|
Nešto slično se nazire i u Corpus Hermetikum-u Ali neću da pričam ništa dok malo dublje ne uđem u ovo što pišu i dok ne prođe proces razumevanja. Sve u svemu zanimljivo za sada.
Dotle evo još neke moje spoznaje
Ми нисмо сами
Једна од основних порука хришћанства, као и осталих религијских учења је да ми нисмо тело већ да смо духовно биће које живи у телу.
Ствар која се не помиње је да ми док себе видимо као ум који мисли, ми нисмо свесни да тело делимо са још два бића. Богом Оцем и Духом који нам је дат.
Та два лица деле с нама ово тело иако их ми не можемо видети.Ствар је да ми можемо постати свесни њиховог присуства само ако поверујемо да су они ту,па кроз праћење дешавања у нашим животима, ми можемо уочити њихово присуство као део јединственог бића од кога смо ми само трећи део.
Када једном поверујемо да смо нас три дела једног бића које управља овим телом и кроз судбину комплетним животом који живимо, ми ћемо почети да обраћамо пажњу на то које лице, којим делом нашег живота управља. Јер иако свако од ова три наша лица може да преузме у одређеној мери део посла који припада другим лицима, ипак оно не може тај део посла урадити тако добро као што би то урадило лице коме је тај посао намењен.
Уметност Живљења се састоји у томе, да ми живећи живот научимо да не преузимамо на себе посао и одговорнист за оно што није наш делокруг,већ да имамо поверења да ће друга два лица свој део посла обавити баш онако како је најбоље за биће коме сва три лица припадају.
Ако пођемо од тога да Божанско биће чине Бог Отац, Бог Син и Свети Дух, а да смо ми створени по Обличју Божјем, можемо извести закључак да онда, као што Бог има три лица тако и наше биће чине три лица.
Ево рецимо како ми можемо препознати дејство Духа у нашем бићу.Можемо видети да радом поједих органа нашег тела не управљамo ми, јер ми као ум немамо свест о томе шта који орган ради, а опет цело тело складно ради.Складан рад нашег организма не може бити производ случајности, једноставно мора постојати неко ко раду тела даје смисао. Е, тај неко је Дух који нам је од Бога дат. Рецимо да нас засврби глава, а да смо ми као ум замишљени око нечег па не примећујемо да нас сврби, Дух ће ипак покренути руку и почешати то место, а ми ћемо тога постати свесни тек ако нам неко каже.-Шта се чешкаш?Дакле врло лако можемо уочити да постоји неко ко брине о томе, без да ми имамо уопште свест о томе.
За Дух који успева да усклади рад милијарди и милијарди ћелија нашег организма, а да саме ћелије при томе немају свест да раде за заједницу, ни у ком сличају не можемо рећи да је несвесно биће. А још мање можемо рећи да је све то само производ случајности.Имајмо при том на уму да је свака ћелија нашег тела посебан организам који ако има хране може да живи сам за себе.Дакле свака ћелија је посебно живо биће које има неку врсту сопствене свести, а опет све оне прате наш мисаони ток и гледају како да остваре наше идеје, тј. идеје нас као ума који живи у том организму. Истина је да оне и не прате наш мисаони ток, већ то ради Дух који нам је од Бога дат. Он је задужен да усклади наш мисаони ток и наша осећања са идејама Бога Оца, и још што-шта друго у нешто што ми кратко зовемо Живот.
Многи су приметили да се Дух понаша по неким законитостима од којих не одступа ни лево ни десно, што јако подсећа на компјутерски програм.На гнев одговара гневом а на љубав љубављу итд. Заборављамо да Дух има чак две свести на које се ослања: Бога Оца и Бога Сина тј. Разум и ум.
Разум је друго име за Бога оца који живи у нама. Иако га сви ми имамо ретко ко се ослања на њега.Има оних који га и користе али нису препознали да је то Бог отац који живи у нама.
