Izađi na ulicu pred kamion pa proveri da li se kreće.

Nije u kretanju problem.
Kreće se samo prakrti - priroda, kosmos.

Duh koji omogućava prakrti, prirodu i sve postojeće, se ne kreće.
On je transcendentan u odnosu na prirodu.
Taj duh je čovekova suština.
U tome je i suština ovog problema: s relativnim umom (sačinjenim od prakrti) ne može se ni mirovanjem ni kretanjem izaći na kraj. Oni su dve strane istog novčića.
Treba se okrenuti transcendentnom Duhu koji omogućava i kretanje i mirovanje.
A to smo mi sami (atma).

Dotle, pazi kako prelaziš ulicu.

Eh, konačno malo igre, hoću reć dobre i zanimljive rasprave!!!

“Izađi na ulicu pred kamion pa proveri da li se kreće.”

Dal se kreće ko?
Jel kamion?
Il ulica?
Ili “ja”?:wink:

Zvučiš kanda (još) nemaš praktičnog iskustva u “kretanju u nekretanju”, ...
u “relativnoj statičnosti kretanja”? ...

Kako, Bogte, da “izađem” na ulicu ...ili da “izađem” bilo gde ..., ako sam nepomični ekran,
ko ono Šivino treće (li prvo i jedino) OKCE, il ko ono prvo i jedino kiklopsko OKO ...

Kako, bre, da mrdnem bilo gde, kad se ekran ne pomera, ne miče i ne kreće???...

Naravno, mogu na toj svojoj televiziji da posmatram film u kojem se “krećem”, i u kojem
“izlazim” na ulicu i “gledam” u kamion koji mi “dolazi u susret” ... i, ako sam tolko blesav ... mogu da posmatram kako se taj kamiončić zabija usred
kamere, hoću reć tog, trećeg, il prvog OKA, ... i odgledam sve zvezde i zvezdice i ... doživim di end tog vizualnog filmića ...

Al, čemu to? Lepše je posmatrat lepše filmiće ...

“Nije u kretanju problem.
Kreće se samo prakrti - priroda, kosmos.”

Nije problem ni u kretanju, ni u nekretanju, problem ne postoji ... jer
NIŠTA SE /ISTINSKI/ NE KREĆE!
Utisak kretanja je relativan kao i sve ostalo na čulnom ekranu
svesti, samo što se ta relativnost ne primećuje dok se gleda na
uobičajeni način, dok Svet gledaš kao nešto izvan Sebe!

“Treba se okrenuti transcendentnom Duhu koji omogućava i kretanje i mirovanje.”

Kako,bre, da se okreneš kad nemaš lice ni telo? Kad možeš samo da okrećeš tu kameru u očima za 360 stepeni?
Al, ko zna, možda nekad i uspem, ... nikad se ne zna ...

A dotle, moram paziti kako prelazim ulicu.

P.S. Biće mi drago ako sam te makar malo zabavio i izvukao onaj tvoj Budin ili Budni (svejednoje) osmejak.

U pravu si.
Ali ako se složimo da se ništa ne kreće onda i ova naša diskusija mora da stane.
Bilo bi šteta.
Zato nastavimo sa iluzijom i zaključimo da mi pokrećemo kretanje i da je to naše bekstvo od našeg nepokretnog Sopstva, koje omogućava sve, pa i tu mogućnost da ga ne uživamo, nego sanjamo nešto drugo.
I naravno, da se sve kreće sa svrhom našeg osvešćenja.
Kada se ono dogodi, sve staje u budnosti.
Zato je Stvarnost nepokretna jer je potpuna.
Svako kretanje je pokret ka nečemu, izraz neke nepotpunosti i nedovoljnosti.
U Stvarnosti koja je potpunost, kretanje je zato nepotrebno jer je sve ispunjeno - pa i svrha našeg postojanja.
Zato ćemo lutati u kretanju sve dok želimo da postojimo kao nešto drugo, a ne kao mi sami, kao oličenje svega - koje je već tu kao mi sami.

Pa brate Jargi kad već pitaš da li onaj Vrhovni ša-h-ista sa nama igra simultanku kod tog pitanja još nemam jasan odgovor dok ne dodjem do odgovora šta je objektivna stvarnost .Za sada samo naslućujem i s-matram da sam na do-br-om putu uz malu pomoć prijatelja mojih.
Recimo da Ja gleda-m objektivnu stvarnost upravo kao šahovsku igru.
Sa jedne strane BELA DAMA – BELI KRALJ , s druge strane CRNA DAMA – CRNI KRALJ , CRNO-BELA, BELO –CRNA POLJA. Igra tačno definisana.
Polarnost kao princip životnih aktivnosti i jedan um koji naizmenično pokreće svaku od strana.Spolja otvorena a unutar sebe se širi a kad se završi ponovo kreće novim početkom.
I dok naizmenično vuku poteze pobednik je onaj koji napravi manje previda !!!!
Ali koliko god postoji partija šaha 10 na 1000 pravila kretanja su uvek ista nepromenjena !!!!
Pa brate Jargi ostaje da utvrdimo ta pravila samim tim da napravimo manje previda da bi partiju uspešno priveli kraju.
Ono što je za Ja izvesno to je da je objektivna stvarnost:
- polarna
- nelinearna / a ne linearna kako se sada smatra /
- komplementarna i
- četvorodimenzionalna.
Svaki od ovih pojmova traži jasne i precizne definisije .
Pa Jedan od razloga što na ovu temu odgovaram je i ... jedna od analogija koja opisuje tu objektivnu stvarnost onako kako je JA vidi a data je u tvojoj knjizi brate Jargi:


