nastavak:


Aspekti prividnog konflikta talas-čestica.

Produbljujući koncept lažne dvojnosti između talasa i čestice, ispitajmo sledeći primer:
Odlučio sam da ubijem Nekog. Odlazim kod njega sa nožem koji vadim. Ako ispitamo ovaj događaj moramo odmah istaći da, ako je naša svest odlučila da glumi ulogu, da bismo shvatili do kraja aspekte vezane za virtuelnost, kaže se da i onaj koji će biti proboden, ima ovaj stav. Drugim rečima uspevam da ubijem Nekog samo zato što je njegova svest bila u skladu sa mojom, u glumljenju dve uloge koje smo od početka odredili. Postoji, međutim, tokom procesa postizanja saznanja, mogućnost da se promeni sopstvena uloga, pišući ponovo deo koji se živi (glumi). Ovo se stalno dešava, čak i ako mi nismo svesni tog događanja. Ja mogu odlučiti da više ne ubijem Nekog samo ako on bude saglasan sa mnom, u menjanju čak i njegovog kvantnog stanja (tako bi se reklo u kvantnoj fizici). Ovo izlaganje je staro i mi smo ga uvek shvatali u kontekstima otmica, u kojima se govorilo da ako neki oteti ne želi da izađe iz problema, potpuno je beskorisno pokušavati da ga izvučemo, jer se on sa još više žestine ponovo vraća, jer je njegova svest odlučila da ostvari ovo iskustvo i da glumi ulogu, i ti nisi uspeo da ga ubediš da promeni ulogu koju sam glumi. Videćemo za koji trenutak kako će ova nova i duboka shvatanja promeniti, još jednom, mapu teritorije, stavljajući nas pred problem otmice, sa mogućnošću da se konačno razreši.

Kvantna vizija i morfogenetsko polje.

Radio sam jedan fizički eksperiment koji pokazuje ono što smo do sada istakli. Eksperiment se može lako proveriti u laboratoriji za fiziku čestica i, zapravo, možda ne bi bilo potrebno uraditi ga, jer se takav eksperiment sastoji iz tri dela, tri različita eksperimenta koja su već u velikom broju proverena, sa zaključkom da su naša predviđanja trenutno tačna. Ali, kako fizika nema poverenje ni u sebe samu, onaj ko bude želeo moći će to lako da uradi. Recimo da imamo jedan top koji ispaljuje elektrone i stvorimo dva elektrona u istom trenutku, ispaljujući jedan udesno, a drugi ulevo. Dva elektrona blizanci imaju jednu karakteristiku. Oni moraju imati suprotan spin, odnosno ako se uporede sa čigrom, moraju se vrteti u smislu nevrtenja u odnosu jedan na drugi. Ako se jedan okreće udesno, drugi bi se okretao ulevo, u odnosu na bilo kog posmatrača (drugi princip termodinamike). Kvantna fizika, zapravo, nameće da takvi elektroni ne moraju imati suprotan spin u celini, u svojstvu fermiona (čestice Fermi). Najkraće, kada dva elektrona nastanu zajedno, oni su kao blizanci koje forsiraju pravila virtuelnosti da budu jedan muško, a drugi žensko.

Prvi elektron usmeravam ka meni, a drugi elektron usmeravam ka jednom zidu sa poznate dve pukotine, o kojima smo već govorili, iza kojih se nalazi filmski ekran koji će uvećati ponašanje talasa ili čestice. Osim toga, postaviću i drugog posmatrača, jednog svog prijatelja, da posmatra ponašanje drugog elektrona, onog usmerenog ka dve pukotine. Ako bi postojao samo jedan posmatrač, na primer ja, koji bi posmatrao elektron koji se kreće ka meni, on bi me pogodio ubijajući paket talasa, sa kojim se takmiči, a ja bih video elektron kao česticu, ali ne bih znao šta se dešava sa drugim elektronom jer ga niko ne prati. Ako bi postojao samo moj prijatelj, on bi video, kao što smo već istakli, elektron kako se ponaša kao talas i proizvodi na filmskom ekranu efekat figura koje sudeluju. Međutim, ako bi postojala obojica posmatrača, ja bih video elektron kao česticu i saopštio bih drugom elektronu da se ponaša kao čestica, analogno eksperimentu Alana Aspekta, gde interakcija sa elektronom stvara promenu stanja elektrona blizanca. U ovom kontekstu, moj prijatelj ne bi više video drugi elektron kako se pojavljuje kao talas, već bi ga video kao neki projektil, odnosno kao česticu, bez prisustva figura koje sudeluju.



