontakte do pre približno 10.000 godina. Od tada, niko od normalnih ljudi, osim ako se nisu bavili duhovnošću, ne može da kontaktira sa svetlećim telom.


Nastanak negativnih misli

Negativne misli su one misli za koje kažemo da odstupaju od puta ili volje Stvaraoca. To su dakle pogrešne misli među koje spadaju mržnja, zavist, borba za vlast, nezadovoljstvo, briga, žalost i strah. Njihovo štetno dejstvo po čoveka je ogromno i ogleda se u tome što one prouzrokuju preko 80% svih hroničnih organskih i psihičkih bolesti, dovode do slabljenja funkcionisanja nervnog sistema, smanjenja kreativnosti, inteligencije, duhovnosti i humanosti.

Proces slabljenja kontakta sa svetlećim telom, omogućio je stvaranje negativnih misli, jer one nisu bile u dovoljnoj meri kritikovane, nije ukazivano na njihovu štetnost, pogrešnost i usmeravanje na pravilan način mišljenja. To znači da je slabljenje kontakta sa svetlećim telom, koje je čovek izazvao da bi izbegao neka uputstva koja su bila u suprotnosti sa onim što je radio i mislio, postepeno otvaralo put sve većem broju negativnih misli koje, zbog slabljenja kontakta nisu mogle biti kritikovane, niti je više bilo dovoljno upozorenja za njihovu promenu, odnosno neutralisanje.

To je korak po korak povećavalo broj negativnih misli, da bi to, kad se uticaj svetlećeg tela u smislu direktnog upozorenja preko svesti sveo na minimum, odnosno potpuno ugasio, omogućilo procvat negativnih misli, bez kontrole, bez ičijeg upozoravanja, ukazivanja na njihovu pogrešnost i štetnost.

Pored toga, još značajniju ulogu odigrala je neka vrsta lakoće i nonšarlantnosti u stvaranju negativnih misli ljudi koja proizilazi iz prirode čoveka, i koja sadrži određenu dozu nesamokritičnosti, pokušaja bežanja od obaveza, bežanja od krivice i svaljivanja krivice na druge ljude. Taj uzrok je zapravo dominirajući, dok su prethodno navedeni uzroci bili samo dopuna i pojačanje u razvoju ljudske najnegativnije osobine. Zbog toga je ljudska civilizacija i dospela do ovakvog stanja.

Negativne misli i stresovi oštećuju auru stvarajući energetski žele koji dovodi do smanjenog protoka bele bioenergije i konačno do pojave hroničnih bolesti. Ako želimo da budemo zdravi, potrebno je da imamo samo pozitivne i neutralne misli, što će biti garancija našeg zdravlja. Pored zdravlja to predstavlja i garanciju naše kreativnosti, inteligencije i razvoja duhovnosti.


Slobodna volja

Stvaralac je, dajući slobodnu volju ljudima, omogućio njihov izuzetno brzi razvoj uz pomoć svetlećih tela. Postoje bića koja imaju slobodnu volju, iako nisu primila na sebe obavezu i čast da pomognu razvoj svetlećih tela. Međutim, sve materijalne rase koje primaju obavezu da pomognu razvoj svetlećeg tela, dobijaju pri tom pravo na slobodnu volju, kako bi se razvoj svetlećih tela što brže i što efikasnije obavljao.

Istovremeno, međutim, postoji i druga strana medalje o slobodnoj volji. Naime, kada materijalna živa bića, koja imaju slobodnu volju, skrenu sa puta Stvaraoca, ona ugrožavaju svoju, kao i druge rase, svoje okruženje, pa i samu planetu na kojoj žive. Delovanje ili sprečavanje ovih pojava ne može se realizovati oduzimanjem slobodne volje, a zatim dovođenjem njihovih misli i dela u sklad sa voljom Stvaraoca, jer se jednom data slobodna volja ne oduzima. Taj problem se na najširi i najsloženiji način pojavio kod ljudske rase.

Način razmišljanja, sredina u kojoj su se razvijali, specifičan način mišljenja kod ljudske rase, doveli su do pojave više različitih negativnih misli koje nisu u skladu sa putem Stvaraoca. Negativne misli oštećuju zdravlje tih osoba i zdravlje drugih ljudi, uspostavljaju loše međuljudske odnose, stvaraju napetost, krizna žarišta i ratove između ljudi, koji prete da dovedu do samouništenja ljudske rase. Takođe, te negativne misli i pogrešan način mišljenja deluju ne samo da ljude, već i na njihovu okolinu, na biljni i životinjski svet, i što je najstrašnije, na auru planete Zemlje do te mere da su doveli auru Zemlje kao planete i kao živog bića u pitanje.

Jedini mogući i jedini ispravan put je promena načina mišljenja ljudi, odnosno usklađivanje misli ljudi sa voljom Stvaraoca, čime bi se zaustavilo pogoršanje stanja Zemljine aure, omogućio razvoj svetlećih tela ljudi i ispunjenje velikog cilja. Na tom putu stoje nam na pomoći duhovne energije, za čije angažovanje je potrebna molba visoko razvijenih pojedinaca.

Senzibilnost ljudi na duhovne energije

(Gruba podela prema kategorijama osetljivosti na duhovne energije uokviru grupa naroda, pri čemu se zemlje koje nisu nabrojane mogu svrstati uokviru postojećih podela. Suština je u realizaciji efekata delovanja duhovnih energija na velike grupe ljudi, pri čemu su efekti najbrži i najznačajniji u kategoriji najsenzibilnijih ljudi, tako i u državama koje procentualno imaju najviše ljudi iz najsenzibilnije grupe doćiće do najvidljivijih pozitivnih promena)

Postoje određene grupacije ljudi koje su posebno osetljive na paranormalna delovanja.

Ljudi se u tom pogledu dele na 5 kategorija:

1. Vrlo neosetljive
2. Neosetljive
3. Srednje osetljive
4. Povišeno ostljive
5. Vrlo osetljive


Najveći efekat delovanja duhovnih energija u globalnom smislu će svakako imati oni koji su povišeno osetljivi i vrlo osetljivi. U grupi koji su vrlo oseljivi ima takođe tri varijante, peta grupa je gradirana na snažno osetljive, izuzetno osetljive i ekstra izuzetno osetljive. Cela ova peta grupa će biti izuzetno podložna na ovakva delovanja, ona će ih doživeti na izvestan nedefinisan način i odreagovaće tako što će ih prihvatiti najviše ovi ekstra izuzetno osetljivi, pa izuzetno osetljivi, pa snažno osetiljivi. U celoj petoj grupi efekat delovanja duhovnih energija će biti 90% od maksimuma, ali njih u svakoj zemlji ima svega od 5-12%.

U anglosaksonskim zemljama ima svega 5% ljudi iz pete grupe, dok u romanskim zemljama oko 7%, kod slovena, latino-amerikanaca, južno-amerikanaca ima 9-10%, u Indiji-Kini-Japanu, u nekim budističkim i hindu zemljama Azije procenat je čak do 12% vrlo senzibilnih. To znači da će senzibinost ovih zemalja doprineti da se efekti ovih delovanja znatno brže realizuju nego kod onih kod kojih je vrhunski senzibilitet 5%.

Četvrta grupa je na sličan način raspoređena među zemljama, gde ima oko 15% pripadnika u anglosaksonskim zemljama, kod romana ima već oko 20%, kod slovena, kod Latinske Amerike, na dalekom istoku, Japanu, Kini, Indiji ima već oko 25%.

Treća grupa je u anglosaksonskim zemljama zastupljena oko 35%, kod romana oko 40%, kod slovena, Latinske Amerike i Azije 45% srednje osetljivih.

Neosetljivih među anglosaksonaca ima oko 25%, kod romana oko 20%, kod slovena, latino-amerikanaca i azijata oko 15%.

Vrlo neosetljivih ima kod anglosaksonaca oko 20%, romani imaju oko 13%, sloveni 5-6%, latino-amerikanci 5-6%, Kina-Japan-Indija 3%, budističke i hindu zemlje 3%.

Mesto moći Sveta Gora, Grčka

Mesto moći Sveta Gora se nalazi u Grčkoj i zauzima celo poluostrvo Atos dugo 45km, a široko samo nekoliko kilometara. Na Svetoj Gori se nalazi 20 manastira, a među njima i srpski manastir Hilandar.

Mesto moći Sveta Gora ima ukupno 472 zrela svetleća tela, koja lebde na visini od oko 200 metara. Ovako veliki broj potiče, pre svega, od grčkih mislilaca i naučnika iz starog veka – Aleksandra Velikog, Perikla, Aristotela, Pitagore, Arhimeda i mnogih drugih. Manji broj zrelih svetlećih tela datira od pre doseljenja Grka na Balkansko poluostrvo.

Veća grupa pripada pravoslavlju, sveštenicima i misliocima – ruskim, ukrajinskim, bugarskim, srpskim, grčkim. Ovde se nalaze četiri zrela svetleća tela Srba: svetog Save, cara Dušana, Nikole Tesle i Mihaila Pupina.

Ova zrela svetleća tela imaju sva znanja o civilizaciji Slovena pre i posle primanja hrišćanstva. Svetleća tela slovenskog porekla će pružiti osobama sa čijim se svetlećim telom prožmu čistoću duha, širinu slovenske duše, oštrinu uma i maštovitost, dok će ona koja potiču od grčkih mislilaca omogućiti širinu i dubinu pogleda o svetu uopšte.

Zrela svetleća tela sa ovog mesta moći su locirana na delu poluostrva koji pripada monaškoj republici. Ipak, za prožimanje sa zrelim svetlećim telima sa ovog mesta moći nije potrebno kročiti na samu monašku republiku (što je dozvoljeno samo muškarcima), već je prožimanje moguće obaviti i na brodu koji vrši turistički obilazak oko poluostrva. Obilazak traje približno 2 sata, što je dovoljno da se prožimanje obavi.




SEOBE SVETLEĆIH TELA NA DRUGA MESTA MOĆI

Većina mesta moći se nalazi u žarkom pojasu, međutim, postojao je određeni broj mesta moći na severnoj polulopti, na krajnjem severu kako u Aziji, tako i u Severnoj Americi. Ta mesta moći su bila povezana sa migracijama naroda iz Azije u Severnu Ameriku dok je postojao suvozemni prelaz. Sva ta mesta moći su bila privremena, kratko su trajala, najduže je trajalo nešto manje od 200 godina, a ostala između 50 i 100 godina. Ova mesta moći su se kretala sa seobom naroda. Nalazila su se blizu jedna drugih jer su, po pravlu, tokom desetina hiljada godina i seobe naroda iz Azije u Severnu Ameriku, plemena naseljavala iste, malobrojne plodne oblasti. Tako su plemena, izlazeći iz Azije, nosila i svoja zrela svetleća tela, koja su po naseljavanju novih prostora u Severnoj Americi stvarala nova privremena mesta moći da bi, po pravilu, negde u Srednjoj ili Južnoj Americi narodi boravili duže vremena, gde je dolazilo do stvaranja stalnih mesta moći.

Poseban slučaj predstavljaju mesta moći kod kojih je dolazilo do osvajačkih napada, do zauzimanja cele teritorije na kome se narod, čije je mesto moći, nalazio. Ukoliko taj narod ne bi napustio svoju teritoriju, mesta moći bi ostajala gde su bila. Najčešće su osvajači, posle kraćeg vremena, gradili svoje hramove na istim mestima gde su bili prethodni ili ih čak samo preuzimali. Često su hramovi bili zajednički. Sudbinu svih hramova delili u i oni u kojima su bila mesta moći. Zajedno sa seobom naroda svetleća tela su napuštala mesto moći i selila se na najbliže mesto moći ukoliko bi se taj narod naselio u njegovoj blizini. Ukoliko bi taj narod našao novu naseobinu, formiralo bi se u njihovoj sredini novo mesto moći.

Izuzetak čini katastrofa koja je zadesila Atlantidu. Na njoj su postojala 4 mesta moći, a na obalama Afrike, Engleske i Španije još 3 mesta moći. Sva su bila uništena. Ona na Atlantidi potapanjem, a u Evropi i Africi talasima koji su uništili jedan deo obale na kojoj je živelo najviše ljudi. Nekoliko stotina svetlećih tela sa ovih mesta moći, najviše sa Atlantide, naselilo se na mestima moći koja su najbliža onima koja su nastradala u Evropi i Africi ili formiralo nova tamo gde su ljudi posle katastrofe ponovo uspeli da formiraju značajnije ljudske zajednice. Najveći broj zrelih svetlećih tela sa Atlantide našao je svoje konačno utočište na mestu moći u Gizi kod Kaira i na Zidu plača u Jerusalimu.



NAPUŠTENA MESTA MOĆI

Postoje mesta na Zemlji na kojima su se kraće ili duže nalazila mesta moći. Pri tome se misli na sve mesta moći tokom istorije ljudske civilizacije, a ne samo na zidana mesta moći. To znači da tu spadaju i mesta moći koja su se nalazila na nekoj poljani ili trgu između kućica urođenika. Ta mesta su najkraće trajala 200 do 300 godina, a najduže 10.000 godina. Ona su nastala na isti način kao i sva druga mesta moći, a nestala su zbog migracija naroda koja su ih osnovali.

Njihov značaj u vreme njihovog postojanja bio je isti kao i svih mesta moći. U zavisnosti od dužine njihovog postojanja zavisi i ono što je od njih ostalo. Većina mesta koja su trajala duže od nekoliko stotina godina formirala su, praktično, sva polja koja su vezana za mesta moći i ona sva i danas postoje.

Jednom formirana polja na mestima moći ne prestaju da postoje bez obzira na odlazak zrelih svetlećih tela sa tog mesta moći. Ova mesta moći su značajna za ljude, biljke i životinje isto onoliko koliko i postojeća mesta moći u pogledu korisnih efekata koja daju stvorena energetska polja. To znači da se efekti polja nastavljaju večito i da se na Zemlji nalazi znatno veći broj mesta na kojima ona funkcionišu. Broj mesta moći koja su nekad postojala više od nekoliko stotina godina, što znači da su ostvarila sva polja kao i kod postojećih mesta moći, dva puta je veći nego što danas ima aktivnih mesta moći. Njihov raspored je vrlo sličan rasporedu živih mesta moći i ona se nalaze u istim regionima. Postoje takođe oko 20 mesta moći koja su trajala kraće od nekoliko stotina godina i koja nisu uspela da formiraju sva predviđena polja. Njihov značaj je srezmerno manji od prethodnih, ali su polja koja su ostvarena i dostigla svoj vrhunac isto tako značajna kao na svim drugim mestima moći. Uzrok prestanka mesta moći je u svim slučajevima migracija stanovništva, čiji razlozi mogu biti nedostatak divljači za lov, loša ispaša, loša zemlja za obradu, strah od napadača ili proterivanje sa svoje zemlje. Prilikom posete mestima moći, koja su izgradila sva svoja polja, posetilac će doživati sve ono što bi doživeo na živom mestu moći osim ukrštanja sa zrelim svetlećim telima jer njih tamo više nema. Ona su se preselila na druga mesta moći, neka su se selila i više puta, ali danas ona sigurno postoje na nekim od živih mesta moći.

ŠTA SE DEŠAVA PRI POSETI MESTU MOĆI


Šta se dešava kada neka osoba dođe na mesto moći?

Gruba podela posetilaca može se izvršiti na one koji imaju dovoljno razvijeno svetleće telo da bi došlo do prožimanja i one čije svetleće telo još nije dostiglo ovaj nivo razvoja. Neuporedivo najveći broj posetilaca spada u ovu drugu grupu. Pri ulasku posetioca prostor unutar koga zrela svetleća tela uspostavljaju kontakt sa posetiočevim dolazi do brze provere koju najslabije zrelo svetleće telo izvrši, to je ono koje prvo uspostavlja kontakt u slučaju da prožimanja bude. Ova provera se sastoji u analizi mogućnosti prijema i prihvatanja prenetog znanja koje najslabije zrelo svetleće telo vrši upućivanjem jednog zraka koji u dodiru sa posetiočevim svetlećim telom odmah dobija pravu sliku njegovih mogućnosti. Ukoliko je zaključak da posetiočevo svetleće telo ne može primiti i iskoristiti dobijeno znanje, zrak, pre nego što se ugasi, upućuje poziv posetiočevom svetlećem telu da radi na svome razvoju i da, kada dosigne potreban nivo koji mu je zrelo svetleće telo naznačilo, ponovo poseti ovo ili neko drugo mesto moći. Na taj način ova poseta ipak nije bila uzaludna jer je posetiočevom svetlećem telu data ideja, pravac i smisao minimuma razvoja koji je potrebno dostići uz poziv da se po ispunjenju odgovarajućeg nivoa ponovo pojavi. Oko 10% svetlećih tela, koja dostignu traženi nivo, uspeće da usmere svoga čoveka da ponovo dođe na jedno od mesta moći.

Ne postoji nikakva razlika u delovanju polja sa mesta moći na osobe čije svetleće telo ima potreban nivo za prožimanje i onih čije svetleće telo to nema. Efekat je blagorodan i za jedne i za druge. Neuporedivo manji broj posetilaca ima tu sreću da se njihovo svetleće telo može prožeti sa zrelim svetećim telima na mestu moći. I u njihovom, kao i u prvom slučaju najslabije zrelo svetleće telo uspostavi kontakt i odmah konstatuje koju količinu i vrstu znanja ovo svetleće telo može da primi. Na osnovu toga se automatski određuje koliko će se zrelih svetlećih tela sa posetiočevim prožeti, koja su to zrela i kojim će se redosledom prožimanje izvršiti. Odmah zatim se iz “grozda“ izdvaja zrelo svetleće telo koje ima najmanje znanja od onih koje je poseiočevo svetleće telo u stanju da prihvati. Ono se trenutno stvori pred posetiočevim svetlećim telom i počinje sa prožimanjem. Prožimanje se vrši na taj način što energija jednog prolazi kroz energiju drugog. Energije imaju osobinu da se dve različite istovremeno mogu nalaziti na istom prostoru, a da jedna drugoj ne smetaju. Zrelo svetleće telo prolazi kroz posetiočevo i izlazi na drugu stranu, bez ikakavog zastoja. Vreme prožimanja zavisi od razvijenosti svetlećeg tela posetioca: za najrazvijenije traje dve do tri sekunde, a za najslabije razvijeno i do 40 minuta. Isto tako, što je mesto moći snažnije, što znači da svetleća tela poseduju veću količinu znanja koje mogu da prenesu, prožimanje je sporije.

Odmah po prožimanju zrelo svetleće telo se izdvaja u stranu, ne vraća se u jato, i tamo čeka da mu se pridruže druga zrela, koja tek treba da izvrše prožimanje.


Šta se dešava tokom prožimanja?

Za ljude nije shvatljiv mehanizam kojim se ogromno znanje zrelih svetlećih tela ugrađuje u energiju iz koje se ona sastoje, niti način prenošenja ovog znanja na drugo svetleće telo. Međutim, princip je ipak shvatljiv i on se sastoji u sledećem. Znanja u svetlećim telima se akumuliraju na principu beskonačno mnogo kuglica sa informacijama koje se slažu u kanale ili udubljenja u kojima ona normalno klize. To su energetske kuglice ili čestice energije koje to znanje sadrže, što donekle podseća na čestice znanja u ljudskoj auri, ali je ovo neuporedivo složenije i obimnije. To znanje svetleće telo koristi na taj način što se te čestice znanja neverovatnom brzinom slažu unutar energetskih kanalića, dajući, kao rezultat tog inteligentnog slaganja, novo znanje iz te oblasti. Na taj način svako svetleće telo, ne samo zrelo, može da od manje količine znanja multipliciranjem dovede do maksimalnog saznanja u odnosu na bazu od koje se počelo. Za razliku od običnih, zrela svetleća tela su dostigla takav nivo razvoja da su njihove baze podataka apsolutne, što znači da su one kompletne i da se preko njih može doći do svih mogućih informacija i znanja, odnosno da zrelo svetleće telo ima znanje univerzuma. Međutim, sam princip rada zrelih i ostalih svetlećih tela u ovom smislu je potpuno jednak. Osobina ovih čestica znanja je da svoje znanje mogu da prenesu na iste takve čestice u drugom svetlećem telu. Prilikom prožimanja deo znanja, koji je predviđen za prenošenje u skladu sa mogućnostima svetlećeg tela, ogromnom brzinom se ređa u velikom broju nizova, na čijoj suprotnoj strani se nalaze čestice energije spremne da prihvate ovo znanje.

Čestice znanja jednog i drugog svetlećeg tela kao da se kreću na beskonačnoj traci dodirujući se na jednom mestu, gde dolazi do trenutnog prenošenja sveg znanja koje sadrži jedna čestica zrelog na česticu posetiočevog svetlećeg tela. Takvih kanala tokom prožimanja ima izuzetno veliki broj. Kojom će se brzinom prožimanje vršiti ne zavisi od nivoa razvoja posetiočevog, niti od snage zrelog, već od količine informacija koja je potrebna da se prenese. To znači da je brzina preuzimanja znanja sa jedne čestice na drugu uvek ista, ali da od broja čestica, koje treba da se dotaknu, zavisi vreme prožimanja. Ovo je vrlo uprošćen model onoga što se prilikom prožimanja dešava. Odmah po prožimanju posetiočevo svetleće telo velikom brzinom razmešta znanja kako bi oslobodilo prostor za eventualna naredna prožimanja ukoliko će ih biti.

Iz “grozda“ zrelih izdvaja se naredno koje prilazi posetiočevom svetlećem telu i ceo proces se ponavlja, da bi se po završetku prožimanja pridružilo onome koje se prvo proželo i tako redom. Kada je prožimanje završeno, grupa prožetih se vraća u veliko jato.

Celo to vreme prožimanja posetiočevo svetleće telo stoji nepomično bez obzira na kretanje posetioca, osim u slučaju kada bi se on od njega udaljio više od 300 metara, što primorava svetleće telo da krene za njim. U tom slučaju jato se automatski primiče idući sve do granice njihovog mogućeg kretanja, koja je za svako mesto moći različita. Ukoliko bi zbog kretanja posetioca njegovo svetleće telo, koje se od njega može udalljiti najviše 300 metara, izašlo iz prostora u kome su zrela svetleća tela spremna da se prožimaju, ono se prekida, a ukoliko bi se on tokom posete vratio, prožimanje bi se nastavilo. U protivnom, prožimanje ne bi bilo završeno i čekala bi se nova prilika da se ono nastavi.

Odmah po završetku prožimanja, bez obzira sa kolikim brojem zrelih se proželo, svetleće telo posetioca se potpuno posvećuje preradi, raspodeli i sortiranju znanja koje je ukrštanjem dobilo. Da bi taj posao obavilo, njemu je potrebno od nekoliko do 24 časa. U tom periodu ono neće biti povezano sa svojim čovekom na način koji je dotle postojao, već će spona između njih biti jedino u tome da se spreči njegovo udaljavanje za više od 300 metara. To znači da će kontakt sa čovekom tokom ovog perioda unutrašnjeg sređivanja znanja biti prekinut, a delovanja i međuzavisnosti koji su tokom celog života postojali neće biti u ovom kratkom periodu i čovek je, na neki način, za to vreme prepušten samom sebi. Tokom tog perioda svetleće telo će sva znanja koja bude složilo, razvrstalo i preradilo koristiti ne samo za sebe već će određene ideje i znanja uputiti u auru ili žuto energetsko jezgro, ukoliko ga osoba ima, gde će se oni memorisati. Ta znanja predstavljaju samo eho ogromnog znanja koje je svetleće telo prilikom prožimanja preuzelo. Ipak, ono će poslužiti da u narednom periodu svetleće telo mnogo lakše uspe da aktivira kreativnost osobe u oblasti koja je prenesena. Istovremeno sa završetkom preraspodele znanja unutar svetlećeg tela završava se i prenošenje znanja svome čoveku i taj proces se više ne može ponoviti. Stoga je neophodno da se posetilac odmara tri dana: pre, tokom i posle prožimanja, da jede lakšu hranu i izbegava stresove kako bi proces prenošenja znanja bio što efikasniji. Pošto je prošao period prenošenja znanja na ljudsku auru ili žuto energetsko jezgro, svetleće telo ponovo uspostavlja normalnu komunikaciju sa svojim čovekom kakva postoji celog njegovog života.