„ Svijet se, kao što rekosmo, sastoji iz dva pola-započeh pripreme viši nivo igre riječima. Na jednoj strani je savršeno ili završeno Ja, čiji najstariji naziv jeste Ra,dok se na drugoj strani nalazi nesavršeno ili nezavršeno Ja ,čiji je naziv Ka.
................
KA je odraz, projekcija ili refleksija koju stvara RA, a cjelina u kojoj su objedinjeni i RA i KA zove se PA. Ono što je za nas posebno zanimljivo,jeste činjenica da se Ra,u beskrajnom kružnom procesu,ciklično preobražava u Ka i obrnuto.Baš kao što se svet materije neprekidno preobražava u svet energije, a svijet jave u svijet sna. Proces pretvaranja Ka u Ra Počinje onog trenutka kada se svet snivača prvi put probudi u snu a okonča se stvaranjem svojevoljne snivane projekcije vlastitog Univerzuma, podjednako realnog i uvjerljivog kao što je i ovaj naš koji nas okružuje.“
Pa rekao bih JA onako kako se stvara i logos DNA ,to ispravi me ako grešim brate Jargi !!!! ????

U pravu si.

Meni su konkretne diskusije o apstraktnom prava poslastica od diskusije,
a ovo s tobom mi je pravi bobmon...

Zato nastavimo sa igrom i zaključimo da mi ne pokrećemo kretanje sve do onog momenta kada na javi počnemo upravljati slikom u očima i njenim sadržajima,
kao što to činimo u snovima.

I naravno, da se sve kreće sa svrhom igre našeg osvešćivanja.

Kada se ono dogodi, sve staje u budnosti, neko “vreme”, a onda ... ide
nova igra sa nekim novim klincem, hoću reć glumcem, koga treba “osvestit” ..

Zato je Stvarnost pokretna jer je nepotpuna. ... (nepokretan je “ambijent” u kojem se stvarnost stvara, pokreće, igra ...)

Svako kretanje je pokret ka nečemu, izraz neke svrhe i potrebe koja je poznata Samo-Pokretaču ....

U Stvarnosti koja je nepotpunost i stalna kretnja, kretanje je potrebno jer igra nije dovršena, još nije ostvarena naša uloga i svrha našeg postojanja...(Kad se to desi, stvarnost /“privremeno”/ zastaje ... do nove igre ...)

Zato kretanje dirigovano “luta” u nama sve dok naša sadašnja uloga traje ....

...

Rekoh da se ništa ne kreće, osim Istine/Svetlosti ...

A pošto se ona kreće brzinom od tolko i tolko km u sekundi,
time postiže da je u isto vreme prisutna na svakom prostornom pikselu ovog ekrana Svesti, iz čega izvlačim onaj zaključak da se ništa OBJEKTIVNO ne kreće, jer je svako prividno/relativno kretanje rezultat upravo tog apsolutnog kretanja jedne jedine čestice /luče mikro/makro/kozme Svetlosti, koje se na ekranu Svesti iscrtava u vidu tro ili dvo dimenzionalne slike,
zavisno od načina gledanja subjektivnog posmatrača ...

Zato i rekoh da, u zavisnosti od tog načina gledanja neko Svet vidi kao neku svetlu ogromnost (Univerzum)
“tamo” “napolju” ... izvan svojih očiju ...,

dok drugi Svet vide kao “dvodimenzionalnu sliku” u sopstvenim očima,
a Sebe kao tu tamnu i bezgraničnu netelesnu ogromnost (Univerzum) koja “sliku”
“okružuje” ...
...

A tu se polagano primičemo pitanju o prirodi stvarnosti,
i “odnosu” Stvarnosti i Maje, “Jave” i “Sna” kao suštinskih za pojmova za razumevanje stvarnosti ...

Brate, Vojkane!

“Pa brate Jargi kad već pitaš da li onaj Vrhovni ša-h-ista sa nama igra simultanku kod tog pitanja još nemam jasan odgovor dok ne dodjem do odgovora šta je objektivna stvarnost .”

Postavih ti to pitanje verujući da se u toj drevnoj crno-beloj igri krije celo mnoštvo simbola
i sličnosti sa ovom igrom crno-bele stvarnosti, i sad videh da si prepoznao deo te skrivene simbolike...

Samo pitane i nije mnogo važno, ali meni se čini da Onaj Vrhovni Igrač svaku igru igra jedan-na-jedan, a ne simultanku, a pošto nije “ograničen” iluzijom vremena i prostora, “nama” može da izgleda kao da on istovremeno igra na trilione šahovskih tabli ...

