Nađoh se na domjenku sa starim društvom, neke znam i preko 20 godina, ugodni ambijent, lagano opuštajući, čakula se o svem i svačem, o politici, ekonomiji, poslovima, životu, LadyGaGa, djeci, suprugama, povremeno padne koja dosjetka, vic, atmosfera zeka -peka i jako-jako fina hrana...

Učestvujem,kao i mnogo puta prije ali sada u meni distanca.
Dobro znam što me čeka ukoliko dam i natruhu sadržaja s ovog foruma, već isprobano u 1 na 1...
Svejedno probam,mala-mala mrvica, ali program je jači, podsmjeh, ignoriranje, prilagođavam se, prelazak na nešto drugo; zadani okvir, reciklirano, uhodano, provjereno, sterilno & košer.

Kako bi mi bilo drago da je tamo netko s ovog foruma, ma ni riječ da zucnemo al da znam da smo zajedno drukčiji

O kako je samotan ovaj put...

Ne znam... da sam ja bio na tvome mjestu... ja bi se uklopio maksimalno! (ok, bila bi svađa oko Lady Gaga i sl. ali bi maksimalno uživao u društvu ljudi koje poznajem - jedino na taj način mislim da jedni od drugih primamo - na podsvjesnom levelu - informacije koje su zaista bitne!)

Jer ionako, ono bitno je riječima neizrecivo!

Slično i kod mene,vanjsko uvažavanje je tu od velike pomoći.

Znas kako kaze Schopenhauer: "Samoca je sudbina svih znacajnijih duhova."
Pazi - ego!
Samoca (prilikom duhovnog sazrijevanja) nije nista drugo nego proces evouliranja - oslobadjanja - a ono, logicno, boli zbog okova stavljenih nam od rodjenja.



A sljedeci put svi zajedno odslusajte Bill Hicksa. Ako im to na tren ne otvori kriticki um, nista nece - http://thepiratebay.org/torrent/3241102.

LP

Desava mi se potpuno nepoznata situacija u zivotu i to, sto se odvija na takav nacin i sto ja ovako reagujem, mislim i osecam, je rezultat neke dugogodisnje borbe sa strahovima, onim normalnim nasim svakodnevnim, koje i ne registrujemo kao neki problem, a i onim velikim…. mislim da je meni sad ovako samo zahvaljujici tim promenama i nekim oslobadjanjima...