Osobe koje imaju visokorazvijeno svetleće telo imaju, po pravilu, veliki broj veliki broj prožimanja koja, u krajnjem slučaju, mogu biti sa svim zrelim svetlećm telima na tom mestu moći. U tim slučajevima proces prožimanja sa prvim zrelim svetlećim telima odvija se izuzetnom brzinom, jer je visokorazvijeno svetleće telo već sakupilo veliku količinu znanja, bilo sopstvenim razvojem, bilo prethodnim posetama mestima moć. Zatim vreme prožimanja postepeno raste i po pravilu je najduže sa poslednjim zrelim sa tog mesta moći.


Šta znači činjenica da se jedno svetleće telo proželo sa svim zrelim sa jednog mesta moći?

Znači da je ono, praktično, preuzelo sva znanja sa tog mesta moći, odnosno onaj deo znanja koji dotle nije posedovalo.
Odlaskom na novo mesto moći srešće se sa novim sadržajima znanja koje još nema, pa će stoga prožimanje ponovo biti neophodno. Ukoliko je nivo svetlećeg tela dovoljan za prožimanje sa svim zrelim, ono se na narednim mestima moći obavlja sve brže, jer je bazni nivo znanja kod većine zrelih svetlećih tela, bez obzira na mesto moći, sličan.


TEMPO POSETA MESTIMA MOĆI

Poseta mestu moći donosi koristi svakom posetiocu u pogledu boravka u energetskim poljima koja ona poseduju. Ta korist je isceljujuća i razvojna. Nijedan pojedinačan boravak ne može dati značajne promene ni u zdravstvenom ni u razvojnom pogledu, ali predstavlja jednu stepenicu koju je teško na neki drugi način obezbediti. Kod poseta više mesta moći, amo kontakti sa poljima daju rezultate koji se mogu meriti sa efektima koji se postižu prožimanjem posetiočevog svetlećeg tela sa nekoliko zrelih na jednom mestu moći, što znači da posete mestima moći osoba čije svetleće telo još nije spremno za prožimanje donose određene pozitivne efekte, pogotovo ako se radi o seriji poseta čiji razmak ne bi trebalo da bude veći od pola do jedne godine. Ove pozitivne efekte doživljavaju, svakako, i osobe čija se svetleća tela prožimaju sa zrelim na mestima moći, ali su prožimanja neuporedivo značajnija pa zato, u njihovom slučaju, o ovim poljima nećemo ni govoriti.

Prožimanja posetiočevog svetlećeg tela na mestu moći sa zrelim, bez obzira da li se radi o jednom ili više, stvara takve efekte kakvi se, praktično, vrlo retko mogu postići različitim tehnikama meditiranja ili bilo kakvim vežbama za paranormalni razvoj. To znači da posete mestu moći koja obuhvata prožimanje obezbeđuje izuzetno brz napredak svetlećeg tela te osobe, čiji tempo se ne može porediti ni sa jednom drugom razvojnom tehnikom. Razvoj meditacijom i drugim tehnikama može se predstaviti jednom, manje ili više, kontinualnom linijom koja se postepeno diže tokom dugog perioda, dok posete mestima moći predstavljaju skokovite napretke koje možemo zamisliti kao stepenice kojima se postižu efekti ravni dugotrajnom meditiranju. Isto tako, efekti postignuti prožimanjem na mestu moći omogućavaju da se linija razvoja ljudi koji koriste meditaciju i druge razvojne tehnike pomeri praktično za nivo stepenica u pozitivnom pravcu i zatim sa tog polazišta nastavi da se dalje kontinualno razvija. To znači da se najbolji rezultati postižu kombinacijom meditacije i drugih razvojnih tehnika sa posetama mestima moći.


Kojim tempom je potrebno ili poželjno posećivati mesta moći?

Idealno bi bilo da se mesta moći posećuju po onom redosledu koji odgovara njihovoj snazi, odnosno broju svetlećih tela i vrsti civilizacije kojoj pripadaju. Nažalost, takav redosled poseta je vrlo teško realizovati. Stoga ćemo proučiti ove posete sa vremenskog stanovišta.

Pri prvoj poseti mestu moći, bez obzira na broj prožimanja koji je bio, doći će do preuzimanja velike količine znanja, koja će se, zbog srednje razvijenog svetlećeg tela, raspoređivati, aktivirati i primenjivati relativno sporo. Svaka poseta mestu moći treba prvo da dâ rezultate, pa da se tek onda ide na sledeću. Neophodno je svetlećem telu i toj osobi omogućiti minimalni period da bi se preuzeta znanja pri prethodnoj poseti mestu moći koliko-toliko aktivirila. Zbog toga je potrebno da razmak između prve i naredne posete bude minimalno tri meseca. To važi sve do zaključno pete posete, posle koje se taj razmak može smanjiti na dva meseca, a posle desete na oko mesec dana. Ovaj razmak ne važi za vrlo razvijena svetleća tela, jer je njihova sposobnost primene preuzetih znanja do te mere razvijena da ona mogu imati vrlo česte posete mestima moći, a da to ne utiče negativno na njihove efekte. Takva svetleća tela su u stanju da se, u toku nekoliko dana, svakodnevno prožimaju na drugom mestu moći, pa čak i da u toku jednog dana dožive prožimanja na dva mesta moći.

Svetleća tela koja su dostigla vrlo visok razvoj i koja imaju prožimanja sa svim zrelim svetlećim telima na svim, ili većini mesta moći koja posete imaju veliku količinu znanja već ranije preuzetu, pa se viškovi znanja koja im nedostaju na novom mestu moći preuzimaju sa lakoćom i velikom brzinom, te im stoga to ne predstavlja veliko opterećenje.

Naravno, ukoliko se posete mestima moći za osobe čija su svetleća tela srednje razvijena, realizuju u razmaku kraćem od tri meseca, neće se ništa loše desiti, jedino će efekat te posete biti nešto slabiji nego da je ta osoba u zajednici sa njenim svetlećim telom imala dovoljno vremena da realizuje veći deo znanja koje je preuzeto sa prethodnog mesta moći, čime bi oboje dostigli viši nivo razvoja, što bi, na novom mestu moći, dalo bolje efekte prožimanja.


EFEKTI POSETE MESTIMA MOĆI

Osobe koje su imale nekoliko poseta mestima moći, sa ukupno 20 do 30 prožimanja, dostižu nivo razvoja koji dovodi, čak i ako bi prestale sa daljim posetama, do postepenog neprekidnog razvoja celog života.

Osobe čije je svetleće telo dostiglo takav nivo razvoja da na svakom mestu moći ima prožimanja sa svim svetlećim telima predstavlja najviši mogući potencijal koji jedno svetleće telo u razvoju može dostići. Taj potencijal je uz relativno malo truda njegovog čoveka moguće realizovati, čiji rezultat je prosvetljenje, a ubrzo zatim i sazrevanje oba svetleća tela.


Koje su to stvarne razvojne mogućnosti mesta moći koje se pružaju njegovim posetiocima i u čemu se oni sastoje?

Na ovo pitanje se ne može precizno odgovoriti zbog ogromnog broja varijanti, nivoa razvoja svetlećeg tela posetioca, njegovog nervnog sistema i afiniteta za kreativnost i paranormalne pojave, njegovog načina života i stresnih situacija posle posete mestu moći. Stoga ćemo razmatrati prosečni slučaj, gde su svi navedeni elementi uobičajeni, uprosečeni, normalni.


Šta se dešava tokom same posete mestu moći?

Svetleće telo posetioca prožima se sa jednim ili više zrelih svetlećih tela sa mesta moći. Ranije je opisan način prenošenja znanja sa jednog na drugo svetleće telo. Sada je potrebno objasniti na koji se način i u kom obimu ova poseta reflektuje na razvoj i ponašanje posetioca.

Svetleće telo prenosi energetskim zrakom znanja preuzeta na mestu moći u auru ili žuto energetsko jezgro posetioca gde dolazi do dvojakog delovanja. Po ulasku u auru, manji deo ovog znanja apsorbuju “čestice znanja“, čiji je inače zadatak da sakupljaju sve informacije koje dolaze u auru, dok im preostali, veći deo znanja nije dostupan. Ove čestice znanja, kao i sve ostale ulaze takozvane “korene“ znanja gde čekaju na situaciju kada će posetilac početi da razmišlja o temi koja odgovara sadržaju ovih čestica. Tada će one, kao i uvek u sličnoj situaciji, sa ostalim česticama znanja koje nose informacije iz te oblasti, ali dobijene iz drugih izvora, biti izbačene iz korena znanja i spustiti se na mozak posetioca gde će ove informacije biti iskorišćene.

Znanje preneto iz svetlećeg tela omogućiće da ovo razmišljanje bude inteligentnije, dublje i svestranije o nekoj temi nego što bi bio slučaj da osoba nije bila na mestu moći. To znači da je znanje koje je svetleće telo prenelo u auru svoga čoveka, koje su preuzele čestice znanja, a koje sadrže ideje i znanja zrelih svetlećih tela, aktivator novih ideja i znanja koje ta osoba nikada ne bi imala da nije bilo posete mestima moći. Koliko će biti jasno i precizno preuzeta ova znanja zavisi od postojećih intelektualnih mogućnosti te osobe i njene sklonosti za oblast koju razmatra. U većini slučajeva te su spoznaje o novim mogućnostima, nažalost, maglovite, nejasne, nedorečene zbog skromnih mogućnosti za razmišljanje te osobe.

Veći deo informacija ili znanja koje je svetleće telo energetskim zrakom prenelo u auru posetioca, ali koje čestice znanja nisu u stanju da apsorbuju, uzimaju posebne energetske strukture. Preuzeto znanje dovodi do promene sadržaja i mogućnosti delovanja ove energetske strukture. Na taj način veći deo znanja koje je preuzeto na mestu moći trajno ostaje u auri, ugrađeno u ovu energetsku strukturu, koja će ga aktivirati kada aura bude spremna da ga prihvati. Tada će ono svojim delovanjem inaprediti energetsko stanje aure, dovesti do njenog pročišćavanja, boljeg funkcionisanja, poboljšanja zdravstvenog stanja te osobe i aktiviranja kreativnih mogućnosti, za koje u momentu preuzimanja znanja nisu postojale nikakve mogućnosti. To znači da su ova znanja skladištena za neko buduće, bolje stanje aure, kada će se aktivirati i dati drugu fazu doprinosa razvoju te osobe, kao posledicu posete mestu moći.

Ukoliko bi ova vrsta znanja bila apsorbovana kao i prva grupa znanja i stigla do korena znanja, a kasnije do mozga te osobe, ona bi pri razmišljanju te osobe bila potpuno neupotrebljiva zbog nespremnosti i nezrelosti te osobe da ih u datom momentu iskroisti. To znanje bi na taj način bilo zauvek izgubljeno jer bi se pre vremena uključilo u proces razmišljanja.

Svaka od poseta, dakle, na kraju svog ciklusa ostavlja traga u obliku znanja koje se apsorbuje česticama znanja i u obliku znanja predviđenu za budućnost, kada mogućnosti aure budu veće. Ovo drugo znanje je mnogo značajnije i njegova primena predstavlja potpuno iskorišćenje mogućnosti koje je ova poseta mesta moći pružila.

Ukoliko se posete mestima moći obavljaju sa najmanjim razmakom od tri meseca, u toku tog perioda doćiće do poboljšanja stanja aure te osobe i povećanih intelektualnih mogućnosti zahvaljujući znanju koje su čestice znanja već realizovale. Istovremeno, znanja uskladištena u energiji aure sporo, ali neprekidno emituju stečeno znanje delujući postepeno na korekciju i promene aure u pozitivnom smislu. To znači da će posle tri meseca ta osoba i njeno svetleće telo biti spremniji da prime nova znanja nego pri prvom kontaktu. Ovaj proces se ponavlja posle svake posete, s tim što će, posle izvesnog broja poseta, kada broj svetlećih tela sa kojima je izvršeno prožimanje počne da prelazi 30% od njihovog broja na tom mestu moći, proces početi da se odvija ubrzano i na donekle drugačiji način.

Naime, sve veći priliv informacija i znanja koje svetleće telo prenosi svome čoveku posle svake posete mestu moći menja odnose, pre svega, u korenovima znanja, gde udeo čestica znanja, koja sadrže znanja dobijena iz svetlećeg tela, postaje sve veći, a način razmišljanja, kao i njegov sadržaj sve više uključuju saznanje sa mesta moći kao bitan elemenat u razmišljanju na određenu temu. Način razmišljanja osobe postaje drugačiji, dublji, brži, sa više varijanti od kojih su neke neuobičajene i sasvim nove. Istovremeno, uplivisanje deponovanog znanja u energiji aure počinje svoje aktivnije delovanje na promenu stanja i kvaliteta aure posetioca, što još više doprinosi razvoju mišljenja u pozitivnom pravcu.

Kada na poslednjem stadijumu razvoja osobe njeno visokorazvijeno svetleće telo uspeva da se prožme sa svim zrelim na većini mesta moći koji posećuje, dolazi do još značajnijih promena u načinu razmišljanja i stanju aure posetioca. Način mišljenja se, u tom slučaju, menja u pravcu sve većeg udela kreativnog razmišljanja koje postepeno dovodi do novih saznanja i novih otkrića, što znatno unapređuje razvoj već visokorazvijenog svetlećeg tela. Znanje deponovano u energiji aure poćinje da stvara sopstvene kreacije unutar organizacije aure, dovodi automatski do čišćenja preostalih loših delova aure i postepeno utiče na način i mogućnosti razmišljanja te osobe, poboljšavajući ih.

Osobe koje su dostigle nivo razvoja da se njihovo svetleće telo ukršta sa svim zrelim na većini mesta moći vrlo su blizu prosvetljenja. Značajnu ulogu u prelaženju preostalog puta do prosvetljenja odigraće, upravo, deponovana energija u auri te osobe, dovodeći stanje aure i kreativnost te osobe do nivoa kada se javljaju promene koje se nazivaju prosvetljenje.

Đavo


Ne postoji nikakvi izvori negativnog delovanja u onom smislu kako to ljudi pripisuju đavolu. U svemiru ne postoji energija koja na taj način svesno deluje na ljude ili na bilo koja druga bića ili stanja u svemiru. Štaviše, u svemiru ne postoje, ne samo spiritualna superinteligentna bića odnosno energije, nego čak ni obične energije koje bi za zadatak imale destruktivno delovanje, uništavanje, oštećenja ili bilo kakvo namerno negativno delopvanje. Ako u svemiru i kod živih bića povremeno dolazi do negativnih pojava, onda su one uvek posledica međusobnog delovanja energija koje jedna drugu oštećuju ili se pretvaraju u treću energiju, slično hemijskim procesima.

Dakle, đavo ne postoji kao spiritualno biće, niti postoji bilo šta u svemiru što ima programirano, svesno negativno delovanje. Međutim, ljudi svojim negativnim mislima često uspevaju da stvore utisak o postojanju nečeg što bi se zvalo đavo. To postižu tako što projektujući svoju mržnju, zavist, borbu za vlast ili strah, izmišljaju oblike koji realno ne postoji, ali oni često, do detalja opišu njihovo dejstvo i štetu koju bi mogli naneti ljudima. Sve je to samo proizvod želja i strahova i realno ne postoji osim u bujnoj mašti tih osoba. Sve ostalo stvara sugestija, autosugestija i masovna hipnoza.

Čak se i u biblijskim spisima govori da je đavo u čoveku. Uvođenje pojma đavo bilo je u ono vreme neophodno kako bi ljudi shvatili, u skladu sa svojim mogućnostima, neko negativno delovanje.

Lek protiv štetnog delovanja đavola predstavljali su, po pravilu, ponašanje i život prema Božjim zapovestima, iz čega praktično proizilazi da odstupanje od Božjih zapovesti dovodi do takvih štetnih posledica po tu osobu kao da na nju deluje neko negativno, destruktivno biće kao što je đavo. Stoga se može reći da se izuzetno negativno, razorno i uopšte štetno delovanje neke osobe, po sebe i po okolinu, može, samo figurativno, nazvati delovanje đavola, ili đavolsko delovanje, ili đavo u njoj.

Hrišćanstvo i reinkarnacija

Sve do XI veka u Bibliji su postojali određeni napisi o reinkarnaciji, ali se su nije govorilo određeno o reinkarnaciji, nego o nekim varijantama na tu temu koje su bile nedorečene i neprecizne, što je stvaralo haos u dogmatskim glavama poglavara katoličke crkve, pa su se više stoga, nego što nisu verovali da reinkarnacija postoji, odlučili da te tekstove u potpunosti izbace. Oni su to vrlo pedantno uradili i praktično nema više biblije sa tim tekstom.

Manji broj knjiga je, ipak sačuvan. Većina njih je u Vatikanu gde su dobro čuvane, tako da više ne vide svetlo dana. S vremena na vreme se pronađu novi primerci koji se, pod izgovorom proučavanja, šalju u Vatikan da bi i njih pojela pomrčina.

Božje zapovesti - put za očuvanje zdravlja

Ako, sa punim poštovanjem, ostavimo po strani religiozni aspekt deset Božjih zapovesti, ukazaće nam se široka oblast njihove primene, pre svega, za očuvanje zdravlja. U petoj se čak direktno ukazuje na vezu između načina života i mišljenja sa zdravljem: „Poštuj oca svoga i mater svoju pa ćeš biti srećan i dugovečan na Zemlji!“

Neke od njih zabranjuju stvaranje loših misli ili dela koja proističu iz njih: „Ne ubij!“, „Ne kradi!“, „Ne svedoči lažno!“, „Ne poželi ništa što je tuđe!“. Posebno se ističe sveobuhvatnost humanog, iza čega se krije duboki zdravstveni aspekt, kod Božje zapovesti koja glasi: „Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe!“. Slično uputstvo za život postoji i u Sumerskim tablicama, starim sedam hiljada godina, što samo potvrđuje da su prave istine večite, njih ne nagriza zub vremena. Jedna od njih upućuje, posle napornog rada u toku nedelje, na odmor sedmog dana kako bi se otklonila opasnost od psihofizičkih preopterećenja, kao jednog od važnih faktora koji dovodi do bolesti. Molitvama posvećenim Bogu tone se u mir duha i svojevrsnu blagu meditaciju što ima snažno isceljujuće delovanje.

Pridržavanje Božjih zapovesti tokom života, bez obzira na to da li se radi o hrišćaninu, pripadniku bilo koje druge religije ili ateisti, dovešće do svođenja negativnih misli na minimum, što će otvoriti prostor za puni razmah pozitivnog i kreativnog načina mišljenja, čime će se sprečiti pojava bolesti i obezbediće zdrav i dug život.

Nastanak bolesti


Kako od negativnih misli i stresova dolazi do bolesti?

Negativne misli se šire od mozga kao energetski talas, oblika lopte koji postaje sve veći i u trenutku stiže do kraja kosmosa. Na površini ove energetske lopte nalazi se informacija o sadržaju naše misli. Prolazeći kroz telo i auru ova energija se sjedinjuje sa jednim delom sive bioenergije iz aure, stvarajući treću vrstu energije - energetski žele koji ometa protok bele bioenergije. Stres stvara energetski talas u obliku izduženog balona čija je posledica, takođe energetski žele. Posle velikog broja negativnih misli i stresova naslage energetskog želea postaju dovoljno velike da smanjuju ili u potpunosti prekidaju protok bele bioenergije kroz akupunkturne kanale i kanaliće. Pored toga, pojava energetskog želea na mestima u auri koja odgovaraju određenim organima sprečava odvođenje viškova bele bioenergije. To sve dovodi do ometanja normalnog protoka bele bioenergije kroz auru i do odstupanja od zakona bioenergije. Naime, raspored bele bioenergije u svakoj tački aure više nije podjednak, nego je u nekim delovima došlo do smanjenja, a u drugim do njenog povećanja. Pored toga dolazi i do smanjenja bele bioenergije i u energetskom stabilizatoru, kao i do promene frekvencije energija aure. Smanjenje bele bioenergije u nekim delovima aure dovodi do otpuštanja viškova sive bioenergije, što njen ukupni nivo u auri smanjuje ispod optimuma.

Energetski žele štetno utiče na rad informacione funkcije što, takođe doprinosi pogoršanju stanja u auri. Energetski žele, dakle prouzrokuje ozbiljna odstupanja aure od svoje normalne funkcije koja je garant našeg psihofizičkog zdravlja.

Kako se ovo loše stanje aure reflektuje na naše telo? Telo reaguje na loše stanje u auri tako što pojedini organi čiji su odgovarajući delovi aure znatno oštećeni želeom, smanjuju svoju funkciju, a kasnije dolazi i do pojave bolesti. Prvi materijalni dokaz o budućoj bolesti je pogoršanje odnosa između anjona i katjona u organu i njegovoj okolini, a sve dotle se tok bolesti ogledao samo u energetskim promenama.

Pored negativnih misli i stresova koji čine 80% uzročnika hroničnih bolesti, preostalih 20% se odnosi na štetno delovanje tuđih negativnih misli, štetna zračenja iz zemlje, kosmosa, štetno delovanje okoline i promene vremena. Tu spadaju i povrede, promrzline, opekotine koje, za razliku od svih opisanih uzroka bolesti, svojom pojavom dovode do oštećenja u auri.

Vrsta bolesti od koje će neki organi oboleti zavisi od toga da li je mesto suženja protoka bele bioenergije u akupunkturnom meridijanu bliže ili dalje od površine aure. Intenzitet bolesti uvek zavisi od intenziteta suženja protoka bele bioenergije. U zavisnosti od toga u kom je od 12 meridijana došlo do smanjenja protoka, bolest će biti ili organske ili psihičke prirode. Koji će organ oboleti, pored oštećenja odgovarajućeg dela aure zavisi i od toga iz kog organa neće biti odvedeni viškovi bele bioenergije, zbog smanjenja usisne moći meridijana koji pored njega protiče.

U slučaju akutnih bolesti, utlcaj stresova i negativnih misli ogleda se u tome što oni dovode do smajenja funkcije organa ili do oboljenja od hroničnih bolesti, sto smanjuje njihovu otpornost i olakšava pojavu akutnih bolesti, kao što su infekcije ili nazeb.

Nastanak malignih bolesti je vrlo specifičan. One se mogu pojaviti samo ako je zapušen ogranak meridijana koji odgovara tom organu, a istovremeno i glavni mendijan za taj organ, barem na mestu koje se nalazi odmah po ulasku tog ogranka. Pored toga neophodno je da bude na približno istom mestu zapušen i centralni meridijan za psihičke bolesti. To prouzrokuje tako lose funkcionisanje organa da u njemu u velikom broju počinju da se razmnožavaju virusi raka. Ove viruse ima svaki čovek, ali se oni razmnožavaju u velikom broju samo ako dođe do tako teških zapušenja meridijana i vrlo lošeg tunkcionisanja organa. Pod uticajem toksina ovaj organ se toliko menja da postaje nezavisan i pretvara se u parazita. On počinje da stvara svoju auru, koja nastaje za oko šest meseci.

