Da malo osvježim temu pitanjem..

Prošle su sigurno već 2 godine kad sam prvi put pokušao izvesti ap.Pokušavao bih par dana za redom i onda prestao iz kojih god već razloga..I evo sad su opet došli ti dani kad pokušavam i čini mi se da sam korak bliže do postizanja projekcije.
Naime, prilično brzo uspijem doći do onog "bestežinskog" stanja, kao da plutam u vlastitom tijelu, puls se ubrza, trnci se pojave, noge se nekad naglo zagriju ili ohlade (zanimljiv osjećaj ), na licu također nekad osjetim veću hladnoću, ali tu sve i stane.Dalje ne ide.Osjećam da je to stanje ipak malo "dublje" nego što je bilo prije kad sam pokušavao isto..
Zanima me što u toj fazi trebam učiniti da bi se uspješno projicirao ?Da li trebam nešto posebno zamisliti, ne misliti na ništa, koncentrirati se na disanje, pokušati pomaknuti neki dio tijela, ili nešto drugo ?

Osho - Prosvjetljenje, citiram

O prosvjetljenju

Sjećam se sudbonosnog dana, 21. marta, 1953. Radio sam tokom mnogih života -- radio sam na sebi, borio se, činio sve što može da se čini -- a ništa se nije događalo. Sada razumijem zašto se ništa nije događalo. Sam taj napor je bio prepreka, same ljestve su sprečavale, sam nagon za traganjem je bio prepreka. Ne da čovjek može dospjeti bez traganja. Traganje je potrebno, ali onda dođe trenutak kada traganje mora biti odbačeno. Čamac je potreban da bi se prešla rijeka, ali onda dođe trenutak kada morate izaći iz čamca i potpuno zaboravite na njega i napustite ga. Napor je potreban, bez napora ništa nije moguće. A također, jedino sa naporom, ništa je moguće.

Upravo pred dvadesetprvi mart 1953, sedam dana ranije, ja sam prestao raditi na sebi. Dođe trenutak kada vidiš svu uzaludnost napora. Učinio si sve što možeš, a ništa se ne događa. Učinio si sve što je ljudski moguće. Što drugo onda možeš učiniti? U čistoj bespomoćnosti, čovjek odbacuje svako traganje.

I onog dana kada je traganje prestalo, onog dana kad nisam tragao za ničim, onog dana kad nisam očekivao da se nešto dogodi, počelo je da se događa. Podigla se nova energija. To nije dolazilo iz nekog izvora. To je dolazilo ni iz čega i niotkuda i odasvud. Bilo je u drveću i u stijenama i nebu i suncu i zraku - bilo je svuda. A ja sam tragao tako mukotrpno, i mislio sam da je to veoma daleko. A bilo je tako blizu i tako blisko. Baš zbog toga što sam neumorno tragao, bio sam postao nesposoban da vidim blizu. Traganje je uvijek za dalekim, traganje je uvijek za udaljenim - a to nije bilo udaljeno. Bio sam postao dalekovid, bio sam izgubio kratkovidost. Oči su bile postale fokusirane na ono daleko, horizont, i bile su izgubile kvalitetu da vide ono što je sasvim blizu, što te okružuje. Onoga dana kada je prestao napor, ja sam također stao. Jer ne možeš postojati bez napora, i ne možeš postojati bez želje, i ne možeš živjeti bez stremljenja.

Pojava ega, sebstva, nije stvar, to je proces. To nije supstanca koja sjedi tu u tebi, ti to moraš stvarati u svakom trenutku. To je kao okretanje pedala na biciklu. Ako okrećeš pedale, on ide sve dalje, ako ne okrećeš pedale, on stane. Može ići malo zbog prošlog impulsa, ali onog trenutka kad prestaneš okretati pedale, zapravo, bicikl počne da se zaustavlja. On nema više energije, nema više moći da ide bilo kuda. On će se srušiti i kolabirati.

