Cini mi se da je G pominjao da je shvatio da samo patnja, koju proizvodi trenje izmedju svesnog i mehanickog dela coveka, moze dovesti do ispunjenja bilo kog zadatog cilja, pa i do razvoja svesnosti.
Citat:
Bez patnje čovek ne može da raste; ali kada vi patite, vi mislite samo o sebi, vi osećate sažaljenje prema sebi, i ne želite da patite jer to čini da se osećate neugodno, čini da želite da pobegnete od stvari koje utiču na vas da se osećate loše. Kada čovek pati, on oseća samo samosažaljenje. Nije tako sa pravim čovekom. Pravi čovek takođe nekad oseća sreću, stvarnu sreću; ali kada on oseća stvarnu patnju, on ne pokušava da zaustavi ovu stvar u sebi. On to prihvata jer zna da je to ispravno za čoveka. Morate da patite da bi spoznali istinu o sebi; morate da naučite da patite sa voljom. Kada patnja dođe do čoveka on od nje mora napraviti Namernu Patnju, mora je osećati svim bićem; mora želeti sa takvom patnjom da će mu to pomoći da postane svestan.
Nekako se namece da covek, ustvari, moze da se osvesti osvesti ali da se pri odrzavanju u tome konstantno bori sa mehanicnoscu tela. I da mu iz te borbe stalno pristize energija za odrzavanje svesti.
Ovo je samo moje neko licno razmisljanje sto ne znaci da je tacno.
Mislim da nije u pitanju samo patnja već svaka suprotnost. Poput hladno /toplo, zlo /dobro, sit/gladan,.....
Prijava
FAQ
Pretraživač
Problem je da kontekst situacije nikad nije ukupan u percepciji (kauzalan na neki neuhvatljiv način jest), nego je relativan i ako je sreće i nema pretjeranog friziranja samopromatranja, taj kontekst je kompletan i samodostatan na tom nivou (bez nekih velikih rupa) i tu je neka sreća, makar za godišnji odmor.