Stanje neke bolesti se, zbog svoje složenosti ne može izraziti u ciframa, nego samo opisno. Međutim, nivo funkcionisanja nervnog sistema je moguće izraziti u procentima u odnosu na idealni. Što je ovaj nivo niži, to postoje veće mogućnosti za nastanak hroničnih i akutnih bolesti, jer on upravo govori o nivou oštećenja aure od stresova i negativnih misli.

Sveta znanja, dakle ne samo da u potpunosti demistifikuju pojavu bolesti, nego i detaljno opisuju uzroke i ceo tok bolesti, definišući čak i zavisnosti od uzroka vrstu, intenzitet i prirodu bolesti, uračunavajući tu i maligne bolesti.


Šta je uzrok bolesti?

Većina ljudi kad im se pojavi neki problem, umesto da traže način kako da ga razreše, traže u mislima krivca odgovornog za ono što im se desilo i upućuju mu sve svoje negativne misli. Taj, dakle pogrešan način mišljenja, dovodi do pojave negativnih misli koje oštećuju auru i time stvaraju hronična oboljenja i pogodno tlo za akutne bolesti. Negativne misli i stresovi čine više od četiri petine uzroka bolesti, dok se preostali deo odnosi na razne povrede i štetna zračenja.

Energetski oblak je tokom višemesečnog prenošenja znanja dr Stojanoviću objasnio nastanak i razvoj hroničnih bolesti, počev od detaljnog opisa negativnih misli i stresa, zatim načina njihovog štetnog delovanja na auru, pa do mehanizma koji od ovih oštećenja dovodi do odstupanja od zakona bioenergije, odnosno do bolesti, obuhvatajući i odgovor na pitanje: U kojim slučajevima nastaje organsko, odnosno psihičko oboljenje, kao i od čega zavisi vrsta oboljenja i njegov intenzitet?


Glavni uzroci bolesti

Bolest u preko 80% slučajeva predstavlja posledicu poremećaja energetske strukture aure. Kako dolazi do ovih poremećaja? Naše misli koje emituje mozak predstavljaju energetski talas. On može biti koristan, indiferentan ili štetan za energetsku strukturu aure.

Korisne misli su kreativne, stvaralačke, pozitivne, one ne predstavljaju nikakvo zlo, niti pretnju za oštećenje bilo čije aure, a posebno ljudske.

Neutralne nisu ni pozitivne, ni negativne i nemaju gotovo nikakav značaj za razvoj ljudi.

Negativne ili štetne misli podstiču razna negativna osećanja.

Ona mogu biti agresivna, kao što su mržnja, borba za vlast, ili pasivna kao žalost, tuga, nezadovoljstvo sobom, poslom, nesrećna ljubav, strah. Štetnost je veća kod agresivnih misli, ali je, pored vrste, bitno i vreme trajanja i intenzitet. Tako strah za život, mada spada u pasivne negativne misli, može dostići najviši mogući intenzitet, što prouzrokuje najveća oštećenja aure.

Stres, pored negativnih misli, predstavlja glavnog uzročnika oštećenja aure. U momentu stresa javlja se misao o ugroženosti: opasnosti, o nesreći, koju osoba doživljava ili će doživeti. Njegovi štetni efekti se mogu podeliti na dva dela: prvi se javljaju u momentu nastanka stresa i mogu biti vrlo intenzivni, a drugi kasnije tokom produženog delovanja kada se javljaju u obliku negativnih misli. Postoje velike razlike u štetnosti stresova i one zavise od intenziteta, vrste i trajanja. Najteže vrste stresa su one koje dožive bebe pri teškim porođajima i koje nastaju kod teških fizičkih mučenja i bolova prouzrokovanih bolešću.

Izvor negativnih misli i osećanja može biti autonoman ili posledica stresa. Kod autonomnog osoba svojim načinom mišljenja stvara negativne misli i osećanja. Međutim, kod stresa su te misli posledica produženog stresa, kao što je strah, osećaj ugroženosti, tuga i žalost, mržnja, netrpeljivost. Štetne misli, bez obzira kog su porekla, emituju se iz mozga kao talas i oštećuju energetsku strukturu aure.


NEGATIVNE MISLI

Generalno gledano, negativne misli oštećuju auru i stvaraju najveći broj organskih i psihičkih bolesti. Međutim, njihovo delovanje nije uniformno, pa ga je potrebno analizirati. Sve negativne misli možemo podeliti na četiri grupe: nezadovoljstvo, borba za vlast, tuga i žalost i strah za život.


1.Nezadovoljstvo

U prvu grupu spadaju negativne misli koje se tiču te same osobe: nezadovoljstvo sobom, poslom koji radi, odnosom sa okolinom. Sve one nose zajedničku karakteristiku - nezadovoljstvo. Ove negativne misli su po svojim štetnim efektima najblaže pošto nisu usmerene ni protiv koga drugog, nego upravo predstavljaju prelaz između pozitivnih i negativnih misli; Sama njihova pojava govori o traženju rešenja, traženju novih pozitivnijih puteva za rešenje statusa te osobe. One zbog toga, pored negativne komponente, imaju i pozitivnu, kreativnu komponentu i ponekad mogu da pređu graničnu crtu i postanu pozitivne, kreativne, stimulativne.


2.Borba za vlast

Drugu grupu čini borba za vlast, koja obuhvata lepezu negativnih emocija koje služe toj svrsi. Tu spadaju netrpeljivost prema svima koji toj osobi stoje na putu, čak i prema onima koji joj ne pomažu u tom njenom nastojanju, mržnja prema onima koji predstavljaju glavne prepreke na tom putu, posebno prema ličnosti koja je na vrhu, na onom mestu na koje osoba želi da stigne i da je smeni. Prema tom vrhu usmereni su i zavist i ljubomora. Pri tome neprekidno tinja strah da će je neko ili nešto osujetiti u tom njenom pohodu. U toku uspona javljaju se negativne misli vezane za potencijalne mogućnosti koje se mogu realizovati kada se dođe na vlast, počev od osvete, potčinjavanja onih ispod, oduzimanje privilegija ili materijalnih dobara onima koji su niži do dovođenja svojih pristalica, a ako se na vlast konačno dođe, tada nastupa realizacija svih ovih negativnih potencijala.

Da bi se vlast očuvala, realizuju se razne negativne misli od nipodaštavanja, smenjivanja, proganjanja, kažnjavanja onih koji prete da će je skinuti sa trona, ne izuzimajući ni ubistva pojedinaca, pa čak i masovna. Javlja se mržnja prema svemu onome što joj ne služi, ne poltroniše, ne ulaguje se. Pri tome, strah od opasnosti da bude skinuta sa vlasti uvlači se u kosti.

Ona svoj život ne može zamisliti bez vlasti. Ako je, ipak, jednog dana izgubi, a to se obično dešava, nikad ne traži razloge u sebi, nego svu krivicu svaljuje na druge, stvarajući time nepodnošljivu mržnju prema svima koji su učestvovali. ili su mogli učestvovati u njenom svrgavanju. Tada se javlja velika tuga i patnja pri pomisli na staru vlast. Ove misli su izuzetno razorne, jer potpuno okupiraju ličnost tokom dugog niza godina ili gotovo čitavog života.


3.Tuga i žalost

Treću grupu čine negativne misli koje obuhvataju tugu i žalost za izgubljenim dragim osobama i nostalgiju za rodnim krajem. Štetnost ovih misli je izuzetno velika. Pored visokog intenziteta, one prožimaju dušu osobe i gotovo da nema časa kada nisu prisutne. Te osobe gube volju za životom i radom, povlače se u sebe. Tačno je da vreme leči, ali ove negativne misli traju vrlo dugo. Mnoge osobe, sa vrlo intenzivnom tugom i žalošću, ne požive dugo od početka pojave ovih negativnih misli.


4.Strah za život

Četvrtu grupu čine misli koje predstavljaju strah za egzistenciju, strah za život. To su misli koje se javljaju pri raznim bolnim doživljajima, posebno pri mučenjima, najjačim bolovima kod najtežih bollesti i užasima koje doživljavaju teški psihički bolesnici. Tu spadaju i strahovi koji se javljaju kod beba pri porođaju. Ukoliko je porođaj težak i bebin život ugrožen, ona to doživljava kao približavanje smrti. Ove negativne misli predstavljaju krike i vapaje, sa čijim se štetnim intenzitetom ne mogu porediti nijedne druge. One izazivaju najveća razorna dejstva u auri i pored toga što, po pravilu, ne traju dugo, ali je njihov intenzitet neuporedivo najjači.


Frekvencija negativne misli

Sve negativne misli imaju isti energetski sastav bez obzira kojoj grupi pripadale. Njihovo razorno dejstvo zavisi od:


* intenziteta

* dužine trajanja

* frekvencije ili učestalosti,


a ne od od grupe kojoj pripadaju. Međutim, uticaj grupe se, ipak, ogleda u tome što su ova tri elementa karakteristična za svaku grupu.

Maksimalni intenzitet i niska frekvencija se nikad ne javljaju u prvoj grupi, niti se maksimalna dužina trajanja može javiti u četvrtoj. Pored toga, pravac prostiranja polja stresa zavisi od toga kojoj grupi pripada negativna misao, koja se javlja kao posledica stresne informacije, što određuje organe koji će oboleti. Stoga se, ipak, može reći da su bolesti na određeni način povezane, odnosno zavisne od vrste negativnih misli.


Mada su sve negativne misli energetski talasi iste vrste, one se razlikuju po frekvenciji.

Uzrok tome leži u ponašanju našeg mozga, koji negativne misli emituje na različitim frekvencijama: što su misli negativnije, to je frekvencija niža. Najvišu frekvenciju moždanih talasa imaju negativne misli prve grupe od 16 do 18 Hz, a najnižu četvrte grupe od 6,25 do 9 Hz.


Tabelarni pregled frekvencija emitovanja negativnih misli:

nezadovoljstvo 16-18 Hz

borba za vlast 9-14 Hz

tuga i žalost 8-11 Hz

srah za život 6,25 Hz


Ova razlika u nivou frekvencije energetskih talasa negativnih misli dovodi do razlike u intenzitetu njihove štetnosti, jer što je frekvencija niža, to će oštećenje aure biti dublje, pa će štetne posledice biti veće.


Mehanizam delovanja stresa i negativnih misli

Zašto nastaju negativne misli? One nastaju kao rezultat zabrinutosti za egzistenciju, za život, za način života, svoj i svoje okoline. Pomisao o nekoj šteti, bilo koje vrste, koja može da zadesi ili je zadesila osobu, posledica je razmišljanja ili informacija o stvarnom događaju ili stvarnoj opasnosti. One su reakcija na neka stanja, ali pogrešna reakcija, jer umesto da se traži izlaz iz te krizne situacije, traže se za to krivci i njima se upućuje osveta.

Svaka misao, pa i negativna, energetski gledano predstavlja talas koji se emituje iz mozga i ima oblik lopte ili sfere, koja se pri udaljavanju sve više povećava. Šireći se munjevitom brzinom, talas prolazi kroz telo i auru i trenutno stiže čak do kraja svemira. Ako misao samo jednom proleti kroz glavu, onda je to jednokratno emitovanje talasa, koji odmah potom iščezava, ali ukoliko se misao stalno nalazi u glavi, ako se stalno misli na jednu istu stvar, tada se talas kontinualno emituje, sve dok misao traje. Talas negativne misli, prolazeći kroz auru i telo, neutrališe sivu bioenergiju prilikom kontakta sa njom.

Ako se radi o više istovremeno emitovanih, različitih, štetnih misli, doći će do oštećenja aure na više mesta. Kod ponavljanja iste negativne misli oštećenja se produbljuju i proširuju.


Energetski žele

Neutralisanje ili uništavanje sive bioenergije zavisi će od intenziteta tog talasa i njegovog trajanja. On, naravno ne uništi, pri prolazu svu sivu bioenergiju, nego svaki od tih talasa uništava jedan delić, u skladu sa njegovim intenzitetom. Rezultat međusobnog delovanja ove štetne energije, bez obzira na to da li potiče od talasa negativnih misli ili polja stresova, i sive bioenergije iz naše aure, predstavlja treću vrstu energije koja se zadržava na mestu gde se nalazila siva bioenergija. Posmatano u meditaciji izgledala je kao energetski žele, gusta i lepljiva. Energetski žele ne deluje agresivno ni na jednu energiju u auri, ali njegova pojava u njoj predstavlja najveće zlo, jer ne samo da govori o tome da je došlo do uništenja dela preko potrebne sive bioenergije, nego dovodi i do blokade kretanja bele bioenergije i oštećenja informacionih signala. Negativne misli deluju na isti način u auri i telu, neutrališući jedan deo sive bioenergije i stvarajući energetski žele.

Ovo smanjenje sive stvara disproporciju njenog odnosa sa belom bioenergijom i dovodi do usporavanja ili čak zaustavljanja kretanja bele bioenergije kroz kanale prema energetskom stabilizatoru. Prekid odvođenja bele bioenergije uz istovremeno dovlačenje novih količina koje se izbacuju iz stabilizatora, dovodi do njenog nagomilavanja u nekim delovima aure, a time i do stvaranja još veće disproporcije između sive i bele bioenergije i još većeg usporavanja cirkulacije bele. Istovremeno ostali delovi aure i tela dobijaju nešto manje bele bioenergije od neophodne, što dovodi do generalnog otpuštanja ili oslobađanja sive bioenergije u slobodan prostor, proporcionalno nedostajućoj beloj bioenergiji, koja ju je do tada vezivala za sebe.


Blokada bele bioenergije (energetski žele i zapušenje meridijana)


Trajno zapušenje meridijana

Glavni problem koji se javlja usled negativnih misli jeste usporavanje ili potpun prekid protoka bele bioenergije iz pojedinih delova aure ka energetskom stabilizatoru.

Posledica toga je odstupanje od zakona bioenergije i pojava bolesti.


Prvi zakon

Zbog smanjenog priliva bele bioenergije, u pojedinim delovima aure, u odnosu na potrebni, dolazi do oslobađanja odgovarajućeg dela sive bioenergije, koji napušta auru i odlazi u slobodan prostor, pošto se ova energija u auri može zadržati samo ukoliko je povezana sa belom bioenergijom u tačno utvrđenom odnosu. Odlazak dela sive bioenergije dovodi do smanjenja njenog ukupnog nivoa ispod optirnalnog, za celu auru, što predstavlja odstupanje od prvog zakona bioenergije.


Drugi zakon

Smanjeni priliv bele bioenergije u energetski stabilizator dovodi u njemu do pada učešća ove energije ispod optimalne od 14,97 %, predviđene drugim zakonom bioenergije, što prouzrokje njegov slabiji rad, odnosno smanjenje količine raspršene bele bioenergije u auri, u odnosu na potrebnu.


Četvrti zakon

Zbog blokade kanala bele bioenergije od strane energetskog želea, nema odvođenja njenih viškova iz pojedinih delova aure, pa na tim mestima dolazi do njenog nagomilavanja; slabiji rad energetskog stabilizatora ne obezbeđuje raspršivanje dovoljne količine bele bioenergije, pa se u nekim delovima aure javlja smanjenje u odnosu na potrebnu količinu. Posledica ovih pojava je odstupanje, u oba slučaja, od četvrtog zakona bioenergije koji zahteva da odnos sive i bele bioenergije u svakoj tački aure i tela, bude 90,1: 9,9.

Negativna misao, koja se javlja kao rezultat razmišljanja, ili je vezana za ono što stres donosh dovodi do spuštanja frekvencije moždanih talasa u određenoj meri. Što je negativna misao, odnosno stres fatalniji po osobu, spuštanje frekvencije moždanih talasa je veće. Dakle, stresna situacija ili razmišljanje, koje dovodi do negativnih rnisli, snižava frekvenciju rada mozga, a moždani talas, koji predstavlja našu misao vezanu za ovo stanje, sastoji se od energije koja oštećuje energetsku strukturu aure i tela. To oštećenje biće na onoj frekvenciji na koju se rad mozga spustio, odnosno energetski talas naših štetnih misli oštetiće energetsku strukturu aure na onoj frekvenciji na kojoj se on sam nalazi.

Razni nivoi frekvencija stresova i negativnih misli proizvešće razna oštećenja energetske strukture aure i tela. Što je ta frekvencija niža, dejstvo je razornije.

Objašnjenje za ovu pojavu nalazi se u činjenici da ljudska aura istovremeno postoji ne samo na 20,6 Hz, nego i na nižim frekvencijama. Što je frekvencija energetskog talasa negativne misli niža, to je njegovo delovanje razornije, jer utiče na sastav aure na nižim frekvencijama, koji pri razvoju aure prethodi višim frekvencijama, pa su i štetne posledice mnogo veće. Donje frekvencije predstavljaju njenu osnovu i oštećenja aure na tim frekvencijama imaju neuporedivo štetnije dejstvo po auru na 20,6 Hz nego da se to desilo negde u višim slojevima.

To se može uporediti sa situacijom kada odrastao čovek dobije neko oboljenje i kada bi taj čovek to oboljenje dobio još kao dete. Posledice bi bile znatno štetnije kada bi se ta bolest vukla još iz detinjstva.

To je moguće ilustrovati i pretpostavkom da je neko otišao u prošlost, nešto tamo uradio i onda se vratio u sadašnjost. Posledice toga akta bi izmenile sadašnjost.

Još bolji primer je kada se u jednoj višespratnoj zgradi ošteti deo konstrukcije na nekom od gornjih spratova, opasnost po zgradu će biti daleko manja nego kada se ošteti neki od donjih spratova.

Najniža moguća frekvencija negativnih misli je 6,25 Hz i one ostavljaju oštećenja aure upravo na toj frekvenciji. Neutrališući sivu bioenergiju na toj frekvenciji, one dovode, ne samo do prekida tokova bele bioenergije, nego i do zastoja u razvoju celokupnih sistema. Prenošenje ovih oštećenja na više frekvencije dovešće do većih odstupanja i u funkcionisanju i u konstrukciji aure. Sva ta odstupanja od normale su samo štetna. Negativne misli oštećuju auru svakodnevno, tokom celog života, na više frekvencija, čiji rezultat predstavlja pogoršanje zdravlja.


Pogrešan način mišljenja

Većina ljudi, kad im se pojavi neki problem, umesto da traže način kako da ga razreše, traže u mislima krivca odgovornog za ono što im se desilo i upućuju mu sve svoje negativne misli. Taj, dakle, pogrešan način mišljenja dovodi do pojave negativnih misli. Negativne ili štetne misli podstiču razna negativna osećanja koja mogu biti agresivna kao što su mržnja i borba za vlast, ili pasivna kao nezadovoljstvo, žalost i strah. Agresivne misli su naravno štetnije, ali je, pored vrste, bitno i vreme trajanja i intenzitet.

Pored ovih autonomnim negativnih misli i osećanja, koje osoba stvara svojim pogrešnim načinom razmišljanja, postoje negativne misli koje su posledica produženog stresa.


Posmatranje delovanja stresa na auru

U meditaciji je učitelju Ljubiši prikazan ceo proces delovnja negativne misli i stresa na auru.. Prvo mu je pokazano delovanje stresa odmah po njegovom nastanku. Video je kako se iz mozga pojavljuje nešto kao mehur ili duguljasti vazdušni balon, sa vrlo tankom opnom i pruža prema površini aure. Objašnjeno mu je da je to ipak energija, koju on ne vidi najbolje, pa mu granica energetskog polja izgleda kao opna. Kada se to kretanje zaustavilo, imalo je oblik izdužene kapi koja je počinjala u mozgu, a završavala se negde u dubini aure. Stres se, dakle, realizuje kao snažno polje oblika izdužene kapi. Što je jači, dublje će dopreti.


Polje stresa


Zatim mu je pažnja usmerena na veliki broj nekih crtica tamne boje, koje su bile raspoređene po površini i unutar tog mehura. Dobio je objašnjenje da su te crtice centri oštećenja u auri i da nastaju pri pojavi stresa ili negativne misli. Što ih ima više, oštećenje je veće. Njihov izgled zavisi od intenziteta stresa: kod jakih stresova liče na široke trake, dok su za najblaže kao tanke niti. Vrh stresnog polja je najrazorniji i tu se stvara crtica, dok oštećenja aure u ostalom delu polja nema. Oko crtice se generiše polje koje je gotovo homogeno i traje dok traje stres. Ovo polje u kontaktu sa sivom bioenergijom stvara treću vrstu energije, kao i kod negativnih misli – energetski žele kroz koji se bela bioenergija uopšte ne kreće, ili pak veoma teško.

Delovanje stresa se može podeliti na dve faze. U prvim trenucima stresa, koji su najintenzivniji i najrazorniji, mozak emituje izduženo energetsko polje koje, u stvari predstavlja očajnički krik i vapaj, misli koje se kasnije javljaju i predstavljaju reakciju na stres emituju se kao sferni energetski talasi, koji velikom brzinom, praktično trenutno, šireći se, projure kroz auru, ne zaustavljajući se do kraja svemira. One su, dakle, po svom izgledu i sadržaju, jednake negativnim mislima, koje nastaju nezavisno od stresa, kao plod pogrešnog načina razmišljanja. I ovaj stresni talas je štetan, jer prolazeći kroz auru, uništava sivu bioenergiju i takođe, stvara energetski žele, ali znatno ređi od onog kod stresa. Negativne misli više oštećuju one delove aure koji više odstupaju od zakona bioenergije.


Negativne emocije

Dok je posmatrao, sa nivoa meditacije, izgled stresnog polja, zapazio sam oko glave sferno polje koje se povremeno pojačavalo. Dobio je informaciju od Energetskog oblaka da je to polje negativne emocije. One, dakle ne predstavljaju talas, nego sferno polje, koje se nalazi oko glave i može da dosegne do kraja drugog sloja aure. U zavisnosti od vrste negativne emocije, ovo polje može imati različitu boju. Negativne emocije, takođe stvaraju oštećenja u auri u obliku energetskog želea, ali mnogo ređeg od onog kod stresa, pa je i oštećenje aure znatno slabije.


Uticaj posedica stresa i negativnih misli na funkcionisanje aure

Kako posledice stresa i negativnih misli, koje su već ugraiđene u auru, utiču na funkcionisanje aure i tela? Podsetimo se da životni talas, koji čitavog ljudskog života deluje na auru i telo, u svakom prolasku sukcesivno menja svoju frekvenciju, idući od najniže, pri kojoj je počela da se stvara aura, pa do 20,6 Hz. On ima odlučujuću ulogu za održavanje života uopšte. Međutim, on ne može da, menjajući frekvenciju od najniže do najviše, koriguje oštećenja energetske strukture aure i tela ni na jednoj frekvenciji. Štaviše, oštećenja aure na nižoj frekvenciji životni talas prenosi na fiše frekvncije, stim da u ova oštećenja, idući nagore, postepeno umnozavaju, tako da je oštećenje energetske strukture aure na 20.6 Hz .znatno vece nego što je to oštećenje na primarnoj frekvenciji gde je i nastalo. Sto je pnmarno oštećenje na nižoj frekvenciji, to će se, nošeno životnim talasom do gornje frekvencije od 20,6 Hz, više umnožiti. To, pored visokog intenziteta ovih energetskih talasa, objašnjava .pojavu da su stresovi nastali na nižim frekvencijama štetniji, opasniji, razorniji po tu osobu od onih koji su nastali na višim frekvencijama.

