Kad čovek čuje ovo, obično pomisli da on nikada ili skoro nikada ne laže sebe. To čine neki drugi, ali on nikako. Čitam već jedno vreme Oshoa i moram reći da njegov pristup zna da baš pogodi do srži. Čitao sam i Uspenskog i malo Gurdjijeva, za sada, ali nisu mi tako pucali u srž i nisam uspevao da shvatim dovoljno duboko.

Ovaj fenomen, laganja sebe je tako dobro zavijen od strane nađe ličnosti da je jako teško to prepoznati, priznati i posmatrati, a da ne kažem prevazići to. Ovo je samo jedan odlomak iz Oshove knjige Nebesko sjeme u kojoj Osho analizira Isusove stihove iz gnostičkog jevanđelja po Tomi. Besmisleno je reći da se nekome sviđa Osho ili Gurdjijev ili bilo ko, ili da nam se neko ne sviđa. Ko smo mi da to procenjujemo? Ja samo mogu reći da je Osho ostavio mnogo jači utisak nego Uspenski i Gurdjijev, jer je njegov pristup istoj temi drugačiji, ali isti. Drugačiji u tom smislu da bolje pogađa mene i bolje uspevam da pratim šta želi reći.

No da se vratim na odlomak.

Laganje sebe

Isus je upitao svoje učenike:
“Pogledajte me malo,
i recite mi kome sam nalik “.
Simon Petar mu reče:
“Ličiš na pravednog anđela”.
Matej mu odgovori:
“Nalik si mudrom čovjeku koji je ispunjen razumijevanjem”.
A Toma mu reče:
“Gospode, moje usne nisu u stanju
da kažu kome si sličan “.
Isus im tada odgovori:
“Ja nisam vaš učitelj
jer svi ste se napili iz pjenušavog izvora
kojeg sam davno odmjerio “.
Zatim se povuče sa Tomom,
i reče mu tri riječi na uho.
Kada se Toma vratio drugovima,
ovi ga upitaše:
“Što ti je Isus rekao?”
Toma im reče: “
Ako vam ponovim samo jednu jedinu riječ
koju mi je on rekao,
vi ćete me kamenovati,
a vatra će izbiti iz kamena i spržiti vas na mjestu“.

Toma im reče: “Ako vam ponovim samo jednu jedinu riječ koju mi je on rekao, vi ćete me kamenovati, a vatra će izbiti iz kamena i spržiti vas na mjestu”.
Taj je događaj zavijen velom tajne, jer Toma nikome nije saopćio Isusove riječi. Zbog toga, nitko ne može ni da nasluti koje su to tri riječi u pitanju. Ali, ipak im je dao izvjesne nagovještaje - jer kada niste spremni, samo su vam nagovještaji dostupni. Ako ste istinski tragalac, to će vam biti dovoljno da doprete do tajne, do suštine. Konačna tajna ne može da vam se otvoreno iznese, jer vi za tako nešto stvarno morate biti spremni. Što ste spremniji, to vam se više razotkriva. Toma im je dao samo nagovještaje - zbog toga, pokušajmo da na prvom mjestu shvatimo što im je rekao.

“Ako vam ponovim samo jednu jedinu riječ koju mi je on rekao, vi ćete me kamenovati, a vatra će izbiti iz kamena i spržiti vas na mjestu”.
Isus je Tomi rekao tri riječi, a Toma kaže Petru i Mateju da će ga ovi kamenovati čak i za jednu jedinu riječ. Što sve to znači?

Čovjek živi u lažima, jer istina je teška, obespokojavajuća, neudobna. Laganje je baš kao silaženje - možete da se spuštate pjevajući. Istina je kao uspinjanje: dišete sve teže, sve je neizvjesno, opasno po život. Laž je uvijek udobna i nekako osvježavajuća - možete da ih izmišljate koliko god hoćete. Sličnu stvar ne možete učiniti s istinom - istina ne može da se izmisli, i da vam pri tome još i odgovara. U tome je problem.

Možete da stvarate laži baš kao što krojač pravi odjela - po mjeri. Ali, istina je uvijek takva da ne odgovara vašim dimenzijama. Nije istina ta koja treba da se vama prilagodi - vi ćete morati da se prilagodite njoj. Istina ne može da se podešava i sjeće kao neki odjevni predmet: da bi vam istina “legla” vi sebe morate da isiječete, a to boli. Laži su tako lijepe - jer ne zahtijevaju promjenu: samo promijenite laž i sve je u redu.

Ona vas ni na što ne primorava: vi ste statični, ukopani ste u mjestu, a laž vam baš lijepo stoji.

Laž nikada nije protiv vas - ona je uvijek i oduvijek s vaše strane. A istina? Ona je ravnodušna: ako želite biti istiniti, morati ćete se promijeniti. Ona ne može da se “sašije”, izmisli ili otkrije - ona je tu, takva kakva jeste. Čovjek živi u svojim vlastitim lažima zbog toga što je u stanju da ili kroji i prekraja kako god želi.

Svaka zemlja ima svoje laži, i svaka rasa također. Isto tako, svoje privatne laži imaju i crkve, svaka religija, hramovi, džamije, gurudware. A laži se redovno lijepe za vas, one su tako prijatne i tople - štite vas od istine i svih mogućih nelagodnosti koje sa istinom dolaze u paketu. Zbog toga ćete vi odmah mašiti za kamen kada god netko počne govoriti istinu, jer ako je taj čovjek zaista istinoljubiv, on će dokazati svu izvještačenost vašeg života. Teško je prihvatiti istinu toliko ste godina i muka i napora uložili u laži. Sve što ste dobili iz svega toga su krhki snovi, ali vi nastavljate po starom. Kada se pojavi čovjek koji je otjelotvorenje istine, pred vama se otvaraju dvije mogućnosti: ići ćete odumrijeti pred istinom, ili ćete ščepati kamen, jer kamenovanje neće dozvoliti njegovim riječima da vam unište onu staru udobnost. Kada ga ubijete, možete da se vratite vašoj izvještačenoj svakodnevnici.

Psiholozi su zaključili da čovjek stvarno nije sposoban preživjeti bez laži. Što se devedeset i devet postotaka ljudi tiče, psiholozi su potpuno u pravu. Samo jedan jedini čovjek od, recimo, sto ljudi, može živjeti bez laži - on je izuzetak. I Frojd i Jung i Adler, tri najveća psihologa dvadesetog vijeka, i jedni od najboljih tragalaca za putovima ljudskog uma, svi se oni slažu u jednom: čovjek, takav kakav jeste, ne može živjeti bez laži - one su za njega psihička hrana, nešto što je potpuno neophodno. Bez hrane možete živjeti gotovo tri mjeseca, ali bez laži niste u stanju živjeti ni tri sekunde - laž liči na zrak, toliko je potrebna.
Pogledajte malo - u kojoj vrsti laži vi provodite svoje dane? Kada god netko podržava vaše laži i kada ih tako dobro našminka da one počnu podsjećati na istinu, vi mu se odmah klanjate do zemlje.

Bojite se smrti, i zbog toga vjerujete u besmrtnost duše. Za vas je to čista laž. Vi nemate pojma o tome što je to uopće duša - ne znate ni da li je uopće ima. U stvari, vi ne znate apsolutno ništa, ali, eto, vjerujete u besmrtnost duše. Kada god netko počne dokazivati kako duša postoji i kako je pritom besmrtna, vi ste spremni da mu se bacite pred noge. Odmah ga obožavate i širite glas: “Ovo je čovjek koji je spoznao suštinu!” A što je on u suštini učinio? Samo je podržao vašu laž! Vaša se laž malo udavila, i sada taj čovjek njoj daje umjetno disanje - oživljava je. Ostajete isti: ne znate ništa, čak vas nije briga da saznate, ali ponavljate jedno te isto kao papagaji: “Duša je besmrtna, duša je besmrtna, duša je besmrtna”.

Sve te laži pomažu vam da preživite. Kada ste naučili pjesmicu napamet, strah nestaje, jer smrti odjednom nema - duša je besmrtna.

Zbog svega toga, dogodila se jedna zaista čudesna stvar: ova zemlja, Indija, je najkukavičkija zemlja na svijetu. Da nije tako, kako bi bilo moguće da pet stotina milijuna ljudi porobi šačica Britanaca? Vjekovima je Indija bila rob britanske imperije - iako je Velika Britanija toliko mala da po prostranstvu ne bi mogla biti čak ni indijska provincija. Ali, tko god dođe - Moguli, Turci, Huni, Englezi - Indija je spremna da se ulizivački preda, i da sama stavi okove na svoje ruke. Odakle toliki kukavičluk? A Indija je prepuna sveznalica koji na sva usta govore: “Mi posjedujemo vrhovno znanje, i odavno znamo da je duša besmrtna”.
Ako ste stvarno to spoznali, kako je onda moguće da ste tolike kukavice? Ako je duša zaista
besmrtna, i ako ste vi to prepoznali kao činjenicu, onda se po hrabrosti nitko ne može sa vama mjeriti, jer vam onda smrt ne predstavlja nikakvu prijetnju. Čak i ako vas netko ubije, umre samo tijelo - i to je sve.

