Kako god da se postavimo, mi ćemo uvek privući ljude ili događaje sličnih energetskih stanja kao i naša. Naime, svima je već dovoljno dobro poznata činjenica da smo mi, naše okruženje, stvari, Zemlja, planete, napokon i čitav Univerzum jedna energija, manifestovana u ovoj našoj trećoj dimenziji u vidu raznih oblika, materija, emocija, misli, raznih delovanja, kretanja i ponašanja. A da ne pominjemo ostale vidljive i nevidljive nivoe egzistencije ovog sveta.

"Slično se sličnom raduje"

I poznata nam je još ona stara Jungova teorija sinhroniciteta, kao načelo neuzročnog povezivanja, odnosno o neuzročnih veza između pojava u materijalnom univerzumu i ljudskim psihičkim doživljajima. Jung je postavio osnov veza našeg ponašanja sa energijom polja kolektivno nesvesnog., čime je proširio Frojdovu tezu o individualno nesvesnom ponašanju čoveka, koja je ispred svesnog. Zondi je dominantu svoga rada prebacio na oblast porodično nesvesnog, iz čega su kasnije nastale i druge škole: poredak ljubavi i ostale, gde se neposredno može videti kako deluje to energetsko porodično polje, i kako ono utiče na naše lično ponašanje, sled života, događaje i ljude koje biramo ili iz nekih razloga srećemo.

Ništa nije slučajno.

Naše misli su energija. Mislima privlačimo događaje i ljude koje imaju slične frekfencije, da bi doživeli i proživeli određenu životnu fazu u interakciji sa drugima. Naše nesvesno biće sastoji se iz neobičnog sklopa energetskih potencijala koji aktiviraju nesvesne mehanizme ponašanja, i to u odnosima sa drugim ljudima, najpre sa roditeljima, pa sa okolinom, kasnije sa partnerima, prijateljima, poslovnim saradnicima, i "slučajnim" prolaznicima. I uvek reagujemo na onaj način kako nas unutrašnje potrebe gone. Najčešće toga i nismo svesni, pa nam životna staza koju biramo, opet iz potrebe potencilala koga posedujemo, pomaže da naučimo one lekcije kojima osvešćujemo svoje nesvesne reakcije. Ako dublje zavirimo u naše individualno polje nesvesnog, zaključićemo da se sa jednog na drugi mehanizam ponašanja energija kreće, pomera i sve po zakonitostima koji nam omogućavaju da preživimo date okolnosti sa manjim posledicama. Sve dok ne budemo spremni za unutrašnje promene.

Te promene se dešavaju celog života, u nekim vremenskim razmacima, tako da i sami znamo koje sve faze razvoja smo prevazišli, koje lekcije smo naučili, a gde smo još zaglavljeni. U svemu tome nam pomažu ljudi koje "slučano" srećemo. Često smo skloni da kažemo da nas je neko uvredio, povredio, a nismo spremni da kažemo da je taj "neko" zapravo bio naš učitelj, pomagač našeg osvešćivanja. Često u nama neko izazove bes, agresiju, iako uporno tvrdimo da nismo agresivni, taj neko nam pomaže da osvestimo potisnute enegrije agresije u sebi, da spoznamo da ih i mi imamo, da ih negiramo, ne potvrđujemo i da nismo savršeni. Najbolji učitelji protiv naše potrebe za "savršenstvom" su oni neprijatni likovi koji nas izlude, da se posle pitamo odakle to u nama.

Ako odemo dalje i dublje u naše energetske potencijale, shvatićemo da smo i od roditelja, predaka, dobili u nasleđe energiju potisnutog besa, agresije, mržnje, uavisti, gordosti, sujete... Ovde namerno naglašavam negativne aspekte mogućih oblika ponašanja, koje skrivamo i od drugih i od sebe. I takve blokade možemo nositi i prenositi sa generacije na generaciju, dok neko to konačno ne osvesti i ne obardi na pravi način. Sve što ne završe naši preci, nama ostavljaju u zadatak, sve što ne završimo mi, ostavljamo u nasleđe svojoj deci da odgonetaju i bore se sa tim unutrašnjim aždajama.

Pomenuću jedan zanimljiv primer: Žene čiji su očevi bili alkoholičari i koje uporno traže baš suprotne partnere, obično uvek po nekom nepisanom pravilu izaberu muževe alkoholičare, ne bili osvestili svoje energetske veze sa ocem i konačno prihvatili oca onakvog kakav jeste, da bi se toga oslobodili i mogli slobodno da izaberu partnera kakav im odgovara. Vezane energije sa precima na izvestan način uslovljavaju naša ponašanja i naše "izbore". I onda ćete se pitati, da li su to "naši izbori"? Nisu. Jer u takvim situacijama nismo još oslobođeni balasta predačkih problema koji nisu razrešeni. Zato buduće generacije imaju sve teže i teže zadatke. Zato žene biraju partnere koji imaju sličnu energiju kao i njihovi očevi, jre je to muška energia koju one nose u sebi.

