Rodni Kolin (26 aprila 1909-3 maj 1956) britanski pisac u oblasti duhovnog razvoja. Njegov rad je bio pod velikim uticajem svog učotelja P. D Uspenskog.

Svako živo biće emituje zračenje. Ona su električna. Šta god da je dotaknuto, privlači zračenje. Ovo ćemo bolje shvatiti ako se prisetimo efekta ogledala. Sve se reflektuje unazad. Mesta na kojima su ljudi doživeli jaka osećanja prepuna su jakh zračenja bilo da su ona negativna ili pozitivna. Predmeti reflektuju zračenja živih bića.
Međutim, ovde postoji jedan izuzetak. Kod veoma teških supstanci, dolazi do sabijanja energije do te mere da ona beži-nestaje. Veoma teške supstance su opasne jer umesto da reflektuju zračenja, one ih emituju. Zemlji je potreban minimalni broj emitujućih materjala, ali ljudi ih previše skupljaju. Zato je ovo pravo vreme, vreme izuzetne prilike za one koji žele da steknu volju, ljubav, razum. Približava se velika promena gde pozitivne sile moraju biti u ravnoteži sa negativnim. Pozitivna zračenja koja odaju ljudi dobre volje, prikupljaju neutralna zračenja koja odaju veoma teške supstance i od njih prave zaštitne zidove, slično želeu koji upija i neutrališe negativno zračenje. Mi sve vreme odajemo negativnost ili pozitivnost. Pozitivnom zračenju se dodaje neutralno zračenje, srazmerno sa jačinom pozitivnog.

Nije bitno šta mislimo o drugim ljudima, ali je bitno šta odajemo. Misliti dobro ili loše o njima ni na koga ne utiče – niti pomaže niti škodi. Ali, mi ne shvatamo koliko naše projekcije deluju na druge ljude. Ako bi neko rekao: ,,To i to je smešno.’’, ovo ga ne bi povredilo. Međutim, ako bi neko rekao: ,,Volim te’’, ali sa odbojnim osećanjima, to bi već nekom naškodilo. Mi ne shvatamo koju odgovornost imamo za sve što odajemo. Moramo odavati pozitivnost. Negativnost odlazi od nas i reflektuje se na druge ljude. Utiče na hiljade ljudi širom sveta. Ako posedujemo pozitivna zračenja, ona neće pomoći samo nama, već i drugim ljudima, takođe širom sveta. Moramo paziti da širimo iskrenost i snagu. Ako širimo pozitivna zračenja, njihovu raspodelu možemo prepustiti Bogu. Oni koji su spoznali istinu zrače dobrotom, mi ne možemo zamisliti kako su jaka ta zračenja niti kako su ogromne razdaljine koje oni mogu da dostignu.

Mi smo kao radio. U trenutku kada su naša osećanja negativna možemo osetiti već skupljenu negativnost nekoga, ko je možda hiljadama milja udaljen, a ko je godinama negativan. Postoji mnogo, mnogo različitih talasnih dužina, ali uvek postoji neko ko ima istu talasnu dužinu kao mi, na koga mi utičemo ili koji utiče na nas, ako mu to dozvolimo. Zbog toga je veoma bitno da se borimo da ne budemo negativni, kako ne bismo prikupljali negativnost drugih ljudi i dodavali je našoj. A zamislite kolika je odgovornost slati negativnost nekoj drugoj osobi. To može biti neko ko je tek izašao iz negativnog stanja i u koji ga ponovo vraćamo našom negativnošću. Neki ljudi su stvoreni kako bi prikupljali negativnost, a neki pozitivnost, pa ih ne možemo osuđivati. Mi samo možemo da ne odajemo negativnost, već da umesto nje odajemo pozitivnost.

Kada jedni sa drugima živimo u harmoniji, pravimo veoma jaku energiju koja putuje stotinama milja sve do ljudi kojima je potrebna. Ako unutar nas ne postoji harmonija, ne možemo je ni odavati. Pozitivna zračenja je stvorila volja. Kada budemo pronašli naše pravo ,,ja’’, bićemo u mogućnosti da zračimo pozitivnošću.