OCEKIVANJA

Covek sa kojim mi se zivot preplice poslednjih 25 godina, sa kojim sam prosla sve oblike povezanosti, bili smo i momak i devojjka, i ljubavnici, i ziveli zajedno deset godina, bili smo sve sto je moglo da se bude i potrosili smo polako tu zensko-musku vezu. Ostali smo samo ljudi jedan drugom i rastali se, srecni, pre par godina, krenuo svako svojim putem, ja se vratila u grad u kome sam se rodila, on ostao u Bg i culi smo se oko svih zivotnih odluka, ljubavnih problema sa ljudima sa kojima smo ostvarivali odnose, nesuglasica s prijateljima.. pre godinu dana je pao u nesvest, odvezli su ga u hitnu, samo je rekao da me pozovu, ja sam odmah sela u autobus i stigla u Bg, gde je on operisan.... od tada provodimo vreme zajedno, kao dva najbliskija bica, kao dva prijatelja, dosao je posle bolnice kod mene na oporavak..... a onda su poceli neki drugi problemi, pa se ispostavilo da ima rak, a onda i da ima i metastaze i lekari mu daju jos malo vremena.... kada su nam u BG konacno bili rekli o cemu se radi, seli smo u kola, krenuli kuci, putuje se oko 3h, pustili muziku i, uglavnom, cutali, vrlo mirni, svako sa svojim mislima.... meni su krenule slike sahrane... gotovo je, sahranjujem ga i ostajem sama... ja odmahnem glavom i ne dam svom sebicluku da izviruje, malo se zagledam u krajolike, kad ono – opet isto, u mozgu ceo film - i sahrana i kako sam obucena i gde stojim, s kim razgovaram, a s kim ne....ja ga opet zaustavim, ono opet napadne... i tako me je iskusenje straha i sebicluka napadalo sve do kuce... azdaja sa sto glava.... kad smo stigli u stancic, seli smo da veceramo, pogledali se, nasmejali....
On kaze „evo, dusho, da ti kazem, ja se ne plasim... razmisljao sam, srecan sam, drag mi je moj zivot, bilo mi je lepo, a jos ovo sto imamo u poslednje vreme odkad smo ovde zajedno nisam ni slutio da moze da postoji, ovaj mir ljubavi, spokoj... srecan san i spreman sam i da zivim i da umrem.... ako treba da seku nesto, neka seku... nisam siguran da zelim hemiterapije i zracenja, ali videcemo....“
Ja sam rekla „ ja sam celog zivota, u situacijama kada mi preskoci srce i uplasim se smrti, imala jedan adut u rukavu, a to si ti... i svaki put samo pomislim, pa neka i umrem, samo nek bude tu da me tad grli i necu se plasiti.....i strah nestaje… a sad sam zahvalna za to sto ja tu ruku mozda necu dobiti, ali zato tebi mogu da dam moju...i zadovoljna sam i mirna „
nikakvih suza nije bilo, nasmejali smo se i seli da jedemo...
Od tada smo zajedno skoro 24h, on jako otezano hoda, ja sam uspela da obezbedim sredstva za troskove koje sada imamo i tek cemo imati, prestala sam da radim, sve sto sam zapocela, zatvorila sam... on se uci polako da prima... nije to lako... stalno se plasis da ne dosadis onom ko je uz tebe, ko ti pomaze, pa sam ja primetila kako mu se glas snizava kad me zove, kako izbegava da me zove, nesto istrpi, pa mu ja dam jedno zvonce (lepo, srebrno, za poslugu, kupila sam ga odavno od cigana na Kalenicu), kazem mu da pozvoni, a ja se duboko poklonim i kazem „vas sluga pokorni, na usluzi“ pa smo se smejali i tako savladali taj deo sa zvanjem....sad on lepo pozvoni i ja ga cujem i vise se ne mucim ni ja i ne osluskujem dok perem sudove da li to cujem njega da me stidljivo zove, jer je zaboravio da mi kaze da mu nesto dodam, pa se oseca krivim sad sto me ponovo zove, pa se ja osecam lose sto ga nisam cula itd....
onda me gleda dok nesto radim po kuci i kaze „kako sad, cime ja sad da ti pomognem“? i ja sednem pored njega i kazem mu „evo, ovako ces da mi pomognes... slusaj me i pamti – ja se svakoga jutra budim ispunjena zahvalnoscu sto imam dve noge i dve ruke i sto imam mogucnosti da ucinim sve sto je moguce, jer JA GUBIM ako ti umres i sve sto radim, radim zbog sebe, a ne zbog tebe i nista na svetu mi ne dugujes, osim sto mozes da mi pomognes time da se potrudis da savladas osecaj krivice, jer je dzabe sve sto uradim, ako ti i dalje jedes svoju dusu..... eto, tako mi pomozi, molim te... i ako ti je tesko da poverujes da ovo sve s radoscu radim, a ti ajde promeni uloge i pretpostavi da sam ja na smrt bolesna. Samo pomisli na sebe bez mene... ja umrem i ti ostanes... sta bi sve bio spreman da uradis za mene samo da se to ne desi...“
razumeo je....
i evo, glavnog, sto sam htela da kazem u vezi ocekivanja i zelja – nemam ocekivanja.... nemam ocekivanja da ostane ziv... zelim samo da budem tu, da ga razumem i da mu pomognem da nauci da prima, bez da ga grize savest, bez da misli da je duzan da vrati necim... da mu se ocisti dusa... da iz nje izadje sve ono sto ju je jelo....da izgovori sve cega ga je ikada bilo sramota i da mu pomognem da oprosti sebi i da iz njega izadje rak koji se stvorio od svega onoga sto je uradio, a mislio da je sramota, od onoga sto nije uradio, od svih tudjih i njegovih ocekivanja, od svih osecaja krivice.... vazno je da se ocisti dusa, a da li ce preziveti ili ne, ne znam.... ja ne znam ni da li treba da prezivi, mozda njegova dusa hoce da se oslobodi, mozda se umorila i treba da ode, a mozda nije, ali ja to ne znam, niti mislim da treba da znam…
ne ocekujem nista, ne vidim ga ni jedan dan unapred, a kamo li nekoliko meseci unapred, neka bude kako hoce, ali mi smo sad zajedno i delimo nesto beskrajno dragoceno... delimo zivot.... mi smo srecni ljudi, istinski duboko srecni ljudi, radujemo se, smejemo se, igramo igice na kompjuteru, dolazi mu drustvo (vremenom su se prenuli i prestali da se javljaju onim glasovima kojima se obracamo bolesnima na smrt, sad su opet normalni),...
Evo kako to izgleda ... pored tebe sedi covek koji ti je beskrajno potreban, sve ste zajedno radili, razume te pre nego sto zines da kazes, sa kojim se smejes i cutis i svadjas i ti, maltene, znas da ga mozda nece biti za par meseci... drzis mu ruku, ali znas da ne mozes da je zadrzis... i shvatis da je to sreca, tu je, zajedno ste..... kao za Novu Godinu kad ima i ruske salate i reforma torte i sveg izobilja i ti jedes i jedes i znas da ce sve to nestati za par dana i vratice se pasulj, ali ne mozes da se najedes za sledecu celu godinu... i ne treba, samo ce ti se smuciti.... samo treba da se radujes i Novoj Godini isto kao i pasulju.... to je tako i dobro je.....

moj strah i sebicluk su, izgleda, savladani u tom putu u kolima prema kuci i vise se nisu javljali, osim vrlo retko kad cujem neku pesmu, pa mi krene neka patetika i samosazaljenje uz grlo, a ja ga presretnem pre nego sto stigne do ociju i nasmejem se i pitam ga samo „kuda? kuda smo mi to krenuli, a? I sta mi to zelimo? Mi bismo malo grcke drame, jel da?“ ... i tako ga u sekundi eliminisem... to su iskusenja, uopste ih se vise ne plasim, znam da je njihovo da me iskusavaju, ali mi vise nista ne mogu....i svaki put kad ih savladam, ja sam jos jaca, jer da bi bio covek nekome, moras da budes hrabar i jak i moras da budes u stanju borbe... u borbi nema vremena za strahove, sebicluke, samosazaljevanja....jer, kunem vam se, to su zaista izmisljene i besmislene emocije i nemaju veze sa dushom, to kristalno vidim sada, imaju veze samo sa licnim strahom kako ce tebi posle biti…. a stanje borbe je , u stvari, potpuni mir…. sve je zagonetka i postavljeno je tako da nas zavara, ako nam namere nisu ociscene....
Nista ne ocekujem, ali znam da neprocenjivo dobijam. Krajnji ishod nije vazan, jer dobijamo oboje. Ja dobijam snagu za vecu ljubav, jaca se moja moc da volim tj. da razumem, jer sam vec naucila da nas niko ne moze nauciti da volimo, ta moc se osvaja i dobija i to samo indirektno. Moc da se voli moze samo da se zasluzi. Zasluzuje se cistom namerom i velikom (VELIKOM i STRASHNOM) borbom sa sobom da u sebi stvorimo prostor za razumevanje ljudi oko nas. Nije vazno koji su to ljudi, vazno je samo da nas nekako, za pocetak, inspirisu da izadjemo iz sebe, a svako izlazenje iz sebe nam otvori vrata za ljubav. Prostor se stvara kad, bar na neko vreme, prestanemo da gledamo iz sebe, jer prestane racunica….