Dižući se u više frekvencije, nošene životnim talasom, posledice dubinskog stresa se udružuju sa sve plićim i plićim, kao što reka dobija pritoke idući prema moru. Ali, za razliku od reke, čije povećanje količine vode zavisi od pritoka, kod aure se desava nešto drugačije. Kad posledice dubokog stresa naiđu na debele slojeve sitnh stresova pri vrhu frekvencije, dolazi do umnozavannja njihovih štetnlh delovanja kao kada bi pritoka, pred samo ulivanje reke u more, udesetostručila svoju količinu vode u trenutku ulivanja u veliku reku. Zato osobe sa teškim stresovima, ukoliko kasnije dožive i sitne stresove, odjedanput teško obole što nije proporcionalno ovim sitnim stresovima.

Oštećenje energetske strukture aure, najpre se realizuje u obliku lošijeg funkcionisanja same aure. Između ostalog, u funkciju aure spada i neprekidno slanje informacionih signala, duž finih kanalića u auri, koji se na površini tela dodiruju sa nervnim sistemom preko jednog mehanizma koji predstavlja transformer informaclione energije u onu koja protiče nervnim sistemom. Ovi informacioni impulsi regulišu sve funkcije našeg organizma kojima upravlja naš nervni sistem. Oštećenje aure može dovesti do promene jednog dela informacionih impulsa, što će se odraziti na nervni sistem osobe. On će početi nepravilno da funkcioniše, odnosno odstupaće od normalne funkcije. To po pravilu znači loše upravljanje ponašanjem naših organa, između ostalog, i mozga. Vremenom ovakvo loše funkcionisanje celog organizma ili njegovih delova, dovodi do različitih oboljenja. Svakako da na oštećenje aure, odnosno promenu njenih impulsa ne utiče samo jedan, bio on i dubok stres, nego svi stresovi nataloženi u ljudskoj auri. Informacije se takođe prenose od najniže do najviše frekvencije.

Ukoliko je u određenim oblastima, kroz koje prolazi inforrnaciona mreža, došlo do oštećenja strukture aure, ovi impulsi će biti deformisani, smanjeni ili ukinuti. Na frekvenciji na kojoj je struktura aure oštećena i impulsi na njoj biće deformisani, dok će na frekvenciji na kojoj je aura u dobrom stanju oni biti normalni. Zbog toga su deformacije impulsa na niskim frekvencijama opasne, jer će nervni sistem upravo na tim frekvencijama loše funkcionisati. Posle transformisanja impulsa na transformeru, radi prenošenja na nervni sistem, oni se svi, bez obzira na frekvenciju pri kretanju kroz auru, prebacuju na 20,6 Hz, ali nose deformisana saznanja koja se tiču nižih frekvencija koja su odgovorna za bazno stanje organa. Iz toga proizilazi da što su impulsi deformisani na nižoj frekvenciji, to će oboljenje biti teže i obrnuto.


Delovanje na belu bioenergiju

Stres i negativne misli deluju na belu bioenergiju vrlo štetno, ali se to na nju odražava drugačije nego na sivu. Talas energije negativne misli i energetsko polje stresa ne mogu da neutrališu, da unište belu bioenergiju, ali sama činjenica da delimično dolazi do uništavanja sive, dovodi do razaranja harmoničnog odnosa između bele i sive bioenergije, jer se povećava količina bele, što, samo po sebi, dovodi do pogoršanja stanja aure. Pored toga, delovanje štetnog talasa ne može da utiče na belu bioenergiju, koja je u kuglicama, ali znatno usporava i otežava transformaciju bele bioenergije, koja se nalazi u obliku pločica, u kuglice. Usled toga dolazi do smanjenja priliva kuglica u kanale pošto bela bioenergija, kada se nalazi u obliku pločica, ne može ući u kanale. Zato se količina bele bioenergije, koja se kreće prema energetskom stabilizatoru, smanjuje, njegovo funkcionisanje slabi, pa on raspršuje manju količinu bele bioenergije, tako da imamo, kao posledicu, u jednom delu aure nagomilavanje bele bioenergije u vidu pločica tamo gde se zatekla, zbog sporog vraćanja, a istovremeno smanjenje tamo gde bi trebalo da je raspršivanjem energetski stabilizator dovede. Dakle, na jednoj strani dolazi do nagomlavanja, a na drugoj, gde je nije bilo dovoljno, do još većeg smanjenja. Na ovaj način se znatno razbija harmonija aure, koja je postojala pre pojave te štetne misli, bez obzira na to da li je ona nastala kao posledica stresa ili negativnog razmišljanja.


Ostali uzročnici hroničnih bolesti


Štetno delovanje tuđih misli

Jedan od najčešćih uzroka oštećenja aure, a time i nastanka hroničnih bolesti su, pored stresova i negativnih misli, štetne, negativne tuđe misli. Dr Stojanović je za tu pojavu odavno znao, ali je želeo i lično da se u to uveri. Spustio se na nivo meditacije i poželeo da vidi štetnu misao. Jedna je došla kao providna lopta, šireći se. Samo se njen bliži deo video kao luk i on je dotakao auru na mestu gde može da uđe u nju. Tu se nalazi jedan otvor, kao prsten, koga je misao dotakla. Lučni deo koji se naslonio na otvor prstena je prošao kroz njega i ušao u auru, dok je ostali deo obišao auru i nastavio daIje. Deo koji je ušao u auru se rasplinuo u raznim pravcima, gde je bio analiziran i protumačen. Ukoliko je njegova energija štetna po auru, ona će je minimalno oštetiti, srazmerno unetom deliću tuđe negativne misli, na isti način kao i sopstvene negativne misli, stvarajući energetski žele. Mnogobrojne negativne misli drugih ljudi, koje neprekidno stižu do naše aure i pored unošenja samo delića negativnih misli, ipak je blago oštećuju.


Štetna zračenja iz zemlje

Delovanje geopatogenih ili štetnih zračenja iz zemlje prouzrokuje najčešće povredu tela. Ovi zraci u kontaktu sa sivom bioenergijom stvaraju treću vrstu energije koja, za razliku od energetskog želea koga stvaraju negativne misli i stresovi, ne sprečava kretanje bele bioenergije. Međutim uništenje sive bioenergije dovodi do disproporcije odnosa sa belom bioenergijom i odstupanja od zakona bioenergije, što u prvi mah dovodi do smanjenja funkcionalnosti organa koji su na udaru ovih zraka, a kasnije i do bolesti. Posebno je opasno delovanje ovih zraka na mestima gde se osoba duže zadržava, kao što su krevet, fotelja za odmor, radni prostor i dr. Koliku će štetu naneti geopatogeni zraci, zavisi od njihovog intenziteta, vremena delovanja, kao i zdravstvenog stanja organa na koje zraci deluju i nivoa funkcionalnosti nervnog sistema te osobe. Organi koji su još pre delovanja geopatogenih zraka oboleli kao posledica stresova i negativnih misli i čije je funkcionisanje nervnog sistema iz istih razloga loše, mnogo će brže oboleti pod dejstvom geopatogenih zraka.


Štetno zračenje podzemnih vodenih tokova


Štetno delovanje okoline

Pored delovanja štetnih energija kao što su geopatogena, kosmička, crnomagijska, štetno delovanje zvezda i planeta, sopstvenih negativnih misli, tuđih negativnih misli, postoji i delovanje okoline, koje takođe može biti štetno po čoveka. Ova štetna zračenja okoline sastoje se od štetne komponente zračenja oblika. Posebno štetne zrake imaju šiljasti kupasti oblici, izlomljene linije, hrbati nekih predmeta izlomljeni kao planinski venci, kupasta udubljenja, paralelne sinusoide i krive slične njoj, bilo da su ispupčene ili udubljene, ili crtežI na ravnoj površini, zatim paralelne izlomljene linije na crtežu, niz pomerenih sve manjih krugova koji asociraju na kupu, jako izduženi piramidaini šiljci, kao što su vrhovi katoličkih crkava. Svi ovi predmeti i crteži stvaraju štetna zračenja u obliku polja oko predmeta i u obliku sukcesivnih emisija štetnih zraka. Polje obično zauzima manji prostor oko izvora, ali je konstantnog intenziteta. Na primer, jedna kupa visine 30 cm ima polje oko vrha oblika okruglog pljosnatog jastučeta prečnika 60 cm; Katedrala u Novom Sadu ima polje prečnika 15 m, debljine 2,5 m. Štetni talasi emituju se sukcesivno od vrha kupe ili piramide u obliku sfernih talasa od jednog do 10 puta u sekundi. Ovi talasi kod Katedrale u Novom Sadu dopiru od vrha prema tlu i gase se na oko 3 m od poda tako da nema štetnog delovanja na vernike.

Pored zračenja oblika, štetne zrake emituje i površinski sloj zemlje do dubine od dva metra. Oni se prostiru u obliku polja koje iznad površine zemlje postoji do nivoa 60-80 cm na celoj površini Zemljine kugle. Toga zračenja nema na površini mora, jezera i uz samu obalu na rastojanju od nekoliko metara od vode.

Pored ovih glavnih izvora štetnih zračenja, postoje i blaži oblici koji se javljaju pri duvanju vetra, zatim štetna komponenta svetlosti, štetna komponenta pri raspadanju organskih materija, zračenju pukotina stena na površini Zemljine lopte.

Mada su sva ova štetna zračenja relativno blaga, ona nepre­kidno deluju celog našeg života, oštećujući u izvesnoj meri telo i dovodeći do slabljenja međusobne usklađenosti pojedinih organa u te­lu, pre svega, time što deluju na nervni sistem čoveka. Kao krajnji re­zultat delovanja ovih štetnih zračenja javlja se blago slabljenje orga­nizma i popuštanje sinhronizovanog delovanja pojedinih organa, što ubrzava starenje, a time i skraćuje život.


Stepen oštećenja aure

U nekoliko navrata dr Stojanović je, posle izražene želje da vidi oštećenja u auri koja su dovela do nekog oboljenja, uspeo da dobije njihov izgled. On se kretao od svetlosive izmaglice za blage bolesti, tamne oblačiće opkoljene svetlosivim kod srednjih bolesti, ploče boje srebra, svetle ili srebrnaste, bez sjaja koje kao da su bile zahvaćene korozijom, kod težih hroničnih oboljenja, kao i vrlo retki oblici želea koji podseća na kristalnu strukturu različitih geometrijskih oblika. To ga je podstaklo da pokuša da vidi ne samo sve vrste oštećenja u auri izazvanih negativnim mislima, nego i da uspostavimvezu između njih i nivoa i vrsta bolesti koje one prouzrokuju.

Posmatrajući auru dobio je informaciju da su ove površine nepravilnog oblika i da mogu obuhvatiti prostor veličine od 0,5 do 5 metara. Javljaju se na raznim frekvencijama, nezavisno jedna od druge. Kada se posmatraju u tri dimenzije, ova oštećenja u auri imaju zaobljen izgled, obično loptast ili jajast, sa više ili manje ispupčenih mesta. Srebrnasti sjaj najtežih oštećenja dolazi od maksimalne koncentracije bele bioenergije.

Ova oštećenja u auri koja je posmatrao, ukazivala su na to da li su bolesti akutne ili hronične i dosta precizno govorile o njihovom intenzitetu, ali se na osnovu njihovog izgleda nije mogla zaključiti vrsta bolesti, pa čak ni da li se radi o organskim ili psihičkim bolestima.

Energetski oblak mu je, tokom jedne od seansi prenošenja znanja, napomenuo da još nema jasnu sliku o nastanku hroničnih bolesti, te da je potrebno da mu je, u nekim njenim elementima, dopuni.


Nastanak hroničnih bolesti

Nastanak hroničnih bolesti predstavlja jedan od najsloženijih mehanizama i procesa koji se dešavaju u auri. Zbog toga ćemo se zadržati na najjednostavnijim objašnjenjima koja se odnose na najvažnije činioce u ovom procesu. Hronične bolesti nastaju postepeno, tako da period do dostizanja maksimuma traje relativno dugo. Tokom prvih 70-80% tog vremena ne javljaju se nikakvi simptomi. Bolest se, zatim razvija uz pojavu simptoma, u toku preostalih 20-30% tog vremena, dok ne dostigne svoj maksimum. Ta prva faza, pre pojave simptoma, sastoji se od tri elementa:


1. Pojava stresa i negativnih misli

Ova faza može trajati od nekoliko sekundi do nekoliko meseci. Kod stresova koji nemaju produženo dejstvo traje, najčešće samo nekoliko sekundi. Međutim, u većini slučajeva stres ima produ ženo dejstvo i proteže se obično od više dana do više meseci, gubeći postepeno na svom intenzitetu.

Ukoliko se radi o negativnim mislima, prva faza traje od mesec dana do osam meseci. Tokom ove prve faze dolazi do emitovanja energetskih talasa iz mozga, koji predstavljaju negativne misli nastale usled produženog stresa ili razmišljanja. Njihovo delovanje na auru je već objašnjeno, s tim da se neke stvari moraju pojasniti.


2. Oštećenje aure negativnim mislima

Talas negativnih misli, u obliku lopte, u kontaktu sa sivom bioenergijom dovodi do međusobnih reakcija čiji rezultat predstavlja treću vrstu energije, koja je već opisana i koja se zove energetski žele. On se javlja posebno na mestima gde dolazi do jačeg delovanja negativnih misli. To su mesta u auri gde su odnosi sive i bele bioenergije već prethodno, iz nekih razloga, poremećeni pa je veza ovih dveju energija olabavljena. Ta prethodna oštećenja nastaju u najvećem broju slučajeva kao posledica višegodišnjih nezadovoljstva samim sobom, što postepeno prouzrokuje blago uništavanje sive bioenergije i labavijenje veze sa belom bioenergijom. Ova mesta su najviše podložna oštećenju sive bioenergije pri kontaktu sa energijom negativnih misli. Oštećenja aure bi, zbog sfernog oblika talasa negativnih misli, trebalo da budu u svim tačkama aure podjednaka. Međutim, sama konstrukcija aure nije u svim njenim delovima ista. Pojedini njeni delovi nemaju nikakvog značaja za zdravlje osobe i njihova oštećenja se izražavaju na drugi način. Isto tako, pojedini organi, naročito oni vitalni, imaju posebna ojačanja i zaštite u delovima aure koji se na njih odnose. Uzimajući u obzir sve navedeno, talas negativnih misli, ipak proporcionalno oštećuje sve delove aure.


3.Prvi trenuci stresa

Stresne situacije, naročito prvi trenuci koji su obično najintenzivniji, ne razvijaju energetski talas loptastog oblika, nego energetsko polje u obliku izduženog balona, koji može da se, u zavisnosti od sadržaja stresa, usmeri u pravcu nekog dela aure, a može da obuhvati maksimalno 1 % njene zapremine. Stoga on može da ošteti samo neke delove aure, koji su odgovorni za naše zdravlje, dok ostali neće imati nikakve štetne posledice od ovog stresa.

Najrazorniji deo tog polja stresa je njegov vrh, odnosno deo koji je najudaljeniji od mozga. Na tom mestu dolazi, ne samo do uništenja gotovo celokupne sive bioenergije, nego i do stvaranja malih jezgara koja ostaju posle povlačenja stresnog polja i koja, još određeno vreme emituju ovu štetnu energiju nagrizajući okolnu sivu bioenergiju. Dr Stojanović ih je video kao crtice i tako ih nazvao, jer su u odnosu na veličinu cele aure vrlo mali, međutim njihov izgled bi pre odgovarao izduženim elipsoidima. Njihove dimenzije su veoma male, obično nekoliko centi metara. Pri pojavi stresa, može ih nastati od nekoliko do nekoliko stotina, a vek trajanja im je od nekoliko minuta do nekoliko sati. Rezultat delovanja energetskog polja stresa i sive bioenergije predstavlja energiju dosta velike gustine, koju je dr Stojanović nazvao energetski žele, što je dosta adekvatan naziv. Što je više sive bioenergije neutralisano, to je ovaj žele gušći. Njegova gustina je manja od gustine bele bioenergije, ali ipak znatno sprečava kretanje bele kroz njega. On, takođe, delimično ili potpuno, u zavisnosti od njegove gustine, zapušava kanale kojima se kreće bela bioenergija.


Intezitet hroničnog oboljenja

Koliko će nivo ili intenzitet dostići hronično oboljenje zavisi od tri faktora:

1. oštećenja aure,

2. stanja organa pre nastanka ove bolesti i

3. stanja organa koji se nalaze u okolini obolelog organa.


Ipak, presudnu ulogu igra oštećenje aure nastalo kao posledica stresova i negativnih misli. Ono obično čini 75% uzroka bolesti, prethodno stanje organa utiče sa 15%, a stanje okolnih organa sa 10%.

Hronična oboljenja nastaju kao posledica oštećenja aure na jednoj ili više frekvencija. Blaga hronična oboljenja imaju uzrok na jednoj ili dve frekvencije, srednja oboljenja na jednoj do tri, a teška na dve do šest. Teška oboljenja se nikada ne javljaju kao posledica oštećenja aure na samo jednoj frekvenciji.


Šta određuje organ, vrstu i intezitet oboljenja?

Saznanja dr Stojanovića o prirodi i mehanizmu nastanka hroničnih bolesti, i pored velikog broja informacija koje je o tome primio, još uvek nisu bila kompletna. Pored toga, nije uspeo da nađe odgovor na pitanje: Šta određuje da li će oboljenje biti organsko ili psihičko? Negativne misli i stresovi, odnosno oštećenja koja se kao njihova posledica javljaju u auri izazivaju obe vrste bolesti - organske i psihičke i ne razlikuju se po svojoj energetskoj strukturi niti na bilo koji drugi način.

Energetski oblak mu je pojasnio neke stvari u vezi sa mehanizmom nastanka hroničnih bolesti. Uzrok svih bolesti predstavlja oštećenje aure! Vrsta oštećenja i njegov intenzitet ne određuju vrstu bolesti. Mesto oštećenja aure, međutim igra presudnu ulogu u određivanju vrste bolesti koja će biti njegova posledica. Aura nije podeljena površinski i zapreminski prema organima, da bi oštećenje tih delova aure dovelo do oboljenja tih organa, nego se radi o oštećenju aure na mestima pored kojih prolaze meridijani bele bioenergije koji kontaktiraju sa odgovarajućim organima tela. Stoga je oboljenje organa vezano za zapušenje njegovog meridijana u auri. Do zapušenja može doći na više mesta duž meridijana i uvek će pogađati odgovarajući isti organ, ali će položaj zapušenja duž linije meridijana definisati vrstu bolesti tog organa. To znači da će se, ako je oštećenje pored meridijana bliže površini aure, javiti jedna vrsta hronične bolesti, ako je na sredini - druga, ako je blizu tela - treća. Dakle, za vrstu bolesti je bitno da li je oštećenje aure, odnosno zapušenje meridijana, u njegovom gornjem, srednjem ili donjem toku. Međutim, intenzitet oštećenog mesta uvek označava intenzitet oboljenja bez obzira na to u kom delu meridijana je došlo do zapušenja. Pored toga, na intenzitet bolesti utiče i rastojanje od oštećenog mesta u auri do meridijana: što je ono kraće, zapušenje meridijana će biti veće, a bolest intenzivnija.



Šta odlučuje da li će bolest biti organska ili psihička?

Jedina razlika sastoji se u tome koji je meridijan napadnut! Sada, odjednom postaje jasno da je odgovor vrlo jednostavan: u slučaju zapušenja meridijana koji su vezani za mozak, dolazi do psihičkih bolesti. Viškove bele bioenergije iz mozga sakupljaju tri meridijana i samo umanjeni i otežani protok bele bioenergije iz ovih meridijana može dovesti do nekog oboljenja mozga. Ukoliko je priliv bele bioenergije meridijanom, koji je u kontaktu sa mozgom, u auri smanjen, ipak je moguće da odliv bele bioenergije prema tom meridijanu bude za klasu bolji, ali nikada, ukoliko je priliv bele bioenergije na bilo kom delu meridijana umanjen, ne može ni na jednom njegovom drugom delu biti optimalan. To znači da oštećenja aure blizu meridijana, koji odvode belu bioenergiju iz mozga, moraju dovesti do negativnih efekata koji mogu izazvati smanjeno funkcionisanje ili pak oboljenje mozga.

Pored toga, informacije koje stižu informacionim kanalima moraju, takođe biti poremećene u delovima u kojima je došlo do poremećaja priliva bele bioenergije u meridijane. Tu informaciju informaciona energija prenosi do mozga, a reakcije mozga, kao i svih drugih organa, na poremećaje ove vrste aure jesu smanjena funkcionalnost, odstupanje od normalne funkcije i oboljenje. To znači da će se psihičko oboljenje pojaviti kao posledica neodvođenja bele bioenergije u regionima aure kroz koje prolazi neki od tri meridijana koji su zaduženi i za odvođenje bele bioenergije iz mozga prema energetskom stabilizatoru. To dovodi do smanjenog protoka bele bioenergije u tom kanalu, što informacioni impulsi prenose mozgu, kod koga se javlja pogoršanje funkcionalnosti, s jedne strane, a s druge, smanjeni protok bele bioenergije u auri dovodi do smanjenja odvođenja te energije iz mozga tim meridijanom.


To znači da odstupanje od normalnog rada mozga prouzrokuju dva faktora:


* informacije iz aure o lošem odvođenju bele bioenergije, na šta mozak reaguje smanjenjem funkcije,

* smanjeno odvođenje bele bioenergije iz mozga nastalo usled smanjenog protoka kroz taj meridijan, zbog zagušenja u auri.


Ova tri meridijana koji odvode belu bioenergiju iz mozga možemo, prema njihovom položaju prilikom prolaska pored glave ako posmatramo osobu s leđa, podeliti na levi koji ide pored leve strane glave, desni pored desne strane strane glave i srednji ili stražnji koji ide iza potiljka. Posmatrajući ih tako otpozadi, najblaže psihičke bolesti nastaju ako je do oštećenja došlo u regionu kroz koji prolazi levi meridijan, srednje bolesti kroz koje prolazi desni meridijan, a najteže bolesti kroz koje prolazi potiljni ili srednji meridijan. To je zbog toga što se potiljni meridijan nalazi u auri na pravcu prostiranja stresnih talasa ili polja najvećih intenziteta, kao što su fizičke patnje, tuga i žalost, strah za život.

U pravcu desnog koji prouzrokuje srednje teške bolesti prostIru se obično stresna polja vezana za borbu za vlast, blaže oblike žalosti, mržnju i zavist.

U pravcu položaja levog meridijana prostiru se relativno blagi stresovi vezani za svakodnevne brige i životne probleme.


Akutne bolesti

Najviše prostora smo posvetili nastanku hroničnih bolesti zbog toga što one traju vrlo dugo, često su praćene jakim bolovima i patnjama, ili onesposobljavaju bolesnika za normalan život i rad. Međutim, uzroci koji dovode do pojave hroničnih bolesti stvaraju i predusiove za nastanak akutnih bolesti. Naime, akutne bolesti kao što su infektivne, prehlade i druge, javljaju se samo u onim organima koji su još pre pojave virusa, bakterija ili nazeba imali smanjenu funkcionalnost ili su već bili hronično oboleli, čiji su uzroci u preko 80% slučajeva bili štetno delovanje stresova i negativnih misli. Samo organi koji su oboleli ili su im funkcije smanjene ili izmenjene predstavljaju pogodno tlo za enormno razmnožavanje virusa i bakterija. Ne postoji nijedan zdrav i u punoj funkciji organ koji će oboleti od infektivne bolesti.