Бога оца или разум можемо чути када поставимо неко питање самима себи.Ми нећемо поставити питање самоме себи ако на то питање знамо одговор већ увек кад је наш ум немоћан да да одговор. Наш ум може покушати да избегне неугодно питање тако што ће објекат нашег интересовања прогласити за глупост,јерес,срамоту. Међутим ако ми не будемо задовољни таквим избегавањем одговора од стране ума,ми ћемо наставити са тражењем одговора и разум ће се на крају ипак појавити да да одговор.Бог отац (разум) живи у вечности и зна све одговоре на сва питања,само је питање можемо ли схватити одговор и хоћемо ли га прихватити ако га схватимо.Зато је потребна вера да би смо прихватили одговор какав нисмо очекивали.
Бога оца можемо чути и кроз Савест. Савест можемо препознати као мисли које нас наговарају да не учинимо зло које се спремамо да учинимо.Знате оно кад нам неко стане на жуљ па се спремамо да му дамо шта је заслужио а у нама се појаве мисли које бране починиоца,говорећи нам нешто у стилу. –Можда није намерно, или –ко зна каква га је мука натерала,пусти га нек иде с миром, и слично.Савест такође можемо чути и као мисли које нас наговарају да учинимо неко добро дело.
Једно од наша три лица која чине нас као Божанско биће, Бог Отац живи у вечности и зна све наше мисли од почетка до краја и на основу њих нам је одредио судбину тј. шта ћемо све преживети док смо у телу.
Дух спроводи судбину у дело стварајући свет у коме живимо и он живи и у вечности и у времену.
А Син је несавршено лице Божје које живи у времену.Дакле Син је лице савршеног Бога којим он живи несавршен живот у времену.Син је ум Божји.
Кроз Исуса Христа сви смо ми Синови Божји,то јест умови Божји.
Јер ко позна ум Господњи да га поучи? А ми ум Христов имамо.
Прва Коринћанима глава 2. стих 16.
Вероватно ће пажљивији читалац приметити да у претходном тексту помињем да ми можемо да посматрамо свој ум. Логичан закључак који се намеће је да ако ми можемо да посматрамо свој ум онда ми нисмо ум. Како смо онда умови Божји ако сами нисмо ум чим можемо да се дистанцирамо од њега? Међутим, ако прихватимо да смо сви умови Божји онда следи закључак да је Ум Божји састављен од безброј малих умова које ми представљамо тако да божанско биће може да направи дистанцу између себе и свих тих умова. Ако следимо логику да смо створени по обличју Божјем онда је и наш ум састављен од одређеног броја умова, а ми те умове препознајемо као своје мисли. Такође можемо приметити да смо ми Бог нашим мислима и да у нашем уму могу да живе само мисли којима посвећујемо пажњу.Зато се мисли у нашем уму боре за нашу пажњу и воде рачуна како да је придобију јер је наша пажња за њих живот. Дакле наше мисли (та бића нашег ума) воде рачуна о томе шта ми волимо тј.чему је наша љубав окренута па се и оне окрећу према томе да би живеле. Дакле ако ми имамо љубав према злу и наше мисли ће ићи према злу јер ће тако добити нашу пажњу (читај: љубав) а са њом и живот.
Ако мало боље осмотримо наше мисли видећемо да са мислима долазе и осећања. Са лепим мислима долазе лепа осећања(радост,љубав итд.) а са лошим мислима долазе лоши осећања(гнев,љутња,мржња итд.). Свако ко је експериментисао са мислима могао је да примети да кад промени лоше мисли у добре да се са њима мења и његово расположење. Тако мудар човек, бирајући мисли којима ће да посвети своју пажњу, утиче на своју срећу јер он своју пажњу дарује само добрим мислима.Такође можемо приметити да осећања која са собом доносе мисли утичу и на здравље нашег тела.Узмимо рецимо нервозу,може ли да буде нервозан неко ко слуша песму славуја и у себи мисли –Како ова птица лепо пева. Не, већ ће бити нервозан онај кога мисли пожурују а ситуација изгледа тако као да он касни. Ни притисак никад неће скочити некоме ко размишља о лепим стварима или ужива у природи око себе, већ увек ономе ко се бави мислима које својим осећањима утичу на притисак.