Nevena

@ Nevena

Ostao sam bez riječi, ostavljam samo potpis:

Duboki naklon Nevena...

Ovo je bas podrska i stvarno me je ogrejalo kad sam videla ona sunasca i poruke i, ma koliko smo nas dvoje u svemu ovome odlicno, ipak mi to znaci.
I verujte da se moze biti dobro u svemu sto nam se da.
I molim vas da nastavimo komentarisanje kao i na bilo koju drugu temu, jer je ovo isto samo zivot, nema nicega tuznog, ni uzvisenog...

Ima jos jedna emocija koju sam provalila, jedno gadno i opasno iskusenje koje se pojavilo na pocetku....
elem, posto ja njemu nisam zvanicno bila ni zena, a ionako smo bili vec odvojeni i kao par, okolina je to dozivela vrlo zbunjeno jer zakonski i drustveno socioloski, po uobicajenim shvatanjima, nemam obavezu... e, sad ti ljudi oko nas (vecina), koje me ranije nisu zarezivali za crvljivu sljivu i uglavnom ih je nervirao moj pogled na zivot, su odjednom poceli da me gledaju drugim ocima... i tu lezi jadac!!!!!!!!!!!!

Da vidite kakva su to iskusenja!!! Znaci, sad se pojavljuje neko ko te nije uvazavao i odjednom vidis u njegovim ocima neki potpuno nov pogled, pa jos i kad pocnu da mi govore "jao, pa mi znamo kako je to tesko, mi znamo kako se mucis..." i sad, posto ja duboko svesno pratim sebe i pazljivo posmatram sta rade moje emocije, vidim ja kako meni u tom trenutku rastu bela krila!!!! bela ko sneg, cista, andjeoska... odmah krenu da rastu... i to je iskusenje veliko.... jer, ja vec znam zasto to radim, ja znam da dobijam radost, ja znam da nista ne gubim u tome sto sam odlucila da uradim sve sto umem i mogu, ali.... iskusenje da uzmes i to divljenje kad ti se vec nudi, uopste nije malo i zacas moze da prevari i da se ti pruzis da ga uzmes... cak ne moras ni da se pruzis, krila ti sama rastu.... cak jos moras da ulozis napor da ih zaustavis.... sve je namesteno tako da se uopste ne mucis ako hoces da ucaris jos neki "dobitak", to divljenje i uzdizanje, a moras da se pomucis da se od njega odbranis.....

i tek tada sam nasla razumevanja za zene koje cuvaju svoje bolesne muzeve i, kad ih sretne neko, i pita "Kako ste, gospodjo?" , a ona odgovara, snuzdenim i pacenickim glasom (koji sam ranije prezirala) "Pa, eto, kako se mora".....tek tada sam shvataila koliko moras da budes svestan, koliko i sa cim treba sve da se izboris da bi odbio tu otrovnu ulogu koju ti okolina sama nudi i koja je tako primamljiva.... znam da je to u tim zenama egoizamm i kalkulacija i uzdizanje, znam jer sam osetila kako ide, ali ih, ipak, razumem, casna rec... kad sam samo videla kako to moze da ti se usunja u srce, mozak , u celog tebe, ispuni te i hoce da te vine u nebesa....

Nista od toga ja , verovatno, ne bih ni shvatila, da nisam kopala i rila po sebi i trazila greske i trazila strahove i izvlacila ih iz dubokih dubina onda kada me je najvise bilo strah od njih ..... godinama..... da nije svega toga bilo, mene bi sad sve ovo samo povuklo i usisalo... i ja bih , kao i te zene, samosazaljivo odgovarala "Pa, eto, kako se mora"...

@Nevena
Jedino u čemu se neslažem je ono napisano u vezi pogleda na razumijevanje,sreću i ljubav,ali ne obaziri se na to,a sve ostalo što se samog teksta tiče

Jedan zanimljiv primer iz mog okruženja, možda vam otvori nov pravac razmišljanja:

Moja prijateljica ima 55 i ćerku od 32 godine. Problem se otvorio kada se njena ćerka, inače jako dobar student, prosto zaglavila na zadnjoj godini fakulteta, i nikako da mrdne već 7 godina. Ni njeni uzaludni napori da se pomeri sa mrtve tačke, ni psihoterapija kojom je pokušavala da promeni neke stvari, ni roditeljska podrška, pogotovu majčina, nisu nikakve rezultate dali. Tada je moja prijateljica počela ozbiljno da razmišlja u čemu bi mogao biti kjluč problema svoje ćerke i odlučila se za potpuno inkognito akciju. Rešila je u svojoj 53, godini da konačno završi svoja 2 preotala ispita na istoriji umetnosti, koja nije uspela da završi, jer je dobila dete i sasvim nove obaveze u životu, koje su je odvukle u drugom pravcu. Iako se nikada time nije bavila, rešila je da pokuša, bez znanja svoje porodice da završi svoje zaostale životne repove. Diplomirala je i nikome u kući o tome nije govorila. Vrlo brzo, posle toga, njena čerka je dobila neverovatnu motivaciju, ni sama ne znajući odakle joj takav priliv energije i entuzijazma, i u skoro rekordnom roku položila sve zaostale ispite i diplomirala.... Majka je ipak shvatila, koliko njen lični razvoj utiče na razvoj sopstvenog deteta, i svečano je svojoj porodici objavila kako je eto i ona diplomirala.... Svi su bili u čudu, odakle joj ideja za tako nešto, a samo je ona znala iz kog motiva je krenula u takvu životnu avanturu i zašto je donela odluku da pomeranjem sebe iz te davne zaglavljene tačke, može samo pomoći svom detetu da se okrene budućnosti... naš narod lepo kaže: kad dedovi jedu kiselo grožđe, unucima trnu zubi.... Što ne završe roditelji, deca neminovno nesvesno prihvataju odrovornost za njih, iz večno kosmičkih razloga ljubavi koju običnim očima nikad nećemo videti, ni razumeti.... Zato se potrudite da ostavite svojim roditeljima i precima njihove sudbine i uzmete svoju u sopstvene ruke, tako što ćete preuzeti odgovornost za svoj život, a ne možete preuzeti odgovornost za njihov... To ostaje njima.... Pa makar bilo i nesvesno....




Divan primer kako je moguće pobediti svoje unutrašnje strahove i nedoumice, i kako je poželjno "ne ubijati" ljubav. Jedan od velikih tereta koji ljudi nose u sebi je to nesvesno i nevidljivo "ubijanje" ljubavi. Uglavnom iz potrebe nesvesne kontrole sopstvenog života i davanja primata željama koje su izvan nas. To ume da zakoči, ali istovremeno bude i iskušenje koje čoveka nagoni da se zamisli na sobom i svojim unutrašnjim bićem da bi mogao da poraste i prevaziđe okvire sopstvenog ega, pronađe svoj put i progleda unutrašnjim bićem, čime dobije nova krila i zamah koji uzdiže bez posebnog ushićenja, već prirodno, lako i skoro neshvatljivo. To je približavanje bezuslovnoj ljubavi, približavanje razumevanju kosmičkih principa, koje ne ide sa mentalnog nivoa nego iz čiste duše i otvorenog srca.... Moje iskreno divljenje

@Nevena

Nevena, u svom dubokom emocionalnom doživljaju pri čitanju tvoje iskrenosti sam osjetio jednu prazninu. To je

viewtopic.php?f=6&t=322&start=340

U ovim životnim trenutcima koje preživljavaš sa suosjećanjem stvarnosti u kojoj se nalaziš,

želim ti sve najbolje.

Nevena

Hrabro!

Pozdrav i tebi i njemu

Om,

isla sam na onaj topic. Ako mislis na alternativu, citala sam i pre o ishrani i ostalim nacinima, upoznata sam sa drugim oblicima lecenja.
Jesi li na to mislio ??

Sto se mene tice, ja bih, najverovatnije, za sebe pre to prihvatila, pre nego ovu medicinu koju drustvo i drzava nude, ali on priznaje samo nauku i odluke o lecenju donosi na osnovu onoga u sta on veruje.

Imali smo i jednu od smesnih situacija kad mi je jedna zena u bolnici pricala da su je lekari pre 3 godine otpisali, nisu joj nikakve terapije davali, jer je imala i rak i metastaze svuda, rekli joj da ima jos oko 2 meseca zivota, a ona eto meni prica, 3 godine nakon toga, kako ju je mazao neki deda nekim oblogama od rakije. Mada, izgleda da nije samo to nju spasilo, ispostavilo se da je ona tada imala u kuci muza koji je bio slogiran i , verovatno, je njena volja bila strasno jaka, jer mu je bila potrebna, on je bio nepokretan, a ona nije. U medjuvremenu je on umro, a ona nema vise tih promena ni na snimcima, potvrdili nam i doktori u institutu, jer su oni pravili te snimke i pre i posle....

E pa, sedimo nas dvoje i slusamo to, meni noge klecaju dok ona prica, groznica me obuzela samo da saznam dal je taj deda jos ziv, pa makar i na Novom Zelandu da je, mislim, iskopacu ga, kad se okrenem i pogledam sva ozarena u njega, a on zazmurio s nekim gadjenjem, nece ni da je slusa, kaze "ma, kakve babe, kakve dede i vracare..."
ja kazem "jel ti hoces da te stav ubije?"
a on se smeje, kaze "nece stav, rak ce "...
onda smo se nasmejali oboje, a medicinska sestra koja je bila tu, ustresla se zena, kaze "jao, crni humor"

Ja sam tad prihvatila nesto vazno, a to je da moram da postujem njegove odluke, jer ako se uopste moze izleciti, to moze samo od onoga u sta on veruje, a ne od onoga u sta ja verujem... tako da mi je u rukama ostalo jedino sto mogu, a to je da pokusam da mu skinem sa pleca ono sto mislim da je dovelo do raka - neizrecene reci, progutane sramote, strahovi... tako mislim da je, ali ne mogu da znam.

Pozdrav Nevena!