Ego postoji zato što nastavljamo okretati pedale želje, zato što nastavljamo težiti da dobijemo nešto, zato što skačemo ispred samih sebe. Upravo to je fenomen ega - skok ispred sebe, skok u budućnost, skok u sutrašnjicu. Skok u ono što ne postoji stvara ego.

...... skok u budućnost, skok u sutrašnjicu. Skok u ono što ne postoji stvara ego.

Zbog toga što potječe iz nepostojećeg, on je nalik na fatamorganu. To se sastoji od želje i ničega više. To se sastoji samo od žeđi i ničeg više. Ego nije u sadašnjosti, on je u budućnosti. Želja i ego postoje u suradnji, oni koordiniraju. Ako si u budućnosti, tada je, čini se, ego vrlo supstancijalan. Ako si u sadašnjosti, ego je opsjena, počinje iščezavati. Onog dana kada sam prestao tragati... i nije ispravno reći da sam ja prestao tragati, bolje će biti da se kaže: onog dana kada je prestalo traganje. Stvarnost se događa samo kada želja prestane. Dakle, ovo je dilema. Što da se radi? Želja je tu, a prosvijetljene osobe stalno govore da želja mora biti zaustavljena, i nastavljaju odmah zatim govoreći da ne možeš zaustaviti želju. Pa što da se radi? Ostavljaš ljude u nedoumici. Oni su u želji, sigurno. Kažeš da ona mora biti zaustavljena - u redu. A onda kažeš da ne može biti zaustavljena. Što onda treba uraditi? Želja mora da se razumije.

Ti je možeš razumjeti, potrebna je neposredna percepcija, i potrebno je neposredno prodiranje. Pogledaj u želju, samo vidi što je to, i vidjet ćeš lažnost toga, i vidjet ćeš da to ne postoji. I želja padne i, istovremeno, u tebi nešto pada. Ego ne može postojati bez želje, želja ne može postojati bez ega. Želja je projicirani ego, ego je introprojekcija želja. Oni su zajedno, dva aspekta iste pojave.

Onog dana kada je prestalo željenje, osjetio sam se vrlo beznadežno i bespomoćno. Nema nade, jer nema budućnosti. Nema se čemu nadati, jer se pokazalo da je svako nadanje uzaludno, to ne vodi nikuda. Ideš u krugovima, to nastavlja da se njiše pred tobom, to nastavlja da stvara nove opsjene, stalno te poziva: 'Hajde, trči brže, stići ćeš.' Ali koliko god ti brzo trčao, nikada ne stižeš. Zbog toga, Buda to zove iluzijom. To je kao horizont koji vidiš oko Zemlje. On se pričinjava, ali ne postoji. Ako kreneš, on se stalno udaljava od tebe. Što brže trčiš on se brže udaljava. Što sporije ideš, on će se sporije udaljavati. Ali jedna stvar je sigurna - rastojanje između tebe i horizonta ostaje apsolutno isto. Čak ni za jedan jedini pedalj ne možeš smanjiti rastojanje između sebe i horizonta. Ne možeš smanjiti rastojanje između sebe i svoje nade.

Nada je horizont. Ti pokušavaš premostiti sebe do horizonta, do nade, do projicirane želje. Želja je most, most od sna - jer horizont ne postoji, ne možeš praviti most ka njemu, možeš samo sanjati o mostu.