Samim tim, nikakvog straha nema. Ali, stvar nije u svemu tome: duša jeste besmrtna, ali svejedno, Indijci su najveće kukavice. U stvari, oni su kukavice, ali to skrivaju iza filozofije o besmrtnosti duše. Njihova “besmrtnost” nije njihovo znanje. Buddha je to spoznao, i Jadžnavalkja, ali to nije znanje koje može da se prenese kao neka poruka.

Samospoznaja je jednostavno stvar pojedinca. Nju ne posjeduje nijedna zemlja na svijetu; to ne može biti netko nasljeđe ili dio tradicije. Čovjek koji je spoznao sebe tjelesno umire, a kada on iščezne, i njegova spoznaja nestaje s njim. To se mora stalno iznova razotkrivati - od samospoznaje se ne može načiniti posjed.

Ova zemlja je kukavica koja posjeduje predivnu teoriju. Indijci se toliko boje smrti da je to jednostavno neshvatljivo. Oni nisu mogli osvojiti čak ni Mont Everest - to su uspeli prvo stranci, pa tek onda Indijci. Njih “kao” nije briga: “Kakvu glupost izvodite? I što ćete raditi tamo na vrhu? Zašto sebe izlagati opasnostima?”

Indijci se oduvijek pribojavaju svake moguće opasnosti, a ti isti ljudi zaista su ubjeđeni kako su spoznali jednu od osnovnih istina ovoga svijeta: duša je besmrtna. Ama ne! To je jedna zastrašujuća laž! Ne da to nije istina - jeste, ali za vas to ne da nije istina; to čak nije ni laž - to je obična glupost koju ponavljanjem utuvljujete sebi u mozak. Takvim i sličnim lažima vi sakrivate vlastiti kukavičluk.

Pa pogledajte malo - Indija je živ primjer. Nigdje nećete naći pohlepnije i bjednije ljude, nigdje u svijetu. A svi ti jadnici pjevaju u glas da je čitav svijet zaražen “materijalizmom”. Kakav fenomenalan trik jednog mizernog uma! - zaista zaslužuje divljenje. Eto, oni su bog zna kako duhovni, a svi ostali su “svjetovnjaci”, “neznalice”, materijalisti. Kada god sretnu nekog zapadnjaka, oni ga pogledaju skoro sa prezirom; kao da vas pogledom osuđuju zbog toga što ste materijalista - a većih materijalista nema od Indijaca. Indijac živi za novac, umire od radosti kada zgrće i skuplja. Za Indijca je neshvatljiva stvar biti darežljiv; on se za sve vezuje - zaboravio je da daje. No, i pored svega, čitav svijet je za njega “materijalan”.
“A mi smo duhovni” - to je užasna laž, izmišljena tko zna kada, ali kada se ponovi mali milijun puta, počinje da zvuči kao istina.

Svako izmišlja svoje privatne laži. Postoje i laži koje su javne, ali vi ste vrlo kreativni pa smišljate i laži potpuno osobne prirode. Sve to pomaže u velikoj mjeri: kukavica ste, ali se ponašate kao heroj, i potiskivanje kukavičluka vam obezbjeđuje život. Ako sebi priznate da ste kukavica - što je činjenica - biti ćete paralizirani.

Zbog toga, psiholozi tvrde, i to s punim pravom, da čovjek bez laži ne može živjeti - tako je čak i kukavicama dopušteno da se slobodno kreću. A ovo se dešava gotovo redovno: što god da jeste, pokušati ćete sakriti - prikazujući svijetu suprotnu stvar. Odigravati ćete svoju ulogu sa velikim žarom - kako bi svi povjerovali da ste ono za što se izdajete. Kukavica će glumiti iz sve snage da je čudo od čovjeka, avatar smjelosti i neustrašivosti. Ulaziti će u opasne situacije, čak i kada za to nema nikakve potrebe, i to samo da bi druge ubijedio u nešto u što ni sam ne vjeruje. Duboko u sebi, on se boji svog vlastitog kukavičluka, i zbog toga je jednostavno primoran da projektira suprotno.

Pohlepan čovjek će da se odrekne svijeta, skinuti će odjeću sa sebe i tako nag lutati po šumama, i to samo da bi uvjerio druge: “Ja nisam pohlepan - evo vidite, živim bez ičega, nemam ništa”, ali ništa od toga ne pomaže. To je čista laž, pošto odbacivanjem kuće, odjeće, žene i djece vi nećete odbaciti vlastitu pohlepu, jer pohlepa nije vanjska stvar. Ona nije dio kuće, ona se ne skriva u vašoj odjeći, jer - neka napokon postane jasno - pohlepa se nalazi u vama. Gdje god da pobjegnete, ne mijenja situaciju. Sada se pohlepa skriva odigravanjem: pomicanjem iz krajnosti pohlepe u krajnost odricanja.
Čovjek koji nije pohlepan neće na sva usta oglašavati da se odriče bilo čega, no također, neće pokušavati da odigravanjem zaluđuje druge.

Čovjek bez straha neće imati potrebu da dokazuje svoju neustrašivost, jer ni njemu, isto tako, nije potrebno da odigrava suprotnu stvar. Ama baš svaki čovjek koji je došao do samospoznaje neće ići u ovu ili onu krajnost. Biće uravnotežen, njegov će život biti utjelovljenje sklada.

Što mislite, što će Buddha učiniti kada mu se zmija nađe na putu? On će jednostavno odskočiti u stranu. Kako da ga zovemo? - kukavicom? On je osjetljiv čovjek, onaj koji shvaća u čemu je stvar. Vi biste voljeli da on ostane na svom putu, bez obzira na činjenicu što mu je zmija u neposrednoj blizini - čak i ako je otvorena mogućnost da ga ujede, on bi morao da nastavi svojim putem. Vi biste takvo djelo nazvali arhetipom smjelosti, ali čovjek koji to uradi nije hrabar nego abnormalan. Osoba koja dopušta gmizavcima da ga ujedaju sigurno dokazuje samoj sebi kako je hrabra i neustrašiva. To je, naravno, način da se sakrije kukavičluk.

No ako vidite Buddhu kako se skokom spašava od zmije, vi ćete pomisliti: “Kakvog ja čovjeka pratim?
Pa on se boji!” Buddha nije kukavica, jer kada je opasnost takva da se može izbjeći, onda je glupo izlagati joj se bez prijeke potrebe. Riječ je o najprostijoj inteligenciji. Isto bi bilo kao kada bi vas neki čovjek u automobilu upozoravao sirenom da se sklonite, a vi stojite u mjestu, baš na sredini puta i mislite da je vaša smjelost jednostavno nezemaljska. Vi ste obična budala! Tim glupim stavom nekoga uvjeravate u svoju hrabrost. Koga ubjeđujete? Sebe, isključivo sebe. Sigurno da vam ne pada na pamet da dokažete vlastitu hrabrost vozaču koji vas moli da se sklonite s puta.

Čovjek razumijevanja ne zalijeće se u krajnosti, i to samo zbog toga što se kreće s razumijevanjem. Kakva god da je situacija, on odgovara svjesnošću. No, vi ste ili kukavica ili neustrašiv čovjek. Vi ste ili jedno ili drugo, a ono suprotno skrivate u sebi: čak se i plašljivac ponekad ponaša kao heroj, a pod spletom određenih okolnosti neustrašiv čovjek drhturi od straha.

Pogledajte malo taj problem: čak se i najhrabriji čovjek ponaša kao kukavica kada stigne kući - čak i jedan Napoleon ponaša se kao strašljivac u prisustvu Žozefine. Kako se to dešava - da jedan heroj, svjetski borac, pred svojom jadnom ženom nije ništa drugo do sinja kukavica? Što se tada zbiva? I nemojte misliti da je riječ o “tamo nekim' ljudima - svaki muž je pod papučom! Ovo može da vam zvuči kao pretjerivanje, ali nije - muževi su pod papučom zato što je tako normalno: tokom dana moraju biti hrabri, da se bore, pa im, kada dođu kući, ne preostaje ništa do da se odmore od svake neustrašivosti.

Ako se kod kuće ne opusti, gdje bi onda mogao potražiti opuštanje'“ Zbog toga, kada god se vrati kući poslije burnog dana, čovjek odlaže na stranu sve svoje zaštitne zidove.

Bio je hrabar na tržnici, borio se bez prestanka - takmičenja, neprijatelji, opasnost... U svijetu ne prestaje rat; zato nije čudo što je muž tokom cijelog dana prisiljen da se sukobljava. Kada se vrati kući, potpuno je umoran i zasićen od svake borbe. I hrabrost mu je dosadila - nitko nije u stanju biti neustrašiv dvadeset i četiri sata dnevno. Zapamtite to: nitko ne može biti stalno hrabar. Sve što je moguće je da se bude budan i svjestan dvadeset i četiri sata dnevno. Osim u tom slučaju, vi ste primorani ići iz krajnosti u krajnost.

Stigli ste kući, umorni ste, sanjate o odmoru. Borba vam više ne izgleda privlačna - ionako ste se sukobljavali čitavog dana. A što vam je supruga radila za to vrijeme? Ni sa kim se nije sporječkala, nije vodila rovovski rat - u kući je, zaštićena, maltene opuštena. U neku ruku, nije imala hrabrosti ni pred kim pokazati vlastitu predstavu o sebi kao neustrašivoj ženi. Dakle, njoj jednostavno dosadi biti kukavica, neka bijeda s keceljom. I zato, kada stignete s posla, ona je spremna da vas zaskoči i da se prepire.