Dokaz o snazi našeg zračenja možemo videti u tome kako ljudi mogu da promene vremenske prilike. Ponekad, kada su suše, ljudi u povorkama nose slike sveca i mole se za kišu. Kada kiša počne da pada, oni pomisle da je svetac napravio čudo. U stvari, snaga njihovih koncetrisanih zračenja su promenila atmosferski pritisak i omogućli da vlažnost bude veća. Ljudi koji veruju, znaju za ovo još odavno jer to su i iskusili, dok nauka nastoji da otkrije ova zračenja.

Dobra razmisljanja,Usudio bih se reci da je to i svrha zivota.Ljudi koji su stvorili kisu su dosli u dodir sa kreativnom energijom ali nisu nu bili svjesni toga.O ovome mnogi izvori govore.Neki to svjesno rade neki ne.

Jedna jedinica pozitivnog reflektuje se stostruko, ali jedna jedinica negativnog reflektuje se hiljadostruko. Kada se reflektuju, one se i uvećavaju. Zbog toga, kada negativnost pretvaramo u pozitivnost, rezultat je duplo veći. Negativnost je mnogo jača. Neka je blagoslovena negativnost koja se pretvara u pozitivnost. Korišćenje negativnih misli zavisi od nivoa osobe. Osoba nižeg nivoa koristi ih negativno, u veoma niskoj formi, dok oni na višem nivou ih mogu pretvoriti u pozitivne misli. Ako smo apsolutno pozitivni, negativna zračenja možemo pretvoriti u ogromnu silu. Prvo ih moramo pažljivo skupiti. Kako bi negativna zračenja postala pozitivna, mi sami moramo biti skroz pozitivni. Ako oklevamo, makar i na trenutak, nećemo ništa uraditi, zato što smo već negativni. Ako vidimo nešto neprijatno i jezivo, u tome moramo pronaći nešto smešno i moramo se smejati, pokazati i drugim ljudima na koje takođe utiču neprijatnosti. Ako vidimo da neko reaguje negativno, smejući se moramo pokušati da budemo pozitivni ili da ne verujemo u to. Zbog toga je moguće prikupiti energiju u bioskopu kada je publika zastrašena horor filmom. Moramo biti dovoljno jaki kako ne bismo dopustili negativnosti da i nas napravi negativnim. Preokrenuvši je, postajemo mnogo jači. Kada jednom počnemo da je preokrećemo, nastavićemo sa time, skoro da se i sama preokreće. Ako možemo ostati pozitivni jedan sat i još jedan i još jedan, možemo pročistiti naše instinkte i reakcije. Kada uhvatimo neku lošu misao, možemo je proveriti, promeniti i pretvoriti je u mnogo jaču dobru misao. Ako smo skroz pozitivni, možemo se suprostaviti i lošoj misli neke druge osobe, nebitno koliko je loša i pretvoriti je u dobru.

Uh taman mi se svidio a onda sve pokvari.Pozitivna osoba nema potrebu da mjenja negativnost u pozitivnos jer njegova sopstvena pozitivnost mu to govori.Mjenjanje negativnosti u pozitivnost je vec uticaj na slobodnu volju negativca.Mislim da se pozitivna osoba ponasa pozitivno i upravo to je cini pozitivnom.Cista pozitivnost nema zelje pa samim tim ni zelju da mjenja negativnost u pozitivnost.

Sigurno ste i sami primetili da za ostvarenje negativnih misli potrebno je sasvim malo energije, dok za ostvarenje pozitivnih misli potrebna je hrabrost, velika želja, jaka volja…
Što se tiče pozitivne osobe da nema potrebu da menja negativnost, mislim da zaista pozitivna osoba ima prava da promeni negativnost ako vidi da ta negativnost počinje da se ostvaruje, da štetno deluje, posebno još ako joj do te osobe stalo. Kad bi pozitivne osobe zaista ne bi imale potrebu da menjaju negativnost ovaj svet bi bio sigurno u teškim problemima.
Što se tiče volje, da li zaista čovek ima volju u svojim rukama? Sumnjam. A uticaj na volju: ponekad je dovoljna promena vremena pa da se kod čoveka promeni volja.


