Dva samoubilačka napada ovdje i ovdje

Puharić, MK Ultra i drugi programi, veza sa onime šta se dešavalo u Sarajevu?

U Turskoj osveta za ofenzivu protiv kurda prethodnih dana, u Afganistanu uz par lokalno palih kolonijalnih stormtroopera dodano par tijela istih iz Libije, u Sarajevu budala ispranog mozga uključen on/off prekidačem radi potrebe eskalacije sukoba na Kosovu (zato i panična reakcija Bezbednosno informativne agencije u Srbiji).
Dakle, nikakav science fiction već realna geopolitika, što bi se reklo; Day, as Usual

Metuzaleme, hvala ti na objašnjenju.

Ovo što se dešava po svijetu... ma nemam riječi.

Princ Čarls je u rodu sa Grofom Drakulom



...

Jes da baš i nije neka vest, ali ovaj naslov je kraljevstva vredan ahahah

Niko normalan ne moze opravdati postupak Jasarevica, ali voleo bih da iznesem moje vidjenje te stvari. Naime, mislim da se digla prevelika prasina oko toga upravo zbog napana da ambasadu SAD. Da je kojim slucajem bilo koji ludak ucinio isto i pobio ljude ne bi imao ovoliku medijsku paznju kao ovaj nesretnik. Koliko je samo ubistava, zlostavljanja i ponizavanja svakodnevno prisutno od strane mocnih a medijska blokada i instruisani novinari i celokupna info masinerija zaglupljuje i drzi u totalnom mraku obicnog coveka. Mislim da je poenta da se stavi do znanja i podseti ko je glavni i da se uvuce jos veci strah i respekt prema sirovoj sili. Nazalost njihovi planovi veoma dobro funkcionisu i narod ne samo da nije blizu da razotkrije tu igru vec spava snom, mozda i najdubljim u svojoj istoriji ( bar ove civilizacije ). Mislim da je previse spavaca a nas koji imamo drugacija misljenja suvise je malo i mi smo izuzetak koji potvrdjuje pravilo, u njihovim planovima sitna statisticka greska.

http://www.youtube.com/watch?v=G6dkMsogZ30

covjek je objasnio

http://danas.net.hr/crna-kronika/page/2 ... tml?pos=n1

http://danas.net.hr/znanost/page/2011/1 ... 24006.html

Kazu...

Malo vijesti s Mars-a

http://www.source.ba/clanak/1995032/vij ... ajcitaniji

Duhovi vode ljubav u njihovom dnevnom boravku

http://hot.net.hr/planet-x/ukazanja/page/2011/11/03/0046006.html

Zapravo je najintrigantnija ona telefonska pošta od njene sestre!

Obzirom koji ludjaci vode ovu drzavu, mene cudi kako jos mnogo ranije nije doslo do rata
Nekada razmisljam kako su sve "pametno" izrezirali da narodi podju trebiti druge narode, pa malo se primire, ukopaju mrtve, malo predaha, pa opet novo zariste,novi mrtvi, opet ukopavanje i tako ce biti dok ne ociste svu nezeljenu "masu". Sami ljudi im cine uslugu.
Opet, nikako se ne mogu oteti utisku da im ne ide sve onim redom kako su zamislili. Previse odugovlacenja...eto takav mi je utisak.

Odavno nisu u vinklu pokusavaju da se vrate u staru stabilnu poziciju.

Muka mi je od laži, prevrtljivosti, dvoličnosti i ostalih gadosti!
Ne mogu više! Ne mogu! Ovo društvo, ova okolina. Očaj, odvratno.

PRIPREMA ZA RAT?

Ali Akbar Salehi, iranski šef diplomacije, osvrnuo se na tvrdnje da izraleski premijer Benjamin Netanjahu pokušava dobiti podršku unutar vladajuće koalicije za napad na Iran.

Britanski "Guardian" otkrio je da Velika Britanija razmatra planove za potencijalne zajedničke zračne i pomorske napade sa SAD na Iranske vojne baze. To je prislilo NATO da izjave kako neće sudjelovati nikakvim vojnim akcijama, što je izazvalo Salehijevu reakciju.

Ministar vanjskih poslova Irana ističe da bi bilo kakav napad od strane Izraela ili SAD rezultirao momentalnom odmazdom.

Prema saznanjima iz obavještajnih krugova Izrael planira napad na Iran u sljedećih 6 mjeseci.