Ono što se dešava vrlo se jednostavno objašnjava. Dobio sam svest od prvog elektrona i više ga ne vidim kao talas (nisko stanje saznanja) već kao česticu (visoko stanje saznanja). U ovom kontekstu, pošto su dva elektrona stvorena zajedno i povezani su kao jedinstven događaj, čak i drugi elektron, ako bih ga video, pojavio bi mi se kao čestica. Ja ne vidim drugi elektron već samo imam saznanje da je on čestica. Pošto je, međutim, saznanje mera svesti, sama svest je obaveštena da je drugi elektron jedna čestica. Moj prijatelj ima svest ali pošto su njegova svest i moja svest iste, jer je svest u suštini jedna jednina, on će biti siguran da je njegov elektron, onaj koji on posmatra, čestica jer mu je moja svest to odmah saopštila. On će, dakle, videti drugi elektron, kao da je sudelovao sa njim. Zapravo, sam ja sudelovao sa njim i video ga kao česticu ali sam saopštio njegovom delu svesti moj podatak. Tako će se pokazati da su naše dve svesti, zapravo, povezane čuvenim ˝Penrozovim skrivenm parametrima˝, ali će se pokazati i da je dovoljno da sam ja dobio iskustvo (odnosno da sam pridobio saznanje), pa da su podaci vezani za nju dostupni svima, u jednoj opštoj akaši, u jednoj holografskoj mreži, u jednoj ogromnoj Aleksandrijskoj biblioteci u kojoj nije moguće ništa sakriti. Jasnim rečima, ovaj eksperiment, nastao na preklapanju tri eksperimenta kvantne fizike, predstavlja naučno objašnjenje teorije poslednjeg majmuna, podržano idejom postojanja morfogenetskog polja Ruperta Šeldrejka.



U ovom kontekstu, ako bih ja otkrio nešto, to nešto bi bilo dostupno svima na svetu, čak i onome ko o ovome ne zna ništa. Jedan majmun u Amazoniji otkrije kako da razbije ljusku nekog voća pomoću kamena. Na udaljenosti od miliona kilometara, jedan drugi majmun odmah shvata istu stvar.

http://www.scienzaeconoscenza.it/artico ... onanza.php
http://www.animazen.it/campi_morfogenetici.html
http://www.reiki.it/autopoiesi-e-campo-morfogenetico
http://it.wikipedia.org/wiki/Rupert_Sheldrake
http://www.sheldrake.org/About/biography/