“Polarnost kao princip životnih aktivnosti i jedan um koji naizmenično pokreće svaku od strana.Spolja otvorena a unutar sebe se širi a kad se završi ponovo kreće novim početkom.
I dok naizmenično vuku poteze pobednik je onaj koji napravi manje previda !!!!”

Ako jedan um naizmenično pokreće svaku od strana, onda čini mi se nema pobednika i poraženog ... ima samo ... igra ...

“Ali koliko god postoji partija šaha 10 na 1000 pravila kretanja su uvek ista nepromenjena !!!!
Pa brate Jargi ostaje da utvrdimo ta pravila samim tim da napravimo manje previda da bi partiju uspešno priveli kraju.”

Pravila životne, baš kao i pravila šahovske igre poznata su još od vajkada, i to je čitava nauka, al bojim se da bismo otišli off topik raspravljajući o tome na ovoj temi ...
......

ŠTA JE STVARNOST, I DA LI JE „NOSIMO /SA/ SOBOM“ ?


Čini mi se
da se većina uglavnom slaže oko toga da stvarnost opažamo /percipiramo/
čulima ... (samo što se pri tome mnogi ograničavaju na PET /materijalnih/ svima poznatih čula, zaboravljajući pri tome ono ŠESTO /duhovno/, koje „rađa“, „koordinira“ i „upravlja“ sa onih pet) ...

Ako se slažemo
da stvarnost opažamo putem čula, onda bismo se verovatno mogli složiti i oko toga da stvarnost ne opažamo direktno, nego posredno, tj. preko 5/6 „filtera“ i „predajnika“, i da je zbog te činjenice ono što mi opažamo kao stvarnost samo naša
subjektivna, čulna „projekcija“ ili „slika“ stvarnosti, a da stvarnost uistinu, tj. objektivno,
može /ili čak mora/ da „izgleda“ drugačije od slike koju mi vidimo i doživljavamo ...

Međutim, da li je baš tako?

Da budem jasniji, formulisaću pitanje:

Da li pored te „slike“ stvarnosti koju trenutno percipiramo postoji i neka druga, nazovimo je objektivna, istinska stvarnost, „odvojena“ i „nezavisna“ od nas kao subjektivnih posmatrača, koja, dakle, postoji bez obzira da li je bilo ko posmatra (koja postoji čak i kada ne postoji nijedno biće, nijedan posmatrač čiji bi ona objekat opažanja bila...)?

Iako pitanje na prvi pogled zvuči besmisleno i nelogično, izgledaće još i više kada ga osmotrimo iz još veće blizine ... npr:

Ako
se nalazimo u jednoj zatvorenoj prostoriji, npr. u sobi u svom stanu, i u stanju smo da vidimo i čujemo /mirišemo, kušamo i dodirujemo/ samo ono što nam je od čulnih utisaka dostupno u toj sobi, ...da li se to što vidimo, čujemo /mirišemo, kušamo i dodirujemo/ nalazi u nama ili izvan nas, i da li izvan toga što trenutno opažamo u toj sobi postoji bilo šta što mi tog trenutka ne opažamo, tj. da li tamo vani, izvan te sobe, postoji zgrada u kojoj se ta soba nalazi, grad u kojem je sagrađena, Planeta Zemlja, Galaksija Mlečni Put, Univerzum, sa svim tim bićima, stvarima, tvarima i netvarima ...??

Drugim rečima,
dal mi stvarnost uvek i svuda „nosimo /sa/ sobom“, u kom slučaju je stvarnost samo i isključivo ono što trenutno opažamo, a što se kreira i stvara u trenutku opažanja i traje toliko koliko traje i opažanje, dok je „sve ostalo“, tj. sve ono što nije trenutni sadržaj opažanja samo u sferi „ pritajenog sveukupnog potencijala“,

ili

ona /stvarnost/ egzistira odvojeno i nezavisno od nas kao posmatrača, u kom slučaju je ono što trenutno opažamo samo majušni delić objektivne i nezavisne stvarnosti kreirane i stvorene mnogo pre trenutka u kojem je opažamo, i koja postoji i dugo vremena posle opažanja /čak i posle fizičke smrti opažaoca/, kao „ostvareni i opredmećeni sveukupni potencijal“??

Trećim rečima,
da li Kreator Stvarnost/Svet stalno Stvara /i Razara/ svakog trena, i da li je i čim Kreator o-dvojen od Kreacije /Stvarnosti/?

ili

Kreator je Stvarnost/Svet Stvorio za sedam /sedmadeset, sedam miliona, sedam milijardi .../ dana/godina i nečim je o-dvojen od Kreacije /Stvarnosti/?

(Naravno da tu ima još bezbroj mogućnosti, ali ove mi se čine kao krajnje krajnosti)...

Nosimo ! Bi li netko spustio svoj svijet na kratko sa leđa?

Postoji, no i tamo smo, tamo je naš "drugi", kojeg možemo biti svjesni no eto skoro niko tog nije svjestan. Naš "drugi" je aktivna strana beskraja. "drugi" je svačiji no odaziva se na zvižduk onog ko ga je postao svjestan.