Ne možeš biti udružen sa onim što ne postoji. Onog dana kada je želja prestala, onog dana kada sam pogledao u nju i shvatio, ona je bila jednostavno uzaludna. Bio sam bespomoćan i bez nade. Ali baš u tom trenutku nešto je počelo da se događa. Počelo je da se događa ono isto na čemu sam kroz mnoge živote radio, a nije se događalo. U tvojoj beznadnosti je jedina nada, a u tvojoj bezželjnosti je jedino tvoje ispunjenje, a u tvojoj ogromnoj bespomoćnosti, odjednom čitavo postojanje počne ti pomagati. Ono čeka. Kad vidi da radiš svojevoljno, ono ne smeta. Ono čeka, može da čeka beskonačno, jer za njega nema žurbe. Ono je vječnost. Onog trenutka kada nisi svojevoljan, onog trenutka kad padneš, onog trenutka kad iščezneš, čitavo postojanje jurne ka tebi, ulazi u tebe. I po prvi put stvari počnu da se događaju. Sedam dana sam živio u vrlo beznadežno i bespomoćnom stanju, ali u isto vrijeme, nešto je uskrslo. Kad kažem beznadežan, ja ne mislim na ono što ti podrazumijevaš pod beznadežnim. Prosto hoću reći da nije bilo nade u meni. Nada je bila odsutna. Bio sam sretan zapravo, bio sam vrlo smiren, tih i pribran i usredišten. Bez nade, ali u potpuno novom smislu. Beznadežnost je bila apsolutna i potpuna. Nada je bila iščezla i sa njom njen parnjak, beznadežnost, također je bila iščezla. Bilo je to jedno potpuno novo iskustvo - biti bez nade. To nije bilo negativno stanje. Moram koristiti riječi - ali to nije bilo negativno stanje. Bilo je apsolutno pozitivno. To nije bilo tek odsustvo, osjetilo se prisustvo. Nešto se prelijevalo u meni, mene je prelijevalo. A kada kažem da sam bio bespomoćan, ja ne podrazumijevam riječ u rječničkom smislu.

Ja prosto kažem da sam bio bez sebe. To je ono što mislim kada kažem bespomoćan. Prepoznao sam činjenicu da me nema, tako ne mogu zavisiti od sebe, tako ne mogu stajati na svom sebe tlu - nije bilo tla ispod. Bio sam u ambisu... ambisu bez dna. Ali nije bilo straha zato što nije bilo ničeg što bi trebalo zaštititi. Nije bilo straha, jer nije bilo nikoga tko bi bio uplašen. Tih sedam dana su bili dani ogromne transformacije, totalne transformacije. A posljednjeg dana, prisustvo jedne totalno nove energije, novog svijetla i novog ushićenja, postalo je tako intenzivno da je bilo skoro nepodnošljivo - kao da sam eksplodirao, kao da sam letio od blaženstva. Bilo je nemoguće tome dati bilo kakav smisao, što se dogodilo. Bio je to jedan vrlo ne-smisleni svijet - teško za shvatiti, teško da se stavi u neke kategorije, teško, teško da riječima, jezikom može objasniti. Svi sveti spisi su izgledali mrtvi i sve riječi koje su korištene za ovo iskustvo izgledale su vrlo blijede, anemične. Ovo je bilo tako živo.

To nije moja preporuka, nego čisto odgovor na tvoju želju.

A koja je tvoja preporuka ?

Hanter, jel si citao tajnu, transurfing ili tako nesto?
generalno, ta teznja ima veze sa nameravanjem a nameravanje se ne moze objasniti bas, nije kao uput korak po korak...

Ja bi mogao da ti ispricam sta kod mene radi - deluje, kao neke metode ali me zanima sta mislis o ovim knjigama i onome sto opisuju...

ovaj tekst od oshoa ima smisla kapiram sta on tu kaze i stvarno kada smo opusteni stvari dolaze..

tu je caka jer je i namera bitna...

Uvek kada sam trazio devojku nigde ni traga a kada ne razmisljam i uzivam u zivotu pojave se...
na to mogu dodati da je radost zivota u trenutku bitna...

Snoopy je lijepo ispričao u čemu je problem.
Moj odgovor je bilo filozofski u maniri teksta, jer nema načina da ti preporučim nešto što je ništa, a opet ne mogu ti ni preporučiti nešto tipa "uradi to i to" jer se dešava samo.
Ali evo ipak preporuke, prouči tekst od Osho-a pa ćeš se sjetiti u čemu je poanta kad je skontaš.