Jednom se dogodilo da je postojao neki ukrotitelj lavova koji se užasno plašio vlastite žene. Kada god bi zakasnio kući, bio je u velikoj nevolji. Jednom prilikom napio se sa prijateljima i potpuno zaboravio na sve, no negdje pred jutro, sjetio se svoje opake supruge i odmah se istrijeznio. Da se vrati? Ne, bilo je zaista prekasno. Zbog toga je odlučio da se barem negdje sakrije. Pošto su bili u malom mjestu, i pošto bi ga žena pronašla u hotelu, čovjek se sakrio u kavez sa divljim zvijerima. Suradivao je sa zoološkim vrtom, te je stalno nosio ključeve od kaveza sa sobom. Otključao je vrata: šest zastrašujuće velikih lavova režalo je i pokazivalo moćne čeljusti. Međutim, čovjek se uopće nije obazirao čak je lavlji trbuh upotrijebio kao jastuk.

Za to vrijeme, njegova je žena pretraživala grad. Kada je Sunce već svanulo, sjetila se da joj je muž možda otišao u zoološki vrt. I zaista: vidjela ga je u kavezu. Čovjek je spavao na lavljem trbuhu, kao netko blaženo djetence. Žena ga je kroz rešetke podbola kišobranom, sve vrijeme uzvikujući: “Kukavice jedna!
Izađi malo iz tog kaveza da ti pokažem tvog boga!”

Tako se mora desiti: ako izaberete jednu krajnost, onda će vas ona druga uporno pratiti. Negdje ste heroj, negdje kukavica. Zbog toga ja i kažem da je zaista normalno što su muževi strašljivci u vlastitoj kući.

Samo u jednom slučaju muž ne potpada pod papuču: ako mu je žena zaposlena, a on po cijeli dan sređuje kuću. Tada su uloge promijenjene i kukavičko ponašanje se ne ispoljava u kući.

Svaka krajnost skriva svoju suprotnost u sebi, i vi ono skriveno morate pokazati negdje. Ako povremeno ne pokazujete ono što osporavate, onda će ta ista stvar početi da vas opterećuje, i biće gotovo nemoguće živjeti s njom. Samo inteligencija, budnost, ono što Budisti zovu prajnyan-stanjem, meditativnom sviješću, donosi vam uravnoteženost. To stanje budnosti podsjeća na odmor neke mačke: opuštena je, nema zategnutosti, ali je apsolutno budna. Dovoljno je najsitniji upozoravajući zvuk, i mačka je na nogama, sasvim svjesna i svježa. Čovjek koji je uvijek u zlatnoj sredini je budan, čak i kada spava. Nema opuštanja, jer mu je ono nepotrebno - nikada nije bio napet: niti je bio kukavica niti je izigravao velikog heroja. On je shvatio obje krajnosti, a razumijevanje ga je izdiglo iznad njih.

Čovjek živi u lažima, a tako mora biti, jer on pokušava ne prihvatiti cjelinu vlastitog bića - samo je nebitnom djeliću dozvoljeno da se izražava. Ali, što da se onda radi sa onim drugim djelom? Čovjek je prisiljen izmišljati svakojake laži kako bi sakrio ono što ne voli u sebi.
Toma im reče: “Ako vam ponovim samo jednu jedinu riječ koju mi je on rekao, vi ćete me
kamenovati...”

Istinu su uvijek dočekivali na takav način. Uopće nije lako izložiti istinu: tko god da je sasluša, postati će vam neprijatelj, a svaki je neprijatelj spreman da kamenuje. Svi ti ljudi nisu protiv vas - oni samo žele da zaštite svoje male laži: “Ako vam ponovim samo jednu jedinu riječ... vi ćete me kamenovati...” I na kraju Toma kaže najljepšu stvar: “... a vatra će izbiti iz kamena i spržiti vas na mjestu”.
“Vi ćete baciti kamen na istinu - ali iz njega će izbiti velika vatra koja će vas trenutno pretvoriti u pepeo”.

Vi ne možete da razapnete istinu, ali možete Isusa. No, ja kažem da Isusa uopće nisu razapeli Židovi - Židovi su sami sebe razapeli. Vatra začeta u tom periodu tinja i dan danas. Oni pokušavaju da je sakriju, ali stvar je jednostavno nemoguća. Bacajte vi vaše stjenje koliko god želite, ali istinu nećete povrijediti.

Ako bacate kamenje na istinu, na kraju ćete VI biti kamenovani. Opekotine će biti vaše, jer iz onog što bacate na druge izbiti će vatra. Čitava povijest Židova je: oni gore već dvadeset vjekova. Ja ne kažem da su bili u pravu oni koji su ih mučili. Ne! Ja ne podržavam ni Hitlera ni druge ludake koji su mućili Židove, ali Židovi nose svoju ranu i sami stvaraju svoje Hitlere. Biće jako jako teško da se to shvati do kraja.

Čovjek koji se osjeća krivim zbog bilo čega uvijek će tražiti nekog da ga kazni. Teško mu je živjeti ako ga nitko ne zarezuje. Jeste li posmatrali djecu? Ako nešto pogriješe i ako roditelji ne odgovore, ona kažnjavaju sebe. Udariti će se po licu ili uraditi neku sličnu stvar - to će ih primiriti i opustiti. Nakon što su počinila neku glupost, djeca samo gledaju tko bi mogao da ih kazni. Ako uh netko može udariti - makar i tek pro forme - završeno! Račun je podmiren. Ali, ako nitko ne sazna, nešto je nepotpuno - djeca osjećaju kako nešto nije u redu. Dijete će da udari sebe i na taj način će se smiriti.

To je ono što se dešava sa svim asketima ovoga svijeta: čini im se da su nešto sagriješili - da li je to istina, uopće nije važno. Jednostavno, oni su ubjeđeni da negdje nešto ne valja, i zbog toga kažnjavaju sebe. Vi mislite kako oni izvode zastrašujuće značajna dijela, da su veliki sveci, askete, a oni su obična djeca koja su skrivila tko zna što. Ti velikomučenici gladuju, busaju se u grudi i posipaju pepelom po glavi, no u suštini se ne razlikuju od iskompleksirane djece, potpuno nezrelih bića, koja kažnjavaju sebe zbog grijehova koje možda i nisu počinila. Ti ljudi kao da poručuju Bogu: “Evo vidi - mi se sami kažnjavamo, nema potrebe da nas sada i ti udaraš!” Istu stvar Židovi rade već dva milenija. Oni pokazuju svu složenost djelovanja ljudskog uma.

Židovi su u neprestanoj potrazi za nekim novim Adolfom Hitlerom - tek kada ga nađu, osjećaju se dobro. Kada ih nitko ne primjećuje, krivica ih guši. Tako mora biti kada bacate kamenje na istinu, i čak ni poslije dvadeset vjekova Židovi nisu u stanju da priznaju vlastitu grešku. Ne! Isusa još uvijek ne prihvaćaju i ponašaju se kao da ovaj nikada nije postojao. Isus još uvijek nije dio njihovog života. A ja vam kažem: dok god ne priznaju, povijest će im biti prepuna nevolja i patnji. Patnju ne stvaraju drugi - Židovi jednostavno tragaju za onima koji će im stvoriti “probleme. Oni osjećaju krivicu, i netko ih mora izudarati.
Možete li da zamisliti veću krivicu od razapinjanja Isusa, Krišne ili Buddhe? Jedan Isus, koji je po svakom osnovu zaslužio da se slijedi i živi... a vi ste učinili dijametralno suprotnu stvar. Isus, koji je mogao postati suština vašeg vlastitog bića, postao je žrtva vaše gluposti! Imali ste priliku da stvorite vlastiti život - umjesto toga, vi ste uništili tuđi život! Ta će rana slijediti Židove u stopu, teško je osloboditi se toga. Neće moći zaboraviti na svoj bol sve dok ne priznaju onoga koji je mogao da ih oslobodi svih mogućih nedaća.

Hindusi su mnogo bolji. Zbog toga manje osjećaju krivicu: oni nikada nisu ubili Buddhu, a on je bio daleko opasniji, jer je pokušavao iščupati Hinduizam iz indijskog tla. Isus je barem govorio: “Nisam došao da prekinem, nego da ispunim tradiciju”. Buddha nikada nije rekao sličnu stvar. Naprotiv. Otvoreno je pričao:
“Moj zadatak je da uništim Hinduizam, a Vede i ostali sveti spisi potpuno su bezvrijedni”. No, i pored toga, Hindusima nije ni palo na pamet da ga razapnu - zbog toga ih ne proganja nikakva iracionalna krivica. I ne samo da ga nisu ubili - pošto su vrlo domišljati, oni su ga proglasili za avatara, bogočovjeka, mudraca. Čak su ga ubacili u tradiciju - bez problema. Hindusi kažu za Buddhu: “On je naš deseti avatar”. Stvorili su raznorazne priče u vezi njega - zbog toga vam i kažem da su Hindusi strašno lukavi ljudi.