Sve ovo znači da u trenutku kada ja dobijem neko iskustvo ono je na raspolaganju svima. To međutim ne znači da svi odmah znaju o čemu se radi, ali mogli bi znati ako bi hteli. Drugim rečima, ako budu želeli da čitaju iz velike knjige sa morfogenetskog polja, to će im dati sve informacije koje su već prisutne, od svih događaja koji su pre bili talasi, odnosno nepoznati, a posle su postali čestica, odnosno shvaćeni. Na ovom mestu želim istaći kako shvatanje, zapravo, ima dva nivoa, jedan realan i drugi virtuelan. Kada neko pridobije iskustvo on pribavlja morfogenetskom polju ovo iskustvo koje trenutno postaje dostupno svima. Ali to ne znači da je odmah u virtuelnosti jasno svima, jer je virtuelnost sagrađena od prostora i vremena. Zato, ono što se odmah dogodi u stvarnosti, dešava se i otkriva u vremenu za virtuelnost. Ja otkrijem nešto i svi će odmah, na svesnom nivou, znati da je tako. U virtuelnosti je potrebno vreme jer takva istina dolazi na nivo svesti. Ovaj problem se primećuje kada ti neko, kome si pokušao da objasniš nešto, odgovori… ˝ma, znaš da sam unutar sebe to oduvek znao? samo što nisam bio svestan ˝. U trenutku kada se verbalna komunikacija u virtuelnosti odnosi na koncepte koji već postoje u tebi, na nivou realne stvarnosti, eto kako ti znaš te stvari na koje, čini se, nisi nikada obraćao pažnju, zapravo su ukorenjene u tebi milenijumima. Ovaj proces predviđa, u svakom slučaju, da postoji, u velikoj meri, volja da se razume, odvojena od ličnih interesa, mešanja vanzemaljaca ili bilo čega drugog nepredviđenog što ti ne dozvoljava da shvatiš u potpunosti. U ovom slučaju moraš pažljivo paziti da je subjekat kome želiš objasniti stvari pridobio takav nivo samosvesti koji je potreban da bi shvatio da bi bilo dobro da te sasluša. Niko ne može biti obavezan da ide u školu i ako je na početku predmeta njegova svest odlučila da bude kreten, mora biti puštena na miru sa samom sobom, u svakom slučaju, čak i njen doprinos biće neophodan u krajnjem rezultatu.

Problem otmice prema dualizmu talas-čestica.

Sve ovo što smo do sada izložili dozvoljava nam da poboljšamo sistem oslobađanja od problema otmice, ali zapravo vodi našu pažnju ne više prema otetima već prema svim bićima univerzuma. Pravi cilj našeg istraživanja će se otkriti na kraju, ne želja da se oslobodimo od vanzemaljaca već jednostavno želja da shvatimo ko smo. Ostalo će doći automatski: stoga, bez korišćenja mehanističkih procedura sa ciljem da se oteraju vanzemaljci, da se spale, sravne sa zemljom. Pokušaćemo samo da razumemo da smo ili kao talas ili kao čestica, u zavisnosti od toga da li želimo, ili ne želimo da sudelujemo sa fenomenima koji nas okružuju.Za ovaj cilj su nam korisne izjave otetih koji su oslobođeni, koji su pod hipnozom davali jasne izjave, ali za nas još uvek nejasne, o tome kako stoje stvari.

Prva stvar koju smo posmatrali kod oslobođenih otetih bila je jasna prisutnost sećanja na prošle živote, buduća mesta i pejzaže koji su se činili kao strane pojave. Duševni deo ovih subjekata, pod dubokom hipnozom, tvrdio je da mora da akumulira iskustva svih sasuda u jednu jedinu tačku, u trenutni sasud, jedinu stvarnost u sadašnjosti, da bi se posle mogao napraviti iskustveni skok. Bilo je jasno da se svest jednine deli na tri podsvesti, vezane za dušu, um i duh. Ove tri podsvesti nisu bile razmenljive među sobom, odnosno bile su odvojene i nezavisne. One su lutale u sferi delovanja, poređene sa probabilističkim kvantnim talasom, u kojoj si ti u vremenu, u prostoru i u energiji i malo, pomalo kako tvoje saznanje raste, tri svesti , koje stvaraju jedan realan i sferični talas, sastaće se u jednoj tački. U tvom trenutnom sasudu, jer će u njemu oni postati u vidu tačke. U tom trenutku talas tvoje nesvesnosti postaće svestan sebe i stvoriće se kao čestica. Tog trenutka nestaće sva sećanja na buduće i prošle živote ili ˝nekom drugom mestu ˝. Ostaće samo realno iskustvo. I ti, sa svojim jedinim sasudom, bićeš svestan.