Pitanje zaista zvući smisleno, čak je i knjiga nazvana po odvojenoj stvarnosti, gdje pushe vjetar zn-an-i-ja.
Ima nas i van odvojene stvar-nos(i)ti, ali zaista samo kao jedno i nedjeljivo. Preveliko za pojedinca da pojmi pa čak i percipira.
U odvojenoj stvarnosti se još uvijek možemo podijeliti prema osobama odavde (iako manje nego tu).

Može li bez "ili"? Oboje mi se čini točno, sa raznih nivoa svijesti istog promatrača.

Ne mora ništa razarati, oko nas se stvaraju vrtlozi u kojim se nađe mjesta i "vremena" za našu samorefleksiju i to se samo oplođeno ispire. Pitanje je da li se ispire u kontinuitetu rekapitulacijom ili u onom smrtnom trenu, pošto smo se poistovjetili sa samorefleksijom. Ajmo reći da se onda razara, ili puca pošto se pretrpalo do nesmisla.

Kreatoru to nije bilo na "pameti", ali tako se zapetljalo, ostat će još tako jer smo strašno zastranili u kompliciranosti ove neša stvarnosti koju stvaramo, a da i ne znamo, sami sebe smo sebi stavili za posrednika u percepciji i ko će to "tako cijenjeno" odbaciti!?

Ima bezbroj tumačenja koja su sva parcijalno točna, a isto tako ama baš ni jedno ne odgovara stvarnosti jer ju ne može obuhvatiti nikakvim iole bitnim dijelom. Ali tumačenja golicaju spoznaje.

KAKO OTKLJUČATI „MATRIKS“?

“Ima bezbroj tumačenja koja su sva parcijalno točna, a isto tako ama baš ni jedno ne odgovara stvarnosti jer ju ne može obuhvatiti nikakvim iole bitnim dijelom. Ali tumačenja golicaju spoznaje.”

Čini mi se da si u pravu. ...
Koliko ljudi, toliko i odgovora ...

Meni
stvarnost ponajviše liči na beskrajnu igricu u kojoj glavni lik u toku igre savladava jedan po jedan nivo „stvarnosti“ da bi, savladavši poslednji nivo,
shvatio da on nije glavni lik te igrice nego Programer koji ju je osmislio,
nakon čega, smišlja i osmišlja novu igricu u kojoj se /na početku i tokom igre/ samoprogramira u novi glavni lik ..., i tako večno ...

Vedam
da taj poslednji, najlepši i najuzbudljiviji nivo igrice glavni lik može savladati tek pošto dođe do određenih spoznaja i sebi
postavi određena pitanja (šta je ta igrica, ko je, ili šta je on, postoji li išta izvan igrice,
postoji li Programer koji je igricu „osmislio“, postoji li skriveni matriks /Program/ po
kojem ona funkcioniše, ako postoji kako razbiti taj matriks igrice i
izaći van, videti istinsku stvarnost, suočiti se sa Programerom),
a da li će savladati
taj poslednji nivo zavisi isključivo od toga koliko energije i žara
unese u traženje odgovora na ta pitanja (što takođe zavisi od Programa,
koji nije krut i predodređen, nego živ, tečan, neizvestan i prilagodljiv) ...

I još
vedam da mu u razbijanju matriksa ponajviše može pomoći ako
pažnju usmeri na vlastita čula i način na koji opaža tu programiranu
stvarnost ..., jer je

ključ

za otključavanje Programa zaključan u delu Programa koji se zove
„čula“ ...

DA LI JE NAŠA PAŽNJA „PTICA SELICA“, IL „KOKA NOSILJA“?

Ako
pažljivije osmotrimo našu pažnju (kao našu tekuću stvarnost), možda ćemo primetiti
kako se ona tokom odrastanja i sazrevanja menja i razvija ...

U početku,
u svojoj bebi fazi, naša pažnja je gotovo totalno
nestabilna, pokretna, fluidna, difuzna, konfuzna, ... haotična ... /pažnja nam je kao kod „muve bez glave“/, tako da joj
je prilično teško u tom slatkom i prelepom čulnom haosu (u kojem kao da je špil prethodno uredno i harmonično složenih čulnih utisaka namerno promešan i pomešan u tolikoj meri da se ne zna ni šta su boje, ni šta su zvuci, šta mirisi, a šta ukusi, i ko koga dira, ... u toj kaši čulnih utisaka boje se premeću u zvuke, zvuci u boje i mirise, mirisi svetle zvucima i ukusima, ukusi zveče i miluju, ...) usmeriti se na neki konkretan čulni detalj, i zadržati se na njemu neko vreme ...

Tokom
perioda razvoja i odrastanja u svojoj detinjoj i mladalačkoj fazi
pažnja se postepeno stabilizuje, konsoliduje, sabira i koncentriše ... tako da se u onom čulnom haosu počinje usmeravati na jedan ili više konkretnih čulnih detalja, koje tokom izvesnog vremena vrti i posmatra kao kakvu igračku ... /pažnja nam je poput „ptice koja leće, sleće i uzleće"/

U svojoj
punoj, zreloj dobi, pažnja može postati toliko stabilna, istrajna i koncentrisana, da je ništa ne može uzdrmati, uznemiriti i pomeriti /pažnja nam je poput „kvočke na jajima“/ ...