Nije da te zajebavam, nego ne znam bolje.

Nisam pročitao transurfing tako da ne mogu dati mišljenje o toj knjizi..

Ja nigdje ne žurim, ap nije nešto što se obavezno mora dogoditi sutra, kad dođe dođe.Ako ne dođe, opet dobro jer vjerojatno onda postoji razlog zašto nije uspjelo

Ako sam dobro shvatio, onda trebam kao i do sada ne nagliti i pustiti da sve ide svojim tokom, bitno je samo da ja namjeravam uspjeti u tome ?

Jeste to bitno ali ja sam nasao jednu caku....
So bzirom da je u sanjanju sve vrlo realno i covek se bukvalno projektira i ima osecaj kao da je na drugom mestu a ne na krevetu bitno je shvatiti da se sanja, A meni je to doslo preko cigareta..

tj, pazna je u pitanju

U vreme kad sam odlucio, pusio sam i cigare, na terasi.
To je kao mala meditacija jer je covek fokusiran na dah sto bi reko jedan mj drug.
S obzirom da stvaraju zavisnost nece ti se desiti da ih propustis:)
i tako ces stvoriti patern koji ce vremenom uci u tebe i sobzirom da je to radnja koja se provlaci kroz ceo dan velika je verovatnoca da ces to i sanjati, da pusis na terasi:)

KOd mene se u pocetku javio osecaj a kasnije i slika tj skapirao sam - ej pa ja lezim u krevetu nemam cigaru u ustima:)

@Hanter, slično je bilo i kod mene - dođem do strujanja, nestanu misli, dobijem lebdeći osećaj i sve vidim oko sebe iako su mi oči zatvorene - ali kad probam da se pomerim kao da me neko podvrgne elektrošokovima. Onda sam došao do zaključka da nisam dovoljno duboko u tom stanju, ali nisam znao kako da ga produbim.

Kad sam počeo odustajati mi se dešavalo da nakratko zaspem, onako skroz se izgubim na par sekundi i čim dođem k'svesti ostala bi namera da izađem, ako postignem da mi je to prvi impuls počnem izlaziti iz tela na čistu tvrdoglavost, ali onda samo nastavim da plutam u pravcu u kojem sam prvo krenuo. Sad tek učim da se krećem - mada je i to pogrešno reći, jer ne radim ništa sistematski, nego kako mi naiđe.

Ništa što sam pročitao mi nije pomoglo da stignem čak ni do te faze, već naprotiv - stvari poput ove Ošoove govorancije koju je promatrač poslao, iako (verovatno) istinite su mi samo odmagale jer bih se dalje zapetljao u sopstvene ideje kako to treba da izgleda, proistekle iz onoga što sam o tim stvarima čitao. Problem kod "nemanja želja" je što prva stvar koju uradiš kad takvo nešto pročitaš je - poželiš da nemaš želja. što je jednako kontraproduktivno ko i bilo šta drugo. Tek kad sam batalio 95% stvari koje sam pročitao, mislio i načuo je došlo do nekog pomaka.

U biti kad bolje sagledam stvari iz svoje perspektive nemate se za što trgati i tresti, samo treba skontati da svaki dan već jesi u projekciji, često se prilikom buđenja desi da čovjek gleda u nešto, a oči su mu još zatvorene (a da to i ne zna), e onda je problem zadržati tu sliku jer eto čovjek osjeti da se budi i da tek dolazi na javu i da je ovo bio samo san i da je to za baciti, zaboraviti... sve po dobro utvrđenoj tjelesnoj navici.

Recimo danas sam se ulovio kako gledam u plafon u drugoj sobi u stanu kad sam se budio, pa... otud mi naletio primjer.

Hanteru,
na pravom si putu,
za pocetak, dobro je da uspevas svojom voljom da upadnes u takvo stanje, dobro je da si ga svestan i upravo u toj svesnosti lezi kljuc za projekciju.