,,Povezani smo sa svima koje smo sreli, sa kojima smo pričali ili saosećali, samo što smo im dali deo nas – deo našeg zračenja. Nije bitno naš nastup, već zračenje. Naše reakcije su telesne, moramo ih napraviti da budu pozitivne. Ako mislimo o sebi, sve će biti pogrešno. Ako zaboravimo na sebe, možemo biti u pravu. Ne možemo svakog voleti, ali mi smo tu kako bismo odavali harmoniju. Ako posedujemo harmoniju, rastemo. Kako bismo skupili pozitivnost, moramo voleti ljude, stvarno ih voleti. Samo ih voleti. Ljubav je svima potrebna, to je duhovna hrana. Kada volimo ljude, dajemo im naše telo i krv. Krv je emanacija, telo pdrazumeva naše pravo ,,ja’’. Voleti nije emocija niti osećaj, niti ideja, to je posebna vrsta zračenja koje samo određena radnja budi u nama. Ako osoba oseća privrženost prema nekome ali je previše lenj da bi mu pomogao, onda je ne voli. Ako, sa druge strane, osoba čini napor da pomogne nekom ko ga nervira i uprkos nestrpljivosti, onda ga ta osoba voli. Ona odaje zračenje, koje je najverovatnije više od pomoći nego sam čin pomoganja, ali koje se jedino može pokrenuti preko težnje da se drugoj osobi pomogne. Jedini način da volimo komšiju kao sebe, jeste da naučimo kako da komuniciramo sa Bogom. Onda ćemo imati blagodet da volimo oboje, i našeg komšiju i sebe.``

Moramo naučiti kako da se otarasimo naših nepotrebnih emocija.
Jednom nedeljno bi trebalo da trčimo, vičemo, smejemo se, plačemo, da se oslobodimo toga. Treba da se otarasimo naših fizičkih reakcija, ali ne na štetu drugih ljudi. Moramo znati razliku između reakcije i osećanja. Nikada nikoga ne smemo povrediti; osim toga nije bitno kako ćemo se osloboditi našeg emotivnog tereta; kada ga budemo eliminisali bićemo čisti. Što smo čistiji soplja, bićemo čistiji i iznutra. Ako smo očistili pore kože, onda smo spremni i da se otarasimo otrova i bićemo zdraviji. Čistota zavisi od toga kako smo odgajani. Moramo biti čisti kao temelj, da budemo čvrsti, da budemo snažni. Naše kuće treba da budu čiste. Jedan rus je govorio: ,,Gde ima prašine ima i đavola‚‚‚. Bog dolazi samo tamo gde je čisto. Kada budemo razumeli čistotu, onda ćemo stvoriti urednost. Uvek moramo biti svesni urednosti, ona veoma doprinosi samopoštovanju. Nakon urednosti dolazi visprenost, kombinacija kvaliteta, podobnosti i mode, koja je na dohvat ruke svakome ko ima ukusa i ko je inteligentan. To ne znači da je nužno da se bude obučen po poslednjoj modi, jer često moda podrazumeva da neko izgleda smešno, kako ne bi stvorio mišljenje o sebi da izgleda smešno.
Umesto da govorimo: ,,Tako se lenjo osećam danas‚‚ našu letargiju ćemo pretvoriti u pozitivnost ako kažemo: ,,Moram uraditi nešto kako bih se izvukao iz ovoga‚‚ saznaćemo da imamo više energije nego ako se prepustimo lenjosti. Moramo pokušati da našu negativnost pretvorimo u pozitivnost. Sve moramo učiniti pozitivnim uz pomoć naše želje, naše snage, naših napora. Ako na nekom skupu postoji jedna osoba koja je depresivna, onda ona može uticati na to da svi oko nje takođe postanu depresivni. Ali ako idemo unutra i sami sebi kažemo: ,,Ovo ne može ovako. Ja sam jak. Mogu to da promenim tako što ću biti pozitivan‚‚ atmosfera u prostoriji će se promeniti. Ne smemo dozvoliti negativnost. Pobediće jača osoba. Ako jača osoba odaje negativnost, negativnost će pobediti. Sve što je jače utiče na ono što je slabije. Gomila ljudi može biti na ivici panike, ali ako se tu nađe jaka osoba koja odaje poverenje, ona može zaustaviti paniku. U grupi ljudi koja pokušava da radi, jedna osoba može podići čitav nivo grupe. Ne smemo tražiti izgovor u tome da postoji neko ko koči celu grupu, zato što jedna osoba to može promeniti – samo jedna osoba. Prepostavimo da se nađete u prostoriji gde se svađaju četri osobe. Prići ćeš jednoj od njih i reći ćeš joj: ,,Zdravo‚‚. To joj možeš reći na takav način da ćeš joj promeniti raspoloženje. Onda odeš do druge, i čak joj se nasmeješ. Ako si dovoljno snažan i pozitivan promenićeš je. I tako će biti sa svih četvoro ljudi. Ljudi ne mogu biti negativni u prisustvu nekog ko je stvarno pozitivan.