U toj
punoj zrelosti Pažnja /tj. proces opažanja/, Opaživač /tj. Onaj koji opaža/ i Opažajno /tj. ono što se opaža/, slivaju se u Jedno koje možemo nazvat Pažnja, ili Opaživač ili Opažajno, ili koka, hoću reć SVE-MIR, il... svejedno je ...

Takva kvočka, hoću reć Pažnja,
u stanju je da snese, hoću reć opaža ... novo ja-je, hoću reć novu mladu slatku i haotičnu pažnjicu ...kao sebe samu ...

KAKO NAPASTI MATRIKS!

Eto,
pade mi na pamet da se, ako ima zainteresovanih, malo poigramo /pošto kažu da se kroz igru bolje ... igra/ na način da napišem ovaj kratak i šaljivo jednostavan “scenario”, a da ostali učesnici diskusije ukoliko imaju apetita za jedenje vlastitog vremena, napišu neki svoj scenarij, sličan ili potpuno drugačiji, ili nešto kao šaljiv il ozbiljan /po afinitetu/ nastavak ili dodatak, ili da, eventualno daju svoje ozbiljne i/ili šaljive kritike, komentare, popravke, ili prepravke, ...

U zdravlje čitali!


SCENARIO ZA IGRICU “KAKO NAPASTI MATRIKS!”

U glavnoj ulozi: Neo Noja

LEVEL IX

Nakon
što je sebi postavio mnoštvo pitanja (kao što su: šta je ova igrica, ko je, ili šta je on, postoji li išta izvan igrice,
postoji li Programer koji je ovu igricu „osmislio“, postoji li skriveni matriks /Program/ po
kojem ona funkcioniše, ako postoji kako razbiti taj matriks igrice i
izaći van, videti istinsku stvarnost, suočiti se sa Programerom),
Neo od Programa dobija odgovor da je njegova stvarnost programirana, i da,
ukoliko želi da izađe iz Programa i ugleda svoje pravo lice, za početak mora fokus svoje pažnje snažno usmeriti na vlastita čula i način na koji opaža tu programiranu
stvarnost ..., i da je

ključ

za otključavanje Programa zaključan u delu Programa koji se zove
„čula“ ...

I, evo,
Neo je zalegao na sočnu i zelenu englesku travicu u debeloj hladovini ogromnog hrasta u gradskom parku, lepo se opustio i usmerio svu svoju pažnju na
svoj najuposleniji organ, tj. ...čulo vida, ... koje mu o stvarnosti donosi najviše informacija ...

Dok je širom otvorenih očiju kroz krošnjato zelenilo stoljetnog hrasta posmatrao divno plavo nebo iznad svoje glave, počeo je da se pita na koji način mu dolaze te informacije koje dobija putem čula vida, odnosno očiju ...

Sećao se
da je u školi učio o tome kako je potreban vanjski izvor svetlosti da osvetli okolne stvari i kako
se ta svetlost kreće od svog izvora, osvetljava predmete, uliva se u njegove oči noseći “sliku” svega toga što je usput snimila, a to se onda tamo negde u onom delu glave što ga retko i neefikasno koristimo,
projektuje u umanjenoj i izokrenutoj verziji, koju onda taj naš najlenji organ projektuje van našeg tela
u tu veliku sliku što je on upravo posmatra ...

Ovo
školsko objašnjenje učini mu se pomalo komplikovano i neubedljivo, pogotovo kad se prisetio svih onih budnih snova u kojima je bezbroj puta ZATVORENIH očiju gledao isti ovakav svet kao što je i ovaj “napolju”, bez pomoći bilo kakvog izvora svetlosti, i bez stvari i predmeta koje bi svetlo obasjavalo na putu do očiju ...

Sećajući se
da je u neke od tih snova “ulazio” potpuno budan, i da je iz nekih
od snova “izlazio” potpuno
budan,
pri čemu se menjala samo slika u očima, dok su svi ostali kvaliteti sna i jave bili POTPUNO jednaki i ravnopravni, odlučio je da zuri otvorenih očiju u to
nebo iznad sebe sve dok ne ulovi onaj prelaz iz jave u san i da tu među-sliku zadrži, zamrzne i prouči ...

Izvesno
vreme je tako pažljivo, smireno i uporno zurio u nebo, a onda je u svom vidnom polju počeo
primećivati kako se dotle oštre, jasne i kontrastne krošnjate konture grana i lišća polagano razlivaju
kako se, potom, boje lišća i grana postepeno stapaju i mešaju sa nebo-plavom pozadinom,
tvoreći prekrasan kolorit u kome nije mogao prepoznati sliku sa kojom je započeo
ovo zurenje ...

I dalje
je uporno zurio u taj čudni prizor ne dozvoljavajući da se fokus pogleda ni za tenutak, ni za milimetar poremeti, a onda su boje potpuno oživele i započele čudesan “ples” u njegovim očima,
sve više se pretvarajući u raznobojne tačkaste linije koje su se živo poigravale i poput
kompjuterizovanog lasera iscrtavale
jasne, pravilne i koloritne geometrijske figure koje su svakog trena kaleidoskopski menjale
svoje boje i oblike ...

