Ok, hvala. Znači ni vi neznate mogu li se kupiti knjige online i na našem jeziku. (Naravno prijedlog da idem tražiti izdavača u Beograd je nerealan.)

Teoretski, u određenoj fazi svog ezoteričkog razvoja, čovjek bi trebao da pređe iz domena Generalnog Zakona u domen Zakona Izuzetka, tako da bi se kojekakve nesreće onda trebale prestati događati ili bi se trebale izbjeći. Prema nekoj mojoj interpretaciji, to se dešava kod povezivanja s komponentom duše koja navodno ima sposobnost da brani fizičko tijelo od negativnih energija i entiteta a tu bi takođe trebalo da dođe i do „proširenja prozora“ gdje bi se trebale vidjeti neke bitne stvari (odnosno, opasnosti) bar u neposrednoj budućnosti (s obzirom da duša ima jedan širi "vremenski pregled"). Međutim, teorija je jedno a praksa drugo.

..

Prema priči koju sam ja čuo, Gurđijev je navodno htjeo u vožnji da ubere jabuku s drveta što je završilo nesrećom!?

Znači, znao je da se nešto ima dogoditi.

»Čovek je mašina« kojom vladaju spoljašnji uticaji. Sve se »dešava«. Niko ništa »ne čini«. Da bi se »činilo« potrebno je »biti«.
(…)
Vidite, svi ovi ljudi, pokazao je niz ulicu, su jednostavno mašine — ništa više. Mislim da razumem šta mislite, rekao sam. I često sam razmišljao kako ima veoma malo toga na ovom svetu što se može odupreti tom obliku mehanizacije i izabrati sopstveni put.

Baš tu činite najveću grešku, rekao je G. Vi mislite da postoji nešto što bira sopstveni put, nešto što se može odupreti mehanizaciji; vi mislite da postoji nešto što bira sopstveni put, nešto što se može odupreti mehanizaciji; vi mislite da sve nije podjednako mehanizovano.

- Pa naravno da nije!, rekao sam. Umetnost, poezija, misao, to su fenomeni sasvim drugačijeg reda.
Sasvim su istog reda, rekao je G. I njihove aktivnosti su mehaničke kao sve drugo. Ljudi su mašine, a od mašina se ne može očekivati nikakva druga radnja osim mehaničke.

- Vrlo dobro, rekao sam. Ali zar ne postoje ljudi koji nisu mašine?

Možda postoje, rekao je G., samo to nisu ljudi koje vidite. Vi ih ne poznajete. To je ono što želim da razumete.
(…)
Ljudi se toliko razlikuju jedni od drugih - rekao sam. Mislim da ih nije moguće sve staviti pod istu kapu. Postoje divljaci, mehanizovani ljudi, intelektualci, geniji.

Sasvim tačno, rekao je G. ljudi su veoma različiti, ali istinsku razliku među njima vi ne znate i ne možete videti. Razlika o kojoj vi govorite jednostavno ne postoji. To morate razumeti.

Svi ljudi koje vidite, svi ljudi koje poznajete, svi ljudi KOJE ĆETE MOŽDA UPOZNATI su mašine, samo mašine koje rade pomoću sile spoljašnjih uticaja. Rađaju se kao mašine I umiru kao mašine. Kako se u ovo uklapaju divljaci i intelektualci?

Čak i sad, u ovom trenutku, dok razgovaramo, nekoliko miliona mašina pokušavaju da unište jedna drugu. Koja je razlika među njima? Gde su intelektualci, a gde divljaci? Svi su oni isti...
(…)
Može li čovek prestati da bude mašina? - upitao sam.

A! To je pravo pitanje, rekao je G., Da ste takva pitanja postavljali češće, možda bismo negde i dospeli u našim razgovorima. Moguće je prestati biti mašina, ali za to je potrebno pre svega poznavati MAŠINU. Mašina, stvarna mašina, ne poznaje sebe i ne može poznavati sebe. Onog trenutka kad mašina spozna sebe, prestaje da bude mašina, barem prestaje da bude mašina tipa kakvog je bila ranije, i počinje da biva ODGOVORNA za svoje postupke.«
(…)
Čovek je mašina. Sva njegova dela, akcije, reči, misli, osećanja, ubedenja, mišljenja, i navike, rezultati su spoljašnjih uticaja, spoljašnjih utisaka. Čovek ne može iz sebe proizvesti nijednu misao niti akciju. Sve što on govori, radi, misli, oseća — sve se to dešava. Čovek ne može ništa otkriti, ništa izmisliti. Sve se to dešava.

Da bi učvrstio ovu činjenicu u sebi, da bi je razumeo, da bi bio uveren u njenu istinitost, znači oslobađanje od hiljadu iluzija o čoveku, o njegovoj kreativnosti, o tome kako on svesno organizuje sopstveni život itd. Ništa slično ne postoji. Sve se dešava — čuveni pokreti, ratovi, revolucije, promene vlada, sve se to dešava. I to se dešava na istovetan način kao što se sve dešava u životu jedinke.

Čovek se rađa, živi, umire, gradi kuće, čita knjige, ali ne onako kako on to želi, već kako se dešava. Sve se dešava. Čovek ne voli, ne mrzi, ne želi — sve se to dešava.