Gotovo u svakoj porodici se dešavalo da za vreme epidemije infektivnih bolesti članovi koji su iscrpljeni, lošijeg zdravlja ili imaju osetljive ili obolele organe u kojima se ta infekcija razvija, po pravilu obole, a ostali ne.

Medicinski način lečenja akutnih bolesti je uspešniji od lečenja hroničnih, ali je metoda pogrešna, jer se otklanja posledica posledice - uništavaju se virusi i bakterije, te posle prestanka bolesti organ koji je bio napadnut ostaje i dalje bolestan i čeka novu pojavu virusa i bakterija. Stoga svaki organ hronično oboleo ili izvan svoje normalne funkcije predstavlja latentnu opasnost za razvoj infektivnih i uopšte akutnih bolesti.

Nastanak i razvoj aure

Odmah nakon oplođenja jajne ćelije započinje stvaranje ljudske aure. Njeni prvi elementi nastaju na frekvenciji od 4,7 Hz i sastoje se samo od do tri energetske cevčice u obliku grančica koje su smeštene oko embiona.



Na 4,8 Hz te cevčice se svojim širim delom umesravaju prema jednom centru čijim delovanjem dolazi do uvlačenja kroz vrhuve tih grančica najudaljenijih od centra, čestice bele bioenergije koje tuda slučajno prolaze. U trzajima, kao da dišu, cevčice sprovode belu bioenergiju do centra koji je odmah raspršuje u okolni prostor, a zatim se ceo proces ponavlja.



Isti proces se nastavlja i na 4,9 Hz uz neke novine. Centar postaje vidljiv i podseća na neki vrtlog ili loptu. Slobodno prolazeća siva bioenergija počinje da se vezuje za čestice bele bioenergije, a u cevčice ulazi samo novopridošla iz slobodnog prostora bela bioenergija i viškovi postojeće koji se nisu vezali za sivu.





Kod frekvencije od 5 Hz, pored stvaranja strukture koja postoji na 4,9 Hz, nastaje centralni kanal sa zasecima čakri. Centralni kanal počinje da uvlači sivu bioenergiju iz okolnog prostora. Embrion deteta dovodi deo tela iz koga koga će se razviti kičma u osu centralnog kanala.



Ovo podizanje frekvencije, dalja izgradnja i brži razvoj aure se nastavlja, tako da na 5,5 Hz, aura već ima sve svoje glavne delove i funkcije. Paralelno sa rastom embriona raste dimenzionalno i aura.

Pri rođenju deteta aura postoji sve do frekvencije od 11,5 Hz, a tokom prvih 6 meseci života dostiže krajnju frekvenciju od 20,6 Hz.

Dalje, tokom detinjstva ona dimenzionalno raste, sadržajno se popunjava, funkcionalno sazreva. Mada njen razvoj u izvesnom smislu traje čitavog života, može se smatrati da se on u glavnom crtama završava sa 14 godina.

Razvoj aure je, dakle započeo sa 4,7 Hz gde je imao samo najosnovnije elemente, na 4,8 Hz neke nove delove i tako dalje, ali je građa aure na svakoj od ovih frekvencija postojala, bez obzira na to što se na sledećoj izgradila nova i složenija. Aura postoji istovremeno na svim frekvencijama od 4,7 do 20,6 Hz, od najjednostavnije do najsloženije strukture. To podseća na višespratnu zgradu čije se prizemlje sastoji samo od četiri stuba, na prvom spratu postoje i zidovi, na drugom sem zidova i prozori i vrata i tako dalje, da bi poslednji sprat imao potpuno opremljen stan sa svim neophodnim elementima i bio potpuno funkcionalan. Svi ovi spratovi postoje istovremeno, štaviše gornji sprat ne bi mogao postojati da nema onih ispod njega.

Svaka promena energetske strukture aure na jednoj frekvenciji odmah dovodi do odgovarajućih promena na svim ostalim frekvencijama, s tim što će ona biti veće na frekvencijama iznad one na kojoj se promena dogodila, dok će na onim ispod biti manje. Osoba koja može da vidi energije na raznim frekvencijama može i jednu za drugom, utvrditi postojanje svake faze razvoja aure.

SADRŽAJ RADA I ZNANJA ZRELIH SVETLEĆIH TELA

Mada su nivoi, struktura i sadržaj znanja svetlećih tela slični, ipak postoji velika razlika u oblastima na koje se njihova znanja odnose. Sva zrela svetleća tela imaju donju granicu opštih znanja i u tome se ne razlikuju. Svetleća tela koja su sazrela u jednom životu razlikuju se u specifičnim znanjima koja zavise od epohe u kojoj su sazrela, od vrste civilizacije u kojoj su se razvijala i od afiniteta tih osoba. Opšti, minimalni nivo znanja svih zrelih svetećih tela ima izuzetno visok domet koji je apsolutno nedostižan za bilo kog čoveka. Međutim, specifična znanja, koja se kod svakog svetlećeg tela razlikuju, daleko prevazilaze nivo opštih znanja i predstavljaju znanje univerzuma.

Šta je sadržaj opštih znanja zrelih svetlećih tela?

Tu su, pre svega, znanja o ljudskoj auri, njenoj strukturi i funkcionisanju, znanja o nastanku i isceljenju bolesti, znanja vezana za sav biljni i životinjski svet na planeti Zemlji, detaljno kao za ljudski organizam. Znanja o Zemlji, kao kosmičkom telu, svim planetama Sunčevog sistema i Suncu. Relativno visok nivo znanja o svim nebeskim telima, kosmičkim zakonima i energijama koje postoje u kosmosu. Znanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

U specifična spadaju gotovo apsolutna znanja o pojedinim oblastima, kao što su: isceljenje, zakoni kosmosa, energetski procesi u kosmosu, prošlost, sadašnjost i budućnost kosmosa i njegovih delova.

Sva ova znanja su Sveta znanja, jer se ni do jednih od njih ne može stići ljudskim načinom istraživanja, osim u tragovima u delu opšteg minimuma znanja koje imaju sva svetleća tela. Zahvaljujući tim razlikama u nivou i sadržaju znanja upravo se sastoji mogućnost izuzetnih kreacija velikih grupa zrelih svetlećih tela.

Koristeći svoju superinteligenciju, zrela svetleća tela koja žive u grupi uspevaju da umnože svoja znanja, izvlačeći iz jednog znanja veliki broj novih. To im omogućava da na mestima moći realizuju izuzetna energetska ostvarenja u obliku polja koja se, pored svoje velike snage, odlikuju i izuzetnim sadržajem čija je korisnost za ljude koji posete mesta moći tako velika da se ne može ničim zameniti. Upravo su zbog toga osobe, koje nisu imale ukrštanja sa zrelim svetlećim telima, doživele preuzimanje određenih znanja od njihovih svetlećih tela iz polja znanja na mestima moći. Stoga je i njihova poseta uvek izuzetno plodonosna i često se može meriti sa nivoom koji dostižu svetleća tela koja su imala samo jedno ukrštanje.

Ova polja su stvarana, ponekad, i hiljadama godina, dopunjavajući se i usavršavajući, usklađujući sa zahtevima novog vremena sadržaj i pravac svog delovanja. Na svakom mestu moći postoji bar jedno energetsko polje stvoreno da pomaže ljudima koji dođu u posetu, ali je njihov broj obično 3 do 5, a na velikim mestima moći i preko 10 polja.

Naravno, postojala su i polja koja nisu predstavljala sredstvo za razvoj posetilaca, već su bila zamišljena za delovanje protiv neprijatelja, u smislu odbrane mesta moći od napadača.

Postojala su i polja koja su mogla da uspavaju neprijatelja, i ona, ali vrlo retko, koja su u stanju da ubiju svakog ko kroči u njihov delokrug dejstva. Na sreću, sva uspavljaujuća i polja ubice bila su uključivana samo po potrebi i danas ne postoji nijedno polje na mestu moći je stalno aktivno, a koje bi moglo da na većem prostoru dovede do ovih štetnih dejstava. Izuzetak čine samo mesta žrtvenika kod većeg broja mesta moći koja neprekidno emituju zrak koji uspavljuje ili vrši anesteziju, čije delovanje postoji i danas.

Sveštenici su na mestima moći, u momentu napada osvajačkih hordi, uspevali molbom zrelim svetlećim telima, iako u najvećem broju slučajeva nisu bili svesni o kakvim se energijama tu radi, da aktiviraju ova polja kako bi zaštitila hram od napadača. Po prestanku opasnosti polja su se automatski gasila. Ova zaštitna polja, dakle, nisu bila pod komandom sveštenika već zrelih svetlećih tela, koja su ih samo na opravdanu molbu privremeno uključivala.

LJUDSKA AURA

O auri se, upšte vrlo malo zna i najčešće su ta saznanja netačna, površna ili u fragmentima. To je, pre svega zato što znanje o auri spada u sveta znanja što znači da se do njih ne može doći ljudskim načinima istraživanja, nego samo prenošenjem od strane duhovnih energija nekome od ljudi. Znanja o auri izneta na ovoj strani su preuzeta iz knjige » Aura« autora Lj. Stojanovića.

Oko svih živih bića postoji energetski omotač tzv. aura. Ljudska aura je energetska lopta u čijem središtu se nalazi fizičko telo. Prosečni prečnik ove lopte je oko 25m. Sastoji se iz deset slojeva. Aura je neraskidivo vezana za telo sve do fizičke smrti. Telo je zgusnuti deo aure koji je potpuno prožet energijama aure. Telo i aura su dva podjednako važna elementa koje čine čoveka ali zbog ljudske zaslepljenosti telom kao jedinim činiocem ljudkog bića moramo naglasiti da smo mi naša aura, da ona predstavlja naša osećanja, misli i našu dušu.

Sastav i funkcionisanje aure svojom složenošću prevazilaze moć ljudskog shvatanja tako da sveta znanja iznose samo ona objašnjenja koja su korisna za čoveka. Tako cete na ovoj strani naći objašnjenja o građi i načinu rada ljudske aure i njenim zadacima. Glavni zadaci aure su da ostvari fizički, intelektualni i duhovni razvoj čoveka.

Takođe, uvidećete da je nastanak bolesti energetske prirode i upoznati se energijama koje mogu da neutrališu promene u auri koje su dovele do bolesti.

Razvoj aure je u direktnoj vezi sa jednom energijom koja je u duhovnoj baštini poznata kao anđeo čuvar, muza, nadsvest i sl., a koju je dr Stojanović nazvao Svetleće telo, jer izgleda kao svetlosna plazmatična lopta. Zbog čega je Hristova energija stvorila svetleće telo, kakva je njegova uloga u razvoju čoveka, kako ono komunicira sa svojim čovekom i zašto je Prosvetljenje najveće bogatstvo i sreća koju čovek može dostići samo su neka od pitanja čije odgovore nude sveta znanja.


SASTAV I GRAĐA AURE

Ljudska Aura je izuzetno složena energetska struktura, sastavljena od dve vrste energija - sive i bele bioenergije. Razlika između njih je što siva čini osnovu a bela je oživotvoruje. Jedna bez druge ne mogu postojati u auri. Njihov međusobni odnos u svakoj tački aure i tela je tačno utvrđen Zakonima bioenergije.


Bela bioenergija


Ulaz u kanalić bele bioenergije na površini aure


Raspored meridijana u auri

Bela Bioenergija je energija bliska materiji jer, jer ima veliku gustinu. Zbog toga se ona kroz auru ne kreće kao talas nego u obliku čestica, kada je raspršena u sitnim delićima, a kao tečnost ili živa kada se čestice i sitne kapi spoje i tada se kreće kroz kanaliće. Bela bioenergija se unosi u auru kroz bezbroj kanalića čiji završeci izlaze na površinu aure. Sitne čestice te energije hvataju se iz slobodnog prostora, lepe se za ulaz tih kanalića, a kada se sakupi nešto više te energije, ona se spoji u jednu veću kapljicu.

Energetski stabilizator


Energetski stabilizator (pogled odozgo)


Energetski stabilizator (pogled sa strane)

Ova kap bele bioenergije kreće se kanalićima prema jednom centru koji se nalazi u auri, blizu tela, približno na nivou srca, nešto sa leve strane i malo ispred, a koji se zove energetski stabilizator. Da bi on normalno funkcionisao, mora sadržati Zakonima bioenergije tačno utvrđen procenat ukupne bele bioenergije u auri i telu.

Pored bele bioenegije koja dolazi izvan aure, u energetski stabilizator se kanalićima slivaju i svi viškovi bele bioenergije, u odnosu na raspoloživu sivu bioenergiju iz cele aure i tela. Pod viškovima se podrazumeva sva bela bioenergija koje, u pojedinim tačkama aure i tela ima više nego što bi zahtevao odnos prema raspoloživoj sivoj bioenergiji u toj tački.

Izgled energetskog stabilizatora podseća na turski turban sa zavojnicama kojih ima 12, onoliko koliko ima meridijanima.

Tokom okretanja energetskog stabilizatora, njegovi otvori klize po krajevima meridijana. Šest meridijana ulazi u gornji, a šest u donji deo energetskog stabilizatora. On sukcesivno usisava belu bioenergiju, a zatim je u sledećem potezu raspršuje izvan kanalića u jedan od segmenata aure. Nakon toga opet dolazi faza usisavanja kroz kanaliće, pa raspršivanje u naredni segment aure. Kada se energetski stabilizator posmatra u dve dimenzije, ima se utisak njegove rotacije.

Raspršivanje se vrši na taj način što bela bioenergija, pod dejstvom centrifugalne sile, koja nastaje pri rotaciji energetskog stabilizatora, prolazi kroz nevidljive, nematerijaine kanale i u vidu sitnih čestica rasprostire se po celoj auri. U povratku ona se pod uticajem privlačnog dejstva energetskog stabilizatora, u obliku sitnih loptica, ponovo uvlači kroz nematerijaine zidove kanalića i njima, isključivo, kreće prema energetskom stabilizatoru. Pre nego što uđe u kanaliće, ona se iz tankih lelujavih listića grupiše u sitne kapljice.


Siva bioenergija


Centralni kanal i sedam glavnih čakri

Siva bioenergija se kreće na drugi način. Njeno kretanje najviše podseća na osmozu, ona se ne kreće kroz cevčice nego cela zapremina aure deluje na nju osmotski, aura je upija kao da je sunđer i ona ide iz oblasti sa višim u oblast sa nižim pritiskom, ili iz oblasti sa višom u oblast sa nižom koncentracijom.

Siva bioenergija se unosi u auru i telo iz okolnog prostora kroz kanale glavnih ili velikih čakri. Na vrhu i dnu aure postoje blaga udubljenja koja predstavljaju početak i završetak centralnog kanala. Centralni kanal prolazi približno kroz kičmu čoveka. Kroz donji otvor kanala neprekidno se uvlači struja sive bioenergije koja se, prolazeći kroz njega, osmozom širi, prostire, ulazi u auru. Neapsorbovana siva bioenergija izlazi kroz gornji otvor u slobodan prostor. Pored ovog centralnog kanala, na kome se nalaze prva i sedma čakra, postoji i pet glavnih kanala za čakre od broja dva do šest, koji polaze od površine aure i dolaze do pet tačaka na telu, da bi se malo dalje ulili u centralni kanal. Odmah, nasuprot njima, s druge strane tela, iz centralnog kanala izlazi identičan kanal svakom od ovih pet i izbija na suprotnu stranu površine aure. Zahvaljujući posebnim osobinama čakri, na telu dolazi do strujanja sive bioenergije od ulaza u auru do čakri i dalje do ulivanja u centralni kanal.

To strujanje ide sa prednje i zadnje strane prema kanalu. Prolazeći kroz ove kanale čakri, siva bioenergija se osmotski širi oko kanala unutar aure. Ovo je jedini način na koji siva bioenergija iz okolnog prostora ulazi u auru i telo. Nje ima i u dodiru sa spoljnom površinom cele aure, ali taj deo aure je potpuno indiferentan na sivu bioenergiju, koja se samo malo dalje nalazi u slobodnom prostoru.


Spoj sive i bele bioenergije

Siva i bela bioenergija ne idu jedna prema drugoj nego se kroz auru kreću na već opisani način. Priliv obeju bioenergija će u svakoj tački aure i tela teći sve dok se ne uspostavi njihov optimalni međusobni odnos.

Za ove dve vrste bioenergija ljudsko telo ne predstavlja nikakvu prepreku niti granicu, one se u njemu nalaze u istom odnosu kao u auri, kreću se kroz njega na isti način, s tim što ljudsko telo deluje na njih kao neka građevinska konstrukcija koja je sva prožeta ovim energijama. Kada bela i siva bioenergija u auri i telu dođu u kontakt, one se vezuju jedna za drugu, i to povezivanje se nastavlja sve dok se ne uspostavi idealan odnos. To znači, ako se negde nalazi čestica bele bioenergije i do nje osmotski stigne nešto sive, siva će se vezati u onoj količini u kojoj je došla, sve dok se ne uspostavi najbolji odnos. Ako u tom talasu nije došlo dovoljno sive, onda će se u sledećem dovesti nova količina i tako do dostizanja idealnog odnosa. Dalji prilivi sive bioenergije prolaze kao višak pored mesta na kome je već postignut najbolji mogući odnos, jer ono više ne preuzima sivu bioenergiju.


Kretanje bele bioenergije


Plućni meridijan od ulaska u telo do energetskog stabilizatora

Jednom prilikom je, u želji da proučava belu bioenergiju, dr Stojanović ušao u duboku meditaciju i požele da vidi auru. Posle nekoliko sekundi pojavila mu se samo kontura aure, a u jednom njenom delu pokazali su mu se kanalići kroz koje se trzajima, sukcesivno kretala bela bioenergija. Pratio je taj kanal sve dok nije stigao do tela i ušao u njega, da bih odmah zatim video kako na drugom kraju tela izlazi i praveći veliki luk stiže do energetskog stabilizatora.

Posmatrao je više kanala koji u stvari predstavljaju akupunkturne meridijane, ali u svoj svojoj dužini, a ne samo deo koji prolazi kroz telo, i svi su imali isti tok: počinjali su na površini raznih delova aure, kao jedva vidljivi kapilari, zatim se usmeravali prema centru aure, skupljajući svoje pritoke i tako, postajući sve deblji, svi su stizali do tela i u njega ulazili na raznim mestima, tu dobijali nove pritoke, izlazili iz tela obično na suprotnim stranama u odnosu na one gde su ušli, pravili veliki luk i svi se konačno ulivali u energetski štabiIizator. Taj veliki luk, koji podseća na konopac za preskakanje, služi kao rezerva dužine kanala kako ne bi došlo do njegovog zatezanja pri pokretima ruku ili nogu.


Mehanizam rada čakri

Kako Energetski oblak nije govorio ništa o mehanizmu uvlačenja sive bioenergije, dr Stojanović je pokušao sam to sam da odgonetne. Spustio frekvenciju moždanih talasa na nivo frekvencije sive bioenergije i poželeo da vidi način funkcionisanja čakri. Posle nekoliko sekundi ukazala mu se sivkasta boja dela aure, kroz koju je prolazio kanal, od čakre na jednom njegovom kraju do otvora na izlazu iz aure. Kada je obratio pažnju na čakru, koje dosta nejasno video, iz nje su krenula, duž kanala, dva zraka, spiralno se uvijajući, sve do kraja kanala. Zraci su se kretali u istom smeru, ali su se nalazili na suprotnim stranama kanala. Ovo njihovo spiralno kretanje je stvaralo energetsko polje čiji je smer delovanja bio od ulaza u auru prema čakri. Pod uticajem ovog polja siva bioenergija se lagano uvlačila iz okolnog prostora u kanal i kretala prema čakri, a zatim, prolazeći kroz nju, ulazila u centralni kanal. Prolazeći kroz kanal, siva bioenergija se lagano, kroz njegove zidove, osmotski širila u dubinu aure. Spoznajom je dobio informaciju da se 30% uvučene sive bioenergije kroz zidove kanala širi u auru, a 70% stigne do centralnog kanala i kroz njega, krećući se nagore, polako prodire u auru. Primetivši da ima još uvek neke nedoumice o načinu delovanja prve i sedme velike čakre, Energetski oblak mu je o tome izneo sledeće:

"Posmatrajući auru, mogao si primetiti blaga udubljenja na dnu i na vrhu koja predstavljaju početak i završetak centralnog kanala. Na njegovom srednjem delu, koji prolazi kroz kičmu, sa donje strane je čakra broj jedan. Taj isti proces , kao pomoćni način unošenja sive bioenergije u telo, obavlja se i preko čakri od broja dva do broja šest, pro čemu svaka od njih ima svoj prednji i zadnji otvor.




Normalno funkcionisanja čakri

Čakra broj sedam je izuzetak, jer ne obavlja funkciju uvlačenja sive bioenergije, nego samo pomaže u izbacivanju viškova u slobodan prostor. Dakle, funkciju uvlačenja sive bioenergije obavlja celog života čakra broj jedan, koja ima samo jedan otvor i čakre od druge do šeste, sa po dva otvora, sa prednje i zadnje strane tela, dok sedma čakra ne obavlja tu funkciju"

FUNKCIJE AURE

Život i rad aure odvija se, najvećim delom, kroz njenih deset funkcija i niz podfunkcija i sistema. Bez njihovog rada nezamislivo je ne samo normalno funkcionisanje već i postojanje ljudskog tela, jer ono predstavlja samo zgusnuti deo aure i u potpunosti je prožeto njenim normalnim sastavom.


Ukupan rad aure može se podeliti na sledeće funkcije:

1. funkcija prijema i prenošenja paranormalnih informacija,
2. funkcija održavanja psihofizičkog zdravlja,
3. funkcija stvaranja elementarnih čestica koje određuju intelektualni domet,
4. funkcija kreativnog prilaza problemu,
5. funkcija paranormalnih mogućnosti,
6. funkcija održavanja dugog veka aure i tela,
7. funkcija komunikacija sa drugim osobama,
8. funkcija komunikacije sa svetlećim telom i duhovnim energijama,
9. funkcija održavanja genetskog koda,
10. funkcija sinhronizacije svih funkcija.


Pored ovih glavnih funkcija aure, postoji i čitav niz podfunkcija i manjih sistema koji su, takođe od velike važnosti za njen život i pravilno funkcionisanje. Ovde su prikazane samo neke, najvažnije funkcije i podfunkcije da bi se shvatili osnovni elementi funkcionisanja aure i njen značaj za psihofizičko zdravlje i razvoj ljudi, kao i skrivene mogućnosti koje ona nudi.

Sve ove funkcije, podfunkcije i sistemi mogu biti pod uticajem raznih negativnih efekata, kao što su:

- stresovi,
- negativne misli i emocije,
- štetna zračenja,
- negativan uticaj zvezda i planeta,
- štetan uticaj tuđih aura (tuđih negativnih misli),
- delovanje raznih lutajućih zraka i energija,

Ovi negativni uticaji mogu dovesti tokom života do bržeg ili sporijeg degradiranja, čiji je rezultat:

- pojava bolesti, organskih ili psihičkih,
- loše funkcionisanje tela i psihe,
- gubitak životnog entuzijazma, bezvoljnost, nezainteresovanost, učmalost,
- intelektualno zaostajanje, odsustvo kreativnosti
- ubrzano starenje.