Očaran
tim prizorom, Neo je uporno i opčinjeno zurio u tu šarenu igru boja i oblika, i dalje ne dozvoljavajući da se fokus pogleda promeni ili poremeti, a onda su boje i oblici postepeno
počeli da se grupišu i podgrupišu u pravilne redove koji su polagano dobijali obrise brojki ...

Napregavši
još više svoju napregnutu pažnju uspeo je da među redovima i kolonama brojki ,
koje su na tom njegovom vizualnom ekranu ujednačenim ritmom proticale nekud u vis, razabere brojeve “0” i “1”, grupisano u grupama od oko 7-8 cifara ...

Nakon
što ga je taj prizor podsetio na ispisivanje binarnog kompjuterskog jezika tu pred njegovim očima, setio se da je ušao u pravu “sobu” i da je tu ključ za otključavanja Matriksa, zbog kojeg je i započeo svu tu rabotu, i onda je tom binarnom jeziku što se i dalje ispisivao zapovedio da se “prevede” u slova i reči i, gotovo istog trena, to se, na njegovu veliku radost, i dogodilo...

Sav
oduševljen fokusirao je pažnju na tekst koji je slično brojkama proticao odozdo prema gore,
i posle nekoliko sekundi i blage kalibracije pažnje uspeo je fokusirati se na tekst koji je proticao dovoljno sporo da može da ga čita u tom vertikalnom hodu ...

U tekstu koji je tako hvatao čitao je:

“TI SADA ČITAŠ
OVAJ TEKST, ŠTO ZNAČI DA SAM IGRICU USPEŠNO ODIGRAO I DA SAM SAVLADAO I OVAJ IX NIVO.
SADA MOGU DA UĐEM U X NIVO, TJ. DA SE OPUSTIM, ODMORIM I SMISLIM NEKU NOVU IGRICU...”

Neo
se tada seti SVEGA i istog trena program se završi,
a on ču jasan i razgovetan /vlastiti/ glas:

“JA SAM SVO VREME BIO PROGRAMER!
I PROGRAM!
I PROGRAMIRANO!”
...

Nakon toga nasta tama, mir, i tišina ...

Pantelija je napisao:



Ja iskreno ne bih provjeravao da li se kreće kamino na ovoj materijalnoj razini

No, mene je uvijek zanimala misao, koja me stalno prati, da li se uopće što kreće?

Što se objektivne stvarnosti tiče ja vjerujem da postoji, ali ju mi kao ličnost ( niže Ja ) ne možemo vidjeti niti iskusiti. Možemo samo iskusiti subjektivnu stvarnost, sliku koju stvara naš mozak.

Pitanje je i da li se iskustvo koje doživljava istinsko Ja može nazvati viđenjem i spoznajom objektivne stvarnosti, već je samo subjektivna stvarnost. Čak, možda se i aposlutno Ja ( sam Kreator ) upita s vremena na vrijeme, postoji li nešto izvan mene? dakle, i on doživljava možda samo svoju subjektivnu stvarnost.

Ako bi to bilo tako, mi ne bi uopce mogli komunicirati na ovome forumu jer bi svatko vidio ona slova i poruke koje bi mu predstavila njegova "subjektivna realnost" i komunikacija bi bila gora cak i od one u djelima tzv "teatra apsurda". Ovako barem CITAMO ISTO - dakle postoji minimum objektivne realnosti koju svi jednako zapazamo, ali s obzirom da nam je u zivotu zadatak postici vecu objektivnost odnosno jos smo uvijek uveliko subjektivni, to se npr odrazava u razlicitom razumijevanju onoga istoga sto citamo...

Ja vjerujem da je objektivna realnost nesto sto mi ljudi zajednicki stvaramo u ovom zivotu, i da je ono sto zovemo zivot u stvari pokusaj istinske komunikacije i dogovaranja, i jedina mogucnost za stvaranje, kao i za ljubav... I da je ono sto zovemo smrt zapravo uranjanje natrag u golemo jezero subjektivne realnosti, gdje vise nema dodira s drugima (s drugim subjektivnim realnostima) i gdje sve sto se odvija pripada iskljucivo nama, tj meni, tj jednom entitetu, jednom JA .... i taj se Ja, ili sto vec jest, na vrhuncu tog cudnog dozivljaja van vremena i prostora kakvoga mi poznajemo (kao objektivnog) spaja sa Vrhunskim tj sa Izvorom .... i tu dozivljava krajnje Jedinstvo, koje ja zamisljam kao da je vise dozivljaj, koji bi odgovarao onome sto je u objektivnoj realnosti culni dozivljaj, nego neka intelektualna spoznaja Jedinstva....