Nijedna rasa nije tako bistra; tako i mora biti, zbog toga što su Hindusi najstariji, i iskustva su imali “ne zna im se broj”, a ono ih je naučilo: ako razapneš Buddhu, nećeš biti slobodan, i zato nemoj da se hvataš za križ - jednostavno, zanemari ga. No, čak i ako ne obraćaš pažnju, nešto u tebi stalno će se osvrtati. Kada nam je čovjek već tu pred očima, bolje je da ga prihvatimo - a prihvatiti ćemo ga na jedan odbijajući način!” To se zove razboritost.

I tako su Hindusi napravili pričicu: Bog je stvorio raj i pakao, ali milijunima godina pakao je zvrjao prazan, jer nitko nije griješio. Svi su bili religiozni i dobrodušni, pa su poslije smrti odmah stizali na rajske livade. Tada je đavo, sav ljut, došao do Boga: “Znaš što, to nije pravedno. Ako nitko ne griješi, zašto si onda uopće stvarao pakao? Mjesto je krajnje beskorisno - nitko ne dolazi, a ja sam se već stvarno zasitio čekanja.
Učini nešto ili zatvori radnju u podzemlju”.

Tada je Bog razmislio, i nakon pauze odgovorio: “Ovako: ja ću vama poslati jednog čovjeka, Gautama Buddha mu je ime. On će zbuniti ljude, a kada im je pometnja u glavi, oni obično griješe. Jeli u redu? - tako bunovni početi će da ti pristižu u velikom broju”.

Od toga dana, pakao je postao vrlo prometno i posjećeno mjesto. No, Hindusi su ipak prihvatili Buddhu kao avatara, koga je Bog osobno poslao na Zemlju. I pored toga, na jedan vrlo istančan način potpuno su ga osporili. Zbog toga nikada nisu bili opterećeni krivicom.

Ali židovska krivica i dalje traje, a oni još uvijek ne primaju Isusa. Oni moraju da ga povrate... on je bio Židov: rodio se kao Židov, živio je po njihovim običajima - Isus nikada nije bio Kršćanin. Zbog toga bi Židovima bila jednostavna stvar da ga prihvate, a u poredenju s njim, ostali Židovi djeluju krajnje beznačajno.

Bilo je velikih Židova oduvijek, ima ih i u ovom vijeku; u stvari, može se slobodno reći da su najveći ljudi ovoga vijeka upravo Židovi - oni su vrlo potencijalan narod: Frojd je Židov, i Marks, i Ajnštajn. Njih trojica su udarili pečat dvadesetom vijeku, ali nijedan od njih ne može da se usporedi s Isusom. Drugim riječima, sami Židovi su odbili najvećeg među sobom! Sve dok ga ne priznaju i ne povrate, neće im biti lako, i rane će i dalje da ih peku. Tek nakon što ga priznaju kao svog, postati će zdravi i cijeli, te više neće biti stvarne potrebe da se pronalazi novi Adolf Hitler.

Jer, oni zaista stvaraju svoje.., i kada vam to kažem, i vi također morate zapamtiti: kada god se osjećate krivim, vi tražite i nalazite svoje dželate. Da... kada griješite, vi jednostavno žudite za protumjerom, jer kazna vas na neki način oslobađa nevidljivog tereta.. Poslije izdržane kazne možete se opustiti i smiriti: ne osjećajte krivicu; inače, stvoriti ćete privatnog Hitlera.

Uživajte život u potpunosti - samo tada i samo tako mimoići ćete osjećaj krivice. Prihvatite život onakvim kakav on i jeste, budite zahvalni - to je ono što od vas stvara duhovnog čovjeka. Jer, kada priznate cjelinu, vi se sami ucjelovljujete. Tada, sve podjele nestaju i duboka se tišina rađa u vama... ispunjeni ste nepoznatim. Kada ste ucjelovljeni, nepoznato kuca na vaša vrata.



Ima li zainteresovanih za diskusiju i analizu?

 

Nema se što reći na taj tekst,niti praviti analizu,već ga treba primjeniti.



Ovo me podsjetilo na moje izlagnje na temu predatorovog uma

Tako da mislim da znam što želi reći.
Navigator reče

Osho kaže da ljudi lažu sebe i dodaje da mrze istinu, da je ne žele čuti, da je ona teška poput penjanja uzbrdo.
S ovim prvim se slažem - svi mi neprekidno lažemo sami sebe u nečemu.
Ali s onim drugim se ne mogu složiti...
Moje je iskustvo da ISTINA OSLOBAĐA. Naravno, kada se do nje dođe. Ono što bih usporedila s teškim penjanjem je proces dolaženja do istine. Npr čovjek koji živi u krajnosti i neprekidno ima nesvjesnu potrebu da dokazuje svoju hrabrost jer se u duši osjeća kao kukavica - ja tog čovjeka ne vidim kao sretnog. Njegova ga laž nije usrećila; jedno nesvjesno uvjerenje goni ga na određenu skoro kompulzivnu radnju. Ovo ja zovem ropstvo - a ropstvo nije udobno..
Naprotiv, nađi načina da objasniš tom čovjeku o čemu se radi i on će se osloboditi.
U početku će protestirati, jer nije ugodno priznati da radiš stvari nesvjestan sebe i da se ponašaš kao automat, ali jer ti i samome takvo ponašanje negdje smeta i opterećuje te, razmislit ćeš o objašnjenju kojeg si dobio. Ako imaš imalo želje za udobnijim i sretnijim životom (a ja vjerujem da to svatko ima - možda se varam.. ) prihvatit ćeš ovo objašnjenje i prestat ćeš to raditi. Nakon toga osjećat ćeš se poletnije i lakše.
Istina te oslobodila.

Ajme, teme!
Bravo!

Problem sa laganjem je da ga se ne možemo rešiti jednostavno odlukom da više ne lažemo. Izvor laganja sebe – jer to je ono laganje koje se pika i iz koga sve ostalo proizilazi - nije samo u pokušaju da se od sebe sakriju neprijatne činjenice i obezbedi udobnost.

Mi – potpuno svesno pišem MI, misleći na ljudski rod – ne možemo jednostavno prestati da lažemo. Ono je deo naše mehaničke prirode.
Kao što ne možemo prestati ni sa izražavanjem negativnih osećanja (a tu ne pomažu smajliji ), sa pridavanjem značaja, niti sa energetsko-usisavajućim pričanjem. Probajte – onako pošteno.

Da bi se to uočilo, potrebno je makar malčice pamtiti sebe – jer naše sadašnje „Ja“ ne pamti da je ono od malopre lagalo, a ono koje laže to neće ni videti.

Kada čovek samoposmatranjem shvati da ne može prestati da laže samom odlukom da to čini, tek onda može početi da sakuplja trunčice ne-laganja.

To je isto kao što tek kada shvati da nije budan i da nije svestan može početi da sakuplja trenutke samosvesti, ako otkrije šta ona znači.

I tek kada shvati da nije u stanju ništa da čini (a čini mi se da je to čoveku najteže) može početi da sakuplja trunčice činjenja. Zavarava nas mehaničnost naših navika i aktivnosti koje se odvijaju usled inercije i programiranja, te mislimo da itekako činimo.

To je smisao „cepanja drva“ ili pronalaženja praktičnog fokusa potrage. „Čovek mora pronači ezoterijski zadatak koji će preneti u svet, mora sebe učiniti korisnim u tom radu i aktivno učestovati u njemu.“ Mora shvatiti da će to na početku biti mrvice.
I to je značenje parabole da ćete ih poznati po njihovim plodovima: vidljivim rezultatima njihove potrage.

Guza nam je na primer zalepljena za tuđi kontroni sistem i ne možemo da je pomerimo ni za centimetar – što bi rekao Ajk, i to je istina.
Razlog za to je manje u samom kontrolnom sistemu, više u tome što mi zaista nismo u stanju da činimo.
Nalazimo različita objašnjenja za to: sviđa nam se u stvari baš tu, u stvari i ne želimo da se pomerimo, stvar je naprosto deplasirana, samo što se nismo pomerili...

Ovde je čak manje opasno nalaženje izgovora - samoobmanjivanje - više činjenica da sebi pripisujemo svojstva koja nemamo. Ne znamo da ih nemamo: svest i delovanje. Ne znamo ni šta oni predstavljaju.

I to je laganje.

Ha, ha .. to mu dodje kao ono cuveno: Ne pijem, ne pusim , ne jurim zenske - jedino mi je mana sto lazem

Sta je to samo jedna mana na ovolikog coveka?

He, he, kakva tema!

A da postavimo pitanje: Šta je to ISTINA?

Skoro sam, posle jako puno godina, ponovo gledala Kurosavin film RAŠOMON.
I da li smo u stanju da odvojimo istinu od laži? Svako ima neku svoju istinu, tačnije svoju verziju istine, samo je pitanje referentnog sistema posmatranja.

Npr:
Ja sam godinama lagala SEBE, pa iz toga mogu zaključiti da sam krajnje nenamerno lagala i druge, sasvim ubeđena da govorim istinu. I skrivala sam nezadovoljstvo ispod šarenog omotača moje razigrane i vesele ličnosti. Posmatrala sam sebe u tom trenutku kako mi je odgovaralo, i sa nivoa na kome sam stajala.