Da ovo pošaljem potakao me ovaj dio iz tvojeg posta, poštujući slobodnu volju da se bilo ko liječi na način koji izabere sam:




Ovo što slijedi je dio poruke koju sam poslao prijateljici. U pitanju su nabacane misli vezane za smijeh, percepciju, ljubav i strah. Ima još dosta posla na tekstu ali suština se može shvatiti.

Smijeh
Povezana sa smjehom su pozitivna osjećanja ali «osjećam» da tu ima puno više nego na prvi pogled. Nisam stručan niti znam tačno koje hemikalije se stvaraju pri smijanju (iskreno – mrsko mi sad tražiti dok je sve svježe u glavi) (ovdje sa riječi svježe nisam mislio na svježinu izazvanu promajom koja često vlada u svim glavama). Svjesni smo da se dešavaju u nama promjene na bolje po pitanju unutarnjeg stanja pri smijanju.

Smijeh po meni definitivno djeluje kao lijek. Neko je rekao: «ako izgubimo smisao za humor, izgubili smo dio svoje duše». Vidim istinu u tome.

Prethodnica smijehu je uticaj na našu percepciju - osjetilni (škakiljanje, grebuckanje...), audio (zvuk, glas, oponašanje) ili vizuelni (smješna situacija).

Postoje razne vrste smijeha od kojih bi naveo 2 vrste koje nisu pozitivnog karaktera – podsmjehivanje i ciničan smijeh (trenutno mi samo ove 2 vrste padaju na pamet).


Smijeh kao odbrana
Ovo i jeste razlog što mi se lampica upalila na tvoju konstataciju vezanu za moj «razgovor» sa vanzemaljcima. Nije poenta da pri odbrani pričamo bilo kojem neprijatelju viceve u nadi da će puknuti od smijeha. Ono što neprijatelja razoruža je šok izazvan našim ponašanjem koje se nikako ne uklapa u smisao onoga što neprijatelj očekuje od nas. Neprijatelj najviše očekuje upravo suprotno – Strah! Pored straha očekuje poniznost, fizički otpor, ulagivanje, rezignaciju i druge, u suštini negativne emocije koje onda utiču na naše ponašanje.

Do problema dolazi kod neprijatelja koji ne osjeća, jer upravo smijehom kod njega izazivamo emocije i tjeramo ga da razmišlja. Robot kao neprijatelj se ne bi obazirao na naše bilo kakve pokušaje, jer je programiran. Psihopatu (koji je oštećen po pitanju emocija) možemo zbuniti ali će se brzo sabrati (brže nego prosjećan čovjek). Međutim, pitam se šta je sa entitetima koji žele naše emocije? Nekako mi se čini logično da ako se već hrane emocijama, da bi ih onda u nekakvom obliku trebali i sami imati? Kao negativno usmjereni (po našem shvatanju OPS) čini mi se da ne mogu biti potpuno negativni (mislim da bi susret sa takvim, potpuno negativnim entitetom doveo nas do destrukcije, tolika negativnost bi nas «usisala» i sumnjam da je po «pravilima kvalitetne kosmičke zajebancije» takav susret za nas moguć). Ovdje se sjetih raznih egzorcizama kod kojih entitet popušta i odlazi ka svjetlu. Možda zato što nije potpuno taman?

Ljudi i u teškim trenucima imaju smisao za šalu. Toliko viceva je doprlo do mene vezanih za rat u BiH. Većina ih je bila sarkastičnih a bilo je i morbidnih viceva. Moguće je da je to vrsta psihičke samoodbrane?

Što se tiče osjećanja, dokumentarac koji me je oduševio i pri gledanju mi je instinkt govorio da je sadržaj ispravan. U pitanju je dokumentarac od Bruce Lipton-a o našoj DNK ima ovdje tekstualno o tome: http://www.galaksija.com/planeta/epigenetika.htm i ovdje http://svjesnost.com/forum/viewtopic.ph ... view=print

Ovo sam izvadio kao koncept i pripremio za DVD u vrijeme kad sam htio dijeliti DVD-ove sa «pametnim» stvarima. Odustao sam od takvog dijeljenja ali ako sa nekim u razgovoru dođemo do nekoliko tema sa Galaksije i ako taj neko pokaže otvoren um i «svjesnije razmišljanje», spomenem DVD pa ako želi – snimim mu. Evo teksta:

Bruce Lipton – o našoj DNK – potražite na internetu njegove dokumentarce.
Ovo bi bio kratak izvadak iz njegovih predavanja.


Wikipedija: Percepcija
Percepcija ili Opažanje je proces kojim mozak organizira podatke dospjele iz raznih osjetila i interpretira ih tvoreći smislenu cjelinu.

Mi promjene okoline percepiramo.
Percepcija može biti tačna i netačna, zato je percepcija vjerovanje.
To znači da vjerovanje mjenja DNK, znači čovjekova percepcija mjenja DNK.
Mi sadržimo inženjering gene koji su zaduženi za promjenu standardnih gena.

Okolina utiče na izmjenu gena – NAŠA PERCEPCIJA OKOLINE utiče na promjenu (reprogamira) gene.
Percepcija kontroliše ponašanje.
Percepcija kontroliše gene.
Percepcija reprogramira gene.

NAŠA PERCEPCIJA, POZITIVNA ILI NEGATIVNA MJENJA NAŠU BIOLOGIJU.