Ali kada smo natrag u objektivnoj realnosti, tu vise nismo svi Jedno, nego smo se podijelili kako bismo nesto zajednicki stvorili, sto ne mozemo stvoriti dok smo u toj kupki Jedinstva i totalno subjektivni, dakle, na neki nacin mi smo ovdje da svu tu subjektivnost RAZOTKRIJEMO i RAZUMIJEMO - da ono sto je culno ili nesvjesno postane intelektualno i svjesno, jer kada se subjektivnost razotkrije tj osvijesti, onda postaje dio Objektivne realnosti, ali problem je sto spoznaja Objektivnog daleko zaostaje za promjenama svakog pojedinacnog Subjektivnog, tako da taj pokusaj da otkrijemo i medjusobno podijelimo nase subjektivno je jednak pokusaju hvatanja pijeska u dlanove .... ma zapravo, to nije problem, nego je takav ritam... "uhvati vjetar"...
Uvijek ce objektivno/zivot/konkretno biti uzi i manji od golemog oceana subjektivnosti/smrti/apstraktnog ... i u tome je zapravo njegov znacaj... on je poput bisera, rijetkog bisera... i istovremeno tezak... to je kao kada radis na nekoj izvanrednoj skulpturi - tesko ali nagradjujuce... eto, tako je i sa objektivnosti.... ona postoji samo u okvirima ZIVOTA.... onoga REALNOG, opipljivog, stvarnog, koji je jednom takodjer bio samo SAN, samo slika u umu, subjektivna mastarija ....
I zato je to katastrofa kad opipljivo ode u zrak, kad se priroda koja je velicanstvena unistava, jer ona je objektivna realnost koja je nekoc bila subjektivna, i postala je to sto jest uz tezak trud i mnogo gresaka i novih pokusaja, uvjerena sam da je tako (sve sto postoji rezultat je truda i metode pokusaja i pogreski) te je steta kada to propadne i kada subjektivni um mora iznova raditi napor i zakoracavati van sebe samog kako bi stvorio realnost u kojoj ce moci komunicirati s drugima....

ovaj svijet nije nimalo objektivan. možda objektivna iluzija. cijeli ovaj svijet su samo električni signali u našem mozgu koji se stvaraju od fotona svjetlosti (mozak je u mraku). ovaj naš svijet ne postoji izvan nas. znači doživljavamo kopije tj. zrcalne odraze svega. objektivno postoji samo energija. mozak je kao i sva materija samo percepcija energije stvorena osjetilima. mi imamo dojam da smo u tijelu zato što ga vidimo - naše ruke , noge...ali to su samo percepcije....znači mi nismo ni u tijelu ni u mozgu.

snovi djeluju jednako (ne)stvarni kao i dnevni život, a iz snova se stalno budimo...onda se možemo probuditi i iz tog dnevnog života (koji je možda jedan malo duži san)? ako je sve samo san, tko je sanjač? tko ustvari koristi tih 5 osjetila? tko je onaj koji govori Ja? to je duša. materijalni svijet su samo percepcije koje duša doživljava.

Hmmmm

Sada si me podsjetio na jednu istinitu anegdotu:
Djecak: "Plavicasti dim zapravo nije plavicast, samo ga mi tako vidimo?"
Njegov otac: "Ako nije, zasto ga onda zovemo plavicasti?!"

charlstone, možda svatko vidi svoju sliku a možda svi vidimo istu, a možda vidimo obje pomalo.

meni se čini da si u suštini sam, svi oko tebe su samo odcjepi tvoje ličnosti koja je u krajnjosti jedna. svatko je slika tebe samoga. zato i tvoje ličnosti(ovdje mislim na ljude oko nas koji se ne bave ovim stvarima ali i n svakoga od nas) jesu tako grabežljive. sve su tako nepotpune da misle da svoju puninu mogu zadovoljiti samo tako da gospodare drugima i nameću im svoje istine, da im nameću svoje strasti; u principu se osjećaju tako usamljeno jer ne mogu sreću pronaći u sebi pa traže samo oko sebe.

Extranoize,
baš kao da mi prepisuješ iz glave ...

Samo da dodam (verovatno ćeš se složiti):

Sanjač, ili Onaj koji stvara Ja je Bezimen, ali Sebi daje mnoštvo imena kao što su Apsolut, Stvoritelj, Kreator, Bog, Duh, Duša, ...

Hmmmm

Sada si me podsetila na jednu (upravo) izmišljenu anegdotu:

Otac: "Plavičasti dim zapravo nije plavičast, samo ga mi tako vidimo?"
Njegov sin: "Ako nije, zašto ga onda zovemo plavičasti?!"
Otac: “Zato šta sam zapovedio da ga tako vidimo i da ga tako zovemo, kad ga tako vidimo i kad ga tako zovemo!!!”

DA LI SMO SUBJEKTIVNI („egoistični“) ,MEDITATIVNI („ne-egoistični“), ILI SMO OBJEKTIVNI („apsolutistični“)?

A može i ovako:

DA LI SMO OBJEKTI („egoisti“) ,MEDITANTI („ne-egoisti“), ILI SMO SUBJEKTI („apsolutisti“)?
...