Realizacija četiri zakona bioenergije je preduslov za isceljenje bolesti. Međutim, neophodno je znati da se četiri zakona bioenergije odnose na harmonizaciju bioenergija u auri i očuvanje psihofizičkog zdravlja, ali oni ni na koji način ne utiču na popravljanje funkcionisanja ostalih sistema u auri. Stoga je psihofizički razvoj osobe, i posle uspostavljanja dobrog zdravstvenog stanja, ostao onakav kakav odgovara stanju funkcionisanja celokupne aure. Do poboljšanja dolazi samo u onom delu psihofizičkog razvoja na koji je negativno uticalo prethodno, a sada izlečeno oboljenje.

Idealno stanje aure podrazumeva harmoničan rad svih funkcija ponaosob i njihovu potpunu međusobnu sinhronizaciju. Efekti ovog stanja ogledaju se u sledećem:


* osoba je dobro raspoložena,

* opuštena i razdragana,

* oseća se ispunjena nekom vrstom zadovoljstva i sreće,

* orna je za život i rad,

* oseća povećanu moć zapažanja,

* ne zamara je intelektualno razmišljanje,

* kreativna je u skladu sa svojim afinitetima,

* zdravstveno stanje je dobro,

* crne misli i negativne emocije su retke.


FUNKCIJA PSIHOFIZIČKOG ZDRAVLJA

Zakoni Bioenergije

Zakoni bioenergije predstavljaju vrhunske rezultate istraživanja Ljubiše Stojanovića u oblasti funkcionisanja aure i tela, kao i mehanizama nastanka i isceljenja bolesti. Oni dokazuju da sve bolesti, psihičke i organske, predstavljaju posledicu poremećaja energetske strukture aure. Bolest ne može nastati ako je u odgovarajućem delu aure sve u redu i obrnuto, ne može biti govora o zdravlju ako je u auri došlo do poremećaja. Iz ovoga se izuzima prelazni period, pre pojave bolesti i spoljne povrede tela, kao što su udarci, posekotine, promrzline, opekotine i delovanje hemikalija, kada su promene u auri njihova posledica. Dakle, kada je energetska struktura aure i tela u idealnom stanju, ne postoje uslovi za stvaranje bolesti. Tada je aura u skladu sa prva četiri zakona bioenergije. Ovi zakoni govore o vrlo preciznim uslovima koje treba da zadovolji način funkcionisanja aure i energija u njoj.

Sve do pronalaska Zakona bioenergije smatrano je da je siva Bioenergija jedina bioenergija u auri i telu. Iz ove greške je proizašlo i uverenje dr Stojanovića da nedostatak sive bioenergije, kao jedini njemu dostupan poremećaj u auri, predstavlja osnovnog krivca za nastanak bolesti. Sada je, međutim, jasno da pre dostizanja odgovarajućih moći za dovođenje bele bioenergije i regulisanje stanјa u auri, nije imalo nikakve svrhe da mu se ukazuje na grešku. Staviše, nepoznavanje prave istine pomoglo mu je da se njegova želja i entuzijazam da pomogne bolesnicima razviju do maksimuma u okviru mogućnosti sa kojima je u to vreme raspolagao. U obrnutom slučaju, saznanje o postojanju bele bioenergije, čiji uticaj na nastanak bolesti je najpresudniji, a da istovremeno ne može nikako da utiče na tu energiju, obeshrabrilo bi ga i smanjilo njegov rad na isceljenju.

Pronalazak bele bioenergije, kao sastavnog dela tela i aure, i uticaj njenog odstupanja od optimalnog nivoa u globalu i u pojedinim tačkama na nastanak bolesti, u potpunosti je objasnio nedovoljnu efikasnost koju su pokazale terapije zračenja pacijenata samo sivom bioenergijom. Da bi energetska struktura aure i tela bila potpuno usaglašena sa prva četiri zakona bioenergije, neophodno je da količina sive i bele bioenergije, kao i njihov međusobni odnos, dostignu u celoj auri, kao i u svakoj tački aure, optimalan nivo, da energetski stabilizator koji predstavlja srce aure funkcioniše normalno, a učestalost energija bude usaglašena sa onom koja je zadata ljudskoj vrsti.


Prvi zakon

* Siva bioenergija i bela bioenergija u auri treba da budu na optimalnom nivou, a njihov međusobni odnos 90,1: 9,9.

Drugi zakon

* Energetski stabilizator treba da sadrži 14, 97 % od optimalne vrednosti bele bioenergije u auri.

Treći zakon

* Učestalost energija u auri treba da iznosi 10, 93 Hz.

Četvrti zakon

* Odnos sive i bele bioenergije ne treba ni u jednoj tački aure i tela da odstupa od odnosa 90,1: 9,9 .

Peti zakon (preventivno-razvojni)

* Potrebno je održavati potpunu harmoniju aure, u skladu sa prva četiri zakona i zaštitu toka razvoja žutog energetskog jezgra aure.

Peti zakon ne govori o zdravstvenom stanju nego o preventivi i razvoju, jer predstavlja zaštitu već postignutih rezultata harmonizacije aure i obezbeđenja razvoja žutog jezgra.

Zakoni bioenergije, dakle definišu uslove koje treba da zadovolji aura, u energetskom smislu, da bi dostigla optimalni nivo i trajno ga zadržala. Pri tom se prva četiri zakona odnose na uslove za dovođenje aure u stanje čiji će rezultat biti isceljenje svih hroničnih bolesti, osim malignih i onih kod kojih je došlo do trajne promene tkiva, kao i sprečavanje nastanka novih hroničnih bolesti, dok kod akutnih dolazi do ublažavanja intenziteta.

Primena četiri zakona bioenergije ima univerzalni karakter u terapiji i preventivi, i odnosi se podjednako na sve osobe, a isceljenje i zaštita ne vrše se u odnosu na pojedine bolesti, nego na sve istovremeno. Ona ne pravi razliku između psihičkih i organskih bolesti, jer su sve one posledica poremećaja energetske strukture nekog dela aure.

Prva četiri zakona bioenergije predstavljaju prvu precizno definisanu sliku procesa u našoj auri, čije odstupanje od optimalnog stanja dovodi do oboljenja, a ponovno usklađivanje do isceljenja bolesti.

Peti zakon se može realizovati samo ako su ispunjena prva četiri, što znači da je aura dovedena u potpuno harmonično stanje i ukoliko postoji žuto energetsko jezgro aure.

Ispunjenje ova dva uslova omogućava dovođenje aure u sklad sa petim zakonom, što dovodi do očuvanja harmonije od razornih faktora i nesmetanog razvoja žutog jezgra koje obezbeđuje neslućeni uspon ličnosti.


INFORMACIONA FUNKCIJA

Ovo je možda najvažnija funkcija aure, mada je nemoguće zamisliti auru bez bilo koje od njenih funkcija, a da čovek i dalje normalno živi i radi.


Spoljašnje informacije

Prijem spoljašnjih paranormalnih informacija koje dopiru do aure i tela, telo ne može direktno da registruje. Njihov prijem se obavlja preko fine mreže kanalića čiji završeci dopiru do površine aure. Ta mreža, idući prema telu, odnosno prema centru aure, postaje sve krupnija, a kanalići sve deblji, kao reka koju njene pritoke čine sve većom. Kanalići dopiru do nervnih završetaka na površini fizičkog tela, kao i u njegovoj unutrašnjosti i mozgu. Ovim kanalićima se prenose informacije informacionom energijom, koja predstavlja treću vrstu energije u auri. Informaciona energija ne izlazi izvan ovih kanalića u auri, ona postoji samo u njima. Kroz mrežu kanalića ona se kreće sukcesivno, u talasima, pri čemu svaki talas nosi one informacije koje su između dva talasa prikupljene. Informaciona energija služi kao žica kroz koju se informacije kreću iz aure prema telu i iz tela prema auri, ali kao živa žica, sa svojstvom energije koja je osvojila određene programe ponašanja, rada i svojih zadataka.

Da bi se informacije iz aure mogle preneti na nervni sistem, na mestu spajanja kanalića iz aure i završetaka nervnog sistema u telu nalazi se transformer informacija koji izgleda kao neki zglob. Nakon izvršene transformacije impuls se dalje nervnim sistemom čoveka kreće do mozga, gde predaje in­formaciju. Mozak bi, prema svim ovim informacijama iz aure, trebalo da zauzme određeni stav, na sličan način kao što zauzima stav prema informacijama koje do njega stižu preko čula. Prijem informa­cija iz aure i njihovo dešifrovanje je korektno, ali se on ne obavlja u svesti već u podsvesti, pa čovek toga nije svestan. Prenošenje ovih informacija iz podsvesti u svest obavlja se u toku sna, meditacije ili nekih drugih uzroka spuštanja frekvencije moždanih talasa. Ono je više ili manje korektno u zavisnosti od dubine, odnosno frekvencije moždanih talasa, dužine trajanja i njihove homogenosti, tj. stabilnosti. Kada ovi uslovi nisu ispunjeni, dolazi do preplitanja i haotičnog prenošenja informacija, koje postaju zbrkane i nejasne.



Informacije se iz podsvesti u svest prenose neprekidno, tokom čitavog života, ali njihovo tumačenje ili prepoznavanje nije kod svih ljudi podjednako. Kod senzibilnih osoba ono je bolje i sigurnije sprovedeno, dok je kod onih sa grubljim nervnim sistemom prenošenje dosta loše i poremećeno. Upravo taj prenos informacija iz podsvesti u svest predstavlja ključno mesto po kome se ljudi razlikuju u prijemu informacija iz aure, dok je samo njihovo prenošenje kroz auru, preko transformera u nervni sistem i kroz njega do podsvesti, praktično kod svih ljudi podjednako.


Unutrašnje informacije

Druga vrsta informacija, koje iz aure idu prema telu, jesu informacije nastale u samoj auri. One su neki produkti razmišljanja aure, koji obuhvataju, uglavnom, informacije o načinu na koji aura doživljava okolni prostor, ali i njene preporuke i sugestije za ponašanje tela u vezi sa tom okolinom. Aura nema svoj mozak, pa samim tim ni mogućnost za pravo razmišljanje, nego, pre svega, predstavlja sakupljača i delimično transformera informacija koje obuhvataju poruke svetlećeg tela, energetske talase svih vrsta koji dopiru do aure, sa informacijama koje sa sobom nose o tuđim mislima, spoljnoj klimi, opasnosti po čoveka, uslovima života i kretanja i drugim. Te informacije upućuje prema nervnom sistemu, s tim da njima dodaje delimično analizirane uslove prostora koji ona obuhvata. Informacije o oštećenjima u auri prenose se u obliku nedostatka informacija iz tog dela aure, odnosno njihovim iskrivljavanjem u odnosu na normalne.


Odgovor tela

Telo ne predstavlja samo sastavni deo i nastavak aure nego i mesto sa koga se vrlo značajno deluje na auru i to dvojako: kao odgovor na prethodno delovanje aure i kao samostalni izvor. Odgovor ili reakcija tela na informacije iz aure je višestruk: mnoge misli imaju kao podsticaj informacije iz aure, kompletno telo se prilagođava i podešava podacima iz aure o spoljašnjem pritisku, temperaturi, vlažnosti, kosmičkim energijama, porukama preko misli drugih ljudi, porukama iz svetlećih tela i duhovnih energija, zatim podacima o okolini, predmetima, objektima i tlu koje aura doživljava. Jedna od najvažnijih informacija na koje telo reaguje jeste vrsta, mesto i intenzitet oštećenja aure. Ta reakcija se manifestuje, u prvo vreme, smanjenjem funkcije određenih organa ili celih regija tela, a kasnije i pojavom oboljenja. Nasuprot ovom kretanju, postoje informacije koje potiču od mozga, sa podacima koje je telo sakupilo, i koje preko nervnih završetaka i transformera dovode do aktiviranja energetskog talasa kroz informacionu energiju, koji upoznaje sve delove aure sa podacima koje telo šalje. Ovo izvorno, samostalno delovanje tela na auru sastoji se iz informacija koje njegova čula dobijaju u dodiru sa okolinom, zatim mislima nastalim u vezi sa tim doživljajima, kao i mislima ljudskog mozga o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.


Rezervoari informacione energije

Kada je jednom prilikom dr Stojanović poželeo da posmatra auru, odmah mu se ukazala slika kapilara sa jednim balončićem, prikačenim za njega. Dobio je objašnjenje da se radi o rezervoarima informacione energije kojih ima na svakom kanalu po jedan, a nalaze se na polovini aure koja je bliža telu. Ti balončići sadrže rezerve informacione energije i služe da održavaju stalan pritisak u kanalima. Usled lošeg stanja i lošeg funkcionisanja aure, može doći do nedovoljne količine informacione energije u rezervoarima. To dovodi do pogrešnih informacija koje dolaze do nervnog sistema iz jednog dela ili cele aure, što, takođe, može prouzrokovati oboljenja.


FUNKCIJA INTELIGENCIJE

Jednom prilikom, kada je dr Stojanović poželeo da posmatra auru, u cilju proučavanja njene konstrukcije, prvo se pojavilo nešto belo kao koren biljke ili rep životinje. Zatim su se na jednom njegovom kraju pojavili sistemi nalik kapilarima ili žilicama, zahvatajući samo jedan deo aure. Takvih sistema ima po celoj zapremini aure, a njihov broj se kreće od 3 do 19. Drugi krajevi korenova su tankim nitima povezani između sebe. U meditaciji je dobio informaciju da se u tim korenovima stvaraju čestice inteligencije ili bolje rečeno čestice znanja. One iz vrhova kapilara ili žilica izlaze kao tačkice i kreću se slobodno kroz auru prema mozgu. To kretanje čestica prema mozgu odvija se samo kada čovek počne da razmišlja. Tada iz odgovarajućeg podsistema (za tu oblast razmišljanja) krenu čestice iz vrhova jednog ili više kapilara prema mozgu. One pri dolasku u mozak aktiviraju njegov rad u toj oblasti. Priliv čestica traje, dok traje razmišljanje. Broj podsistema ili korenova je urođen. Međutim, njihova razvijenost ili razgranatost zavisi od primene, s tim da je za razvoj podsistema najbitniji period od prve do treće godine života. Tada se u najvećoj meri završava razvoj debelih korenova koji definišu mogućnosti osobe.



Razvoj mreže žilica započinje u detinjstvu i odvija se čitavog života. Kapilarna mreža prikuplja informacije koje stižu u auru, ali ne direktno već iz mreže informacione energije, sa kojom se prepliću radi kontakta i prijema. Što je mreža kapilara šira i razvijenija, to će čestice nositi u sebi više znanja.

Mozak nije nikakvim kanalima ili putevima povezan sa vrhovima kapilara iz kojih izlaze čestice, već se one usmeravaju prema onom delu mozga koji se aktivirao još pre nego se misao razvila. Te čestice nose u sebi znanje skupljano u auri od rođenja i to znanje omogućava mozgu da pronađe rešenje pri razmišljanju. Dakle, to nisu čestice inteligencije nego čestice znanja, koje omogućavaju mozgu da pronađe rešenje, često između više ponuđenih, koje mu donose čestice.

U auri životinja postoji samo jedan koren koji je mali i slabo razvijen. Najrazvijeniji je kod šimpanze, ali i on ima samo jedan karen. Biljke nemaju nijedan koren već samo žilice na raznim mestima u auri.

Osnovna razlika između biljaka i životinja jeste u korenu, jer bez njega nije moguće kontinuirano razmišljanje. Koren predstavlja rezervoar čestica koje se po potrebi iz njega izvlače i šalju u mozak. Kod biljaka ga nema, pa ni nema mogućnosti za skladištenje čestica znanja, osim ograničenih mogućnosti u žilicama. Stoga je i razmišljanje biljaka vezano za period neposredno posle dobijanja informacije u auri ili nešto ranije. Kada se rezervoari napune, nove čestice znanja izbacuju one najstarije, koje više nisu aktuelne, tako da starija saznanja bivaju uništena. Mozak biljke je cela biljka koja dobija čestice znanja od žilica koje trenutno imaju informaciju. Kod biljaka je najčešći uzrok razmišljanja pojava novih informacija u auri, dok je pravo razmišljanje na bazi starih čestica ograničeno mogućnošću skladištenja čestica u kapilarima. Kod životinja oko 30% izazova za razmišljanje potiče od starih saznanja sakupljenih u česticama, a kod šimpanzi čak 45%, dok ostatak potiče od svežih informacija.

Kod čoveka je mogućnost razmišljanja definisana brojem korenova i njihovom razvijenošću i razgranatošću, kao i mestom u auri.

Mongoloidna deca imaju dva korena sa skromno razvijenom mrežom kapilara i nekoliko posebnih mrežica bez korena. Ovi korenovi su smešteni u centralnom delu aure tako da dobijaju manji broj informacija, ali svih vrsta. Kod nekih mongoloida postoje, pored mrežica, i začeci korenova koji bi se delimično mogli razviti.

Donja granica kod normalnih ljudi su tri korena i obično nekoliko mrežica sa začecima ili patrljcima korenova. Pored toga, kod većine ljudi postoji, manje ili više, razvijen sistem kapilara i to najviše do broja nedostajućih korenova - do devetnaest. Osobe sa devetnaest korenova nemaju dodatnih mrežica, jer je sistem potpuno razvijen. Svi korenovi obično nisu maksimalno razvijeni, a razvijenost mrežice zavisi od upotrebe. Neke od mrežica, obično one kod kojih je koren potpuno razvijen, su najrazvijenije, dok neke druge, čiji je koren, takođe, potpuno razvijen, ali se ne nalazi u oblasti interesovanja te osobe, imaju samo osnovne grančice.


TABELARNI PREGLED ODNOSA BROJA KORENOVA I NIVOA INTELIGENCIJE


Izrazito neinteligentne osobe 3-5

Neinteligentne osobe 5-7

Prosečno inteligentne osobe 7-11

Natprosečno inteligentne osobe 11-13

Izrazito inteligentne osobe 13-15

Genijalci 15-17

Višestruki genijalci 17-19


Broj ovih korenova u auri je u direktnoj vezi sa inteligencijom, što ih je više - osoba će biti inteligentnija. Osobe u čijoj se auri nalazi do pet korenova spadaju u izrazito neinteligentne, prosek odgovara broju od sedam do jedanaest, a genijainost se javlja samo u slučajevima kada ih ima preko petnaest. Koliko će ove mogućnosti biti iskorišćene, zavisi umnogome od učestalosti i dužine aktiviranja ovog sistema, posebno u periodu do treće godine života.

Svakako da broj korenova nije jedini faktor, jer je moguće da osobe sa manjim brojem korenova, pod uslovom da maksimalno uvežbavaju rad ove funkcije, dostignu viši nivo inteligencije od onih sa većim brojem korenova, ali sa njihovom minimalnom aktivnošću.

Harmonizacijom svih funkcija aure ova funkcija će se maksimalno aktivirati, kontakti sa mozgom će biti bolji, što će olakšati razumevanje i rešavanje problema, dakle porast inteligencije. To će opet povećati želju za razmišljanjem, koja će uticati na proširenje mreže kapilara, što dalje vodi povećanju inteligencije.


FUNKCIJA KREATIVNOSTI

Kreativnost kao pojam, u suštini je mnogo šira od onoga kako je ljudi definišu. Ona, pored ostalog, obuhvata i značajne promene u ponašanju ljudi, u načinu kontaktiranja i komuniciranja sa drugim ljudima, sa okolinom, prirodom, životinjama i biljkama. Potpuno razvijena kreativnost, usklađena sa mogućnostima ove funkcije, podrazumeva takvo ponašanje jedne osobe koja će u svakom trenutku svog delovanja, prema sebi samoj i okolini, imati kreativan odnos.

Do njega će se postepeno doći gubljenjem negativnog i odbojnog stava prema okolini i stvaralaštvu, prerastanjem u indiferentni, a zatim iz njega u stvaralački stav. Na taj način će osoba potpunim aktiviranjem kreativne funkcije aure postati izuzetno živahna, zainteresovana za sve što se događa i aktivna, u cilju stvaranja kreativnih promena u svojoj okolini.

To kreativno delovanje nije statično i nije vezano za domet, ono je neprekidno, predvođeno željom i težnjom da se sve što postoji oko nas usavršava.

Kreativna funkcija se realizuje preko niza končića, međusobno povezanih, koji čine jednu mrežicu loptastog oblika, isprepletanu kao veliki broj kapilara ili mreže biljnih korenčića, bez značajnih razlika između njih po veličini i debljini. Ta loptasta mreža se prostire do same površine aure od koje je deli samo rastojanje koje odgovara dužini 2% prečnika aure ili oko pola metra. Ova mrežica je žuckaste boje. Izgled i oblik tog sistema je genetski dat i isti je kod svih ljudi. Razlika se ogleda u nivou mogućnosti i načinu aktiviranja ove funkcije. Delovanje ove kreativne funkcije ogleda se u tome što se, željom ljudskog mozga, aktivira onaj deo mrežice koji je vezan za rešavanje željene problematike. Pri tome dolazi kao do paljenja tih delova mrežice koji od, blago žućkaste boje, postaju izrazito žuti, kao da je u njima upaljena sijalica. Ovako aktivirani deo mrežice deluje izuzetno stimulativno na one delove korenova znanja koji se nalaze na njihovom području aure. To dovodi do snažnog aktiviranja i izbacivanja čestica znanja sa vrhova kapilara korenova znanja koji se, u gustom jatu, kao kiša spuštaju na mozak, donoseći mu velike količine znanja, što mu omogućava da pronađe rešenje problema. Deo mrežice je aktivan sve dok postoji želja za istraživanjem i pronalaženjem, odnosno želja za kreiranjem nečega. Koliki će biti intenzitet aktivnosti kreativne mrežice, zavisi od njene uvežbanosti i od funkcionisanja samog kreativnog sistema. A to funkcionisanje zavisi od ukupnog stanja aure i sinhronizacije svih funkcija aure. Dobro uvežbani deo mrežice, u dobro sinhronizovanom sistemu svih funkcija aure, u stanju je da dovede do takvog snažnog nadražaja ili aktivnosti odgovarajućeg dela mrežice da ona zasvetli tako intenzivno da ceo taj deo aure bude blago osvetljen. To, naravno predstavlja spoljašnje obeležje ovog delovanja, a suština se ogleda u maksimalnom aktiviranju izbacivanja čestica znanja iz kapilara korenova znanja. Optimalna mogućnost kreiranja, odnosno aktivnosti kreativne funkcije moguće su samo pod uslovom da harmonizovano rade sve funkcije aure i da je uspostavljena njihova međusobna sinhronizacija.

Nastanak mrtve materije

Tokom razvoja kosmosa jedna od pojava, koja se odnosi na spontano širenje energetskih polja čime je došlo do odstupanja od njihovih dimenzija i intenziteta koje je Stvaralac definisao, naterala je Stvaraoca da stvori posebnu energiju čiji je zadatak da spreči ovo rasplinjavanje energetskih polja i vrati ih u njihove dimenzionalne i intenzivne okvire. Zbog toga je ova energija za zgušnjavanje bila prisutna u svim delovima kosmosa kako bi bila u stanju da na ove promene blagovremeno reaguje. Međutim, sasvim slučajno, prilikom širenja dva energetska polja od kojih je jedno energija Duha svetog, koja su bila u neposrednoj blizini, došlo je do mešanja energija, tako da su na jednom prostoru oba polja bila istovremeno zastupljena. Delovanjem energije za zgušnjavanje polja došlo je do pojave koja nije bila predviđena. Naime, došlo je do snažnog zgušnjavanja ovih energija tako da je od njih nastala materija. Ona je u prvo vreme bila sastavljena od izuzetno sitnih čestica materije, kakve danas nisu poznate, da bi se kasnije formirale sve krupnije čestice što je postepeno dovelo do stvaranja atoma, a kasnije i molekula. Materija, dakle ne postoji kao posebna celina, nego predstavlja zgusnuti deo dveju energija, od kojih je jedna uvek energija Duha svetog, a druga neka određena energija, dakle ne svaka. Materija izgleda kao čvorovi na nekom mekom energetskom kanapu. Pri tome, materija ostaje večito vezana za energije majke, od kojih je postala.