Postoje dva stanja ćelija, zavisno od signala: Rast (i Razmnožavanje) i Protekcija.
Ćelija se ne može nalaziti istovremeno u obadva stanja – ili je stanje Rast ili je stanje Protekcija.
Najjači pozitivni osjećaj danas je ljubav a najjaći negativni osjećaj strah.


Moje misli:
Znaći, sami možemo uticati pozitivno na našu DNK ukoliko smo u stanju da percepiramo pozitivno. Ukoliko je okruženje pozitivno, to nije problem.
U današnje vrijeme, pored toliko negativnosti koja nas okružuje – to je pravi izazov za svakoga!

Ne pišem o samozavaravanju. Pišem o najjačem oružju koje imamo – o našem umu.

Ukoliko svjesno ne dozvoljavamo da nas bilo šta izbacuje iz ravnoteže – postigli smo cilj. To se postiže vježbanjem. Ali, ukoliko «sakupljate» negativno u sebe – niste postigli cilj i razboljet ćete se ako tu negativnost ne izbacite iz sebe.

To je to. Naravno u okviru DVD-a, na početku sam napisao veoma jasno da sadržaj ne mora uopšte odgovarati Istini, da se o svemu treba razmišljati i skupljati informacije.

Na sopstvenom primjeru se pokazalo kao djelotvorno. Uzevši svo prikupljeno «znanje» u obzir, shvatio sam da treba da radim na ne-nerviranju kroz posmatranje situacije «sa strane». Bilo je propusta, ponekad se dešavalo da izgubim kontrolu i nekad je loše vrijeme činilo svoje. Ono što mislim da sam u dobroj mjeri uspio, to je da nisam «skupljao u sebi». Pod «skupljao u sebi» podrazumjevam da nisam prikupljao negativno kao u srednjoj školi. Tada sam kroz slušanje muzike «izbacivao» negativno iz sebe, a ako bi se odjednom previše toga nakupilo, znao sam vrištanjem u jastuk izbaciti sve. Ponekad bi vikanje prešlo u jecanje i plakanje, ali bilo je djelotvorno.

Ovo sam sve ovako napisao-nabacao jer vjerujem da nećeš imati problema pohvatati niti.
U stanju ravnoteže i hajmo reći ne-nerviranja (naravno uz ostali rad na sebi) smo u mogućnosti da sagledamo stvari jasnije, smirenije. Dodatni humor i pozitivno razmišljanje samo mogu koristiti. A neprijatelja pobijediti.


To je taj tekst.

Da sam ljekar (a nisam) prepisao bih svakom čovjeku na svijetu sljedeću terapiju: svakodnevno puno puta čitati npr.:
http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtop ... 5dcbf485af




Da nije bilo ovih riječi, nikada se ne bih usudio da pošaljem ovaj post. Njegova slobodna volja nije da se ne smije i to mi je jako drago!!!

Naklon s poštovanjem i pozdrav oboma

Nevena,
moj komentar je imao nešto drugačiji smisao. Čitanje tvog posta na koji sam dao komentar je na mene ostavio veoma jak emocionalan utisak. U tom emocionalnom preživljavanju osjetio sam nedostatak informacije koja ukazuje na potrebu borbe za život tvog prijatelja. Nije bilo primjereno da u situaciji u kojoj se nalaziš izlazim iz okvira tvog sadržaja kojeg si prezentirala, pa sam taj nedostatak informacije pokušao popuniti uputom na alternativne pravce lječenja. Smisao mog gledanja na tu situaciju je potrba borbe za svoj i tuđi život koji su ugruženi. Ta potreba ima dva potpuno nezavisna načina ispoljavanja. Jedan je instinkt za preživljavanje, a drugi je civilizacijska obaveza da se čovjek bori kako za svoj tako i za tuđi život. Ovaj prvi način je jače izražen kod ljudi sa slabijom inteligencijom. Društveno programiranje kroz nefuncionalne šeme i obrasce razmišljanja, mogu da blokiraju ove načine ispoljavanja. Koincidencija je da sam se susreo sa takvim obrascem ("ma, kakve babe, kakve dede i vracare...") baš u trenutcima pripreme teksta o tom ispoljavanju na drugoj temi. U situacijama u kojima je život ugrožen kroz bolest, normalno je da se aktivara jedan ili oba ova načina reagovanja. Iskustvo je pokazalo da te reakcije potiskuju ove intelektualne obrasce razmišljanja. Jednostavno, čovjek pritisnut potrebom preživljavanja prihvata svaku šansu za izlazak iz tog kritičnog stanja. U toj situaciji postoji logika samrtnika, svakako mi nema spasa, i neće mi biti gore ako i te mogućnosti probam. Mislim da je ljudima kojima je blokirana potreba borbe za svoj život iz tih razloga jedino moguće prići kroz hrabrenje preko direktnog iritiranja te potrebe. Mislim da nije ulaženje u slobodnu volju nekog bolesnika, ako mu se kaža da je obaveza svakog ljudskog bića da se bori za svoj život i da nema šta izgubiti ako proba i te alternativne načine lječenja. Ako to odbije, onda po mom mišljenju, on predstavlja žrtvu svog vlastitog neznanja. Ove upute u formi mišljenja nisu tebi Nevena upoćene, jer vjerujem da si ti tu civilizacijsku reakciju kroz svoj odnos prema prijatelju već ispoljila, već opis štetnih posljedica društvenog programiranja u koje smo svi mi, manje ili više uvučeni. Hvala ti na iskrenosti koja je otvorila mogućnosti sagledavanja naših unutrašnjih, kako pozitivnih, tako i negativnih ispoljavanja.