Lagala sam sebe da volim svoju majku, dok nisam otkrila da je to ljubav iz osećanja krivice, ljubav kao znak dokazivanja sopstvenih vrednosti, jer sam se osećala bezvrednom. To osećanje je bilo pomešano: vredan - bezvredan...Pa gde je tu istina? OOO, mnogo mi je trebalo da se osvedočim u sopstvenu vrednost, a da nemam više potrebu za dokazivanjem. Istina lagala sam da se nisam dokazivala, da sam radila za sebe i svoje zadovoljstvo, ali istina kad tad ispliva.....ako radiš na sebi, naravno.

Lagala sam sebe da imam par jako prisnih i privrženih prijatelja. A kako sam počela da jačam i osećam se slobodnijom i nezavisnijom, ti prijatelji su počeli da mi okreću leđa, činilo mi se iz čista mira. A onda sam shvatila da sam im bila potrebna kako bi kroz mene oni dokazivali sopstvenu superiornost, igrajući opet nesvesno ulogu savetodavca, koji su jaki i stameni sve dok imaju slabog prijatelja koji se stalno guši u nekim problemima. Opet još jedna moja laž: Poveravala sam im se krajnje iskreno, jer sam nesvesno tražila malo prihvatanja i od njih, ne uviđajući da je to prijateljstvo bila jednosmerna ulica. Doduše, svako je tu imao neku ulogu. Naučila sam da ih prihvatam baš takve, ali sam svoje ponašanje promenila, istina pomalo lukavo, da se ne primeti. Možda će i oni jednog dana uvideti istinu, treba im dati vremena.

Lagala sam sebe da sam jaka, da sve mogu sama da ponesem, da mi nije potrebna pomoć, dok nisam pukla i suočila se sa svojim slabostima. Tek tada sam shvatila jačinu. I to je onaj odnos jedinstva suprotnosti - što te ne ubije, to te ojača. ..... I ima tih laži još....mnoooogo......

Lažemo sebe i kad uporno potenciramo neke stvari. Kada neko uporno insistira na iskrenosti, poverenju, istini, verujte iza toga se skiva baš suprotnost tome, najčešće velika gomila laži. Koliko sam se puta osvedoćila. I naravno, sve su to naši programirani mehanizmi ponašanja, često nama nevidljivi, da kada nam neko na njih ukaže, onda skačemo uzbuđeno i grčevito branimo sopstvenu iluziju koja nam služi za preživlajvanje. Klasični odbrambeni mehanizmi.

A pored tih nesvesnih laži koji su ovde tema, postoje i laži koje su neophodne. Da li ćete nekom tresnuti istinu u lice, a znate da ovaj nije spreman da je čuje, zapadajući tako u iskušenje da ga jako povredite? Ili da time možete sebe ugroziti? Veoma često se moramo izmigoljiti iz neke situacije, baš lažima, da bi izbegli negativne uticaje na same sebe. To su takozvane "bele" laži. I često su veoma korisne. Jer, ne možemo živeti sami, moramo voditi računa i o drugima sa kojima delimo život.

I danas danji sebe lažem, samoobmanjujem, da bi mi bilo lakše. Čak sam često i svesna toga. A, da bi uhvatili te sopstvene laži, moramo težiti istini i taražiti je ceo život. Oslobađati se sopstvenih mehanizama, programa, ustaljenog načina ponašanja, koliko je u našim moćima, u zavisnosti od naših ličnih potencijala. Moramo se stalno menjati - ići napred, a ne tapkati u mestu. tako smo samo bliži istini, a pitanje je da li ćemo je do kraja rasvetliti.

Možda je i ovo način otkrivanja sopstvenih laži pred drugima. Šta vi o tome mislite?

Tako me je protreslo, ovo što si napisala SUZY, da sam sve to morao da odbijem iz uma. Nije mi vrijeme za laži, sad. Još koji put ću pročitati ovaj tvoj tekst a jednom kad uzmognem, hoću da napišem što osjećam i dokle sam došao sa otkrivanjem laganja samog sebe. Zaboravljamo laž čim slažemo sebe. Ostale laži izgovorene ili ne u odnosu na okolinu ostanu memorisane , npr. laganje bližnjih, i ne daju se tako lako zaoraviti. Barem ne one koje služe da se odbranimo u nekom trenutku života. A laganje samog sebe zarad održavanja predstave o sebi je hevi vejt kategorija izgleda i postalo je automatizam, odbrambeni mehanizam kao što pimjećuješ. Toliko...Možda jeste, možda nije, ...ali meni je vrlo vrijedno to što si napisala...

Arja baš hevi vejt..

Pozdrav

Jedno je sigurno. Niko je od nas jos uvek ne zna, zato i toliko pricamo. ISTINA se ne moze prepricati niti reci. Bar tako kaze Osho.

Sve ostalo mi samo lazemo sebe da "znamo". Znamo mi moj ....., da izvinemo svi.
Najbolji nacin da pratis i prepoznas svaki put jednu laz je kada hoces da prestanes da pusis, recimo. Ili nesto tome slicno. Kako se samo pojavljuju opravdanja da zapalis jos jednu. Cak i ona koja se pretstavljaju kao metafizicka, vidi kurca. Isto se lako moze prepoznati kad kazes "da, ali". E tu pocinju opasne lazi. To su samo neka, a moram priznati da sam tek poceo da ih pratim i trazim.

Mozda nije lose da i zapisemo ovde neke svoje, cisto zbog onih koji kasnije budu citali, da znamo gde da pocnamo da trazimo svoje lazi. Lakse cemo ih prepoznati. Najcesce ono sto kritikujemo kod drugih su nase najvece mane, pa tako lazemo sebe da su drugi mnogo gori od nas. Sve ono sto u drugima vidimo kao neki ideal ili vrlinu je ono sto nama nedostaje. Kao cenimo ga sto je kao mi, a mi ustvari i nismo takvi.

Kakvi smo samo lazovi, jebo te!!!!

da

I ja sam se prilichno vodila ranije ovim sto si napisala kao opravdanje za bijele lazi ali ne mislim vise da je tako i znam i za sebe lichno da cu se morati suochiti sasvim sa tim ako hocu da prestanem potpuno lagati i sebe.
To sto mi mislimo da cemo povrijediti nekoga time sto cemo mu reci istinu je u stvari nas doprinos da drzimo drugog chovjeka u iluziji da nesto jeste sto nije a samim i sebe.
U stvari tu je u biti nas sebichni interes da zastitimo sebe a ne te druge koje ne zelimo "povrijediti".
Lazi su lazi bile bijele, sarene ...to se recimo najvishe radi sa djecom da im predstavili stvari ljepsim nego sto jesu i opravdali postojanje Djeda Mraza, mislim simbolicno.
To se i pocinje uciti u djetinjstvu da je u redu slagati da ne bi imao konsekvence a poslije uzme maha i nikad kraja. Onda i na tom unutarnjem planu se opravdavamo po istom principu , nalazimo opravdanja za neke blokade da ne bi otvorili neka vrata i suochili se sa onim sto cemo unutra naci.
Meni su lichno sve te igre, sheme razne, i samobmanjivanje sebe postale toliko zamarajuce da ih je mnogo lakse izreci tj zivot je mnogo jednostavniji kad si ono sto jesi, i nema potrebe se ni shititi od nechega , jer se nema sto ni izgubiti sem gomile glumaca , laznih filmova i predstava o sebi a kad se pocnes osjecati svakim danom sve laksi i laksi shvatish besmisao svega toga a i drugim ljudima se pomogne da se suoche sa svojim iluzijama koje im mi hranimo preko tih sopstvenih lazi.
Naravno jeste to proces , ne desava se preko noci , vazno je i biti svjestan da se lazemo , mozda nekad se i mora proci kroz takvo iskustvo dok nam se sve to ne smuchi i nema vise nazad.

Hajde da se malo prosvetlimo. Budimo hrabri I bacimo sopstvene crne laži na belinu papira, kako bi se bolje videle. Ko nema dobar stomak neka ne učestvuje u ovoj igri. Slično nešto je napisao I Skot Pek na početku knjige LJUDI LAŽI.

Napomenula sam da ne volim svoju majku, iako sam je lažno obožavala, I bila spremna sve da žrtvujem ne bi li joj dokazala da nešto vredim I pokupila bar mrvice ispod stola ljubavi koju sam imala kao svoju primarnu potrebu.

Mislila sam, tačnije bila sam ubeđena da I moja majka mene voli, ali I to je bila ortodoksna laž. Odbacila me je veoma brzo, misleći da sam sposobna za sve I okrenula se svom drugom nejakom detetu. Danas mi je malo žao što ona to nije sebi rasvetlila, jer još ima šansu da ispuni svoje srce ljubavi prema svom detetu. A morala je da ispuni svoju karmu, I ja joj se zahvaljujem na tome, bila je moj veliki učitelj.

Mislila sam da ne volim svoga oca, da ga čak šta više mrzim, I to je bila velika laž. Potajno sam ga obožavala, I što me je više I fizički I emotivno I psihički maltretirao, volela sam ga još više, a da to nisam znala. Poturala sam se za još malo batina, jer je to bio jedini izraz “ljubavi” koju mi je pružao, jer mi je jedino na taj način ukazivao pažnju. EH, svaki sadista mnogo voli svog mazohistu I obratno. Morala sam de mu se na kraju zahvalim kao najupornijem učitelju.