talas evolucija čestica

Ovo se dešavalo subjektima, bilo otetim ili ne, koji su uz pomoć naše pomoći ili nekom vrstom uradi sam ostvarili ˝iskustvo saznanja˝. Odmah nam se vraćaju na pamet oni slučajevi u kojima su oteti subjekti opet upadali u problem otmice, uprkos tome što je sistem koji smo precizirali izgledalo da funkcioniše. U poslednjim eksperimentima koji su vođeni, imajući u vidu priče otetih, pod hipnozom, činilo se jasnim kako je ključni koncept eliminacija problema sa linije vremena. Drugim rečima, savetovalo se duševnom delu otetih subjekata, koji još nije bio integrisan u virtuelnoj svesti, da očisti fenomene otmice iz sopstvenog postojanja. Ili se ulazilo u nešto proživljeno u prošlosti kada je oteti subjekat imao pred sobom vanzemaljca i pitao ga, ohrabren činjenicom da nije u snu na neki događaj, već proživljava scenu iz prošlosti odgovarajuću našoj sadašnjosti, da izmeni događaje. Tražili smo od duše da više nema ništa sa vanzemaljcem i ono što se dogodilo je da je duša proizvodila neku vrstu talasa, sjajni fleš, posle kojeg su se stvari menjale, vanzemaljci nisu više bili prisutni i subjekat su otpratila kući poznata siva bića, poslušne sluge.

U jednom trećem primeru koristili smo tehnike Testa trijade pomoću boja (TCT), idejno-simbolička mentalna simulacija u kojoj subjekat arhetipski preuzima kontakt sa svojom realnošću otmice, i menja je pomerajući samo arhetipske snage, bez potrebe da ponovo vidi ili proživi sećanja bilo koje vrste. Ovom tehnikom tražilo se od subjekta da ujedini tri simboličke sfere dušu, um i duh, čineći da se ujedine u jednu sferu transparentnu, realno prisutnu, izvan mehanizma dvojnosti: jedna transparentna sfera koja je sposobna da predstavi Integrisanu Svest. U svim ovim slučajevima, nismo primetili da smo koristili simbolizam talas-čestica. Drugim rečima, mi nismo tražili od duše da ubije vanzemaljca ili da ga sravni sa zemljom, jer je, kako su nam neki duševni delovi ukazali, to bilo protiv jednog fundamentalnog principa. Duša nije tu da bi dokrajčila nekog. Zapravo, mi smo tražili od duše, ili još bolje od njene svesti, da odluči da li želi i dalje da ima nešto sa vanzemaljcima. Ona je, odlučivši da ne želi više ništa da ima sa njima, odlučivala i da ne želi da je ikada imala nešto sa njima .Drugim rečima, njena volja je odlučivala da bi se ona u ovoj virtuelnosti pojavila pred problemom vanzemaljca kao talas, odnosno fizički kao onaj izraz matematičke neinterakcije. Da bi postala transparentna sfera ona se, dakle, činila nevidljivom za vanzemaljca da je vanzemaljac ne bi više mogao pronaći i lokalizovati kao česticu u virtuelnom univerzumu. Pri spaljivanju vanzemaljca, ona nije ubijala vanzemaljca već je odbijala, činom svoje volje, interakciju, transformišući vanzemaljca iz čestice, fizičke realnosti pred njom, u talas, gde je mogućnost da vanzemaljac bude pred njom postojala, ali je imala beskrajno malu mogućnost da bude baš na tom mestu. Radi se o jednom talasu o kojem ti imaš svest ali ne želiš interakciju sa njim.

Ponovo analizujući slučajeve u kojima se činilo da je naš sistem propao, shvatali smo u potpunosti zašto je propadanje bilo vidljivo. Oteti subjekat koji je spajao dušu, um i duh, u novom sistemu FLEŠ DINAMIČKI TEST TRIJADE UZ POMOĆ BOJA (TCTDF) koji ćemo u nastavku objaviti, formirao je jednu novu suštinu, koja je u stvarnosti bila istinita i originalna suština svesti: jedna sfera bez boja, potpuno transparentna, jer je sačinjena od svih boja. Integrisana svest se u dubokoj hipnozi uvek manifestuje kao muško, a ne više kao žensko, naglašavajući svoju androgenu prirodu. Pošto je integrisana ona ima svest o prostoru, vremenu i energiji i ne zna još iz kog razloga se nalazi u tom sasudu (telo subjekta, i ne zna još njegovo iskustvo) ali zna da je nju nešto ili neko, na početku univerzuma, podelio na tri dela koja su međusobno nerazmenljiva, pomoću tehnologije nekih mašina. Jednom kada se ta tri dela spoje ona više nije osvojiva. Nikada više, i nije više ni vidljiva vanzemaljcu ili bilo kome sa kime ona odluči da ne sudeluje. Ali kada, u nekim slučajevima, njena integrisana svest odluči da ponovo sudeluje sa fenomenom, njena volja će promeniti samu sebe iz talasa u česticu, čineći se vidljivom vanzemaljcu.