Dakle,
kada pocnu da ti se desavaju takve fizicke manifestacije, kao sto si i opisao, pokusaj da budes svestan da pocinje astralna projekcija, misli neka ti budu fokusirane upravo na to da se sada nalazis u posebnom stanju i da te samo delici tvojih misli dele od upsesne astralne projekcije.

U tom trenutku mozda neces uspeti iz prve da se projektujes ali ne odustaj i pokusaj koliko god mozes da odrzis takvo stanje. To znaci da ces se mozda u jednom trenutku potpuno povratiti u fizicko stanje, da ces otvoriti oci i biti razocaran, ali obicno biva da ako se ne obeshrabris i neposredno posle toga ponovo pokusas da upadnes u takvo stanje, gle cuda, ono ce se vrlo brzo povratiti...

Tada pokusaj da nastavis da svu svoju koncentraciju usmeris u pravcu toga da jako zelis da izadjes iz tela, dakle, kao kada se koncentrises na bilo koji drugi zadatak, tako se sada potpuno posveti mislima da zelis da izadjes...to iziskuje umni napor koji nam se nekada cesto moze uciniti i kao tezi od fizickog, ali ne predaj se, sve je stvar vezbe...dakle, cista koncentracija...ti u tom trenutku postajes sama svest, bez tela, sve sto bi trebalo da uradis je dubok fokus na to, da si sada samo svest, bez tela, svest kojoj samo malo fali da bi izasla iz tela...

Zakljucak,
budi duboko svestan stanja u kome se nalazis, i kao sto je to dobro primetio jedan od sagovornika, treba bukvalno da se zainatis da izadjes iz tela, tvrdoglavost...

Nadodao bih na ovo svoju tehniku koja mi pomaze da odrzim koncentraciju - fokus na nesto fiktivno, nameru::

Moja namera je usmerena na dobar osecaj, osecaj prijatnosti, obicno se na njega fokusiram...
Cesto gledam kroz oci,tako krenem...
Tezim da legnem bez ijedne m,isli da se mota po glavi.
Imam patern polozaja tela, krenem sa desne strane itd..(licni patern) i pratim osecaj.
Pitanje : da li u ovom polozaju mogu da utonem sa svescu dublje...ako ne, okrenem se...
mozda malo zvuci suludo jer u sustini pokusavam da objasnim nesto skoro neuhvatljivo ali na taj nacin cesto uspe tj kao sto je iznad napisano bitna je resenost, namera, kad legnem bez te namere obavezno se izgubim, kada je spavanje cin kao napisati ovaj tekst, prica je drugacija...

Patern polozaj je dobra taktika.
Meni je jedno vreme polazilo za rukom da se projektujem samo dok lezim na desnom boku, onda jedno vreme na levom, pa jedno vreme samo dok sam lezao na ledjima. Ali, i to je neka vrsta fokusiranosti i resenosti. Legnes na stranu na koju zelis, i nadas se da ce se desiti. Uskladis disanje, i puna koncentracija na disanje. Pokusas da vizuelizujes disanje, zamislis nekakav namotaj u svom stomaku koji se namotava i odmotava prilikom svakog udisaja i izdisaja.

Jos jedna vrlo vazna stvar koju sam primetio kada sam tek poceo da se projektujem (mozda je vec negde receno, nov sam na forumu, oprosticete mi ako se ponavljam):

Redovne projekcije desavale su mi se u trenucima velikog umora a koji uglavnom potice iz neispavanosti prethodne noci. Zatim protice ceo jedan dan kada zapravo jedva cekam da zaspim i svalim se u krevet. A sad ono najvaznije: ukljucim da gledam youtube, bilo koji dokumentarac, ili neka umirujuca monotona muzika, jos bolje glas naratora. E sad, telo zeli da se odmori i tone u san, ali ja jakom voljom pokusavam da ispratim dokumentarac i da oci drzim otvorene. I u tom sukobu tela koje zeli odmor, i moje jake volje da ostanem budan i odgledam dokumentarac do kraja, ja odlucujem da zapravo samo sklopam oci ali i dalje slusam zvuk naratora, odrzavam svest budnom, i to je uvod u astralnu projekciju! Uvek isti scenario...tako je bilo u pocetku...kasnije sam naucio i bez toga.