Niko vam neće poverovati ako mu kažete da on ništa ne čini. To je najuvredljivija i najneprijatnija stvar koju možete ljudima reći. Naročito je neprijatno i uvredljivo jer je istina, a niko ne želi da zna istinu.
(…)
'Čovekmašina', kod koga sve zavisi od spoljašnjih uticaja, kod koga se sve dešava, koji je u jednom trenutku jedno a u drugom nešto drugo, a u sledećem treće, nema nikakvu budućnost; on je sahranjen i to je to. PRAH SE VRAĆA PRAHU.
(…)
Zakon za čoveka je postojanje u krugu mehaničkih uticaja, stanje 'čovek-mašina'. Način razvoja skrivenih mogućnosti je način PROTIV PRIRODE, PROTIV BOGA.
(…)
Govorio sam našim ljudima o tim kamionima punim štaka i o mislima koje su me zaokupljale.
- Šta očekuješ?, rekao je G. Ljudi su mašine. Mašine moraju biti slepe i nesvesne, drugo nije moguće, i sva njihova dela moraju biti u skladu sa njihovom prirodom. SVE SE DEŠAVA. Niko ne čini ništa. 'Napredak' i 'civilizacija' u pravom smislu te reči se pojavljuju samo kao rezultat SVESNIH napora. Oni se ne pojavljuju kao rezultat nesvesnih mehaničkih radnji. A kakva svesna dela mogu imati mašine? Ako je jedna mašina nesvesna, onda su to hiljade, stotine hiljada ili milioni. A rezultat nesvesne radnje MILIONA MAŠINA je destrukcija ili istrebljenje.

Svo zlo baš i leži u tim nesvesnim očitovanjima. Vi još uvek ne možete razumeti i zamisliti sve rezultate ovog zla. Ali doći će vreme kada ćete razumeti.
(…)
Najveća uvreda za 'čoveka-mašinu' je reći mu da on ništa ne može činiti, ništa postići, da se nikada ne može kretati ka bilo kakvom cilju i da u svojoj težnji ka nekom cilju, on neminovno stvara neki drugi. To zapravo ne može biti drugačije.

'Čovek-mašina' je moć slučaja. Njegove aktivnosti mogu slučaj - no upasti u kanal stvoren kosmičkim ili mehaničkim silama, i mogu se slučajnošću kretati tim kanalom neko vreme, dajući iluziju da su neki ciljevi postignuti. Takve slučajnosti postignutih rezultata za ciljeve koje smo ranije postavili sebi, ili postizanje ciljeva u manjim stvarima KOJE NEMAJU POSLEDICA, stvaraju u mehaničkom čoveku ubeđenje da je sposoban za postizanje bilo kakvog cilja, 'da je sposoban da osvoji prirodu' što bi se reklo, sposoban da 'uredi ceo svoj život', i tako dalje.

Iako ustvari on nije sposoban da učini bilo šta slično, jer ne samo da nema kontrolu nad stvarima izvan sebe već nema kontrolu ni nad svojom unutrašnjošću. Ovo poslednje mora biti sasvim jasno i shvaćeno; istovremeno se mora razumeti to da kontrola nad stvarima počinje kontrolom nad našom unutrašnjošću, SA KONTROLOM NAD NAMA SAMIMA. Čovek koji ne može kontrolisati sebe ili sled stvari u samom sebi, ne može kontrolisati ništa.
(...)
On je mašina, sve mu se DEŠAVA. On ne može zaustaviti tok svojih misli, ne može kontrolisati svoju maštu, svoje emocije, svoju pažnju. On živi u subjektivnom svetu 'Ja volim', 'Ja ne volim', 'Dopada mi se', 'Ne dopada mi se', 'Ja želim', 'Ja ne želim', a to znači, ono što on misli da želi ili ono što misli da ne želi. On ne vidi stvarni svet.
Stvarni svet je skriven od njega zidom mašte. ON ŽIVI SPAVAJUĆI. On spava. Ono što se zove 'čista svest' je spavanje i to mnogo opasnije spavanje od onog noću u krevetu.
(...)

(Iz knjige U potrazi za čudesnim)

Bez patnje čovek ne može da raste; ali kada vi patite, vi mislite samo o sebi, vi osećate sažaljenje prema sebi, i ne želite da patite jer to čini da se osećate neugodno, čini da želite da pobegnete od stvari koje utiču na vas da se osećate loše. Kada čovek pati, on oseća samo samosažaljenje. Nije tako sa pravim čovekom. Pravi čovek takođe nekad oseća sreću, stvarnu sreću; ali kada on oseća stvarnu patnju, on ne pokušava da zaustavi ovu stvar u sebi. On to prihvata jer zna da je to ispravno za čoveka. Morate da patite da bi spoznali istinu o sebi; morate da naučite da patite sa voljom. Kada patnja dođe do čoveka on od nje mora napraviti Namernu Patnju, mora je osećati svim bićem; mora želeti sa takvom patnjom da će mu to pomoći da postane svestan.

Cini mi se da je G pominjao da je shvatio da samo patnja, koju proizvodi trenje izmedju svesnog i mehanickog dela coveka, moze dovesti do ispunjenja bilo kog zadatog cilja, pa i do razvoja svesnosti.


Nekako se namece da covek, ustvari, moze da se osvesti osvesti ali da se pri odrzavanju u tome konstantno bori sa mehanicnoscu tela. I da mu iz te borbe stalno pristize energija za odrzavanje svesti.
Ovo je samo moje neko licno razmisljanje sto ne znaci da je tacno.

Kako bi izveli takav napor potreban nam je otpor

Pretpostavljam da kad kazes otpor mislis na otpor prema svojim mehanickim ispoljavanjima..