Vladimir Dimitrijević: KO I ZAŠTO SPREMA TREĆI SVETSKI RAT?

Nedavno je crni mag globalističke geopolitike, Zbignjev Bžežinski, rekao nešto što ni Hitler nije govorio javno, otprilike, ustvrdio je ovaj Rokfelerov plaćenik: danas je lakše pobiti milion ljudi nego kontrolisati ih. A to znači – spremajte se za Treći svetski rat. Jer, kad Bžežinski nešto kaže, znajte da se to sprema, pošto je on jedan od glasnogovornika glavnog štaba svetskih satanista.

Da bi čitalac video o kakvom je „proroku“ reč, citiraćemo odlomak iz njegove knjige „Između dva veka“, koju je objavio 1970. godine u izdanju kuće „Viking“ u Njujorku. Po njemu, vlast elite koja rukovodi svetskim procesima u najskorijoj budućnost biće zasnovana na „tehnološkom udaru“, i on podrazumeva „rađanje kontrolisanijeg i usmerenijeg društva“. Po njemu, ovim društvom bi mogle upravljati elite „koje ne sprečavaju sprege tradicionalnih vrednosti“. Još 1968. godine, pre no što se potpisnik ovih redova rodio, u listu „Encounter“ za januar, Bžežinski je najavljivao: “Zaista će biti moguće zahtevati skoro stalni nadzor nad svim građanima, i održavati svakovremene, pouzdane dosijee, koji, pored uobičajenih podataka, sadrže čak i najintimnije podatke o zdravstvenom i privatnom ponašanju građanina. Ovi dosijei će biti predmet trenutnog dostavljanja podataka vlasti“. I, zaista, sve se to, danas i ovde, obistinilo: vaše lične karte, pasoši, buduće zdravstvene knjižice potvrđuju da se ono što je ovaj zloguk najavio ispunilo sa doslovnom tačnošću: ne zato što je on mudar futrolog, nego zato što je tako PLANIRANO. Taj isti Bžežinski je kasnije bio savetnik predsednika SAD, Džimija Kartera, a zatim je učestvovao u sklapanju pakta Regan – papa Vojtila (njegov zemljak, neki kažu i rođak ), čiji je cilj bio rušenje Istočnog bloka, i, u krajnjem ishodištu, Rusije. Godine 1998, kada je izjavio da je američka Imperija podržala avganistanske talibane da bi srušila Sovjetski Savez, izašla je u nas i njegova knjiga „Velika šahovska tabla“, u kojoj zahteva da se Rusiji oduzme Sibir. Eto, taj zlikovac sad kaže da je danas lakše pobiti milion ljudi, nego kontrolisati ih. Njegove gazde to spremaju, vidi se.

Ja sam već pisao o planovima svetskih zločinaca za istrebljenje čovečanstva (povodom filma Ronalda Emeriha „2012.“). Oni svoje zločinaštvo pravdaju na razne načine; još šezdesetih godina 20. veka obrazlagali su neophodnost rata radi „higijene čovečanstva“. Evo nekoliko reči i o tome.

Ako je Treći svetski rat neminovnost (a kapitalizam je, ušavši u terminalnu krizu, sebe osudio na takav ishod), onda moramo naći kako njegove uzroke i moguće pravce razvoja, tako i ideološku osnovu za apokaliptično ludilo. A ta osnova postoji, i zove se „Izveštaj sa Gvozdene planine“. Za taj dokument retko ko da je i čuo. Rađen je 1963. godine za potrebe američke vlade, a u javnost je „procureo“ 1966. godine. Naime, u doba žestokih kriza hladnog rata, vlast SAD su, od svojih stručnjaka za društvene nauke, naručili jednu studiju o mogućnostima za nastanak i očuvanje trajnog svetskog mira. Štampa je tvrdila da je ekipa naučnika koji su izveštaj radili isti pisala u jednom nuklearnom skloništu za poslovnu američku elitu, koje se nalazilo u blizini grada Hadsona u državi Njujork. Ime skloništa je bilo „Gvozdena planina“.