Iako je najveći deo materije stvoren u kosmosu slučajno, povremeno se javlja potreba za određenom materijom koja je stvarana svesno, ali na isti način.

Kosmos je, dakle svet energija. One su i po sadržaju i po prostranstvu njegov neuporedivo najvažniji deo, a samo se ponegde nalazi po neko zrnce materije, makar ono bilo “veliko” kao zvezda.


Inteligencija materije

Zbog čega se u prikazu funkcionisanja kosmosa putem svetih znanja gotovo ne pominje materija?

Zbog toga što materija predstavlja samo plod uzajamnog dejstva nekih energija uz prisustvo treće energije-katalizatora, koja dovodi do njihovog zgušnjavanja i pretvaranja u čvrstu materiju. Materija je deo energije, njen zgusnuti segment. Postavlja se pitanje: ako je energija iz koje je materija nastala superinteligentna, šta se dešava sa materijom? Da li je ona u stanju da razmišlja i sadrži neku inteligenciju, ima li programe razvoja? Da li se i ona razvija?

Svakako, spajanjem dveju energija u njihovu zgusnutu supstancu-materiju, prenosi se inteligencija onih energija koje su učestvovale u procesu zgušnjavanja. To znači da materija može biti neinteligentna, inteligentna ili superinteligentna, ako su takve bile energije od kojih je nastala.

Međutim, prisustvo inteligencije energije u materiji nije održivo dugo vremena jer materija ne može da funkcioniše kao energija. Inteligencija energije se gubi u onoj meri u kojoj je ona učetvovala u funkcionisanja energija i u procesu razvoja. Nažalost, tu funkciju realizuje najveći deo inteligencije energije, tako da preostali deo inteligencije energije koji je vezan za neke druge aspekte postojanja energije predstavlja samo jedan delić ukupne inteligencije i on se zadržava u materiji nastaloj od tih energija. Ova inteligencija ipak predstavlja značajnu mogućnost za dalji razvoj inteligencije, sada vezane za mrtvu materiju. Međutim, mogućnost razvoja mrtve materije, mogućnost njenog funkcionisanja u skladu sa funkcionisanjem celog kosmosa, prema Stvaraočevoj zamisli, izuzetno su skromne u odnosu na funkcionisanje energija, posebno superinteligentnih.

Inteligencija materije se nikada ne gubi, ona postoji u okviru slabašnog energetskog omotača oko svake mrtve materije, koji predstavlja njenu auru koja živi onoliko dugo koliko i ta materija. Aura mrtve materije predstavlja slabašnu energetsku strukturu koja vrlo sporo i vrlo slabo može da utiče na funkcionisanje i razvoj same materije. Pa, ipak, bez ove slabašne energetske inteligentne strukture, život materije bi se u potpunosti zaustavio.

Što su čestice materije veće, to su i aure, dakle, inteligentne energije koje se zadržavaju i ostaju privezane za materiju posle njenog nastanka od energija, veće. One mogu kod velikih materijalnih struktura dostići izuzetan razvoj i stvoriti složene sisteme aure koji funkcionišu vrlo efikasno. Takvi sistemi javljaju se oko velikih kompleksa mrtve materije, kao što su planete, zvezde, magline ogromnih razmera. Za ljude je najinteresantnija energija planeta i zvezda.

Energetska struktura planete Zemlje sastavljena je od velikog broja malih energetskih aura koje su se, tokom njenog kretanja kroz kosmos, pripajale zajedno sa manjim i većim gromadama. Prilikom spajanja ovih struktura u zajedničku masu planete dolazi do izdvajanja i odlaska najvećeg dela aure ovih gromada radi pripajanja sa aurom cele planete, koja je omotava u obliku lopte, dosta blizu same površine. Jedan delić, pak, ove energije ostaje ut svaku gromadu koja se priključila Zemlji, stvarajući na aj način jedan konglomerat velikog broja elemenata iz kojih se sama Zemlja sastoji, počev od čestica prašine pa do velikih meteora koje je Zemlja usput pokupila. Svaki od ovih elemenata koji čine planetu Zemlju sastoji se iz materije i tankih, lelujavih preostalih delova njihove aure. Ovi ostaci aura na neki način definišu ponašanje ovih komada materije, njihov život i razvoj, koji je najvećim delom uplivisan od zajedničke aure, koja omotava celu planetu. Na taj način aura planete, odnosno aura mrtve materije, koja je dostigla velike razmere, predstavlja posebnu složenu energetsku strukturu nastalu od delova malih aura materijalnih elemenata od kojih je sastavljena cela planeta. Ta aura planete ima svoju inteligenciju koja predstavlja prosek inteligencija elemenata aura iz kojih je ona sastavljena. Kako sve one sadrže svoje razvojne komponente to je, u zavisnosti od starosti planete, došlo do razvoja inteligencije i mogućnosti funkcionisanja same aure i njenog uticaja na funkcionisanje planete.

Razvijajući se postepeno, moguće je da aure pojedinih planeta dostignu izuzetno visoke nivoue razvoja i da predstavljaju dragocenost po svojoj specifičnosti u pojedinim delovima kosmosa. Planeta Zemlja, međutim, nema toliko dug vek, a, pored toga, elementi iz kojih je ona sastavljena predstavljaju, najvećim delom, kosmičku prašinu i sitne meteorite koji nisu imali značajnu inteligenciju svojih aura. Zbog toga je ukupna aura planete Zemlje započela svoj razvoj na relativno nivkom nivou, a kratko vreme njenog postojanja nije omogućilo da se njen razvoj u potpunosti razmahne.

Aure zvezda imaju nešto drugačiju strukturu zato što je zbog potpune rastopljenosti materijala, bez obzira da li se one nalaze u gasovitom, tečnom ili kašastom stanju, došlo do potpunog gubitka autonomije delova od kojih je zvezda nastala, tako da se njena aura sastoji iz dva dela:

- tankog, slabijeg i manje inteligentnog sloja, koji predstavlja loptu vrlo blisku površini same zvezde, nastalog od ostataka aura elemenata od kojih je zvezda nastala,

-njene glavne aure koja je mnogo udaljenija od površine zvezda a koja je nastala na sličan način kao i aura planeta. Ona zbog svojih velikih dimenzija i dugug perioda razvoja, po pravilu, dostiže visoku inteligenciju i velike mogućnosti uticaja na samu usijanu masu.

Problemi koji opterećuju čovečanstvo

Čovečanstvo je danas opterećeno nizom problema od kojih su sledeća dva najvažnija:
pogrešan način mišljenja
borba za sticanje materijalnog bogatstva i moći, kao i ljudski način školovanja

Mada su, dobrim delom, ova dva problema povezana, ipak se može reći da je pogrešan način mišljenja neuporedivo širi i dublji, čije posledice su veliki broj bolesti, ogroman broj konfliktnih situacija i oštećenja aure Zemlje.

Želja za bogatstvom i moći dovodi do enormnog razvoja negativnih emocija, konfliktnih situacija, zagađenja čovekove okoline, oštećenja ozonskog sloja i aure Zemlje, kao i nastanka mnogih bolesti. Prirodna posledica ova dva problema je generisanje sve većeg broja konfliktnih situacija koje dovode do ratova, kriza, nezadovoljstva velikog broja ljudi, fizičkih ubijanja i teških oštećenja nervnog sistema miliona ljudi. Suvišno je reći da su sve ove pojave posledica odstupanja načina mišljenja velikog broja od puta Stvaraoca.


Pravilan način mišljenja

Kada se pojavi neki problem postoje samo dva pravilna načina njegovog razrešavanja:

a) ukoliko je moguće, problem treba što pre razrešiti;

b) ako razrešenje prevazilazi mogućnosti te osobe - treba ga zaboraviti

Ovakav prilaz problema neće stvarati negativne, već samo pozitivne misli.


Šta su to pozitivne misli

Pozitivne misli i osećanja su kreativne, stvaralačke, korisne. One nisu štetne i ne predstavljaju nikakvo zlo, niti pretnju bilo kome ili čemu, a naročito ljudima. Za takve misli kažemo da su na putu Stvaraoca.

Pogrešno je mišljenje da je na putu Stvaraoca samo asketski način života, na hlebu i vodi, u bednoj kućici, a da nije na Putu, na primer bavljenje trgovinom i bilo kakva sloboda u ljubavi, seksu.

Želje ljudi same po sebi nisu štetne, ali je neophodno da budu usklađene sa putem Stvaraoca. Želja koja se odnosi, na primer na ishranu treba da nosi u sebi umerenost, po količini i vrednosti hrane. U pogledu želje za komfornim stanovanjem, na putu Stvaraoca su sve želje za toplim, udobnim i osunčanim domom, sa dovoljno prostora za sve ukućane i za sve funkcije koje oni obavljaju. To podrazumeva i saunu, bazen, igrališta za sport i razonodu, veliki travnjak, ukrasno drveće i cveće, dakle prijatne eksterijere i enterijere.

Međutim, nije u skladu sa putem Stvaraoca raskošna kuća koja toliko košta i ostavlja takav utisak da to izaziva i zle misli drugih ljudi, jer nije usklađena sa mogućnostima okoline.

Svaki posao je u skladu sa putem Stvaraoca, osim ako svojom realizacijom ne dovodi u tešku situaciju partnera, dakle, predstavlja pljačku a ne partnerstvo.

Što se tiče ljubavi i seksa, svaki odnos muškarca i žene koji je zasnovan na međusobnoj simpatiji, ljubavi i odanosti u skladu je sa putem Stvaraoca. To isto važi i za seks i ne postoje nikakva ograničenja osim onih koja mogu trećoj osobi zadati bol i neprijatnosti. Pri tome se, pre svega, misli na namerno i javno i demonstriranje ove pojave sa ciljem da se neko uvredi i ponizi. Preljube koje se vrše sa pažnjom da ne dođe ni do kakvih neželjenih posledica, imaju neutralan status.


Način delovanja pozitivnih misli

Pozitivne i neutralne misli se, takođe šire od mozga u svim pravcima, kao sferni talas, i stižu trenutno do najudaljenijih prostranstava kao i negativne. One ne deluju na štetno po sivu i belu bioenergiju, niti bilo čime pogoršavaju harmoniju aure. Naprotiv, ove misli obezbeđuju niz povoljnih efekata po auru i telo.

Frekvencija pozitivnih misli je frekvencija bioenergije u auri ljudske rase - 10,93 herca, pa zbog toga prolazak talasa pozitivne misli koriguje frekvenciju aure, približavajući je idealnoj. Pored toga, stvara se osećaj zadovoljstva, što dovodi do boljeg funkcionisanja nervnog sistema i do pravilnog rada svih organa u telu.

Pozitivna misao ne utiče na sivu bioenergiju, ali dovodi do boljeg funkcionisanja čakri kojima se obezbeđuje dovođenje veće količine sive bioenergije u auru i telo. Ona na utiče, takođe ni na belu bioenergiju, ali poboljšava rad kanalića na površini aure, kroz koje se bela bioenergija uvlači iz slobodnog prostora u auru. Dakle, pozitivne misli utiču na usklađivanje aure sa prvim i trećim zakonom bioenergije, odnosno na obezbeđenje ukupno potrebnih količina sive i bele bioenergije, kao i dovođenje frekvencije aure u skladu sa optimalnom, što je preduslov za usklađivanje aure sa ostala dva zakona.


Efekti sreće

Pored pravilnog načina mišljenja i trenuci sreće igraju izuzetno važnu ulogu u rešavanju problema. Sreća je nešto što se ne događa svaki dan, nešto što predstavlja veliko zadovoljstvo, blaženstvo, opuštenost, vragolastost, prijatnost, ushićenje. Sreća može biti i zamišljenost, i tuga, i ljubav, posebno. Ona nastaje u trenutku kada se poklopi ljudska želja, priželjkivanje, ljubav, strast sa mogućnošću realizacije. Dakle, kada se ono što bi nas učinilo srećnim realizuje.

Iz mozga se tada emituje posebna vrsta talasa koja u auri dovodi do pozitivnih promena. Talas se kreće menjajući svoju frekvenciju od minimuma do maksimuma. u kontaktu sa energetskim želeom, nastalim kao posledica stresa i negativnih misli, dovodi do najvećeg neutralisanja, vrlo brzo i efikasno. Ne postoji nijedna isceljujuća energija koja je efikasnija od talasa sreće. Pored toga što isceljuje, on pokreće sve životne funkcije, sve sokove u organizmu, nadahnjuje, jača volju, stvara entuzijazam. Ako je dovoljno snažan, stvara takav psihofizički elan koji ne zna za prepreke.


Humanost

Humanost, iako je potekla od reči ljudskost, ne znači da se odnosi samo na ljude, nego i na sva druga bića, pa i na stvari.

Humanost isključuje maltretiranje drugih živih bića, njihovo oštećenje, ukoliko nije u funkciji ishrane ili korišćenja za neke materijale. Isto tako uništavanje mrtvih materijala bilo oblikovanih ili ne, razaranje koje je posledica besa, zlovolje, neraspoloženja, mržnje, osvete itd takođe, ne spada u humane akte.

Ali humanost je, pre svega odnos prema drugim ljudima, pri čemu je neophodno tu i sebe uračunati.

Neke od retkih aspekata humanosti ljudi obično ne razumeju i ne upražnjavaju. To se, pre svega odnosi na pomoć ljudima u nevolji, na javnim mestima, na ulici, kada ljudi obično smatraju da će se naći neko drugi koji će im pomoći, a da oni treba da nastave svojim putem. Poučeni su iskustvom da mogu da nastradaju na bilo koji način ako pokušaju da pomognu. Međutim, samo pružanje pomoći dovodi do stvaranja pozitivnih misli i do misli zahvalnosti osobe kojoj se pomoć pruža, što pozitivno deluje na auru i izgradnju pozitivnog prilaza prema životu. Čak i u slučaju da osoba koja pruža pomoć biva oštećena, nezahvalnošću ili na neki drugi način i tada su misli manje štetne od onih koje se javljaju u obliku griže savesti, ako se pomoć ne pruži. Misli nastale kao posledica griže savesti spadaju u izuzetno štetne negativne misli koje oštećuju ljudsku auru. Stoga je pružanje pomoći uvek pozitivnije za osobu koja je pruža, čak i u slučaju da na neki način bude oštećena time, nego pri pojavi negativnih misli.




Jedan drugi aspekt humanosti koji, takođe, kod ljudi nije naročito dobro shvaćen, a ni razvijen, sastoji se u mirnom posmatranju kako ljudi jedni drugima, na različite načine nanose zlo. To kod većine ljudi ne izaziva grižu savest, jer se polazi od toga da se ne treba mešati u tuđe probleme. Nažalost, praksa je pokazala da je većina ljudi, pokušavajući da pomogne, na ovaj ili onaj način bila oštećena, pa je praksa nemešanja u stvari odgovor kako da se izbegne eventualna opasnost po sebe. Međutim, taj prilaz nije ispravan. Ali isto tako neispravna je i svaka pomoć na koju će reakcija biti takve prirode da će oštetiti potencijalnog pomagača. To samo govori da je oblik i način pomoći koji je osoba htela da pruži bio pogrešan, neadekvatan, neprilagođen datoj situaciji. Potrebno je stoga, a to jeste velika mudrost, pronaći način kako da ta pomoć, ne samo da ne bude odbojna za primaoca, nego i da je on prihvati i realizuje i time istovremeno uspostavi bolje odnose sa pomagačem. To je vrlina koja je vredna razmišljanja, koja zahteva vežbanje i predstavlja odliku mudraca.


MORAL



Postoje razni prilazi onome što se naziva moral. On se tokom ljudske istorije često menjao, od epohe do epohe, međutim poslednjh pedesetak godina ima, uglavom, konstantne vrednosti. On će se u budućnosti, naravno, dalje menjati. To znači da ona pojava koja je doživela veliki broj transformacija i kojoj predstoje dalje promene ne može predstavljati u svakom trenutku pravu vrednost i pravu istinu. Postoji samo jedna istina i ona bi trebalo da predstavlja pravi moral.

Moral pravog čoveka koji ne bi trebalo da se tokom istorije menja, treba da sadrži sledeće elemente:


1. Njegove misli ne smeju sadržati ništa negativno ni prema jednoj osobi.

2. On treba da sledi princip da ukoliko neko odstupa od pozitivnih stavova da mu je to potrebno ukazati, a ukoliko se on o to ogluši - da mu se oprosti. Međutim, ako ti njegovi stavovi štete toj osobi ili društvu uopšte, onda je potrebno dalje raditi na promeni stavova te osobe, ne opraštajući mu zbog toga.

3. Sledeći princip predstavlja pozitivan način mišljenja u odnosu na samog sebe. To znači da treba da bude lišen nepotrebnih strahova, tuge i žalosti, nezadovoljstva sobom, a takođe i bilo kakvih negativnih misli u odnosu na druge ljude, pa čak i biljke, životinje i stvari.

4. Mora se poštovati mišljenje drugih u svemu onome što ne oštećuje tu ili neku drugu osobu, čime se razvijaju tolerantni odnosi.

To su jedini moralni principi kojih bi svaka osoba trebalo u budućnosti da se pridržava. Svi ostali elementi koji se u savremenom moralu nalaze predstavljaju samo prilagođavanje osobe postojećim socijalnim uslovima i pomodarstvu, a nemaju nikakav značaj za stvarni moral ljudi.

LJUDSKA SVEST


Razvoj svesti

Život čoveka začinje se spajanjem spermatozoida i jajeta, a njegov pravi život, život njegove svesti započinje u tom istom momentu stvaranjem njegove aure. Svest čoveka se razvija vrlo sporo. Prvi znaci bilo kakve svesnosti ljudskog embriona javljaju se tek dvadesetog dana posle začeća. To je momenat kada počinje da funkcioniše energetski stabilizator i time stvara prvu, dosta slabu i nerazvijenu cirkulaciju bele bioenergije u auri koja se rađa. Ipak, prvi znaci svesnosti u nekom ljudskom smislu nastaju u četvrtom mesecu trudnoće, kada embrion počinje da prima spoljašnje nadražaje i postaje ih svestan. Javljaju se prve misli koje se u prvo vreme sastoje od reakcija na spoljne efekte, pre svega na svetlost, toplotu, hladnoću, bol, strah od jakih zvukova ili udaraca u stomak. U šestom mesecu embrion počinje da emituje misli vezane za osećanja prijatnosti, nervoze, napetosti, posebno strahova. U početu se to razmišljanje odnosi samo na prijatnost i neprijatnost doživljaja koje prima njegova aura i njegovo telo, a čiji su uzroci izvan njega. U sedmom mesecu, razmišljanje svesti ne odnosi se samo na doživljaje, izazvane spoljašnjim uzrocima nego i na one koje se javljaju u samom telu i samoj auri. Tokom osmog meseca može se smatrati da je svest još nerođenog deteta dostigla nivo koji će imati i pri samom rođenju. Do rođenja se najviše javljaju misli koje su vezane za osećaj blaženstva, zadovoljstva, ali i vrste negativnih misli, osim onih koje se javljaju u kontaktu sa drugim ljudima kao što su žalost, mržnja, ljubav.

Posle rođenja, svest se razvija zahvaljujući kontaktima sa spoljašnjim svetom putem aure i tela, zatim doživljajima koji dolaze iz aure i tela, kao i analizom svih tih doživljaja. Kasnije, svest počinje da stvara svoje predstave i svoje mišljenje o tim doživljajima, u prvo vreme vezano za njihovu prijatnost i neprijatnost, zatim za korisnost i štetnost u odnosu na tu osobu.

U prvoj i drugoj godini života ona saznaje i nove, suptilnije odnose između nje i okolnih stvari, drugih živih bića i ljudi, kao i prirode. Prva faza reagovanja svesti uvek je vezana za štetnost i korisnost tih spoljašnjih faktora po to biće, da bi se kasnije, na bazi prvih iskustava, a zatim i sve više novih, stvaralo mišljenje o okolnom svetu kao i o sebi samom. Taj proces u principu traje celog života.


Šta je to svest?

Svest se sastoji od bele bioenergije, odnosno bela bioenergija ima svojstvo da može da primi informacije spolja, izvan nje, da ih skladišti, analizira, da izvodi zaključke, postajući tako pametnija, sa više znanja i više iskustva. Svest čoveka se nalazi u onoj količini bele bioenergije koja se nalazi u njegovoj auri i telu. Ona nema nikakve veze sa drugim belim bioenergijama izvan aure, barem ne u smislu svesnosti. U slučaju fizičkog kontakta sa aurama drugih ljudi, kada se one međusobno prožimaju, kod normalnih ljudi ne postoji mogućnost otkrivanja saznanja svesti druge osobe. To se u normalnim situacijama obavlja u simboličnoj količini i može se slobodno zanemariti.


Kakvu ulogu ima ljudski mozak?

Njegova uloga podseća na uloge pojedinih organa u ljudskom telu koje imaju određene zadatke kao što je lučenje sokova, rad mišića, pumpanje krvi itd. ali se ipak u nečemu značajno razlikuje. Ta razlika se, pre svega odnosi na rezultat njegovog funkcionisanja. Ljudski mozak se, dakle razlikuje od ostalih organa u ljudskom telu, pre svega po onome što stvara. On je prvenstveno relej preko koga se emituju energetski talasi koji predstavljaju ljudske misli. Bez njega domet misli i sadržaj razmišljanja svesti bio bi izuzetno mali i vezan samo za najbližu okolinu.


Osnovno je pitanje: Ko misli?

Svest koja se sastoji iz bele bioenergije koja se nalazi u našoj auri ili mozak sa svojim ćelijama i svojom konstrukcijom? Odgovor je: i jedno, i drugo!

Mozak predstavlja mesto gde bela bioenergija aktivira neka razmišljanja kojima je, od njihovog razvoja do nekih konačnih zaključaka, potrebna pomoć prethodnih saznanja skladištenih u auri u korenima inteligencije ili znanja, koja bela bioenergija aktivira i koja kao sitan prah u obliku čestica znanja padaju na površinu mozga, omogućavajući beloj bioenergiji da brzim procesom preuzima ta znanja, analizira ih i donosi neke zaključke.

Tako dobijene zaključke svest ili bela bioenergija, koja se u tom momentu nalazi na području mozga, s jedne strane skladišti u ćelije mozga kao memoriju, a s druge strane to znanje i ti zaključci nalaze se trajno skladišteni i u beloj bioenergiji.

Ćelije mozga emituju misli i organizuju rad organa. One su zato i stvorene. Mozak, dakle predstavlja mesto gde se odvija proces razmišljanja bele bioenergije. Rezultati tog razmišljanja koje je izvršeno uz pomoć čestica znanja iz aure, skladište se u mozgu i on predstavlja prvu od dve memorije čoveka. Druga se nalazi u beloj bioenergiji. On, zatim to do čega se došlo, emituje u obliku misli.