Будући да су осећања својствена живим бићима а мисли у себи носе осећања онда нетреба бити много паметан па схватити да су наше мисли жива бића која живе у нашем уму, као што смо ми жива бића која живе у Божјем уму.Због тога што лоша осећања која доносе мисли са собом чине да се Исус Христ лоше осећа он је сишао на земљу где живе његове мисли да им каже да морају да се промене ка добру и да он неће вечно трпети нашу склоност ка злу и да ће доћи време када ће злима ускратити пажњу(своју љубав).
Јер као у једном телу што имамо многе уде а уди сви немају један посао,
Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другом. Римљанима 12: 4 и 5
И као што су ћелије нашег тела свака за себе посебно живо биће, тако смо ми ћелије Христовог тела.Замислите шта би се десило кад би се ћелије нашег тела отимале око хране и скупљале залихе да би показале како су оне вредније од осталих. Кад би било зависти међу њима. Па тело би престало да функционише и све би помрле. А ми како се понашамо, нисмо ли Рак у Божјем телу? Ми немамо свест да живимо у заједници будући де себе видимо одвојене једне од других. А не желимо да верујемо да смо сви део једног тела јер друштвени живот не може да функционише без моралних норми, а то су десет божјих заповести.Погледајмо пчеле, поред њих не треба да стоји управник да гледа дали ће добро да обаве посао. Оне знају да њихов живот зависи од заједнице и морал се намеће сам по себи. Љуби ближњег свога као самога себе. А шта се дешава кад оставиш човека без контроле на неком послу. Или ће нешто да украде,или да спава,или да нешто упропасти. Ми смо имали Социјализам, дивно друштвено уређење. Али будући да нисмо имали свест о друштвеном животу, ми смо покрали све што је било наше да би смо имали сваки своје.Сви знамо како се радило у друштвеним фирмама и који је то јавашлук био. Једноставно, осветио нам се недостатак морала.А ако погледамо ко су перјанице неморала у друштву видећемо да су то интелектуалци,уметници,књижевници, политичари итд. Шта је то у теорији еволуције тако добро да су је интелектуалци тако радо прихватили, када за њу правих доказа нема.Одговор је да нема потребе да се живи морално,јачи преживљава, ето то је оно што је теорији еволуције дало живот. Нема друштвеног живота,нема морала, побеђује јачи. Држава је само ту да обезбеди фер услове у арени.
Једном је неко рекео –Да Бога нема, требало би га измислити.
Само свест да смо ћелије једног тела може нас довести до тога да будемо морални и пуни љубави једни за друге.Јер десет Божјих заповести нису ништа друго до морални закон љубави. Ако незнамо каква је права љубав погледајмо десет божјих заповести и схватићемо.
Погледајмо шта кажу уметници. –Да би уметност дошла до изражаја неопходна је слобода. И при том се мисли да је морал граница слободе па је уметнику дозвољено да буде неморалан зарад уметности. Замислимо да мени дође да сликам унакажено тело неког од вас, па лепо закољем и унаказим објекат на којем желим уметнички да се изразим. Тако уметници неморалом убијају друштво водећи га у смрт, јер неморал је смрт друштвеног живота.
Када се слобода користи у служби добра,онда смо слуге (робови) добра. А када се користи у служби зла онда смо слуге (робови) зла. Дакле били слободни у добру или злу ми смо робови своје слободе, само што слепци мисле да су када робују злу слободнији од оних који робују добру.
|
Prijava
FAQ
Pretraživač