Istraživanje je trajalo i trajalo; izvestioci su zaključili ne samo da je trajan mir nemoguć, nego i nepotreban. Zašto? Zato što, po petnaestorici naučnika koji su izveštaj radili, „rat ispunjava određene funkcije neophodne za stabilnost našeg društva i, dok se ne razviju drugi načini ispunjavanja tih funkcija, sistem rata se mora održati, a njegova efikasnost unaprediti“. Izveštaj sa Gvozdene planine počinje analizom tradicionalnih razloga za rat i ratovanje: “1. da se država odbrani od napada druge države ili da se takav napad spreči; 2. da se odbrani i unapredi nacionalni interes; 3. da se održi i uveća vojni potencijal“. Ali, to su takvozvane vidljive funkcije rata. Postoje i one druge, nevidljive, koje su mnogo bitnije (kako je rekao jedan od globalističkih ideologa – ratovi se ne vode da bi se pobedilo, nego da bi se stvorili preduslovi; pre svega, ekonomski). U Izveštaju je pisalo: “Rat je, kako u drevnim, tako i u savremnim društvima, omogućavao sistem stabilizacije i kontrole državnih ekonomija. Još nije isproban nijedan alternativni metod kontrole koji bi u savremenoj, složenoj ekonomiji dao približne rezultate u domenu efikasnosti.“

Da bi se narodi držali pod kontrolom, pretnja ratom je takođe veoma efikasna:“Mogućnost izbijanja rata donosi osećaj bez koga nijedna vlast ne bi dugo zadržala svoj položaj. Rat omogućava antidruštvenim elementima da nađu prihvatljivu ulogu u strukturi društva. Regrutacija se uvek može odbraniti kao jedno od najboljih sredstava kontrole. Nivo broja regrutnih poziva teži da prati glavne stope nezaposlenosti. Ljudi uništavaju suvišne članove svoje vrste putem organizovanih ratova. Rat je glavna motivaciona snaga za razvoj nauke“. Dakle, iako je sve počelo kao studija o miru, završilo se zaključkom da je rat neophodan modernim društvima.




Izučavaoci Izveštaja tvrdili su da ga je uradio jedan od najvažnijih američkih „trustova mozgova“, tzv. Hadsonov institut, koji je samo 1968. godine primio 1,36 miliona dolara (od Službe civline odbrane SAD, Službe Sekretarijata odbrane, Vojne službe SAD, kao i inostranih vlada.)

Dakle, Orvelova tvrdnja, pripisana totalitarnom sistemu u romanu „1984“, da je RAT ISTO ŠTO I MIR, nije bila nimalo slučajna. Orvel je znao o čemu govori, mnogo pre Izveštaja sa Gvozdene planine. I onda nam postaje jasno da mira u svetu neće, niti može biti – sve dok globalistička elita ne uspostavi potpuni nadzor nad svetom pretvorenim u mravinjak. Zato su sve njihove priče o miru laž. Rat je jedino što poznaju i priznaju. I zato se ne treba zavaravati. Spremajmo se, duhovno i moralno, za doba koje dolazi, još jedno doba krvavih ratova izazvanih ljudskom pohlepom, i, u krajnjoj liniji, otpadanjem od Boga i Njegove volje. Pravoslavnim hrišćanima, na žalost, nema ko od višeg klira da objasni šta se dešava, niti da ih pripremi za dolazeće događaje. Ali, mi znamo, iz Predanja Crkve, šta se sprema: Sveti Oci su govorili da će pojavi antihrista prethoditi veliki rat, gde će milioni ljudi izginuti, i kad svi budu umorni od užasa, zavapiće za mirom. Tada će se pojaviti lažni mesija, koji će im, posle svega, ponuditi mir – pod uslovom da mu se poklone.

Oni koji čovečanstvo vode ka bezdanu ne žele Hristov mir. Na nama je da im se suprotstavimo, pre svega nepristajanjem. A nepristajanje jeste MOLITVA I POKAJANJE, uzdizanje umno-srdačnom molitvom ka Hristu, Koji nam je poručio: “A vi kad vidite da se sve ovo zbiva, uzdignite glave svoje, jer se približi izbavljenje vaše“.

O tome nije lako misliti: imamo svoje porodice, decu koja rastu, poslove svoje, nade i želje. Sve to, uskoro, može nam biti uzeto, a to će biti strašno, kao kidanje utrobe. Ali, zar smo hrišćani ako zaboravljamo da nismo ovde da bismo ostali, nego da smo hrišćani radi večnosti? I da nam je Nebeski Jerusalim otadžbina i očevina?