U nekim slučajevima oslobođenih otetih, sa integrisanom svešću (transparentna sfera) oni vide vanzemaljca kako ulazi u kuću i pokušava da uzme brata otetog i odmah se protive ovom manevru. U tom trenutku integrisana svest odlučuje da uđe u ulogu i sudeluje sa fenomenom, vraćajući se neumoljivo vidljiv, u stanju čestice, napuštajući stanje talasa. Tada tvoja volja odlučuje da ti želiš da sudeluješ sa problemom otmice. Ti se pojavljuješ vidljiv vanzemaljcu jer si odlučio da sudeluješ sa njim. To znači da vanzemaljac može opet sudelovati sa tobom.Ti, međutim, nisi više podložan otmici vanzemaljca ali sledeći dan ćeš imati na telu znake jedne hipotetičke fizičko mentalne tučnjave. Sva ova posmatranja su nam dozvolila da izmenimo originalni eksperimentalni deo dinamičkog TCT čineći ga dostupnim svima, bez potrebe za interfejsom koji će umesto tebe upravljati problemom. Ovaj interfejs je jednom identifikovan u grupi saradnika koji su radili sa ovim koji piše. Svako mora biti sposoban da radi na samom sebi, nakon što je dobro shvatio koji su uslovi u okviru problema sa kojim se suočava.

U jednom širem kontekstu, mi možemo, pred bilo kakvim događajem, odlučiti da li želimo da ga živimo i da sudelujemo sa njim i da budemo pred njim čestica ili da ne želimo da imamo ništa sa njim, ostavši u kvantnom stanju talasa.Talasasti aspekt odgovara odluci da se ne pridobije svest, ili odbijanje, dok aspekt čestica podrazumeva značenje delovanja, interakcije.

Analogija između atomske fizike i strukture univerzuma.

Bomovski univerzum nije samo lokalni već je i virtuelan i fraktalan. To znači da ono što je u malom, može se identifikovati i u velikom. Hologram će, ako se raskomada na male delove, sadržati u malim delovima informacije celog holograma, samo sa manje definicije. Zaista, ako ispitamo atomsku strukturu, shvatićemo da je ona strukturisana na sedam energetskih nivoa, koji se mogu identifikovati sa sedam osnovnih kvantnih brojeva ˝n˝..

Svaki kvantni broj, od jedan do sedam, identifikuje jednu vrstu ljušture, ili bolje, jedno područje prostornovremensko gde postoji mogućnost da se pronađu elektroni. Takvi elektroni žive u prostoru u posebnim oblicima koji se identifikuju kao orbitalni. Kompleksnost takvih prostora se uvećava prelaskom na najbliži nivo do jezgra, sve dok se ne stigne do sedmog nivoa, gde se nalaze orbitali vrste s, p, d, f, g, sa sve komplikovanijim formama, po Schrödingerovim aproksimacijama.



Orbitali se pojavljuju kao mesta postojanja, gde je elektron talas i čestica zajedno. Elektron ne može da se spoji sa jezgrom, jer ako uđe u jezgro, zbog Casimirovog efekta, nadmašiće brzinu svetlosti. Za njega je jezgro zona zabranjenog ulaska. S druge strane, veruje se da u jezgru postoji drugih preciznih sedam energetskih nivoa, gde se neutroni i protoni ludo zabavljaju.



