U periodu od sredine prosle godine do pocetka ove imala sam tri vrlo cudna i slicna sna. Ni jedan nisam sanjala pod nekim ustiskom, jer da jesam ne bih obracala paznju na njih. Ne radi se toliko o sadrzini tih snova (malo su SF) koliko o utisku koji su na mene ostavili. To su valjda neki od onih zivotnih snova posle kojih nista nije isto. Inace sve se to desavalu u periodu kada me je mucila teska ansioznost. Pocelo je sa napadima panike, a onda se nastavilo u vidu anksioznosti koja me je drzala par meseci u paklu. Osecaj da gubim razum i totalna konfuzija, ucinili su da mi tih par meseci prodje kao u snu.
Kao sto rekoh, prvi san sam sanjala sredinom prosle godine, a evo o cemu se radilo. Ja zivim u nekom velikom gradu koji podseca na LA, ali to je kao moj rodni grad. Hodam nekim sirokim bulevarom po vrelom letnjem danu, guzva na ulicama i bacam pogled na veliki video bim na nekoj zgradi. Slucajno hvatam kako ne vestim (na video bimu) u panici najavljuju da se sa suncem nesto desava i da moze da eksplodira svakog trenutka. E sad, ja se setim da je par dana ranije to najavljeno, ali niko nije mogao da predvidi kad ce to da se desi (mislili su za 100-200 godina), a ljudi bas i nisu poverovali u tu pricu. Inace, najavljeno je da sunce nece bas da eksplodira, nego ce da se urusi u sebe, ali ce pre toga nekoliko puta da "zatreperi" tako jako da ce bukvalno da spali zemlju, a onda ce da se ugasi. U tom trenutku ljudi pocinju da trce u panici. Na ulici nastaje haos. Ja razmisljam kako da dodjem do majke. Hocu da nadjem majku, sestru, sestricinu i zeta i da se sklonimo negde da sto manje osetimo te prve slabije talase toplote, a onaj zadnji ne mozemo da izbegnemo nikako. I tako se ja probijam kroz guzvu i nailazim na njih. Vec su dva talasa prosla, ali se sprema novi, jaci. Nas petoro ulazimo u neku zgradu, tacnije, vetrobarn neke velike zgrade. Zatvaram teska metalna vrata, unutra je malo hladnije. U tom trenutku osecam novi talas toplote, najjaci do sada. Jako svetlo se probija kroz svaku pukotinu, a vreo vazduh ostavlja bez daha, bukvalno osecam da gorim. Odjednom, sve se vraca u normalu-svetlost je slabija, temperatura se smanjuje, a mi i dalje stojimo gde i pre. Onako zbunjeni, gledamo se i predpostavljamo da je to bila lazna uzbuna. Otvaram teska metalna vrata da izadjem napolje, ali ispred mene je samo crnilo, praznina. Samo dva tri metra oko vrata je trotoar, a ostalo je crnilo. U trenutku se zapitam gde je nestala ona ulica i kako sam pomislila, ona se stvara ispred mene. Pomislim na zgrade koje su do malopre bile tu i one se stvaraju tamo gde im je bilo mesto. Izlazim na ulicu i kako koracam, zamisljam da je umesto crnila tu onaj asflat od malopre, one zgrade... i oni se stvaraju. Onda shvatim da ja svojim mislim sve to stvaram i zamislim da je na kraju ulice plaza sa palmama koja ranije nije bila tu i, naravno, plaza se stvara. Sledeca scena - ja sam negde u svemiru, nisam u telu, proslo je par hiljada godina od onog trenutka, a meni jedna sekunda. Posmatram zemlju na kojoj buja vegetacija i razmisljam o tome kako sve krece ispocetka i kako upravo sad na njoj nastaje novi zivot.
San je bio dosta napet i nekoliko dana sam bila pod jakim utiskom. Bio je pravi kosmar do trenutka dok nisam izasla i one zgrade.
Sledeci san sam sanjala 2-3 meseca kasnije. Slicna prica je u pitanju. Javljaju da ce sunce da eksplodira ali da ce dotle naici dva neprijatna talasa toplote. Ja u panici trcim po dvoristu, po kraju. Trazim majku, komsika nas zove kod nje u podrum jer je tamo hladnije. U toj guzvi nalazim kolica u kojima je moja sestricina, odlazimo do komsike i tamo je i moja majka. Usle smo u podrum i sele na neku klupicu okrenute ka nekim metalnim vatima koja bi trebala da vode na ulicu. Sa sobom imam neku metalnu plocicu na kojoj je nesto ugravirano. Ta plocica je navodno pripadala mojoj baki. Vec se osecaju talasi toplote i postaju jaci. Moja majka i ja sedimo pognutih glava i molimo se. Sve vise osecam toplotu dok jednog trenutka svetlost nije postala prejaka, a vazduh vreo. Odjednom, postaje hladnije, a svetlost slabija i kao da se sve vraca u normalu. Moja majka i ja ustajemo i ona kaze kako izgleda da je lazna uzbuna. Ja, medjutim znam da nije lazna uzbuna i kazem joj da se to (smak sveta) ipak desilo. Hodam prema vratima, u rukama drzim onu plocicu i potpuno sam smirena. Otvaram vrata i umesto ulice koja bi trebalo da je tu, ulazimo u neki stan. Tu je dugacak hodnik, sa desne strane je dnevna soba, a pravo jos jedan hodnik i dve spavace sobe. Iz jedne spavace sobe izlazi moja baka, koja je umrla pre 14 godina. I mojoj majci je potpuno jasno da se smak sveta ipak desio. Tuzna je i uplasena, a ja je tesim. Blago se smesim i kazem joj da je sve u redu, tako je moralo da bude. Kazem joj da gleda sa vedrije strane, sad cu bar moci da upoznam sve one moje rodjake o kojima sam samo slusala, koji su umrli pre mog rodjenja (od svih baba i dedova jedino je ta baka dozivela da me vidi). Baka me zove u spavacu sobu i pokazuje mi neku veliku metalnu plocu na zidu i kaze mi da ju je napravila kad i onu koju ja drzim u ruci. U hodniku se pojavljuje se stariji covek i ja znam da je to otac moje majke, zatim par starijih zena i ja znam da su to njegove sestre. Ja sam potpuno spokojna i cak srecna sto cu da ih upoznam. Tu sam se probudila.