Uz duboko suosjećanje sa situacijom u kojoj se nalaziš, želim ti mnogo snage da tu životnu stvarnost na najdostojansveniji načini prevaziđeš.

Toda, napisao si

NAŠA PERCEPCIJA, POZITIVNA ILI NEGATIVNA MJENJA NAŠU BIOLOGIJU.

odavno ovo osecam duboko kao osnovu svega sto radim.

Sto se tice entiteta, ne mogu da tvrdim da li postoje ili ne, ali mogu da tvrdim da mi nista ne mogu, ako ja to ne dozvolim....samo od mene zavisi za koje cu se emocije odluciti zavisno od situacije.... ja odlucujem da li cu dozvoliti da me obuzimaju samosazaljenja, omalovazavanja, bes, durenje ili cu se napregnuti i izvuci iz sebe razumevanje za nekoga ili za nesto... tu moc nisam dobila, nisam ni pronasla, ni naucila... borila sam se sa svojim mozgom za to da sobom gazdujem ja, a ne strani entiteti, drugi ljudi, tudja ocekivanja... to je nadragocenije sto iimam - moc da zivot percepiram onako kako ja to zelim. Sto ne znaci da mi se ne desava da zglajznem i ponekad, mada sve redje, odreagujem bezveze... i prihvatim posledicu... mirno i zadovoljno... samo kazem sebi "dobro, nije vazno, desava se, bice bolje, samo napred"


Om,

i ja mislim da je bolest nastala od programiranja i da se aktivira proces samounistenja kad se dushi smuci od svega sto preziremo, osudjujemo i od ostalog djubreta koje nam se skuplja pod grlom... zato sam tu za njega da sve sto ima u sebi uradi ili izrekne, a to moze samo ako oseti potpuno poverenje u to da ga slusa neko ko sve to moze da primi i da potpuno razume... ako to preokrene proces i ugasi komadnu samounistenja, dobro je, ako ne, i to je dobro, jer vazan je proces, krajnji ishod nije toliko vazan, umrecu i ja, i deca i deca nase dece, svi cemo u jednom trenutku... sta tu ima, umrli toliki ljudi, pa nije zemlja prestala da se okrece...


Najvise zelim da vam prenesemm da nije ni ovo strasno kao sto izgleda. Iskrena da budem, i ja sam mislila da bih umrla od bola i straha kad bi se desilo ovo sto se desilo, ali, evo, nije tako... bol i strah su kad razmisljamo samo o sebi licno i o tome kako ce nama biti.... sta mogu ja da mu pomognem ako potrosim energiju na plasenje za svoju sudbinu i plakanje oko njega da mu pokazem koliko ga volim??! Ja ne bih volela da mi neko tako dokazuje ljubav, narocito ne kad bi bila u njegovoj situaciji.

Juce ujutru nakon operacijei, od 20h do 04h ujutru je njega hladan znoj izbijao od bolova, uprkos svim lekovima koji su mu dati. Ne mogu ni da zamislim kakvi su to bolovi kad ti odseku 10cm kosti i na taj seceni deo nasrafe protezu, sasiju te i moraju da stave jednu sipku koja siri noge u nekom nenormalnom polozaju. I u svim onim bolovima, ja vidim da mu je lose sto ja satima sedim tu sa njim, kao "ja se mucim sto sedim tu zdrava i prava", pa mi kaze "bice mi bolje, idi ti kuci da spavas", Onda sam mu ja, istinski iskreno i ozbiljno rekla "Znas sta, da ja sad lezim tu na tvom mestu, ja bih te lancima vezala za krevet da budem sigurna da ne odes cak i kad uspem da se uspavam, a kamo li dok se previjam od bolova i uopste se ne bih osecala krivom sto se ti zbog mene "mucis", jer bih smatrala da se pakleno mucim ja, a ne ti zdrav sto sedis pored mene"

Sve ovo pisem s namerom da prenesem iskustva, jer ovde vise nema teorija ni mantri, ovo je zivot i lep je, samo ako uspemo da nas ne uplasi.
Znam bezbroj slucajeva u kojima ukucani coveku cak i ne kazu od cega boluje, lazu ga do smrti i covek prevaren i izdat umre. To je strah, ljudi u strahu zaborave da treba da uvazavaju tudje pravo da covek sam odlucuje o sebi. Ja bih se strasno prevareno osetila da me neko "iz ljubavi" laze.
Samo ako prevazidjemo strah, mozemo pomoci nekome, a samim tim i sebi, jer jacamo... Verovatno ponavljam misli iz prethodnih postova, ali to je neminovno, jer sve se vrti okko jednog - gde stanuje strah, tu ljubav ne ulazi.

Zanemarite sve ove detalje bolesti koje ponegde navedem, potrebni su samo da opisu situaciju koja dovede do odredjenih emocija, vazna je percepcija bolesti i zivota, a ne bolest.

Mislio sam da pokrenem nov topic o sebi, ali može i ovde Biće ovo podugačak post, ali opet je teško objasniti ceo život u nekoliko rečenica...