Da li sedam energetskih nivoa podražavaju sedam nivoa svesti univerzuma, opisanih u ovom delu? U istočnjačkim kulturama ljudsko biće je stvoreno od sedam tela, identifikovahih kao sedam čakri, idejno smeštenih na jednoj vertikalnoj osi, koji se skoro identifikuju sa različitim telima koje mi imamo ovde i na superiornim energetskim nivoima (u terminu visine a ne saznanja). Po onome što smo istakli, što se više jedna osoba čini evoluiranom to se više njena svest zadržava na jednom manjem energetskom prostoru i vremenu, fokusirana uvek na niži nivo (a ne viši, kako Nju Ejdž i snage koje njime vladaju, žele da verujemo). U svetu elektrona samo oni sa orbitalnom spoljašnjošću ostvaruju iskustvo hemijskih reakcija, jer ostali nikada ne učestvuju u ovima, već utiču na njih indirektno. Tako bića sa superiornih nivoa odlučuju da upravljaju našim akcijama, za njihovu potrebu i korist: ali mi vodimo igru.

http://isoladellagnosi.wordpress.com/category/esp/

Još jednom konstatujemo da se iza priča Nju Ejdža kriju arhetipske istine, nažalost manipulisane u suštinskom krajnjem značenju stvari. Način da se govore laži, pokazujući virtuelnu realnost u lažnom i tendencioznom svetlu, gde je pak spasena ideja o broju sedam i gde simboličko značenje ovog broja krije istine mnogo dublje od numeroloških gluposti.




Zaključci.

Stigli smo na kraj putovanja.
U tri članka Geneze susreli smo se sa mitom o stvaranju u odnosu na prisutnost vanzemaljskih vrsta na našoj planeti. Utvrdili smo im početak, oblik, poreklo, veze sa svetom kroz istoriju ove planete i jungovski mit. Koristili smo arhetipski svet da tačno utvrdimo našu budućnost, konstruisali smo strukturu univerzuma, bilo idejnog ili fizičkog, koristeći najmoderniju kvantnu mehaniku. Ojačali smo koncept duše, uma i duha, ne samo ezoterički, već fizički kao grupu vektora, identifikovali smo pravi odnos između entropije i saznanja, stvorili smo model koji pobija ideju o dualizmu i odgovara fizičkim potrebama jednog talasno-čestičnog sistema po saznanju koje imamo o fenomenu koji proučavamo. Osim toga, znamo da možemo integrisati tri komponente trijade u jednu novu, ali zapravo staru i originalnu komponentu Integrisane Svesti (CI), koja može odlučiti da li želi da sudeluje ili ne, sa univerzalnom virtuelnošću, odgovorili smo na krajnje pitanje: zašto smo ovde i zašto se univerzum ponaša manifestujući se u jednoj večnoj sadašnjosti, gde se funkcija kvantnog talasa prošlosti i budućnosti sudara.

Ne možemo a da ne primetimo da se naša literatura čini univerzalnom, odnosno sposobnom da zadovolji sve eksperimentalne potrebe moderne fizike i istoričare antroposofijske filozofije. Sada će svima biti jasno da čovek ne može bez svoje tri komponente, duševne, mentalne i duhovne, jer ako odluči da bude samo bez jedne od njih, preprečava put ka postizanju integralne svesti, ne želeći da sruši talas saznanja u jednu jedinu česticu, česticu Boga, naša suština, bez ometanja neverovatnih Higsovih bozona, verovatno lako stvorljivih voljom milijardi istraživača koji su tog dana želeli na silu da ga vide i stoga samostvore.

http://www.scienzaeconoscenza.it/articolo.php?id=20901
http://www.psico.univ.trieste.it/labs/m ... %C3%A0.pdf
http://utenti.multimania.it/liceo_dallaglio/Imetodi.htm
http://www.oocities.org/tcantalupi/libro.html

Dalji zaključci.