Meni se čini da se ovo od Colina može najbolje opisati kao "slobodno sanjarenje na temu rada".

Da bi se shvatilo koliko je ovo daleko od ikakvog realnog rada, treba imati na umu da je on samo učenik učenika-odmetnika izvora (Gurđijeva). Lik i djelo Uspenskog precjenjuju samo oni koji ne znaju bolje, tj. nisu se upoznali s likom i djelom ostalih koji su bili oko Gurđijeva. Kada umre precjenjivanje Uspenskog, razni Colini se neće ni pojavljivati na radaru.

Preporučujem čitanje pa makar preko Google prevoditelja:
http://www.gurdjieff-bibliography.com/C ... -07-04.pdf

Samo tako
(Ponekad je san stvarniji od stvarnosti.
Realni rad je nemoguć, ukoliko nema grupe koja će težiti ka istom cilju a i tada je veliko pitanje dal je moguće ostvariti realan rad.
Ponekda učenik bolje shvati i objasni suštinu od samog učitelja.
Da li je Gurđijev zaista bio izvor ili samo još jedan odmetnuti učenik?)


Negativnost nastaje kada osetimo ili vidimo neko ružno ili prljavo ili zlo I dizvolimo da to dopre do nas. Treba da prepoznamo i izmerimo kolika je negativnost, ali da ne dopustimo da dođe do nas. Ako sprečimo negativnost da uđe unutar nas, ona će biti sve manja i manja.
Nikada ne smemo biti tužni zbog stvari koje smo uradili, a koje nam sada deluju loše. Ništa nije loše samo po sebi. Život su kao merdevine: na svaki stepenik moramo staviti stopalo i nastaviti dalje da se penjemo. Loše se nalazi na nižem stepeniku, a dobro na gornjem. Ali stepenici sami po sebi nisu ni loši ni dobri. Ne postoji dobro ili loše; postoji pozitivno i negativno koje god da napravimo sebi, ne smeno mnogo misliti o sebi samima ili o prošlosti.
Energija je kao male ćelije u vazduhu koje privlače druge ćelije iste vrste. Postoji dve vrste energije – pozitivna i negativna. Mi znamo koja je negativna a koja je pozitivna. Moramo se suočiti sa našim mislima. Ako su negativne moramo sebi reći ,,To su negativne misli. Mogu biti prijatne, ali ih ne želim.‚‚ Ako onda razmišljamo o nećemu drugom ili čitamo knjigu, te misli će nestati. Sve do desetog pokušaja, biće teško, ali jedanaesti put će biti lakše. Moramo oformiti dobre navike. Koliko je lako stvoriti loše navike, toliko je lako stvorit i dobre. Ne možemo znati šta je dobro ili loše, ali možemo razlikovati dobre od loših postupaka.

Zapanjujuća hrpa relativizacija u tako malo teksta.

Slažem se, Ostrov. Sve što mislimo o sebi je lažno. Možemo to promijeniti ako nas te misli unesrećuju, ako imamo osjećaj krivnje, ili žalimo za nečim i slično. Samo se treba potruditi i koncentrirati, odnosno fokusirati na ono drugo. A to znači stare koncepte otpuštati ( iako ih najvjerojatnije vučemo od djetinjstva) i nove prihvaćati.Iako za to treba vremena i volje i moramo znati što radimo, odnosno imati cilj.

Nastavljamo dalje:

Za svoje stanje uma ljudi često krive spoljne uticaje. Ne postoje spoljni uticaji, samo oni unutrašnji. Ako je neko pred nama negativan, to ne može da utiče na nas sve dok dolazi spolja. Moglo bi da utiče na nas samo u slučaju ako bismo dozvolili da uđe u nas. Kako još nečija negativnost može da utiče na nas? Mogla bi da utiče na nas samo ako bismo dozvolili da uđe u nas praveći je našom. Onda, ono što je bilo spoljašnje postaje unutrašnje jer smo mi to sami napravili pridavajući mu našu pažnju.
Ako se opustimo nećemo biti umorni, ali ako pokušamo da kontrolišemo našu pažnju, ubrzo ćemo se zamoriti. Ako ne pokušamo da forsiramo našu pažnju, ona neće lutati; umesto da izgubimo našu energiju, sakupićemo je. Opustiti se i sve će doći na svoje mesto. Opustićemo se kada zaboravimo na sebe. Možemo se odmoriti smejući se; odmah će se celo telo opustiti i odmoriti. Moramo naučiti kako da opustimo mišiće, naročito ramena pozadi. Moramo pokušati da osetimo našu kičmu, od lobanje pa do dna – osetiti je i imati kontrolu nad njom. Onda nećemo biti umorni. Znamo da naše telo ima ograničenja i umoriće se ako pređe te granice. Znamo da ako ne sedimo uspravno, da ćemo se zamoriti. Ako ne sedimo uspravno, naša je greška ako se umorimo. Bilo da naše telo komanduje nama ili da mi njemu komandujemo. Snagom volje možemo trenirati naše telo da čini više. Moramo ići malo po malo.
Čini nas umornim da ponovo udišemo vazduh koji izdišemo. Ako smo umorni ili depresivni to je zato što uzimamo nazad energiju koju izbacujemo. Lek za ovu vrstu umora jeste kretanje – mentalno kretanje, odnosno, treba da usmerimo našu pažnju daleko od nas samih, da prati određenu liniju i ako je moguće da se fizički kreće sa određenim ciljem.
Moramo sakupiti naša osećanja. Kada probamo da prikupimo naša osećanja, naša aura će rasti i biće jača. Kada to postignemo, negativna osećanja drugih ljudi ne može dopreti do nas. Mogu samo prodreti do spoljnih skuta naše aure. Ako često i jako sakupljamo naša osećanja, niko ne može dopreti do nas. Priča se da je Kaglistro, koncetrišući se na svoja osećanja, mogao nekog da baci čak u dvorište i to sve zbog njegove aure. Postoje čudne priče u ,,Delima apostolskima’’; kada bi neko učinio nešto protiv Apostola, odmah bi ga zadesila smrt. Možda ih je njihova sopstvena negativnost odbacila. Svaka energija koju odajemo, vraća se. Kada smo umorni, ne možemo je jasno odavati. Najmoćnija projekcija i strašna sila u svetu jeste strah. On tera muškarce da traže sreću, osnuju civilizaciju i započnu ratove. Strah stoji iza svih iracionalnosti i haotičnih osećanja koja vode ljudski rod, stari proroci su znali za moć straha; postoji u svim svetim knjigama. Da bismo ostavili strah iza sebe moramo ga razumeti. Kako bismo razumeli veliki posao, ne smemo osećati nikakav strah. To je majka mržnje.
Mala mržnja prerastaju u velike. To više ne smemo dozvoliti. Možemo ih nazvati nesporazumima ili nekim drugim imenom koje nam se sviđa. Iz njih proizilaze ratovi i sve grozne stvari. Moramo ih se otarasiti. Onda će nastupiti harmonija.
Iako je osoba trenutno negativna, verovatno će jednog dana to prerasti i shvatiti. Nije bitno šta vidimo u drugim ljudima, koje strašne stvari uočavamo u njima. Postoji samo jedan način da pomognemo ljudima koji mrze da im pokažemo pravu ljubav i poniznost. Ali delima, ne rečima. Verovatno će burno reagovati, ali na kraju ćete uspeti. Svako ima srce; ako dopremo do njega, oni će razumeti. Kada budu videli nečiju iskrenost, čuće šta taj neko želi da kaže. Ako budemo odavali iskrenost, istinoljubivost i poštenje, oni će to osetiti. Možda ih neće odmah prepoznati, ali hoće jednog dana. Ako smo pošteni, istiniti i iskreni prema sebi, bićemo isti i prema drugim ljudima i oni će nešto od toga osetiti, jednog dana će to prepoznati. Moramo dopreti do ljudi delima, a ne rečima. Svako ima svoju dobru stranu; ne postoji neko ko je skroz loš, kao što ne postoji neko ko je skroz dobar. Niko nije savršen ili ne bi ni bio ovde.