Najvećim delom, nezavisno od mišljenja bele bioenergije, mozak organizuje sve procese u ljudskom organizmu. Ali rad mozga nije nezavisan u pogledu organizacije ljudskog tela, od spoljnih faktora. On putem nervnog sistema, a ovaj preko informacionih kanala i informacione energije, dobija potrebne informacije o spoljašnjem svetu preko aure, a one informacije koje naša čula mogu da zapaze, dobija preko nervnog sistema. Sve ove informacije pomažu mu da rad i ponašanje ljudskog tela prilagodi novonastalim uslovima.

To su osnovne funkcije mozga iz kojih se vidi da on predstavlja neophodan deo bez koga se razmišljanje ne može obaviti u onom smislu koji je koristan za čoveka.


Šta biva posle smrti?

Posle smrti dolazi do raspadanja aure. Siva bioenergija se raspršuje po slobodnom prostoru i gubi dalji kontakt sa aurom. Bela bioenergija se iz cele aure i tela skuplja, grupiše u obliku beličastog oblačića. Ona sadrži i informacionu energiju i zadržava sve glavne funkcije koje je aura imala za vreme života. Ovaj beli oblačić u momentu smrti sadrži i našu svest, način razmišljanja, znanja i iskustva koja smo tokom života sticali. Naša svest, dakle u okviru oblačića bele bioenergije, nastavlja da živi.

Što je aura bila složenija, odnosno savršenija i veća, to i naša svest ima veću energetsku snagu i veće mogućnosti. Kako se svest razvija tokom života u auri i telu, tako se njena kopija razvija u svetlećem telu. Posle smrti u svetlećem telu ostaje savršena kopija naše svesti, dok svest u obliku belog oblačića nepovratno odlazi u sigurne zone u kosmosu.


Da li svest posle smrti, lišena centra za razmišljanje – mozga, može dalje da razmišlja?

Može, jer ona ili mi u mentalnom smislu i dalje funkcionišemo, imamo misli i osećanja, ali se to sada doživljava na jedan drugačiji način od razmišljanja živog čoveka, zbog nedostatka fizičkog tela i informacija koje smo dobijali preko čula. Priliv pravih informacija je tada mnogo veći, ali je sfera interesovanja znatno izmenjena. Pored kompletno sačuvane memorije, ona stvara nove zaključke, dolazi do novih saznanja, ali na jedan drugačiji i lakši način, jer je sada motiv razmišljanja značajno izmenjen. Jedna od najvećih briga koju je za života naša svest trebalo da razrešava – briga o funkcionisanju i zaštiti sopstvenog tela, sada više ne postoji.

Oblačić bele bioenergije, koji predstavlja našu svest biva, posle smrti, usmeravan od strane određenih energija u pravcu Utočišta u kosmosu, gde će boraviti 20-30 000 godina.

Problemi koje svest treba posle smrti da razreava, tokom putovanja ka utočištu, svode se samo na to kako sačuvati belu bioenergiju od oštećenja, ili čak uništenja koje joj preti na tom putu. Ona, krećući se prema utočištu brzo uči, jer više ne postoje opterećenja, vezano za brigu o ljudskom telu, koja joj je potpuno zauzimala kapacitete. Ona je sada sva prožeta saznanjima, koja dobija na tom putu, kako da se sačuva od oštećenja. Ta sazanja oj stižu energetskim zracima sa svih strana. Zbog toga većina svesti stižu neoštećeni na Utočište.

Posle izvesnog lutanja, ona pronalazi put do sigurne zone u kojoj joj ne preti nikakva opasnost. Takvih Utočišta ima više i ona se po kvalitetu ne razlikuju. Svest obično u njima boravi po nekoliko hiljada godina, a onda često poželi da pređe u drugu zonu, koja je po sadržaju, delimično interesantnija. Teoretsko vreme života svesti je neograničeno, ali u praksi dolazi do postepenog oštećenja ili potpunog dezintegrisanja, tako da od nje ne ostane nikakav trag.

Boravak svesti u Utočištima je vrlo sadržajan, jer se javljaju vrlo prijatni doživljaji kojih u toku života nema. Zbog toga i način razmišljanja svesti postaje sasvim drugačiji. Svest u utočištu pliva u određenim znanjima, opkoljena je, dakle energijom koja je prepuna određenih saznanja koja su korisna za nju i ona ih preuzima s lakoćom. Ta znanja se, pre svega, odnose na doživljaje zadovoljstva, prijatnosti, neopisive radosti i blaženstva. Iako ne postoje čula, ti doživljaji su čulni u obliku predivnih melodija, boja, mirisa, ukusa, dodira. Međutim, vrhunski doživljaj je onaj koji potiče od prijema vibracija, i on se ne može osetiti čulima, ali predstavlja najveće moguće zadovoljstvo.

Razmišljanje o onima koji su ostali među živima, zahvaljujući ovom predivnom stanju u kome se svest nalazi u Utočištu, mogu biti samo emisije ljubavi, najboljih želja i sreće. Svest ne može uspostaviti direktan kontakt sa živim ljudima, niti oni sa njom. Ona zadržava sećanje na one koji su ostali živi, ali to doživljava u izmenjenom obliku, pre svega, kao doživljaj i osećaj ljubavi koju emituje prema njima. To emitovanje prema poznatim osobama samo je incirano u svesti, a zatim se kroz energije utočišta multiplicira i pojačava. Ipak, ono predstavlja samo vrlo blago zračenje koje stiže do onih koijima je upućeno i izuzetno blagotvorno deluje na njihov život.

Nikakve štetne zrake, odnosno negativne emocije svest ne može emitovati prema ljudima.


Mozak je, ipak, najvažniji organ!

Mozak je, dakle, najvažniji ljudski organ, ali ne samo zato što bez njega nema razmišljanja, nego zbog toga što on organizuje rad celog ljudskog organizma zahvaljujući informacijama koje dobija preko aure i preko čula, kao i zahvaljujući razmišljanju svesti koje se obavlja u samom mozgu. Pored toga, emitovanje misli ne bi bilo bez energetske moći ljudskog mozga. Bez emitovanja misli čovek ne bi bio svestan onoga o čemu se u mozgu razmišlja. Čovek bi mogao živeti i bez emitovanja misli, ali bi onda, na primer išao negde, a ne bi bio svestan zašto tamo ide, ne bi govorio, kada bi gledao u nekom pravcu ne bi mu bilo poznato zašto tamo gleda, mada bi sve to bilo dirigovano iz ljudskog mozga. Emitovanje misli omogućava neuporedivo bolji rad celog organizma, sinhronizaciju rada mozga, čula i pojedinih organa i predstavlja uslov razvoja čoveka kao vrste.


Zašto se skladište saznanja u mozgu, ako se ona već nalaze u beloj bioenergiji?

Osnovni razlog je taj što je za kretanje bele bioenergije kroz auru i telo potrebno da prođe određeno vreme da bi se analiza nečega, ili razmišljanja o nečemu, završilo, a ono se može obaviti tek onda kada kroz taj deo mozga protekne određena količina bele bioenergije koja je učestvovala ili koja sadrži znanje potrebo za taj vid razmišljanja. Da bi se izbegao taj relativno dugi proces protoka odgovarajuće bele bioenergije kroz mozak, prethodna znanja se skladište u njemu i tada ih bilo koji deo bele bioenergije, sobzirom na svoju moć kombinacije, razmišljanja i inteligencije, može odatle preuzeti i koristiti kao bazu za razmišljanje.

Nasuprot tome, posle smrti razmišljanje svesti se obavlja vrlo brzo zbog brze cirkulacije i protoka bele bioenergije, kao i zbog obavljanja procesa razmišljanja praktično u celoj zapremini bele bioenergije koja čini svest posle smrti. Činjenica da je ljudska aura u situaciji da povremeno, iz raznoraznih razloga izgubi određenu količinu bele bioenergije, me dovodi u pitanje znanje koje naša svest ima, jer se eventualni gubici odeđenih znanja u tom delu bele bioenergije brzo nadoknađuju protokom kroz mozak i preuzimanjem iz memorije znanja koja su tamo skladištena.

Pravilan način upoznavanja kosmosa

Ljudi su kosmos doživljavali na različite načine, pre svega u zavisnosti od nivoa razvoja i civilizacije. Današnje viđenje kosmosa od strane ljudi predstavlja, u odnosu na ljudske potrebe, izuzetno nizak nivo znanja uz obilje pogrešnih prilaza, mišljenja, pa čak i pogrešnih informacija koje ljudi smatraju za gotove činjenice. To je posledica pravca istraživanja kosmosa baziranog na današnjoj nauci, a koji je pogrešan i besperspektivan. Bez obzira na postojanje tradicije u istočnim zemljama, zapadna civilizacija, kao ekonomski jača i agresivnija, nametnula je svoj način mišljenja u razvoju ljudske civilizacije i u pogledima na sve oblasti ljudskog interesovanja koji preti da u potpunosti uguši interesovanje Istoka za spiritualni život.

Jedini pravi prilaz upoznavanju kosmosa, koji omogućava dobijanje svih znanja koja ljude interesuju o kosmosu, kao i onih koja ljudima nisu zanimljiva, ali su od izuzetnog značaja za razvoj ljudske civilizacije i zaštitu životne sredine, pa i same planete Zemlje, je putem svetih znanja.

Upoznavanje ljudi sa pravom istinom o kosmosu, omogućiće da ljudi saznaju istinu o Stvaraocu, o njegovom savršenstvu i njegovoj nesposobnosti da mrzi, kažnjava, preti. Saznaće o suštini njegovog bića koje predstavlja samo ljubav. Upoznavanje kosmosa omogućiće pomoć ljudima za razrešavanje nekih problema koji tište ljudsku zajednicu.

Velike globalne energije, duhovne, kao i mnoge druge manje, zatim specijalne i posebne energije, kriju u sebi neizmerna znanja i mogućnosti koje bi mogle da se iskoriste za dobrobit čovečanstva i napredak ljudske civilizacije. Do ovih znanja i ovih moći ne može se doći nikakvim istraživanjima u materijalnoj sferi, nego samo istraživanjima koja se bave duhovnom sferom. Međutim, za preuzimanje ovih znanja i moći potreban je visoki duhovni nivo, a do njega se, na žalost, dolazi sporo, najvećim delom istraživačkim radom. Upravo tu leži osnovni problem razvoja čovečanstva jer je ono krenulo u pravcu istraživanja materijalne sfere, gubeći se postepeno u ćorsokaku ovih istraživanja.



Čovek i kosmos

Jedina stvar u kojoj je čovek u toku civilizacijskog razvoja neprekidno nazadovao jeste kontakt sa duhovnim energijama, odnosno kontakt sa prirodom. Od trenutka kontakta čoveka sa svetlećim telima (pre 144.000 godina), i dobijanjem slobodne volje, čovek je od stanja potpune otvorenosti prema prirodi, komunikacije sa svetlećim telom i dobijanja informacija od duhovnih energija, dospeo u stanje potpune odvojenosti od prirode, odnosno puta Stvaraoca. Osnovni razlog za to je što je čovek na pogrešan način iskoristio svoju slobodnu volju, razvojem negativnih misli i okretanjem ka materijalnom, što je tokom dugog vremena postepeno gasilo kontakt čoveka sa svetlećim telom i duhovnim energijama.

Današnje stanje čoveka je takvo da je on više nije u stanju da kontaktira sa duhovnim energijama (osim ako se ne bavi duhovnošću), odnosno da je potpuno okrenut materijalnom. Ovaj razvoj doveo je do toga da čovek nije ni svestan prave prirode i svojstva kosmosa, odnosno da daleko najveći deo sadržaja kosmosa čini energija, dok materija spada u sadržajno najmanje značajan, a prostorno najmanje zaprimljen deo kosmosa.

Istraživanje isključivo materijalne sfere, dovelo je čoveka do stanja u kojem se nalazi – stvaranja velikog broja negativnih misli samo u jednom danu, opasnost od ratova, svakodnevnog straha za egzistenciju, napetosti i sve većeg broja problema koji tište ljudsku civilizaciju i koji nikad neće biti rešeni isključivim istraživanjem materijalnog. Negativne misli izazivaju oštećenja ljudske aure, smanjuju duhovni razvoj, i u krajnjoj liniji dovode do hroničnih bolesti, čak i onih najtežih.

Jedini pravi put je vraćanje na Put Stvaraoca i duhovni razvoj, jer u kosmosu postoji ogroman broj duhovnih energija koje mogu pomoći razvoj ljudske civilizacije kako u materijalnom tako i u duhovnom smislu. Međutim, osnovni uslov za kontaktiranje duhovnih energija je vraćanje na put Stvaraoca i visok stepen duhovnog razvoja.

Normalna i paranormalna molba

Svaka naša misao, pa i molba prostire se od mozga u vidu energetskog talasa oblika lopte, koji se neverovatnom brzinom širi, stižući za tren oka do kraja kosmosa. Na površini te energetske lopte nalazi se naša misao, kao i molba koju pri njenom širenju kroz kosmos može dešifrovati svaka inteligentna energija. Znači, svaka od inteligentnih energija svesna je postojanja naših misli, odnosno molbe, kao i njenog sadržaja. Ljudi su uvereni da neko u kosmosu prima te naše molbe i uslišava ih u većoj ili manjoj meri. Nažalost, to nije tačno. Inteligentne i superinteligentne energije, među kojima su najvažnije globalne, ne reaguju na ove naše molbe, što znači da one ostaju neuslišene.

Zašto je to tako? Čovek je razvojem civilizacije postepeno gubio prirodni kontakt koji je nekada imao sa energijama. Danas, zbog svoje potpune usmerenosti na materijalno, tog prirodnog kontakta s energijama više nema. Energetski talas molbe naših dalekih predaka nije imao oblik lopte, nego je iz njihovog leđno-potiljnog dela glave polazio jedan zrak, pun ili isprekidan kao rakete koje idu jedna za drugom. Taj zrak ili rakete stizali su do energije kojoj je molba upućena i ona ju je realizovala u manjoj ili većoj meri. U slučaju da molba nije bila upućena određenoj energiji, nju je prihvatala energija koja je bila najpodesnija za njenu realizaciju.



Da li je i danas moguće emitovati tu vrstu molbe? Svakako! Takav oblik molbe imaju sve osobe koje su dostigle određeni nivo duhovnog razvoja. On se postiže na različite načine: načinom mišljenja koji je usklađen sa voljom Stvaraoca, humanošću i tolerancijom, meditacijom, korišćenjem proizvoda energetske medicine, pripremom za meditaciju Put ka prosvetljenju.

Najjednostavniji način dostizanja potrebnog nivoa duhovnog razvoja koji automatski omogućava molbe u obliku zraka jeste ispunjavanje dva uslova za polaganje testa za dobijanje meditacije Put ka prosvetljenju. One se sastoje u obuci u isceljenju rukama i čakrama (sivom bioenergijom). Pri polaganju testa za ovu meditaciju od kandidata se zahteva da svom svetlećem telu da molbu za isceljenje. Tom prilikom iz njegovog leđno-potiljnog dela kreće zrak iil rakete do njegovog svetlećeg tela, koje istog trenutka odgovara na molbu tako što u auru i telo molioca emituje isceljujuću energiju koja izgleda kao zlatna kiša. Istog momenta kandidat doživljava isceljujuću seansu.

U slučaju da kandidat nije osposobljen za ovaj test, njegova molba svetlećem telu imala bi oblik lopte i ono ne bi na nju odgovorilo.

Metoda pomoću svetlećeg tela (jedna od metoda EDM)

Ova metoda predstavlja četvrti način koju će svi. ljudI moći da primenjuju čim se upoznaju sa njom. To je najefikasnIja od svih mogunosti koja se pruža svakom čoveku, što znači da će ova seansa dati najbolje rezultate u enrgetskoj terapiji.

Osoba koja igra ulogu terapeuta(što može biti svako), uzima ruke svog "pacijenta", odnosno osobe kojoj želi da pomogne u poboljšanju stanja, tako da svojim rukama drži njenešake .

Oboje zatvaraju oči. Osoba u ulozi iscelitelja kaže u sebi ili naglas:

“Ja molim da se ova osoba isceli.”

Ostaje se u tom položaju, zatvorenih očiju oko minut, a zatim se puštaju ruke “pacijenta”i oboje otvaraju oči.

Moguće je, takođe da se potom zamene uloge, jer svako može koristiti ovu metodu.

Ova seansa uz pomooć svetlećeg tela se može uraditi i samom sebi tako što će se jednom rukom uzeti druga, zatvoriti oči i izgovoriti isti tekst, kao pri davanju seanse drugoj osobi. Posle jednog minuta provedenog u tom položaju ruke se puštaju i otvaraju oči.

Ova metoda pomaže istovremeno u isceljenju svih bolesti od kojih osoba boluje. Zbog tog nema nikakvog smisla moliti za samo neke bolesti, jer će se ionako sve isceljivati.

Najbolji rezultati se postižu svakodnevnim seansama, sve do poboljšanja zdravstvenog stanja.

Isceljujuća seansa uz pomoć svetlećeg tela može se drugim osobama ili sebi davati tri puta dnevno. Nije preporučljivo prekoračiti ovu meru.

Odmah po davanju molbe, svetleće telo osobe koja je dala molbu šalje isceljujući talas koji prolazi kroz auru i telo iscelitelja, a zatim preko njegovih ruku ulazi u telo pacijenta i nastavlja dalje u auru pacijenta.


Kome pomaže?

Ova metoda isceljujuće seanse koja se realizuje uz pomoć svetlećeg tela, istovremeno pomaže u isceljenju obojici učesnika, tako da svaki put kad Iscelitelj uradi ovu seansu nekoj osobi isceIjuje istovremeno i sebe samog.

Ova isceljujuća seansa daje najbolje efekte od četiri metode koje svi ljudi mogu primenjivati. Ona pomaže u isceljenju gotovo svih bolesti, hroničnih i akutnih, psihičkih i organskih. Njeno delovanje će znatno pomoći kod blažih bolesti, dok će u slučaju srednjih i teških bolesti pomoći samo delimično.

Moguće je pojačavati efekte ove metode na svakih nekoliko meseci. To se obavlja na seminarima Put ka prosvetljenju tako što svetleće telo Ljubiše Stojanovića prenosi svoja isceljujuća znanja svetlećim telima svih prisutnih osoba, time se njihove isceljujuće mogućnosti povećavaju. Ukoliko osoba posle toga ovu metodu često primenjuje, pri sledećem prenošenju isceljujućih mogućnosti doći će do povećanja za novi stepen. U slučaju da osoba u međuvremenu nije primenjivala ovu metodu, neće doći do napretka.


Isceljenje Sinhronizacionom energijom

još jedna metoda EDM (Energetske duhovne medicine) koju može svaki čovek primenjivati sa barem minimalnim efektom

Sinhronizaciona energija koja se prostire po celom kosmosu sadrži ogromne mogućnosti za pomoć ljudima. Jedna od njih je pomoć u isceljenju u više varijanti, pri čemu je jedna dostupna svakom čoveku. Naime, Sinhronizaciona energija se sastoji od bezbroj sastavnih elemenata koji osobama koje vide energije izgledaju kao ping-pong loptice sivkaste boje. Ove loptice može svako da koristi, ali se najbolji efekat postiže pošto se pažljivo pročita tekst o sinhronizacionoj energiji u delu Globalne energije kosmosa pod nazivom - "Sinhronizaciona energija", To je potrebno radi boljeg upoznavanja čitalaca sa ovom energijom, čime se postiže njeno aktivnije učešće u isceljenju.

Sam proces isceljenja je toliko jednostavan i lako izvodljiv, da mnogi čitaoci neće u to poverovati, ali se se već posle prvog pokušaja uveriti.

Pre svega, potrebno je da shvatimo da se sinhronizaciona energija sastoji od beskonačnog broja energetskih loptica koje se ne mogu videti običnim okom, nego samo paranormalnim viđenjem. Te kuglice su raspoređene jedna do druge i ispunjavaju ceo kosmos, kao i prostor oko nas i u nama, ali ne deluju isceljujuće, dok se ne upoznamo i dok mi to ne poželimo.

Sam proces isceljenja se sastoji u tome da, u mislima ili stvarno pružimo ruku, raširimo šaku, a zatim je skupimo, kao da u njoj držimo jednu od tih loptica. Zatim šaku sa kuglicom u njoj prinesemo nekom bolnom ili obolelom mestu i zamislimo da smo lopticu stavili unutar tela na obolelo mesto, pri čemu počinje proces delovanja sinhronizacione energije, sobzirom da se loptice troše, njihovo polaganje je potrebno ponoviti kroz oko 30 minuta.

O ASTRALNOM TELU – Energetski Oblak, 2008.

Postoji fizičko i astralno telo. Astralno telo ima različite dimenzije kod ljudi. Kod Starih duša je veće. Dimenzije zavise od duhovnog razvoja osobe. To su veličine u 13. dimenziji, dok je u drugim dimenzijama drugačije. Astralno telo diše, tako da se dimenzija stalno menja, kao kad pluća dišu.

Astralno telo je oko fizičkog tela, a počinje da vibrira između 4. i 5. sloja aure, znači da predstavlja šuplju loptu, jer ga do 4. sloja aure nema. Astralno telo se nalazi normalno u auri, ali je pokretno, kao i duša* i Svetleće telo.

Astralno telo je sastavljeno od vrlo retke materije, izuzetno male gustine. Ljudi su u Raju imali još ređe fizičko telo od sadašnjeg astralnog. Tada se Svetleće telo nalazilo u auri, nisu imali sajlu za vezu sa aurom. Aura je imala samo jedan sloj, pri čemu su aura, duša i Svetleće telo bili jedno. Posle pada iz Raja, ljudi si izgubili Svetleće telo, ona su vibrirala u 11. i 12. dimenziji i to u dva narata od po 5000 godina. Posle pada ljudi su dobili osam slojeva aure, a kasnije su dobili još dva, ukupno deset.
Zahvaljujući astralnom telu se duša ponovo spustila u ljudsku auru.


TROSLOJNO ASTRALNO TELO – Bog Ra, 2011.

Donji sloj astralnog tela predstavlja najstariji energetski sloj koji počinje od duše i širi se dalje u auru, što podseća na arheološke iskopine, gde najniži, donji sloj koji je dao neke podatke, neka artefakta, predstavlja najstariju civilizaciju, najmanje razvijenu i sa najmanje informacija koje se od nje mogu dobiti.

Slično je i u ovom slučaju, jer ova tri sloja, zaista i predstavljaju vremenski tri generacije astralnih tela koja su se, jedina po jedina slagale ili priključivale na ljudsku auru.

Srednji sloj sadrži znanja koja su skupljena, počev od devete pa do treće dimenzije**, prilikom napredovanja ljudske civilizacije na putu ka Raju. To znači da srednji sloj sadrži vrlo vredna znanja i informacije i određene mogućnosti za realizaciju moći.

Gornji sloj je nastao u Raju. To je veliki izvor znanja i moći, s tim što je nivo ovih znanja i mogućnosti, u stvari nivo druge dimenzije, odnosno Raja.


* Astralno telo, dakle, počinje od 4. sloja aure, a duša kao posebna energetska struktura zauzima prostor od prva tri sloja aure u obliku jajeta sa šiljkom na dole strukture slične pčelinjem saću sa velikim brojem okaca koje su popunjene različitim energetskim sadržajem u zavisnosti od života osobe.

** U vremenskom smislu se to desilo od pre oko milion godina kada su ušli u 9. dimenziju, pa sve do oko 600.000 godina posle čega su ljudi ušli u 2. dimenziju ili Raj.