Iz ove poslednje slike situacije, čini mi se odobreno izraziti još neke napomene o pitanju otmice, u koju sam lično bio umešan, u ovoj istraživačkoj večeri, koja je već stigla do kraja, nakon nekoliko decenija proučavanja.
U poslednje vreme moja percepcija fenomena otmice jasno se promenila, a to može biti shvaćeno iz mojih prvih pisanja, upoređujući ih sa ovim najskorijim. U početku sam mislio da je fenomen otmice jedan tipično fizički i tehnološki fenomen, gde je čovek bio nevina žrtva, a vanzemaljac dežurni zao. Malo pomalo tehnološkoj abdukciji se stalno dodavala jedna vantelesna abdukcija, snažnih ezoteričkih sadržaja i napomena, gde je vanzemaljac bez tela krao energiju otetog, na način antičkih demona. U potrazi za onima koji šalju ovu situaciju, najpre ćemo naći vanzemaljce iz čvrste dimenzije, sa jedne strane univerzuma i vanzemaljce iz bestelesne dimenzije iz drugog dela. Iza njih stoje pravi pošiljaoci ovog univerzalnog nivoa, identifikovani u dva lažna Boga (crno i belo, dobro i loše, svaki značajno protivan drugome, simboli lažnog i dvojnog univerzuma). Sada znamo da se prave gazde ovog malog pozorišta nalaze još više, u vidu figura nekad anđeoskih, a nekad jednostavno kao što smo mi.

Ovi lažni alter ego bili su još podmukliji prevaranti jer se, sa jedne strane, nisu mogli predstaviti u formi nečega što nisu, i nisu mogli da govore lažne stvari ali su sve činili da daju pogrešnu poruku. Subjekti koji su zarobili tvoju pažnju jer čine da se smatraš jednim od njih, kakva nagrada za tvoje uzdizanje ka njihovom svetu: dok su oni ti koji bi trebalo da siđu u naš, da bi postali svesni kao mi. Bića koja koriste pukotine tvog jakog ega da bi učinili da poveruješ da si izabran za njihov nivo, dok si samo jedna delimično svesna osoba, koju žele da oduzmu sa ovog virtuelnog nivoa. Subjekti koji misle da si izdajnik ako ne uradiš ono što oni žele. Oni će te smatrati za jednog od njih, koji je imao hrabrosti (oni bi rekli ludost) da pridobije iskustvo. Ako se pobuniš protiv njihovog načina razmišljanja, smatraju te za izdajnika njihovih interesa koji su, na početku, bili i tvoji, dok predstavljaš evoluciju ka postizanju totalne svesti o Sebi. Njihove sluge na ovom egzistencijalnom nivou, nesvesni da su takvi, jer su zamagljeni sopstvenim egom, zvali bi nas izdajnicima, rekli bi da je Duša samo još jedan ljudski parazit kojeg se treba otarasiti što prte. Niko nije kriv za sve ovo jer, zapravo, ne postoji nikakva krivica, samo delovanja motivisana nedostatkom saznanja.

Ovako se na kraju stiže do razumevanja da je problem otmica sadržavao u sebi, kao beskonačne kineske kutije, mnoge druge probleme, među kojima: strukturu dvojnog univerzuma, kvantnu fiziku, koncept Mi kao Bog, otkrivanje duše, uma i duha kao integralnih delova jedne svesti integrisane, i kosmičke, koja je spremna da bude prepoznata kao Večna Svest. I, evo, kako se pojavljuje jedna nijansa čitave priče koja nije sigurno nevažna. Problem otmice nije kako eliminisati vanzemaljce. Ovo je bila naša polazna tačka. Problem je kako učiniti da pojedinačne individue pridobiju saznanje. U tačnom trenutku kada sam ovo shvatio, čitava paradigma se spustila u moju glavu. Ne treba više da spasavamo čovečanstvo od vanzemaljaca već od samih sebe, od dela Sebe koji još uvek nije evoluirao. Problem da budemo ili ne budemo duševni, premešten je na biti talas ili biti čestica pred kontekstom iskustva. Ukratko, ovaj problem, nije pripadao samo otetima, već čitavom čovečanstvu ovog i svih ostalih naseljenih mesta u univerzumu.