Ljudi ne shvataju ogromnu snagu negativnosti jer ne žele da zbog toga budu odgovorni. Ne smemo braniti negativne emocije. Ako naše probleme shvatimo ozbiljno, onda ih hranimo. Ako nećemo nepoželjnom, kao što je sujeta, kažemo: ’’Izvini me!’’, to će nas napustiti. Moramo pokušati da plutamo po površini naših problema, a ne da se davimo u njima. Bitno je da ostanemo izvan svih neprijatnosti. Ako osetimo svetlost i sreću i sami ćemo postati takvi.
Šta znači biti svoj? To podrazumeva biti pozitivan svoj. Ljudi kažu: ’’Rođen sam loše naravi; takav sam kakav sam.’’ To upravo znači da niste svoji. Biti znači pozitivan. Biti negativan znači ne biti. Negativnost, nula, manje količina po definiciji znači ne. Pozitivna sila po svojoj prirodi se ističe. Da bismo bili svoji moramo posvetiti pažnju, biti zainteresovani, dati sve što možemo u bilo kom trenutku. Onda smo svoji, onda smo bića. Prvo dolazi poštovanje, zatim ljubav, pa harmonija. Prvo moramo poštovati sami sebe. Dobročinstvo dolazi iz kuće; što znači iz nas samih. Neko ko kaže: ’’Ja sam glup, ja sam vulgaran, ja sam loš’’, taj bogohuli, jer je Bog u svima nama. Istina je da smo svi mi hramovi Svetog Duha. Kada shvatimo da smo uradili nešto glupi ili vulgarno ili pogrešno reći ćemo: ’’Ovo se nalazi u meni; isteraću to iz mene zato što mi to ne pripada; radi sopstvenog poštovanja, zat ošto moje pravo ja nije ovo, ja sve neću ovako ponašati.’’ Kada postupamo loše mi u stvari glumimo, ponašamo se na način koji nije u skladu sa onim što jesmo. Mi ne možemo da postupamo pravedno: samo možemo biti upravu i onda je naše ponašanje u skladu sa onim što jesmo. Ne treba da pokušavamo da radimo – treba samo da budemo. Da budemo naši, da volimo Boga, da budemo prijatelji sa našim susedima. Prijateljstvo znači da budemo u pripravnosti za potrebe naših bližnjih i da budemo spremni da im pomognemo. Kazati: ’’šta mogu da uradim za mog komšiju?’’ je misliti o nekome. Postojati, biti u pripravnosti, biti otvoren, voleti je sve što treba. Onda će osoba postupati pravilno, a da ne pokušava da bude u pravu. Da bi bio svoj znači slušati svoju savest. Savest je naš alarm.

Svi imaju tri vrste vremena – svoje sopstveno, prirodno i sunčevo. Naše satove moramo uskladiti sa sunčevim vremenom. Savest podrazumeva da naše vreme povežemo sa druga dva vremena – sa vremenom prirode, to jest, sveta u kojem živimo, mi i naši susedi; sa vremenom sunca, odnosno Boga. Vreme postoji sam na fizičkom nivou. Kada smo dostigli bivstvovanje više ne postoji ni prošlost, ni budućnost; postoji samo bivstvovanje. Kada postojimo, postojimo svaki minut. Onda smo pronašli slobodu, sreću i lepotu. A lepota je ljubav.
Tamo gde postoji ljubav, Bog je uz nas. Gde god da vidimo nešto lepo, Bog je tu. Bog je napravio sve što je lepo; čovek je taj koji pravi ono ružno. Prava ljubav se ne zaustavlja na nekoj osobi ili predmetu; ako je prava, ona će ići sve do Boga. Sve što je stvarno nikada neće nestati. Ako nestane, onda nije stvarno. Ono što nije istina, nestaće kao da nikada nije ni postojalo.