Drugi primer: majka svom sinu uporno ubacuje u glavu da ne bude kao svoj otac, da ne bude prevarant i lopov, i da će sve učiniti da bude čovek. Na energetskom nivou ona negira oca svog deteta, i ne pruža svom sinu mogućnost da zavoli oca onakav kakav jeste, tako da taj mladi čovek iz lojalnosti prema ocu sutra postaje sušta slika i prilika svog oca. U suprotnom, ako bi majka bila malo mudrija i vaspitala svoje dete da voli svog oca onakvog kakav jeste, ali da je svestan njegovih mana, ona detetu ostavlja mogućnost da ima izbor sopstvenog puta, jer će on uspeti da harmonizuje očeve energije u sebi.

Ovo očito govori koliko mi energetskih naslaga u sebi nosimo i koliko je teško sve to izbalansirati, da bi smo skliopili sve te naizgled nespojive kockice u okviru našeg bića i kao tako celoviti, konačno oslobođeni unutrašnje presije mogli slobono birati svoj put.

Jedan od zanimljivih primera je i zaljubljenost. Mi se zaljubljujemo u idealnu sliku partnera koju sami gradimo. Tačnije rečeno, ta iluzija predstavlja naš odvojeni princip (animus ili anima u zavisnosti kog smo pola) Koji nije u potpunosti harmonizovan u našem biću. Zapravo, mi nismo zaljubljeni u neku drugu osobu, mi smo zaljubljeni u sebe, u ono što nikako ne možemo prihvatiti u sebi. I srećemo baš takve osobe koje će nam u trenutku raspada iluzija rasvetliti različitost i sopstvenu unutrašnju podeljenost. Nisu takve veze slučaje, one imaju zajednički energetski činilac koji podstiče iluziju zaljubljenosti. I posle prve zaljubljenosti, pa i posle ostalih, sve više smo svesni sopstvenih iluzija, predrasuda i koje nosimo u sebi. Ljubavnici su jedni drugima veliki učitelji, uprkos patnjama kroz koje prolaze na putu otrežnjenja. Upravo i patnje služe da bi se pročistila duša i svi kvazi sadržaji zakačeni na nju.

Da ne idem i dalje, u reinkarnacijske "slučajne susrete" kada na prvi pogled neku osobu prepoznamo i za veoma kratko vreme imamo osećaj da je poznajemo skoro ceo život. Neke duše se ponovo sreću da bi završile ono što u nekim prethodnim životima nisu, da bi sa pojedinim osobama ispravile greške koje su ranije činili, da bi išle napred u sopstvenom pročiščavanju.

Zato, ništa nije slučano, pa čak iako smo ponekad sami, trebamo se zapitati da li je to baš pogodno vreme kada se treba usmeriti na nešto drugo u životu. Na silu niko nikog nije mogao primorati na susret, komunikaciju, pa čak ni suptilnim metodama, jer će kad tad da se veze rasture. Ostaju samo one koje nam omogućavaju da možemo ići napred u budućnost, a ne vezani za prošlost i dalje ponavljati stare greške i uznova učiti iste lekcije.

Pozdrav.

Suzy, tvoj kompletan post je izuzetno dobar, ali ja sam ovaj deo posebno izdvojila, jer je od izuzetnog znacaja, za sve nas koji se trudimo da uradimo nesto konkretno i kvalitetno sa svojim zivotom.

O tome govori i Lazarev. Dok ne osvestimo i ne naucimo kako da izbalansiramo te "unutrasnje azdaje", ni mi, ni nasa deca, ni njihova deca... necemo naci svoj mir i necemo moci ziveti punim plucima, rastereceno... Toliko toga treba uraditi, i mislim da je to vise pitanje odgovornosti prema sebi i svim buducim narastajima. Mada, niko nas ne tera da preuzmemo na svoja pleca toliki posao, ali meni se cini da toliko posla ima, da je malo jedan zivot. I, kad pokusamo da se vratimo u proslost i sagledamo kako su nasi preci ziveli, mi vidimo samo njihova dela. Kojim su se razmisljanjima bavili- to ostaje nepoznanica. Da li su ta dela proistekla iz razmisljanja ili su posledica nekih impulsivnih reakcija- ni to ne znamo.
Ali zato znamo ( odn. bilo bi dobro kada bismo, umeli da prepoznamo) sta sve nosimo u sebi i sta je to sto moramo izvuci na povrsinu i obraditi. Jedino na takav nacin mozemo se osloboditi.

suzy

Da, Sigma, čitajući Lazareva možemo bar donekle spoznati da ne postoji logika koju možemo pratiti da bi razrešili te porodične I karmičke čvorove koje nas drže vezane za prošlost, pa čak I za budućnost.