Zaista nisam pročitala svih 36 stranica ove teme, mada jedan dio i jesam. Na početku sam bila poprilično zainteresirana i željna da i sama tako nešto postignem no s jedne strane trudila se nisam, a s druge sam dobivala jedan impuls: NE
E sad što se tog impulsa tiče, ja to smatram glasom svog Višeg Ja, a zašto je u tom slučaju bilo NE – ne znam, možda moja nespremnost za tako nešto, neznanje.....
Trenutno nemam interesa za takvim putovanjima, nisam načistu tko tu putuje i gdje? Koji apekt čovjeka izlazi? Da li vidi sve tamo gdje ide? Postoje li opasnosti? I na kraju..... kakva je korist od svega toga – da li samo jedan vid avanture ili Čovjek može nešto naučiti?
Puno imam još pitanja i ne želim nikoga njima provocirati. Samo pitam.

VAljalo bi ramisliti - osetiti jeli taj glas, osecaj NE dolazio preko tvoje tihe strane ili je od stranog uma.
Meni se cesto desava da celim telom osetim odgovor, dok je sugestija stranog uma( koja je uvek suprostnost) obicno glasna i kao da odzvanja u glavi...

Dok sam citao tvoju poruku setio sam se jednog super dela iz knjige umetnost sanjanja od Kastanede.
Ako te zanima dublja prica o astralnim projekcijama, savetujem tu knjigu, jer na kraju krajeva, ona vuce korene iskustava ljudi hiljadama godina unazad, a ispricana je jasnim jezikom.

NO, evo citata :

...za vraceve koji danas upraznjavaju sanjanje, ono je sloboda da se opazaju svetovi koji se ne mogu ni zamisliti.``
``Ali kakva je svrha da se sve to opaza?``
Vec si mi danas postavio isto pitanje.Govoris kao pravi trgovac. Kakav je rizik? pitas. Kakva je dobit u procentima za moju investiciju? Hoce li mi to doneti dobra? Nema nacina da se na to odgovori. Trgovacki um misli samo na posao. Ali sloboda ne moze biti investicija. Sloboda je avantura bez kraja, u kojoj rizikujemo nase zivote i mnogo vise za nekoliko trenutaka neceg sto je izvan reci, izvan misli i osecanja.``

``Nisam postavio to pitanje u tom smislu, Don Huane, samo hocu da znam koja pokretacka snaga moze da cini sve to za jednu lenju propalicu kao sto sam ja``
``Potraga za slobodom je jedina pokretacka snaga koju ja znam. Sloboda da se odleti u onaj beskraj tamo. Sloboda da se nestane, da se uzleti, da se bude kao plamen svece, koji, uprkos tome sto je podignut naspram svetlosti biliona zvezda, ostaje nedirnut, jer se nikad nije pravio da je nesto vise od onoga sto jeste - obicna sveca``


Sto se moga skromnoga iskustva tice, mogu samo reci da je taj osecaj toliko dobar a ne znam zasto i kad sam u tom stanju shvatam da je sve ostalo dosta bledo u odnosu na to, pa makar to bila najobicnija situacija, npr sedenje pored komjutera...
Sa trgovacke strane gledista, moze se reci: zasto bih dnevno gubio 8 sati kad za to vreme mogu nesto korisno da radim, dozivljavam ucim, provodim se...