TRI „VIĐENJA“ OBJEKTIVNE STVARNOSTI

Evo još malo varijacija na istu temu, uz upozorenje da obratite povišenu pažnju na ovo što sledi:

Ako prihvatimo da je objektivna stvarnost/Istina sve ono što se SAD i OVDE dešava /stvara/
u čulima ispoljenog /stvorenog, kreiranog/ bića (a da je sve ostalo - što se trenutno ne registruje u njegovim čulima, samo „uspavani potencijal svih ostalih mogućnosti“), i ako pažljivije razmotrimo to što smo
upravo iskazali, možda ćemo videti da iz takve „definicije“ sledi da je stvarnost
JEDINSTVENI tok stvaranja /dešavanja/ koji se može „posmatrati“ iz (najmanje) tri glavna „ugla“ ili
„gledišta“:

-OBJEKTIVNOG ... (koji pogled obuhvata zonu od nultog do 180.- og stepena – pod uslovom da naše hipotetično vidno polje označimo uglovima od 0 do 180 stepeni), tj. sa aspekta Apsoluta, Kreatora ili Stvaraoca dešavanja,

-SUBJEKTIVNOG ... (područje od 1.- og do 90.-og stepena), sa apekta stvorenog /ispoljenog/ bića, kao objekta Stvaranja,

-OBJEKTIVNO-SUBJEKTIVNOG/NI OBJEKTIVNOG-NI SUBJEKTIVNOG/MEDITATIVNOG ...(uski pojas oko 90.-og stepena), tj. sa među-aspekta, odnosno meditativnog stanovišta koje je na sredini
između dva napred pomenuta krajnja ugla posmatranja
(pri čemu nipošto ne smemo gubiti iz vida vrlo bitnu činjenicu da se tu radi
o JEDINSTVENOM procesu viđenja) ...

Da bismo to pojednostavili i ilustrovali, zamislimo da Kreator u
svojoj „mračnoj filmskoj komori“ jednom svetlom tačkicom „iscrtava“ čovečije ili drugo
biće i, u isto vreme, materijalnu, energetsku čulnu „sliku“ Sveta, Univerzuma, koju to biće vidi „svojim“ „očima“ ...,
a da jednom tamnom tačkicom „iscrtava“ reči, misli, osećanja, ... kojima tom biću
„interpretira“, „suflira“, „šapće“, ... način na koji ono doživljava Duhovnu, Idejnu, Pojmovnu čulnu „sliku“ Sveta ...

Obe tačkice kreću se „uporedo“ i „istovremeno“ i tako tvore jedinstvenu čulnu sliku objektivne stvarnosti tog subjektivnog posmatrača ...

Iz toga dalje sledi da se i način našeg viđenja stvarnosti neprekidno stvara, odnosno
ispisuje onim crno-belim tačkicama i to upravo u trenucima dok je posmatramo i interperetiramo (onako kako nam se "servira"), i da na dešavanja u našoj vlastitoj stvarnosti ne možemo uticati sve dok se nalazimo u subjektivnom „polju“ ili „uglu“ posmatranja,
odnosno u položaju od 1.-og do 90.- og stepena ukupnog /apsolutnog/ vidnog polja (ako naše vidno polje, kao što rekosmo, označimo uglovima od 0 do 180 stepeni), sve dok smo, dakle, objekti kreacije, tj. sve dok ne pređemo graničnu „meditativnu“ zonu koja se nalazi u području 90.- og stepena ...

U subjektivnoj zoni mi smo objekat posmatranja i objekat „iscrtavanja“, odnosno kreiranja stvarnosti, i u tom stadijumu sva naša unutrašnja i vanjska dešavanja, uključujući i naš osećaj "jastva", odnosno osećanje naše "personaliti", naše čulne slike, ... "serviraju nam se na tanjiru" ...

U meditativnoj zoni nismo ni „objekat“, ni „Subjekt“ posmatranja, nego ... samo-posmatranje ...kreacija, ... dešavanje, ... proces, ... tok, ...

To je ona ključna tačka iz koje je moguć i povratak u subjektivnu zonu tj. vraćanje u položaj subjektivnog posmatrača objektivne stvarnosti), ali i zakoračenje u onu začaranu i zabranjenu Objektivnu zonu, tj. prelazak u položaj u kojem se postepeno (stepen, po stepen) naše vidno polje koje je do meditativnog ugla obuhvatalo 90 stepeni, proširuje i produbljuje sve do 180.- og stepena, kada se videlac od objekta kreacije pretvara
u Kreatora stvarnosti ...(i u onih preostalih 180 stepeni, koji su izvan vidnog polja, stvara i kreira novu stvarnost i novog subjekta posmatranja) ...
...

A da bismo bili (postali) ... meditativni, moramo posmatrati ... POSMATRANJE, ... sve dok se posmatrač
ne istopi i iščezne, a ostane samo POSMATRANJE ...

Treba li napominjati da područje od 90.- og do 180.- og stepena ovog našeg hipotetičkog polja predstavlja zonu budnih snova, magije, čuda i čarobnjaštva??

Odakle sad odjednom u Igru ulazi ZAPOVIJEDANJE ?!?
Ko kome moze zapovijedati???
Zar nismo mi sami sebi sve to, jer mi smo sve, i ja sam ti a ti si ja, i kako ja vidim tako vidis ti, i svi smo mi Ja i sve je samo Igra?