On govori I o štetnosti veza sa ljudskim vrednostima, u odnosu na božanska, vezanost za materijalno, intelektualno, emotivno, mentalno, pa čak I duhovno. Na putu našeg razvoja mi učimo, I postepeno se oslobađamo nekih vezanosti, ali se vezujemo za nešto drugo. Imam utisak da čovek usled arhetipskog oblika straha koji nosi u sebi ima srtašnu potrebu da se za nešto veže. Nije slučajno da narod kaže da se ponekad I za slamku hvatamo. I ta “slamka” nas drži vezane, ne dozvoljavajući slobodu izbora, puta, slobodu formiranja sopstvenog identiteta. Naravno, sloboda nam je od Boga data, ali je trebamo prepoznati, dostići, čuvati.

Teško pitanje, morate priznati. Teško je ponekad da se prepustimo životu, a da ne pokušamo da ga kontrolišemo. Nama je u genima zapisan taj mehanizam kontrole, kontrole svega oko nas, kontrole drugih ljudi, I skoro ponajviše kontrole sopstvenog života I nas samih. E, ta kontola nas još više energetski blokira, da nam onda sled ljudi I događaja u životu bude privučen energijom koja proizilazi iz kontrole sopstvenog života. Ono što Lazarev pokušava da nam objasni, a što često možemo čuti od naših starih baba I deda kada nam pokušaju pomoći oko nečega: “Pusti sine, pusti….neka ide svojim putem”.

Često sam se pitala, a šta je to što treba da pustim. Tako sam pre neku godinu gledala film “mač kralja Artura” gde se u jednoj od scena pred kraj filma Merlin do iznemoglosti bori sa zlom vešticom, I gde se ne zna ishod, jer su gotovo u jačini svojih moći ravnopravni, svako na svoj način. I odjednom Merlin, gotovo savladan, shvati da nema potrebe više uopšte da se bori sa vešticom, da ona više ne treba da ga zanima, da ne treba više da misli o njoj, da treba da se okrene lepim stvarima u životu, pravim vrednostima, da je zaboravio na svoju začaranu izabranicu koja negde duboko u šumi samuje, I okreće veštici leđa. I na moje veliko iznenađenja, umesto da ga dokrajči, sada, kada je na ivici snaga, ona počinje da se raspada od besa I nemoći što Melin više neće da se bori sa njom. Ta borba je zapravo bila njen jedini pokušaj kako da izleči sopstvenu usamljenost.

I ja sam onako naivno, u sred filma uzviknula: Eureka! Tada sam odlučila da se više neću baviti borbom protiv mojih unutrašnjih aždaja, unutrašnjih veštica nasleđenih blokada I energetskih zavrzlama. Pa život prolazi, dok se ja nešto stalno borim. Što se više borim, sve više stvaram jaz između dobra I zla u sebi, sve više negiram to zlo u sebi, I sve više I više se cepam iznutra, trošeći ogromni količinu energije za savladavanje tih negativnih impulsa koji su me činili napetom. Morate shvatiti da ta unutrašnja napetost može biti tako vešto skrivena, da je često uopšte nismo svesni, ali zato nam se dešavaju događaji u životu koji nisu nimalo dobri. I onda se pitamo zašto?!

Taj film mi je otvorio oči I ukazao šta znači proces harmonizacije. Šta znači proces prihvatanja. Naravno, da su posle usledili “neočekivani” događaji I susreti sa nekim ljudima uz pomoć kojih sam shvatila da moram zavoleti sve ono što se u meni roji, bori, krije I sukobljava. I to nije bilo slučajno. Zahvaljujem se Merlinu…hahaha….zaista, više mi to nije smešno.

Kasnije sam upoznala jednu veoma zanimljivu metodu otvaranja polja kolektivnog nesvesnog, Poredak Ljubavi, I videla I shvatila šta treba činiti. Ali ni to ne može da nas promeni, ako ne uložimo sopstvenu želju, volju I snagu, da se okrenemo pozitivnim vrednostima, koje su, ponekad, krajnje nelogične.