Moramo zaboraviti sebe. Kada pronađemo nešto lepo, moramo se izgubiti u lepom; to je ekstaza. Ekstaza je kontemplacija stvarnosti. To je pravo osećanje. Ekstaza je suprotno od maštanja. Ako ugledamo nešto lepo, iskusićemo nešto stvarno. Svedoci smo činjenice. Ako stvari preuzmemo u svoje ruke, činimo ih malim, gubimo ih. Ako gubimo sebe u stvarima većih od nas, gubimo naše malo ja i pronalazimo naše pravo ja.
Da bismo bili ono što jesmo naša volja mora biti hrabra. Mi stalno glumimo tako da više to i ne primećujemo ali zaboravljamo da drugi ljudi oko nas to vide. Jedini koje obmanjujemo smi mi sami. Ako ne glumimo, ne možemo biti svoji. Tako nam je lakše, jer ne moramo da se prisećamo uloge koju smo pre odigrali.
Svakog dana treba da se vraćamo sebi, da budemo svoji bez imitiranja. Svako u sebi mora da pronađe šta može da radi, čak iako je to isprva loše urađeno. Svi moraju da rade i to najbolje što mogu. Prvi zadatak: ima za cilj da spoznate sebe; drugi zadatak: znati da niko ne poznaje sebe, treći zadatak: upoznati sebe, biti svoj. Pronaći nešto što se ne menja, to znači pronaći sebe. Kako se pronaći? To je ono što vidite u drugim ljudima. Ono što nas šokira u drugim ljudima je ono što nosimo u sebi; ono što poštujemo kod drugih ljudi postoji u nama takođe. Ako u nekome prepoznamo kvalitet, to znači da ga i mi imamo.
Ako napravimo grešku, znaćemo da je to uradio i neko drugi. Ako osetimo da je neko negativan, to znači da pothranjujemo našu sopstvenu negativnost. Ako obeležimo neku stvar, nije ta stvar obeležena već mi sami. Ako negativno pričamo o nekoj osobi, mi ustvari pričamo o nama samima. Farbamo sebe bojama, kojima farbamo druge ljude. Kada ljudi govore nešto neprijatno o nama, to se ne odnosi stvarno na nas; to što oni pričaju odnosi se na njih, zato što u drugima oni vide svoj odraz. Ako ljudi govore neprijatne stvari o nama, možemo ih samo sažaljevati, sažaljevati ih jer su tako mali, čak iako nam naša svest govori da smo mi krivi jer oni pričaju o nečemu što smo uradili. Poistovećujemo se sa time što oni pričaju o nama, jer nam naša savest poručuje da smo mi to prouzrokovali. To je razlog zašto je ljudski strah imaginacija.
Jedan od razloga zašto treba da pronađemo sebe je da nas niko ne bi mogao povrediti. Niko ne zna ko smo mi. Drugi mogu da videti spoljnu stranu, ali ne i unutrašnju, naše pravo ja. Tvoja duša može učiniti moju jačom, moja duša može učiniti tvoju jačom. Dvadesetoro jakih ljudi može promeniti sve – čiste, dobre, jake individue. Ako be postojalo samo dvadesetoro ljudi koji razumeju i koji žive u harmoniji, uvek bi postojao mir, mir i harmonija.
Sve je tako jednostavno, u okviru našeg domena. Mi smo ti koji komplikujemo stvari. Zašto ne razumemo kako da budemo svoji, da budemo stvarni, da je to sve? Ali čak i ove reči ne razumemo. Da budemo svoji, to je posao. Posao počinje onda kada naučimo da odvojimo sebe od onoga što nismo, kada osetimo ukus našeg pravog ja. Zašto to radimo? Ne da bismo udovoljili sebi, već da imamo nešto stvarno i čisto da ponudimo bogu. Isus je rekao: ’’’Ostavite sve što imate i pratite me.’’ To ne znači da treba da ostavimo sve prilike u našim životima. To znači da ostavimo sve licemernosti koje u nama postoje i da budemo pravi mi. Samo pravo ja može Njega da prati.

Čitam ovo i stvarno čovjek se zapita o učenicima, ispada da bi ih trebalo ukinuti, jer izgleda da koliko god "učitelj" stvari ispričao, učenik ih može interpretirati tako da ne da više nema uopće veze s vezom, nego niti s "učiteljem". Pa je sasvim moguće da bi čovjek trebao biti sebi učitelj i učenik, a sve ostalo je samo na određeni način manipulacija.

Jer pitanje je koliko na ovakav način postojanja učenika i učitelja - učenik zaista razumije o čemu je učitelj govorio!

Alf

Znači nisam jedini koji ne nalazi nikakvog smisla u Kolinovom naklapanju?

Podsjetio me na Krishnamurtija - on priča a nitko ali nitko ne razumije.

Još samo reč dve

Što je prevedeno Kolinovih reči prevedeno, toliko od mene.

Ova tema može da ide u zaborav...

Tamo joj je, objektivno, i mjesto.