Jedan od Otaca je rekao da će u doba antihrista duše izgubiti samo oni koji bi ih izgubili i da on nije došao. Razmišljajmo o tome i kajmo se, kajmo, da bi nam Gospod oprostio grehe i primio nas pod Svoje okrilje, kad dođe strašni čas koji se bliži…

Jurij Gavrilečko: “VELIKI BLISKI ISTOK” I KOLONIJALNI RATOVI

Događaji koji su počeli da se odvijaju od početka 2011. godine u Severnoj Africi i na Bliskom istoku navode na misao da su posle skoro 7 godina SAD počele da aktivno ostvaruju projekat „Veliki Bliski istok“ (the Greater Middle East), koji je zvanično objavljen još u vreme DŽ. Buša – mlađeg, 2003. godine. Upravo taj plan je predstavljao bazu za novu bliskoistočnu politiku SAD. U akademskoj literaturi projekat je prvi put detaljno izložen 1997. godine, u monografiji DŽ.Kempa i R. Harkavija „Strateška geografija i menjanje Bliskog Istoka“ (Geoffrey Kempand Robert E. Harkavy. Strate gic Geography and the Changing Middle East).

Pretpostavlja se da su upadi SAD i NATO-a u Avganistan (2001.) i Irak (2003.) bili direktno povezani sa težnjama za geopolitičko prekrajanje istočnog dela „Velikog Bliskog istoka“ (VBI). Tada se radilo o Avganistanu, Pakistanu, državama Srednje Azije i Zakavkazja i Persijskom zalivu. Međutim, od onoga što su Amerikanci zamislili nije se mnogo ostvarilo. Do 2011. oni su odlučili da svoje aktivnosti na menjanju političke karte VBI pojačaju svojim aktiviranjem u zapadnom delu tog makroregiona, tako što će izvršiti smenu režima koji su u njemu bili na vlasti.

Najčešće se u „Veliki Bliski Istok“ američke geostrategije danas ubrajaju, osim „tradicionalnog“ Bliskog Istoka i arapske Severne Afrike od Libije do Mauritanije, još i Iran, Avganistan, Pakistan, kao i Somalija i Etiopija. Osim njih, na karti DŽ.Kempa i R.Harkavija u „veliki Bliski Istok“ su uključeni i Turska, države Zakavkazja, nekadašnja sovjetska Srednja Azija i Kazahstan. Kao cilj je postavljeno da se u tim zemljama proširi zapadna demokratija.

Da bi postigle taj cilj SAD su imale nameru da zemljama koje sarađuju sa njima daju finansijsku pomoć, ali je to pozitivno primila samo Turska, dok su se ostali prema toj ideji poneli prilično hladno. Do skora se samo u aktivnosti somalijskih gusara koji su se dosetili, „pojma nemamo kako“, da pljačkaju brodove i da parališu pomorske putne magistrale koje vode iz Azije u Evropu, mogao primetiti rad na tom planu. Međutim, sa dolaskom „arapskog proleća“ i epohe „tviter-revolucija“ postalo je jasno da se ti događaji ne mogu nazvati „slučajnim“. Jedino, što može da ih objasni je – oživljavanje projekta „Veliki Bliski istok“.

Pre sedam godina, u junu 2004. godine, pokušaj da se preko samita G8 legalizuje plan Buša o naturanju demokratije „Velikom Bliskom Istoku“ pretrpeo je krah. Mišljenje onih, koji tada nisu podržali plan SAD, izrekao je predsednik Francuske Žak Širak, izjavivši da bliskoistočne zemlje moraju same da rešavaju da li su im „misionari demokratije“ potrebni. Uostalom, u to vreme su i Egipat, i Saudijska Arabija takođe odbile Bušov plan, pošto nisu ni prihvatile poziv za učešće na tom samitu. Niko od lidera drugih arapskih zemalja se nije izjasnio za „demokratsko misionarstvo“; jedini koji je to učinio je bio novi predsednik Iraka.

Od tada se mnogo toga u svetu promenilo, a i Sarkozi nije Širak. Pošto je postao jedan od začetnika agresije NATO protiv Libije, predsednik Francuske je demonstrativno izabrao proamerički kurs i time ne malo predodredio tok rata u Libiji.