Oteti proživljava problem na jedan način ali se i onaj koji nije otet, bilo da je duševan ili nije, mora smatrati, u svakom slučaju, marionetom u rukama onoga ko stvarno pokreće vrtešku: biće ˝sa sprata iznad˝, onaj koji se razlikuje od tebe samo zato što ne želi da uprlja ruke stvarajući iskustvo, onaj koji uništava tvoje saznanje svakog dana, svaki Yuga, jer ti nikada ne shvataš pravu igru i prirodu igrača.

Dakle, pravi spas čoveka je u postizanju svesti.

Da bismo postigli saznanje potrebno je želeti to snažnim činom volje. U ovom kontekstu, oteti koji ne želi da postigne iskustvo o svome oslobađanju, neće se nikada osloboditi ni od svojih fizičkih otmičara, ni od svojih bestelesnih otmičara, ni od onoga ko ih je stvorio, niti od onih sa nivoa iznad, pravih arhitekata prevare. Treba precizirati da sve ovo što smo izrekli nije plod moje maštovite vizije stvari, već je plod dva različita mentalna pristupa: racionalnog koji pripada levoj hemisferi i onog, u mom slučaju dugo zanemarivanog, senzibilne percepcije moje desne hemisfere. Ali, svemu dodajem da ja nisam jedini koji tvrdim određene pretpostavke rada, budući da svaki dan otkrivam druge osobe na ovoj planeti koje su shvatile ono što sam ja mogao shvatiti, tokom mojih proučavanja; svi mogu lično potvrditi da je ovaj moj put, put drugih. Svi mogu ostvariti iskustvo i otići da vide i shvate da je ono što sam ja shvatio potpuno očigledno.

Ovaj članak se završava nagovaranjem da se Postiže Iskustvo. Ne verujte onome ko vam priča već idite vi lično da potvrdite. Tražite od vaše svesti da vas odvede tamo gde je realnost i posmatrajte direktno. U tom trenutku shvatićete stvari koje ste oduvek znali i setićete se ko ste se vratili da budete. Na kraju su ipak svi shvatili i u tom trenutku sve svesti, kao u nekom beskonačnom ujedinjenju suvlasnika, odlučuju o svojoj budućnosti. Ali neće biti beskonačnih rasprava o tome šta raditi ili ne raditi: stvoriti neki drugi univerzum, uništiti ovaj, vratiti se na Izvor… Sve svesti će, zapravo, pridobiti ista iskustva i neizbežno će misliti na isti način. Odlučiće da sagrade njihov srećan svet, univerzum čak i virtuelan kako ti se čini, ali barem napravljen onako kako ti želiš, a ne kako želi neko nesvesno biće jer: za njega neće više biti prostora za postojanje.

Dakle, zašto ne početi sada da radimo sa našim saznanjima i našim svestima na ostvarivanju našeg budućeg srećnog sveta? Na kraju, šta smo tvrdili do sada? Ako deluješ, manifestuješ se i postojiš, ako ne deluješ, ne postojiš.

Cilj naučnog istraživanja je taj da pronađe matematičku funkciju koja predviđa budućnost polazeći od sadašnjosti. To znači da tražimo nešto vrste ψ (t). Od trenutka kada vreme ne postoji ni takva funkcija ne može postojati. To znači da nauka nikada neće uspeti da ostvari cilj da predviđa budućnost iz sadašnjosti. Bilo kakva funkcija ψ (t) može biti samo jedna funkcija trenutno postojećih podataka. U univerzumu ih ima mnogo više u odnosu na trenutno prisutne, i to je ono što pokušavamo da kažemo da vreme ne postoji. Prema tome, funkcija ψ (t) može biti samo delimičan opis. U najboljoj ptetpostavci, nauka može opisati svet samo delimično.
Odlomak iz:
Aranoff. S. (2010). Vreme ne postoji i nepotpunost saznanja.
PHILICA. COM Article number188


Kraj Geneze III

GENEZA III (pdf verzija)




...