A onda sam prenela tu ljubav na svog muža, obožavajući ga beskrajno, dok nisam osvetlila da je to samo projekcija moje ljubavi za oca. Tražila sam sigurnost, izigravaljući jaku ženu koja sve može, pa čak I da nosi njegove porodične probleme. Klasičan magarac sa samarom, koji dozvoljava da mu još malo natovare tereta, dok jedan dan ne lipše sa strašnim osmehom zahvalnosti prema onome koji ga je čak I u prolazu slučajno pogledao. Ura! Pa neko me je bar pogeldao! Kakva ortodoksna laž, kad sebe ne poštuješ, zašto bi te drugi poštovali?!

Želela sam dete, beskrajno. I posle mnogo godina bezuspešnih pokušaja da ostanem u drugom stanju, dok je on menjao kafane I flaše ko parirne maramice, ja sam menjala ginekologe. I opet laž. Ni jedan ginekolog mi nije mogao pomoći, jer je sve bilo u redu,….ali NIJE. A onda sam potražila psihologa, I neverovatno uvek bila odbijana rečenicom: pa vi ste jaki, obrazovani, samosvesni, sposobni, nezavisni, samostalni u savom smislu, nije moralno da vam uzimamo pare….EH, kakva laž. Ja sam tražila baš one koji mi nisu mogli pomoći, da bih se još uljuljkivala u sopstvenim lažima. Sve dok nisam srela, jednog prikrivenog intelektualnog “ludaka”, namazanog svim mogućim bojama, koji mi je pomerio dupe. Tako me je elegantno suočio sa mojim lažima.

“Zašto NEĆETE da ostanete u drugom stanju?”
“Ali ja HOOOĆU, HOĆUUUUU, ma vi niste normalni, ja to toliko ŽELIM!”
“LAŽETE!”
“Majke mi, ne lažem vas, kad vam kažem”
“O, pa vi mislite da MENE lažete”
“Ma zašto bih došla kod vas da lažem”
“OOO, pa to su tako dražesne igrice, koje moji pacijenti obožavaju”
“Pa vi stvarno niste normalni!”
“JA!?, pa o meni se ovde ne radi, nego o vama………….Zašto ne želite bebu!?”

Jedna velika laž koju sam kasnije osvetlila bila je da zbilja ne želim bebu, jer je u porodici mog muža postojao incest. I onda, posle sedam godina (ta sedmica ima neko značenje), kad sam shvatila da je I u mojoj prodici postojala incestualna energija, eee, Onda sam pukla I prolila svu nakupljenu bol. I rasvetlila da NE ŽELIM DETE OD OCA sopstvenog.

OOOOOO, kao to boli. I kako je ta istina bolna…..A mislila sam da se ne bojim istine. Još jedna laž. Ja se ničega ne bojim. Kakva zabluda = laž. Pa kad su počeli da iskaču strahovi na sve strane, a ja zabezeknuta, ne verujem da su to strahovi, ma kakvi, to su neki blesavi simptomi, a onda kreće BOL! UH! Pa krici, pravo iz duše. Pa panika, kao verni pratilac strahova. Pa, onda suze, čitavo jezero. E, u njima sam morala da se okupam I očistim od tog brloga I blata laži.

A onda mi se namesti pitanje:
“Zašto prezireš muškarce?”
“Ja !? Pa ja ih obožavam, nije istina, ja nikog ne prezirem!”
“A zašto onda potencirate svoju jačinu, da ste jači, sposobniji, pametniji, bolji od muškaraca koje birate?”
“Ma kakvi, Ja hoću jakog muškarca”
“A zašto stalno birate slabije od sebe?”
“Ma, nije istina, pa valjda JA najbolje znam šta želim I hoću”
“Izgleda da ne znate!”
“ZNAM!!! ZNAM…… I tačka!!!!!!”

Kakva, još jedna fenomenalna, laž. Ja samo biram one koji mi pomažu da osvestim svoje slabosti. U želji da što lakše nosim teret sopstvenog života, morala sam da igram ulogu jake žene, I na taj način se u muškarcima dokažem da sam vredna, I na taj način ih zadržim. Ispod plašta besomučnog davanja, krije se prezir, žrtva, osuda drugih što me napuštaju, samosažaljenje, I dokazivanje. Opet DOKAZIVANJE!!!! Odbrana od sebe same, svoje suštine, svojih unutrašnjih demona koji mi zapetljavaju život u gordijev čvor. Kakva pamet, inteligencija, obrazovanje, mudrovanje, filozofiranje?! Čemu to služi? Samo prikrivanje svojih laži pod plašt LIČNOSTI.

A onda Otrijem Berđajeva. Priča o ličnosti, kao lažnom omotaču našeg bića, kao zaštitnu srukruku, kineski zid od strahova I bola. Pa, onda Gurđajev, Uspenski…..p’a sve oko te ličnosti, dok na kraju nisam otkrila da sam I sama PODELJENA ličnost. Nisam više znala ni ko sam , ni šta sam, ni sta zapravo moje biće želi, koje su njegove primarne potrebe. A ko se krije iza ove druge. Programirana mašina. A kao je reprogramirati, rastaviti, ako ne uđemo u analizu elemenata koji u njoj funkcionišu. Pa I psihoanaliza, krajnje dubinska, je samo ojačala moj mental, otkrila sam svoj softver I hardver, I napisala jednu studiju bez velikig grešaka. A I dalje dobijala packe od života po nosiću. Pa, morala sam, jer sam toliko cenila sopstveno obrazovanje na tu temu, da sam zaboravila na svoju prirodu, potrebe duše, potrebe svog bića.

A ako je to tako, pa zar nisam malo I sujetna, zbog svog obrazovanja I dosadašnjeg osvešćivanja? Pa pomalo I gorda zbog toga? Pa Pomalo I zavidna onim koji su osvestili istinu, pa sumanuto krstarim ovim forumom u potrazi za svojom? Ma, dokle ću biti toliko gruba prema sebi? Pa ja sebe volim. EEEE, izgelda još jedna mala laž se tu skriva. Pa da sebe toliko volim, poštujem I cenim, što privlačim one koji me ne vole I nepoštuju. U ljubavnom životu sam rasvetlila, ali poslovno sam I dalje igrala staru igru. I uvek sam se pitala šta tu nije u redu sa ljudima sa kojima radim, (po prirodi posla uvek imam druge klijente), zašto uvek prave probleme, pogotovu tamo gde ih nema. Pa zato da bi me naučili toj prvoj I osnovnoj lekciji, koju sam davno propustila, “kako voleti sebe, da bi smo voleli druge, I da bi oni nas voleli”. (voleti = poštovati = ceniti….) Kakav ponavljač, a bila sam nekadašnji Vukovac, odličan student, magistar….kakve diplome, kada prvu I osnovnu školu o životu nisam završila……

E, mnogo sam, brate, fina…..A šta se krije iza te finoće, kulure, manira….mala istinita aždajica, duboko u meni zakopana, sopstveni bes I agresija, potisnuta, u želji da se razvijem naljepše I najbolje moguće u jednu zrelu osobu. Pa šta I sa tim negativnim energijama da radim. Morala sam da ih izbacim na površinu, Jer što sam se više trudila da pokažem pozitivne strane (energije) moga bića, to je ključao ekspres lonac mojih potisnutih negativnih emogija. Nisam znala zašta služe ventili, iako kuvam najbolju pileću supu u ekspres loncu. Pametnica.. hehe…..glupača. Imam primer na sopstvenom šporetu I ne umem da ga koristim. Valjda sam konačno shvatila šte je to ravnoteža!?

Šta de se radi. Nikad nije kasno da se završe repovi, ostaci posla davno zaboravljenog, zaturenog na tavanu roditeljske kuće.

Ha ha ha. Pa mislila sam da nemam šta da menjam, da je moja filozofija ispravna. Ha, još kakva laž. Osvedoči se čovek da sve može, pa čak I sebe da promeni. Zašto gubiti vreme menjajući druge, kad je to sizifov posao, pa još I greh. Ne možemo I ne smemo menjati tuđu sudbinu, samo svoju ukoliko imamo snage I želje za tim. Ukoloko želimo da izađemo iz sopstvene zlatne krletke, u kojoj ptice umiru tužno pevajući. A to što volimo svoje zlatne kaveze, bez obzira koliko su lažni, to je zbog straha da se drznemo I pružimo ruke radosti, jer smo tek naučili lažno preživljevanje sopstvenog života. A Bog slavi ŽIVOT, a ne smrt. Slavi RADOST, pravu, iznutra rođenu, oslobađajuću, ona koja daje motiv I smisao.

A to oko smisla, to je posebna tema, na koju se na kraju ipak vratimo, kao neki početak. Tu je kvaka, rešenje, istina. Pa opet da pomenem onog RAŠOMONA……Gde je tu laž???????