Prema mišljenju Jevgenija Primakova, kada je obelodanjivao plan VBI, Vašington je imao na umu nekoliko ciljeva. Prvo, pošto se obezbedio podrškom niza državnih lidera, kao poslednje opravdanje za intervenciju u Iraku bilo je: ukoliko bi projekat VBI bio podržan – operacija u Iraku bi bila predstavljena kao jedna od epizoda te operacije. Drugo – pokušaj da opet ujedini oko sebe sve saveznike i susede koji su se dotle bili razišli sa Sjedinjenim Državama u proceni njihovih dejstava u Iraku. I treće – ponovno jačanje vodeće uloge Amerike u odnosima sa muslimanskim svetom.

Sada, u uslovima ekonomske krize, SAD su se ponovo vratile Bušovom planu, ali „pomoć“ se više ne ograničava novcem, već se naglasak pravi na izvoz krize u obliku revolucija i ratova.

KRAJ LIBIJSKE DŽAMAHIRIJE I NOVI RAT ZA OSVAJANJE KOLONIJA

Posle uspešnog početka destabilizacije severne Afrike, pobede „tviter“ revolucija u Tunisu, Egiptu, uspešnog parčanja Sudana na dva dela, kao i oštrog gušenja opozicionih skupova u Bahreinu i Jemenu (uz pomoć Saudijske Arabije), kod SAD je u Libiji došlo do zastoja. Pokušaj da se Gadafi obori lako, tako što će se inspirisati skupovi „demokratske opozicije“, su propali, između ostalog i zato što takva opzicija nije ni postojala. Nije se opravdalo ni ulaganje u razbojnike i Gadafijeve strane neprijatelje, uz izvesnu pomoć plemenskih vođa, nezadovoljnih pukovnikovom politikom.

Rat protiv Libije je pokazao da, mada je NATO u stanju da tepihom bombi potpuno uništi infrastrukturu u kojoj nema atomskog oružja i savremene protiv-vazdušne odbrane, Alijansa ipak nije sposobna da rešava strateške zadatke. Ubistvo jednog od vođa plemena obeida Abdel Fataha Junisa od strane drugog dela opozicije, uz toleranciju NATO-a, odmah je dovelo do raskola među pobunjenicima i naglo smanjilo vojnu moć dobrovoljačke vojske marodera, koja se uz pomoć avijacije NATO bavi pljačkom i ubistvima mirnog libijskog stanovništva.

Pošto su najamnici, uz pomoć specijalaca NATO i francuske legije stranaca zauzeli Tripoli, dok se Gadafi povukao u rodni Sirt (koji avioni Alijense već drugu nedelju sravnjuju sa zemljom uz totalni muk UN), Libiju sada čeka nov život, ili tačnije rečeno – smrt. Smrt, jer će zemlja biti izdeljena na delove. Pošto je „nova vlada“ Libije objavila Alžiru rat – započinje još jedan kolonijalni rat za energetske izvore čitave Severne Afrike…

ULOGA TURSKE – LOBISTA SAD ILI NOVI HEGEMON

Nemiri u Siriji i skup prilično zagonetnih okolnosti u kojima su se demonstranti sukobljavali sa snagama reda već davno privlače pažnju čitavog sveta. Posebno je uznemirujuća reakcija severnog sirijskog suseda – Turske. Početkom avgusta u sredstvima javnog informisanja su se pojavile vesti da Turska vrši mobilizaciju rezervista i da skuplja vojsku na granici sa Sirijom. Azerbajdžanski politikolog Tofik Abasov smatra da Turska „trči pred rudu“, obzirom da predsednik vlade R.T.Erdogan ne krije da radi prema nalozima Vašingtona. To se potvrđuje i time, što se pre toga kontakt-grupa za Libiju našla u Istambulu, a i zato što se posle toga H.Klinton ponovo sastala sa Erdoganom radi diskusije o problemu Sirije. „Mišljenje Ankare koje se poklapa sa istočnim kursom Vašingtona u arapskom i muslimanskom svetu izaziva ne samo razdražljivost, već i bojazan. U poslednje vreme mnogi postavljaju pitanje – a da ni je to onaj isti Erdogan, koji se do juče vrlo glasno borio za prava palestinaca i čvrsto branio „Flotu za mir“ koja je bila upućena u sektor Gaze“ – kaže azerbajdžanski politikolog.