Osnov prvih promena energetskog stanja u nama je pomirenje mame I tate u nama. To je pomirenje anime I animusa u nama. Početak harmonizacije unutrašnjih impulsa. Ponekad se čudimo kako je moguće zavoleti nešto što vam je toliko otežalo život, što je po ljudskim kriterijumima krajnje ne dopustivo, ne prihvatljivo, negativno. I u tome je štos. Ako nam je nešto od Boga dato, moramo to sa zahvalnošću prihvatiti, jer je iz nekih viših razloga to neophodno za čišćenje naše duše. Moramo sa zahvalnošću prihvatiti sve ono što su nam preci, kakvi god bili, ostavili u nasleđe. Oni su stvarali živote, da bi i mi u kajnjem slučaju dobili život. Oni su nam neverovanu reku energije, sa svim mogućim bojama i neverovatnim spektrom, poklonili, podarili svojim životima i svojim sudbinama, koliko god one teške bile. Moramo ih sa poštovanjem pozdraviti, jer su oni deo nas. Time pomirujemo i harmonizujemo sve ono što je u nama. Ovde ne vladaju zakoni logike. Svaka patnja, ukoliko je prihvatamo, čisti našu dušu. Zato je moramo pustiti. E ovde moram I svojoj baki da se zahvalim za njene reči: “Pusti, sine, pusti…..”

Kada bi barem pokušali da shvatimo šemu energetskih mreža porodičnog stabla u nama, bilo bi to skoro fascinantno. Takva kreacija je najblaže rečeno, neverovatna, fascinantna. Zato je I božanska, delo božanske, savršene kreacije. Te međusobne veze koje nas u ovom životu povezuju, ti susreti sa ljudima I događajima, susreti sa sobom I svojim životom, su najbolji od svih romana koje je čovek uspeo osmisliti. I nije čudo što Dostojevskog smatraju genijalnim, što je uspeo da ogoli sve te ljudske nesavršenosti, toliko savršene kreacije ljudskog bića, da je njegovo delo primer kako prihvatanje I radosti I bola, i zdarvog i ludila, paradoksa i lavirinta u čoveku, prihvatanje života, zapravo ljudska “sudbina” neverovatnih suprotnosti, I večita težnja za skoro neuspeloj harmonizaciji.

Samo je Bog savršen.

Ne trudite se da budete savršeni. Budite ono što jeste I trudite se da koračate stazom ljubavi. Baš kao što je I Merlin, pred kraj svog života odlučio. Tako je otišao u večnost.

Veliki pozdrav.

Moguće koristan tekst od Budaka na temu Karma i obiteljski odnosi.

Sad citam ponovo svoj post, ne znam… sto vise o tome razmisljam, sve vise osecam da je glavni dobitak upravo u tome sto se tesko nalaze ljudi slicne snage, … i zato treba prenebregnuti, treba se pomuciti, treba prevazici slabost potrebe za podrskom jakih..... da ja oko sebe mogu da nadjem ljude koji su na ovom putu ispred mene ili, bar, tu negde, ja se od njih ne bi odvajala, sedela bih s njima i filozofirala i tu bi i stala. Ko bi mene naterao da trosim energiju na ljude kojima bi mogla pomoci moja podrska, ljude nervozne, slabe, pune osude, prepune straha i agresivnostii.. a ja samo tada dobijam, kad dajem… kad se trudim da nadjem razumevanje za ljude oko mene, jer onda moram da se odreknem zadovoljstva osude i slatkog prezira, zadovoljstva uzdizanja... i samo i jediino tim putem se ja menjam... da bih ja nekome mogla da dam razumevanje, da mu dam ruku, da ga pridignem, ja moram da njegove postupke prihvatim jedino kao greske koje se resavaju, a ne kao njegove krivice , pa tako, hocu - necu, ja "rehabilitujem” i sebe u sebi…. mislim, kad obrisem “moralnu tablicu” po kojoj postavljamo ljude i rangiramo ih, onda je nemamo vise ni za osebe, pa ne mogu ni sebe da jedem izmisljenim “krivicama”…. to je kao kad ljudi uzivaju npr, u tudjem razvodu smatrajuci ga porazom i sramotom doticnog para, kad se nadju u slicnoj u situaciji onda i oni popiju taj isti sram i smatraju se porazenim i uniste sami svoj zivot jer su sami i napravili tu tablicu… ali ako covek uspe da odoli iskusenju uzdizanja i ako tudji razvod primi samo kao informaciju, jer tu nema nicega ni za zaljenje, ni za osudu, prosto informacija – prijatelji su vam se razveli i nista… prosto, ljudi rade ono sto smatraju najpametnijim u datom trenutku…. to nas automatski oslobadja potencijalnog horora u eventualnom razvodu i dozivljavamo ga kao jednu od zivotnih situacija u kojima se samo trebamo preorganizovati .
Tako, to sam mislila…

Nema tu nikakve težine, to se cijelo vrijeme upravo samo po sebi i događa. Uvijek se nalazimo s nama sličnima ljudima i energijama/snagama.
Stvar je u tome što se to egu/ličnosti sviđa-ne sviđa.
Sve što nas okružuje i što primjećujemo iskljućivo je odraz onog što mi sami u određenom trenutku (u sada) jesmo.
Prepoznavanje toga donosi radost i spoznaju "nepodnošljive lakoće postojanja".

Pozdrav