E to ćete morati sami sa sobom dragi prijatelji. Inače bi najprodavanija knjiga bila “upustvo za upotebu života”, da takva upustva postoje, doduše, takvih su knjiga sličnog sadržaja, pune knjizare, buvljaci, reklame, televizija, internet……jahooooooooo. E tu možete surfovati do mile volje, kakvih Lažiiiii, na pretek……ma milina jedna za skupljače I kolekcionare.

I nije sve tako crno kako sam iznela. Zapravo ja sam iznela baš to crno, mada ima još toga za zstraživanje. Da nema belina I svetlosti u mom biću, davno bih bila u društvu većine slepaca koji tumaraju kroz život. Eto, malo sam progledala, sasvim toliko koliko sam za sada spremna da gledam u sunce. I ovim potvrđujem staru narodnu izreku: TAMO GDE JE NAJVEĆA SVETLOST, TAMO JE NAJGUŠĆA SENKA.

Ako ste za izazov, izvolte……To nije zbog mene niti zbog Cezara koji je postavio temu…..To je zbog VAS.

Pozdrav. Suzy

Hehe SUZY koja koincidencija ...taman sam sebi dala slobodu da priznam kako nemam opravdanje ni za jednu "bijelu" laz sem sopstvenih Egoistichnih interesa

Uh, Suzy, krenuse mi suze. Ne zbog tvoje proslosti toliko, koliko zbog toga sto ja i ne znam da pronadjem svoje lazi. Necu nikada ni znati pisati tako dobre postove, da bih dovoljno dobro rekao ono sto zelim reci.

Vec od ranije sam znao da ne volim svoju majku, jer se uvek ponasala kao diktator. Otac je zbog toga pio, ali njemu je sve oprosteno. Njoj jos nije. Zato sam trazio ljubav, koju od majke nisam dobio, od zena. Nisam ih imao mnogo, ali imao sam neke koje sam, sto bi Suzy rekla, idealizovao. Bilo je vremena kada sam imao i dve u isto vreme, a obe sam "voleo" istovremeno. (tada sam i shvatio princip iluzija, ako nekoga volis, to je iluzija, a ako nekoga Volis to ne moze biti iluzija, jer je to onda bezuslovno) Zakljucak, trazio sam ljubav koja mi je oduvek nedostajala. A nisam samo u zenama. Trazio sam gde god sam mogao. Evo osecam da me i Java voli. Kad god me spomene u postovima, ja sretan. O budale. (nisi ti Java, nego ja) Na radnom mestu me "vole" oni koji zelim da me vole. Kako? Pa tako sto sam teski manipulator, pa znam sta im treba, a nemaju hrabrosti za to, pa ja uskacem. Jos i sebi tu pokazem da sam hrabar. Pa da jesam, ne bih morao da to dokazujem sebi. Njima ne moram. Po tom pitanju sam im idol. (kako dobar osecaj)

Isto tako se borim protiv zenskih naredjivanja, a bas sam takvu odabrao za zenu. Kada sam je upoznao, bila je savrsena. Kasnije je pocela da naredjuje, kao "diktator". Sada se trudim da manipulisem, pa cak i da pretim, samo da prestane. A rodice mi cerkicu za tri meseca. I kad sam cuo da je trudna, u 12. nedelji-treci mesec, pozeleo sam devojcicu. Sad znam zasto. Pa to ce biti zena mog zivota. To ce biti zena koja ce najvise na svetu da me voli. Dobicu ono sto sam zeleo, samo ostaje da vidim da li ce ona biti ta koja ce mi pruziti tu ljubav koju trazim od malih nogu.

A sto se tice belih lazi, mislim da neke i nisu tako opasne, ali ako smo ih sasvim svesni. Kao i ono sto pise gore, kad Buda skoci u stranu kad se uplasi od zmije. Pa mislim da svesna osoba nece sebi ugroziti zivot, samo da ne bi slagala.

Eto nekih mojih lazi. Kad pronadjem jos, javicu. I od ovog mi je malo muka trenutno.

Kakva tema, u p.... materinu.

Ovde sam želela reći da prećutkivanje istine u nekim situacijama, ne mora da obavezno znači laganje. Nije to ta tautologija. Ako nekom tresnemo istinu u lice a on nije spreman za to, mi smo odgovorni za posledice koje će iz toga proizaći. Nemamo prava da menjamo druge, mi možemo samo promeniti sebe, naravno ako smo spremni za to. Zamislimo kakvu odgovornost nosi psiholog koji zna unutrašnji razlog nekakvog ponašanja svog pacijenta i dobro zna da on nije spreman da ga čuje, pogotovu ako je priča teška. Onda on treba da naglasi da je on najfenomenalniji psiholog na svetu, koji će vam otkriti istinu u najkraćem mogućem roku, a vi se "jebite" kako ćete to podneti, on ne odgovara za posledice. A zašto su terapije pojedinih ljudi jako dugotrajne i po nekoliko godina. Baš iz razloga što čovek SAM treba da otkrije istinu, a psiholog je samo asistent.

Ovo sam namerno uzela kao primer, jer ovo po meni nije tema o običnim sitnim lažima. malo je dublja, moraš priznati. Moramo pustiti ljude da sami dođu do svojih istina, inače se mešamo u njihovu karmu. A onda ćemo i sami dobiti po nosu. To ENERGIJA sama radi. I zašto odvajati teme ezoterijske prirode od tema vezanih za svakodnevnicu, kada ezoterija upravo objašnjava principe funkcionisanja života u celom univezumu. A mi smo deo baš tog univerzuma.

Ja sam shvatila da mi biramo roditelje kada dolazimo na svet, da bi ispunili svoju karmu i dobili odgovarajuće lekcije, prvo od njih, pa od ostalih. To je deo sazrevanja, našeg razvoja i procesa samoosvešćivanja.

Svako ima pravo na svoju iluziju. Koliko god to nama smetalo, nemamo prava da je ispravljamo, nemamo prava da menjamo druge ljude. E sad, imamo prava da kroz iskreni razgovor nekom pomognemo da nešto uvidi, ali samo, podvlačim SAMO, ukoliko dobijemo dozvolu, pristabak, saglasnost, bar u vidu obostranog razumevanja pogledom. Inače, u suprotnom se energija okreće i pravi konflikt. Onda se zapitamo, ko je prouzrokovao konflikt, i da li mi želimo konflikt, ili istinu više od poštovanja intergriteta i individualnosti drage nam osobe. Valjda je to izraz ljubavi. Moramo često biti strpljivi, a ne izletati se, da bi pokazali koliko vladamo nekom materijom.

Bela laž se objektivno odnosi kada ponekad eskiviramo potpunu istinu koju znamo, i saopštavamo istinu ali ne potpuno ogoljenu. Evo, jedan banalan primer, uopšten: Ja mogu svojoj prijateljici reći da nisam raspoložena da dođem na kafu, jer imam nekih obaveza, da bih prikrila istinu da me jako nervira njen muž i da se loše osećam u njegovom društvu. I nemam prava da joj kažem, "E zašto se toliko patiš sa tim kretenom, jer ti bolje zaslužuješ", jer smatram da ona iz nekog razloga mora da nauči svoju lekciju o partnerskim odnosima. I nemam prava da se mešam. A kad bi me nasamo pitala za moje mišljenje, ili se otvoreno požalila, ili pak tražila savet, ja bih joj rekla istinu, ali moju stinu o tome, iz moje vizure, i naravno pokušala da njoj i njenom nivou približim. Znaš, jaka svetlost može da sprži, pogotovu one ranjive. Kad komarcu isčupaš nogu, odoše i creva. I veća šteta neko korist.

A kad bolje razmislimo, pa ko smo mi da menjamo druge? Pa ni sami sebe jos nismo promenili niti vidimo sebe, a mi bi menjali druge. Egoizam i lazi kako mi "znamo nesto pa pomazemo drugima". Nekome pomazemo da otvori oci. Pomazemo mi k.... Da znamo, otvorili bi sami svoje oci.

A sto se tice toga, sta bih rekao prijatelju o njegovoj zeni, koja se meni ne svidja. Pa ne bih mu rekao bas nista. Pa nece valjda na osnovu mog "vidjenja" da menja svoj zivot. Mozemo mi o svemu da pricamo, ili analiziramo, ali sto bi pricali o njegovoj ili mojoj zeni? Besmisleno, po meni.