Naredih nedelju dana bila sam pod strasnim utiskom ovog sna. Bila sam isprepadana. To moje spokojstvo u snu i mirenje sa situacijom, sa smrcu su me totalno izbezumili. Cim sam se probudila pocela sam da prepricavam majci san i kad sam dosla do dela gde mi ulazimo u stan pocela sam da placem i nisam mogla da zavrsim, inace se tesko rasplacem. San nije bio ni malo strasan, cak vrlo prijatan. Medjutim, taj mir i prihvatanje smrti su me potpuno iznenadili. Pitala sam se da li ja to imam nesto suicidno u sebi. I sestri kad sam prepricavala, od uzbudjenja sam plakala kao kisa, a plakala je i ona.
Pocetkom ove godine sanjala sam i treci san.
Opet ista situacija sa suncem. Najavljuju da ce da eksplodira, ali ne znaju kad, a ljudi ne veruju u tu pricu. Ja sam u nekom trznom centru sa sestrom i zetom. Nesto sam se zakacila sa setrom i krecem kuci sama. Dolazim kuci, a to je moj stari stan i moja stara soba. U sobi su moja majka i sestricina. Ja dolazim do prozora pricam sa njima i gledam napolje. Dan je lep i suncan. Na trenutak se okrenem i pogledam majku (jos uvek pricamo), a zatim ponovo pogledam kroz prozor. Cini mi se da je sunce drugacije, da je vece nego pre par sekundi. Gledam u njega, a ono kao da postaje plavicasto. U neverici zovem majku da pogleda i ona. Sve je vece, plavicasto i kao da vidim erupcije na njemu. U trenutku shvatam da su one najave bile tacne, to se desava, ovo je smak sveta. Moja majka je uplasena, sestricina sedi na krevetu, ja se nervozno setam po sobi i pitam se gde je moja sestra do sad. Teram majku da sedne pored sestricine i da se smiri. I ona je nervozna i ne drzi je mesto. U jednom trenutku ulazi moja sestra i osecam olaksanje jer je tu. Kazem joj da sedne i ona na krevet. I majka i sestra su uplasene, a sestricina ne zna o cemu se radi. Ja ih hvatam za ruke, drze se i one medjusobno. Potpuno sam smirena i tesim ih, pricam im da ce sve da bude redu, da ce sve da bude onako KAKO MI ZELIMO. Kazem im da ja to znam, da sam ja to vec sanjala i da znam da ce da bude tako, samo je potrebno DA ZELIMO DA SVE BUDE U REDU i tako ce da bude. Sunce sve jace sija dok im ja pricam. U sledecm trenutku bljesnulo je tako jako da nismo mogle da gledamo, a onda je polako svetlo slabilo dok se sve nije vratilo u normalu. Pogledala sam kroz prozor, a napolju je sunce sijalo kao i pre, nebo je bilo plavo i sve je izgledalo kao i ranije. Pogledala sam sestru i majku, nasmejala se i rekla: "Eto vidite, sta sam vam rekla?"
U sva tri sna desio se smak sveta i ja sam umrla kao i ostatak covecanstva. Smrt sam prihvatila potpuno smireno, cak sam druge tesila i ukazivala na vedriju stranu toga. Medjutim, na javi tek posle treceg sna sam prestala da se plasim i osetila nesto potuno drugacije. Osetila sam nesto sto nikad u zivotu nisam, nesto sto ne zelim da zaboravim - osetila sam potpuni mir i spokoj kao nikada do tad, BLAZENSTVO. Iako sam ranije mislila, sada sam OSETILA da nama nema kraja. Taman kad mislimo da je gotovo, nasa prica nastavlja negde drugde, mi je stvaramo. Shvatila sam da je moj najveci podsvesni strah do tada bio upravo strah od kraja, iako sam odgajana tako da verujem da je dusa vecna. Nisam htela da zaboravim to osecanje, a znala sam da ce moji problemi da prodju i da cu da se vratim starom zivotu, obavezma, fakultetu. Znala sam da ce zivot da me ponese i udalji od svega sto sam shvatila/osetila u trenucima kada mi je bilo tesko. Ubrzo posle toga sam odlucila da napravim podsetnik, nesto sto nece da mi dozvoli da zaboravim onaj osecaj mira i sve kroz sta sam prosla. Tacno sam znala sta treba da uradim. Oduvek sam htela tetovazu, a nikad nisam osetila potrebu da se tetoviram, ali ovog puta je bilo drugacije. Par nedelja kasnije istetovirala sam feniksa na ledjima i metematicki simbol beskonacnosti na zglobu desne ruke, tako da uvek mogu da ga vidim. Mozda se drugima to ne svidja i vide pticurinu i osmicu, ali nije me briga, za mene je to mnogo vise.
p.s. Izvinjavam se sto je post ovoliko dugacak, cak sam se trudila da ga skratim
Prijava
FAQ
Pretraživač
.
.
)))) 