Pa rekla bih da je to glas intuicije, što opet u ovom mom slučaju ne znači jedno generalno NE, to je bilo NE za mene, za mene u tom trenutku i ne osporavam time vaša putovanja i iskustva.
Kad sam pitala „kakva je korist svega toga?“ nisam mislila na korist koju @snoopy spominješ, mislila sam na korist u vidu rasta, oslobađanja i jačanja cjelokupnog Bića. Koliko sam (a malo sam) upoznata sa tim projekcijama, tokom tih putovanja susreću se razni entiteti, a donekle poznavajući njihovu prirodu, nameće mi se pitanje: Koliko je sigurno putovanje te vrste i na kraju Tko putuje?
Osobno sam iskusila promjenjena stanja svijesti u obliku regresije, nakon 15-tak odrađenih uz profesionalnog vodiča sada povremeno izvodim i sama (kombiniram sa SIMBAD mentalnim vježbama), pa se pitam u čemu je razlika? Ono što u globalu primjećujem jest da ono što ja izvodim –izvodim u suradnji sa komponentama svog Bića i u ajmo reći koliko-toliko sigurnom prostoru, dok mi kod projekcija nije jasno tko točno putuje: koji dio Bića i kamo putuje?
Mislim da nam je zajedničko isto: želja za slobodom, avanturom i spoznajom. Meni je u cilju prvenstveno spoznaja Sebe..... jer ekipa mi je poprilično poznata, okruženi smo njome svagda i svugdje, čemu da još izlazim direkt na njihov teren? To je moje mišljenje, no svejedno me interesira: Koji dio Bića putuje i gdje? I na kraju koliko je siguran na terenu?
Nikako ne želim ovim pitanjima i svojim metodama vređati i osporavati vašu metodu, dapače, mislim da svi koji to radite ste iznimno hrabri..... samo se pitam.
Puna sam pitanja općenito u životu.

Tko i gdje su pitanja onog koji je tek započeo putovanje. Krajnji cilj putovanja je shvatiti da nema razlike između tko i gdje=samospoznaja=integracija. To što mnogi na tim putovanjima zastrane, ovisi isključivo o njima samim, ne o metodi koji koriste. Jednako možeš zastraniti prakticirao ti astralnu projekciju, meditaciju, energetska spajanja ili simbad, ovisi jedino i isključivo o tebi i tome koliko možeš biti discipliniran i iskren prema sebi i stvarima koje "vidiš".

Razmišljao sam baš o tome, pre neki dan. Ako imamo makar jednu nematerijalnu (i mislim stvarno, nematerijalnu a ne uslovno nematerijalnu) komponentu logično je da ona nema fizičku lokaciju, tako da je "svuda i nigde", zar ne? Što znači da može primati podatke iz bilo koje tačke u prostor/vremenu i prosleđivati ih drugoj komponenti, tako da bi onda ideja o bilo kakvom bukvalnom astralnom putovanju i izlasku iz tela bila pogrešna - već, radije primanje podataka iz određene "tačke", i njihovo slanje nazad u tu tačku, iako niko ne ide nigde, ako vam ovo ima smisla. Da li je tako il ne - i da li je ovo prikladnije za temu "remote viewing" nemam pojma, nek odluče "iskusni"

Tako nešto, tko i gdje su tu samo da umu bude lakše shvatiti. Jedini razlog zašto ja ne volim astralne projekcije baš zato što se baziraju na holografiji uma, slikama, tj bolje rečeno crtićima puta negdje i nazad, aka specijalni efekti koje um voli. Zapravo ni prostor ni vrijeme "tehnički" ne postoje, tj. svijest prožima sve razine, a koliko je pojedinac toga svjestan (tu se gubi i pojedinačnost pojedinca) ovisi o stupnju njegove samospoznaje tj. integracije njegovih komponenti.

tko putuje?

iskustvo je tvoje, šta ne?
Duh, duša ili um?
ili je to prilika za ujedinjene navedenih....

vidjeno iz astralne projekcije