Mogu reći da su moje zaista prave, vidljivije promene, nastale kada sam naleteo na ovaj sajt, ali kao i sve u životu, ono što me je dovelo do ovde, je čudno. Prvo što se desilo, jeste da sam počeo da treniram američki fudbal ovde u Beogradu, pa sam promenio klub, što mislim da je bitna raskrsnica u mom životu, jer bih sada sigurno bio neki faktor u njemu. Ali, promenio klub, stekao nove drugove, stekao nove želje, i posle 6 meseci konstantnih povreda, došlo je na red i koleno. Posle dugog vremena, naleteo na neke sajtove o treningu i svemu tome i naleteo na dobre savete, koji su mi donekle sredili taj problem. Ali takođe sam imao problema i sa bubuljicama, a i uvek me je interesovala Atlantida. I tako tražeći malo o njoj po netu, naleteh na sajt, a tražeći lek za doasdne akne, naleteo i na deo posvećen zdravlju, i uglavnom se moja aktivnost tu zadržala, do pre par meseci. MMS, srebrna voda, sungazing, tibetanci, čišćenja. Sve sam želeo da probam na svojoj koži, pre nego što bih to ponudio drugima, uglavnom u beznadežnim situacijama. Takođe, kasnije, naleteo i na Tajnu, sasvim slučajno, pa je počela nekako slagalica da se popunjava.

Ali jedan od bitnijih događaja je bilo moje ponavljanje godine navišoj školi, za fizioterapeuta. Do tada, poprilično nisam znao šta želim u životu, nisam imao neki plan. Sve je išlo nekako svojim putem, koji mi je bio ok, ali nisam znao zašto sve to ide u tom pravcu. Posle 3-4 meseca slobodno, shvatio sam da je to ipak čestit posao, da si često uz pacijente, i da zaista možeš da im pomogneš dosta. Dao posle sve u roku, i došao je ovaj period od juna do okotbra, kada sam slobodan i imam dosta vremena sebi da se posvetim. Zato sam počeo da kopam po galaksiji i sve što sam čitao nekako mi se uklapalo u moju viziju.

Moram reći isto da sam od počtka, da kažem svesnosti, uvek mislio da smo svi jedno, jer sam imao koncepciju, da smo svi sačinjeni od atoma i nečeg manjeg od njega, a opet, kada bi se to gledalo izovolano, sve je to jednako, isto. Tako da zaista nisam imao probleme prema drugim ljudima, druge boje kože, vere, uverenja (osim onih programa koji su mi usađeni). I onda je došla kvantna teorija i to je samo potvrdilo moje zamisli...

Kao klinac, uvek sam hteo da se bavim nekim poslom, gde pomažem nekome, trener, policajac, i na kraju dođoh do zdravstvenog radnika. Tu mi je isto bilo jasna sva anatomija fiziologija, ali mi je uvek nekako falilo nešto, nesvesno mi nije bilo jasno da smo samo mašina neka, bez ikakve duše ili čega već, višeg nečeg. I onda su mi čakre, i reiki i sada rekonekcija došle ko kec na 11 i zaista mi se neka slika mog cilja sklapa.

Sada, trenutno, cilj mi je da završim tu školu, i što pre se preselim van grada, jer sve manje mogu da izdržim u njemu, pored ove plastične hrane, bljutave vode i ''mirisnog'' vazduha. A tamo bih zaista pomagao ljudima, lečio i sve to, pokušavao da živim u što većem jedinstvu sa prirodom. I lagano se sve karte otvaraju u tom smeru...

Svesnost o sebi, svojim ponašanjima i postupcima mi je na viskokom nivou, ali i dalje ima nekih zaostalih stvari, koje mi se ne sviđaju, ali radim i na njima. U ljubavi, tj mislim na veze sa devojkama, imam malo problema, ali i na njima radim. Problem je što se one vrlo brzo zaljube u mene i zavole, ali posle nekog vremena jednostavno izgubim interesovanje, i onda raskidam. Sada sam to shvatio i zaista radim na sebi, da što duže se ponašam kao na početku veze, da osvajam devojke, da ne dozvolim sebi da se opustim. I sada mi je sjajno, jer ova devojka me podržava u svemu, o svemu ''nenormalnom'' što joj pričam, učestvuje u razgovoru i otvorena je za sve. Pa sad, dokle traje. Ali problem je što sebe, ona glavna slika, sebe jednostavno ne vidim ni sa ženom/devojkom uz sebe ni sa decom :S I moram reći da mi je malo nelagodno zbog toga, ali opet, ako je tako suđeno da bude, jbg

I na kraju, moram svog ćaleta spomenuti. Koliko god se trudio da ne budem on, sve više postajem on, ali trudim se da ne ponavljam njegove greške. U selu imamo veliku biblioteku, i zaista nalazim knjige, koje su u ono vreme(80te), bile u rangu današnjeg new age-a, ne znam zaista kako da opišem. Nađao knjige od slavinskog, dosta knjiga o hipnozi i stanju ljudskog uma. Takođe, kaže mi majka, da se bavio i on bioenergijom.
Ali nekako osećam da je zastranio na kraju, otišao od tog puta, da li zbog rata, da li zbog dece, ne znam. I postao je izraziti pravoslavac. Zahvalan sam mu zbog toga, jer me je naučio nekim moralnim (normalnim) stvarima i ponašanju, ali mi je sada sve teže da pričam sa njim o nekim temama o kojima se ovde priča, jer mislim da ima dosta toga da kaže. Pričali smo nešto malo, o religiji, i na kraju smo došli do zaključka, da on veruje u sve to, jer je tako zapisano u bibliji!!! Takav odgovor ne bih očekivao od njega, i tu me je malo razočarao...

Sve u svemu, ne znam što sam ovo napisao, ali morao sam negde. Naravno voleo bih da ako hoćete, da prokomentarišete malo o mom ćaletu, mada nisam mnogo napisao. I tako...