Da podsetim da Turska, ne samo što je podržala projekat „Veliki Bliski Istok“, već aktivno učestvuje i u njegovoj realizaciji. Prema rečima bivšeg generalnog direktora Ministarstva za industriju i trgovinu Turske, Bilenta Esinoglu (BülentEsinoğlu), autora knjige „Zagnjureni u Zapad“, Erdogan je „kopredsednik“ projekta „Veliki Bliski Istok“ i spreman je da učini sve, kako bi obezbedio cepanje Sirije na tri dela, koje zahteva Vašington. Takva pozicija Ankare može da dovede ne samo do rata Turske sa Sirijom, već i do osnivanja nezavisnog Kurdistana. Dok Sirija i Turska budu zauzete ratovanjem Kurdi će, pošto prvo obezbede podršku Vašingtona, pokušati da ujedine u jednu novu državu teritorije na kojima žive (a to su delovi četiri države: Turske, Iraka, Sirije i Irana).

Istovremeno Turska vodi politiku zbližavanja sa Rusijom, kako bi za svaki slučaj imala i „rezervnu varijantu“, ili bar saglasnost Moskve za akcije protiv Sirije. U stvari sada samo Rusija (i posredno – Kina) predstavljaju branu da ne počne aktivna vojna faza konflikta.

„IZDAJA“ IZRAELA. PALESTINA – ČLANICA OUN? DEMARŠ SAD

U proleće 2001. SAD su izvršile izdaju svog glavnog saveznika na Bliskom Istoku – Izraela: 19. maja predsednik SAD je javno predložio da se ponovo pogledaju rezultati Šestodnevnog rata i da se granice Izraela vrate na granice iz 1967. godine. Obamu su podržali zvanični predstavnici Francuske, Nemačke i Poljske i glavni predstavnik Evrosaveza za inostrane poslove i politiku bezbednosti Ketrin Ešton. Sa svoje strane, Benjjamin Netaniahu, izraelski predsednik vlade, je kategorično odbio mogućnost povratka u stare granice.

13. avgusta je palestinski ministar inostranih poslova Riad al-Maliki objavio da ima nameru da 20. septembra ove godine (na pola godine od početka rata protiv Libije) preda Ujedinjenim Nacijama zvaničnu molbu o za stupanje u punopravno članstvo Palestine u tu organizaciju. Pre toga, 9. avgusta, predstavnik Palestinske autonomije u OUN Riad Mansur je izjavio da, ukoliko nezavisnost Palestine ne bude priznata od strane Ujedinjenih Nacija, palestinske vlasti će se truditi da dobiju status koji danas u UN ima Vatikan. Prema njegovim rečima, program – maksimum za Palestince je da budu priznati i da dobiju status članice UN, kao što je to nedavno urađeno sa Južnim Sudanom, ali su oni spremni da, ukoliko se to bude moralo, status „zemlje – posmatrača“ zamene statusom „države koja nije članica OUN“, kao je to preporučeno u Rezoluciji 181 iz 1947. godine.

Podela Sudana na dve države je inicirana od strane SAD, a odobrena u Ujedinjenim Nacijama, i predstavlja nastavak politike dvojnih standarda, koja je postala norma međunarodnog ponašanja Amerike još u vreme agresije NATO protiv Jugoslavije i izdvajanja Kosova iz Srbije. Ukoliko Palestina bude priznata za članicu OUN, neće ostati nikakva prepreka da sa kao članice OUN priznaju i Pridnjestrovlje, Abhazija i Južna Osetija. Međutim, u jednom trenutku su Sjedinjene Države rešile da se povuku i u više od 70 zemalja- članica OUN poslale predlog da se Palestina ne prizna za punopravnog člana. Za sada nije jasno šta je izazvalo taj demarš. Možda strahom da (SAD) više nemaju dovoljno snage za kontrolisanje svih ratova na Bliskom Istoku, a i da bi ih gubitak Izraela potpuno onemogućio da ubuduće imaju punu kontrolu nad islamističkim snagama.

Sve nagoveštava početak novog rata. Tačnije – aktivnu fazu već odavno započetog kolonijalnog rata za energetske izvore. A možda je to početak Trećeg svetskog rata. Jer kriza u ekonomiji razvijenih zemalja jača, ekonomske mere ne daju očekivani efekat, te je tako na dnevnom redu – rat. Nije preostao ni jedan drugi način da se kapitalizam izbori sa finansijskim krizama.