Osjećaj krivnje-laž-strah (bilo kojim redoslijedom),tako mi je dobro poznat taj trokutasti kavez prepun tjeskobe.Puno laganja,puno priča,evo jedna pojednostavljena,da ne pođe unedogled.
Dijete sam rastavljenih roditelja,brat mi se također rastavio,a ja tu mogućnost nisam niti uzela u obzir jer sam se,sva pametna,udala a za koga drugoga nego "onog pravog i jedinog".Kaos je počeo ubrzo nakon vjenčanja.On je mene maltretirao fizički,a ja njega podmuklo,psihički.Cijela lepeza laži,od toga da on jest taj pravi,karmički,samo je malo u k... pa ću ga ja majstorica popraviti,do toga da je monstrum koji me mrzi.Lagala sam sebe da sam žrtva (kakva lagodna pozicija,otvara manevarski prostor za razne manipulacije).Osjećala sam se krivom jer "nisam znala" u čemu je problem.Bilo me strah od istine,a istina je bila da tu nema ni lj od ljubavi,sve je to bio ego-maskenbal.I tako sam zastranila u samoobmanjivanju da me to dovelo do psihijatrice,koja je uprla prstom u mene i rekla "Ti si ta koja jesi.Ni ti niti itko drugi nema od tebe pravo tražiti da budeš bilo što drugo".Uvalila mi je šarenih tabletica "za prvo vrijeme,dok se ne smirim" i od toga mi je bilo još gore,kao da su zatvorile poklopac na ekspres loncu - pa sam izvana bila cool,a iznutra pred eksplozijom.Jedno jutro (doslovno tako),čim sam ustala,i ne razmišljajući što radim,pobacala sam sve tablete u wc,a u glavi mi je govorilo "Ako ovako nastaviš za 4 godine si ili luda ili mrtva".Rastavila sam se nakon 4 godine,koliko mi je trebalo za dekonstrukciju čitavog životnog procesa koji me doveo do te situacije.Muž je odmah pristao na rastavu,i čim smo skinuli maske,kad su prestala očekivanja i laži jer nismo mogli ispuniti očekivanja onog drugog - dogodilo se čudo! Zavoljeli smo se istinski,ljudski - sa suda,nakon okončanja rastave otišli smo u restoran da proslavimo Dan oslobođenja,i dan danas 10 godina kasnije,dobri smo prijatelji.Što sam naučila? Da nas laž obezvrjeđuje,a ego je laži najbolji prijatelj.Da istina,koliko god na početku izgledala bolna i neugodna,donosi olakšanje,oslobođenje i radost - ako se s njom suočimo i prihvatimo je.
Jedna laž nikad nije gola i sama.To je građevina sazdana od teških opeka,često s fasadom predivnih bojica.Mukotrpan posao rušenja se isplati,otkriva prostor unutarnje tišine i radosti,dom...koji treba čistiti,jer ako ne paziš,eto za čas razne prljavštine i gamadi.
Laganje je zapravo potpuno besmisleno,koliko god opravdanja našli,pa i za onu najsitniju.
Dokle god se pitam "jesam li ovo napokon zaistta istinska ja?",znam,odgovor je NE,ima još,kopaj dalje.
Nešto rade na cesti kraj kuće gdje živim,dođe mi da im ukradem onaj znak "Radovi na putu".

Spekatar "bijelih" lazi je vrlo sirok i slojevit i ne radi se o namjeri mjesanja u neciju volju , u smislu da se netkome kaze sto treba i kako treba ,nego zasto mi nismo u mogucnosti reci istinu nego je izvrcemo ili sakrivamo pod opravdanjem da je tako bolje za neku drugu osobu, to se uvijek zasniva na nasim vlastitim razlozima . Moze chovjek i da cuti pored nekoga godinama i da ovaj/ova misli jedno a mi u sebi sasvim nesto drugo, eto bas smo bili dobri i nismo mu se umjesali u fatamorganu, ako je to necija vlastita to je u redu ali ako smo i mi umjesani u cijelu sliku onda je to laganje sebe.
Ovo sto kaze Klejbezabla



je to bilo da se radi o sitnim, krupnim, bijelim, crnim .
Drugo je sto smo mi navikli da je u redu mazati ljude i biti namazan, rekla sam to se pocinje jos u djetinjstvu izmisljanjem pricha o Djedu Mrazu i dugo se ta laz njeguje i hrani da se djete ne bi rasplakalo sto je tako jer zaboga kako ga sad povrijediti.
Poslije lazemo roditelje da bi oni imali lijepo misljenje o nama i ne bi narusili neku zamisljenu sliku kako stvari treba da budu ili pak imali kakve posljedice ....i onda kad zaraza uzme maha predje se na laganje samog sebe.
Onda i nasa relativna percepcija je sto ce nekoga povrijediti a sto podici i pokrenuti , meni su najvise pomogli ljudi koji su bili do kraja iskreni sa mnom u svemu bilo to za mene prijatno ili neprijatno , nekad nema efekta odmah ali vremenom se to sagleda u pravom svjetlu, u stvari ako smo istinski prijatelj sa nekim i bliski onda ne bi uopste trebao biti problem da uvijek pricamo samo ono sto mislimo , ako bude nekih losih posljedica onda nismo jos spremni za golu istinu, onaj tko ne voli chuti istinu vrlo ce se brzo uspavati ponovo, bez brige za takve .
Sav je ovaj svijet nekako tako ustrojen da se ne narusi iluzija i onda mi vremenom pogubimo kriterije sto je istina sto je laz , je li mala, velika , bezazlena...itd...

Cezar

Ako se ne promijeniš,dobit ćeš malu "diktatoricu" kojo ćeš morati udovoljavati svaki želju.
Znaš li onu reklamu za sok Capy- A od jabuke nije bilo?-
Moja najveća laž samom sebi je bila da nemam sreće.Svi imaju što žele,svima je dobro,svima roditelji podilaze,svi su zadovoljni poslom samo ja ne.
E,pa nije baš tako.Sad mislim drugačije,moglo bi se reći znam.
Velike laži prema drugima iz prošlosti će se kad tad vratiti na način da ćemo se jednostavno morati suočiti s njima.Izreči nekome nešto za što smatramo da je istina nakon pročitanih par knjiga?Smješno,pa mi neznamo dal je to istina.Možda je,ali mi nismo još spremni na nju.Ako si rekao veliku laž,budi spremniji na još veću.Ali budimo spremni,nemojmo spavati.
Kod nas postoji uzrečica:"Poslije jebanja nema kajanja!".
To je to što je Toma rekao prijateljima kad su ga pitali što mu ja Isus šapnuo.

Razmisljao sam o tome, ali ne znam kako da se promenim. Evo priznajem da ne znam.

Da pripomognem, malkice.......

Ako ceo život budeš tražio maminu ljubav koju nisi dobio kao mali , uvek ćeš dobiti ono što tražiš. Znači - "mamu". Ono na šta si vezan, to ćeš privući. A vezani smo na onaj određen energetski oblik ljubavi koji su nosili naši mama ili tata (zavisi šta nam je najviše nedostajalo), i uvek tražimo baš tu enegriju. Ljudi traže u partnerima idealizovanu sliku svog roditelja suprotnog pola, znači projekciju, predstavu onoga što nam je potrebno. I to ne čine svesno, čak i ako su ubeđeni da su našli suštu suprotnost, opet će energije biti iste. Mi nosimo energetski zapis određene frekfencije i zato privlačimo druge koji nose slične frekfencije. Žene najčešće privlače muškarce energetski slične njihovim očevima, a identifikuju se sa svojim majkama, kod muškaraca je isto tako samo obrnuto. Muškarci u svojim ženama traže mame, pa kad osveste to, onda dalje traže svoju majku u ćerkama. I nije slučajno da će im ćerke postati ono što im nesvesno namene, sušta slika i prilika njihovih mama. I znaš šta će se desiti: Isto će svoje očeve odbaciti, jer njihova uloga nije da vole svoje očeve. Uloga je obratna. Očevi treba da pruže ljubav svojim ćerkama da bi one mogle svoju ljubav da pruže svojoj deci. Tada energija ima dobar pravac - ide ka budućnosti. U suprotnom, ako budeš ti tražio ljubav koja ti je nedostajala, nabićeš nesvesno osećanje krivice kod svoje ćerke, pa će ona morati da se dokazuje da je vredna tatine ljubavi. Roditelji PRUŽAJU; DAJU, a deca PRIMAJU, da bi svojoj deci mogla da DAJU. U suprotnom nastaju energetske blokade.

A da bi se promenio, moraš duboko da kopaš po svom nesvesnom biću. Moram priznati, nije to lako. Pravi težak rudarski posao. Nema recepta. Najbolje je uz nečiju pomoć, dobrog provokatora koji će iz tebe da izbaci emociju vezanosti za majku. Tek kad taj energetski sadržaj u bilo kom obliku izađe iz tebe, bićeš oslobođen. A najčešće je neophodno da se vratiš u prethodno iskustvo sa majkom i ponovo osetiš bol zbog nedostatka njene ljubavi. Tada moraš da joj oprostiš, jer ni ona iz nekog svog dubokog unutrašnjeg razloga nije mogla da tebi pruži ono što je i njoj samoj nedostajalo. Ti energetski nezavršeni procesi moraju da se privedu kraju. Zamisli kako bi izgledao da si konačno dobio maminu ljubav i da tada možeš slobodno da tražiš sopstveni put. Tada Svoju ljubav nosiš u sebi, bez čežnje da ti je potrebna bilo čija ljubav. Tada ćeš biti spreman za zreo oblik partnerske jubavi, pa ćeš i kao roditelj duboko u sebi znati kako da se postaviš prema svojoj ćerki, a ne da od nje OČEKUJEŠ. Tada češ znati ko si TI, koje su TVOJE želje, TVOJE potrebe. Moraš odbaciti sve ono što nije TVOJE.

Nadam se da sam ti bar malo približila princip koji vlada u porodičnim odnosima, i uopšte mehanizam kretanje energija između članova porodice. Želim ti uspešan početak tih rudarskih radova. Videćeš, ispod taloga raznih loših sadržaja, NAĆI ĆEŠ BLAGO.

Pozdrav. SUZY