Nema na cemu, ocito je obostrano...

Frida, neko vreme nisam gledala forum i sad sam usla i obradovala se...
i vidi kako su mi islle emocije i misli, interesantno je....

.... naime, cim sam videla nekoliko tvojih sukcesivnih postova, ja sam odmah nekako pocela da osecam " brzo, brzo, sad treba da odgovorim, poslala je postove jos 21. juna, sad ce mozda misliti da nema podrsku, da nema odgovora, koji je danas datum, uh, sad joj to puno znaci, kao sto je meni zanacilo mnogo kad sam ostavljala postove i trazila podrske"...

i kao rezultat tih misli, krenula sam da citam tvoje postove na preskok.....
a onda sam stala....
i razmislila....
i odmah usla u "sadasnji trenutak" sto bi rekao ekart tol ili jednostavnije receno, brzo sam sagledala realnost tj. da ja, iz zelje da ti sto pre odgovorim ( i to pod parolom da se ti kao ne osetis "zapostavljeno", a u stvari se radi o automatskoj emociji strepnje da ne ispadnem neuvidjavna i bezosecajna ) i ....... sta je rezultat?????? rezultat je da ja citam tvoje postove nepazljivo i da ti od moje zelje da ti sto pre "ucinim" i odgovorim, nemas nikakvu korist....

i onda stanem, sagledam te neartikulisane i nepotrebne emocije i sacekam malo.....
procitacu opet tvoje postove, ali koncentrisano i ravnopravno i ukljuceno u ono sto citam.

eto, tako ja vezbam u svakodnevnim komunikacijama i smatram da je i to jedan vid borbe za samopostovanje i na takve situacije sam mislila kad sam postavila onu drugu temu "trazenje ljudi sa slicnom energijom", na koju si se ti ukljucila , a koja i jeste nastavak ove teme na kojoj smo....mislila sam na konkretne situacije kad savladavamo sebe, iskljucimo automatskog pilota i nateramo sebe da sagledamo sta se to istinski odvija u nama, sta mi to stvarno osecamo i sta stvarno radimo.... ma koliko sitno i nevazno izgledalo..... jer nije ni malo, ni sitno..... sve smo to mi.....

nevena to se zove EGO i kad njega prevazidjemo neće se to desavati sto se vise manje svakom desava..

Sta se svakom desava? da prevazidje Ego? Pa, ljudi se lome, lome sami sebe i sta sve ne rade da ga prevazidju, sve ovo sto pisemo je borba da ga savladamo... Gde su ti ljudi sto ga lako prevazilaze i gde su ljudi koji su ga prevazisli? Gde zive? Jer svi ljudi koje sam ikada upoznala i videla, ga nisu prevazisli, a tek retki od njih su uopste i svesni da nesto uopste treba prevazilaziti...
Dosta mi je cudno to olako uzimanje najtezih zadataka u nasim zivotima i ponasanjem kao da su svi, maltene, prosvetljeni.... pa, to bi se onda moralo uociti u reakcijama i u ponasanju ljudi... sto pise po knjigama i sto mi teoretisemo je jedno, a kada dodje trenutak da sve to primenis na ljude oko sebe, onda padamo...

Zdravo Nevena!
I ja vjezbam svaki dan. Kad sam prvi put procitala tvoja iskustva, s obzirom da mi je forum nov, mislila sam, prosle su vec godine da si ti to pisala i vjerovatno vise ne posjecujes forum. Pravo mi je drago da to nije slucaj i to sam u neko doba skontala i eto, konacno mozemo malo razmijeniti iskustva. Od onog dana kada sam se javila u forum, svaki dan sam gledala da li ima odgovora. Izmedju ostalog sam i puno citala o raznim temam i cekala odgovor. Tek kad sam malo "olabavila" odnosno pustila, odgovor je i dosao i to je tako i sa svim ostalim stvarima. Zakon rezonancije koji se meni iz dana u dan i sata u sat potvrdjuje. Suvise svojih misli sam usmjerila na cekanje odgovora i to je naravno blokiralo. Ja sam u medjuvremenu toga postala svjesna, sto ne znaci da se to uvijek ponovo ne desava, tesko je bez traga izbrisati ono kako si radio citavog zivota, uvijek se to jos pomalo dize, vjerovatno do jednom. Ti pises o tvojim napadima panike, straha itd i kako su se stvari odjednom pocele mijenjati, ja sam imala nekoliko perioda koji se razlikuju, gdje sam malo progledala, svijet vidjela drugim ocima ili uopste vidjela prvi put. Cesto sam znala pomisliti "u sta sam ja gledala citavog zivota, ja ustvari nista nisam vidjela, jednostavno sam bila slijepa".
Imala sam nesrecu, ako smijem tako reci, da sam u djetinjstvu bila jako razmazena, imala sam malu srcanu manu a bila tatina ljubimica, tako da su moje zelje uglavnom morale biti ispunjene. Materijalne, naravno. Zbog toga sam se godinama osjecala duzna i taj moj bezbrizni ziovot se u dvadesetim nastavio vracanjem duga i brigom za sve i svakoga. Tesko mi je bilo kad sam izasla iz okrilja kuce i vidjela da svijet ni u ludilu nije onakav kakvim sam ga ja zamisljala i da nikog moje zelje ne interesuju a kamoli da ce se neko truditi da mi ih ispuni. Sve to mi je donijelo dosta bola i razumijem kad ti pises o bratovom kcerci, ni njoj nece biti lako ali ona nije kriva. Vjerovatno je to sve tako trebalo biti. Upravo pokusavam ovo cudo od stranoce malo povecati, ako ti nije sta napisi mi slijedeci put kako to ide.

Ja malo zasla puticem samo sam htjela da ti bolje predstavim moju situaciju i vjerovatno zbog toga i niasm nista vidjela, sve sam htjela ili brzo ili uopste ne mora biti i uvijek samo mislila u buducnost, sta bi ja htijela i zeljela. Ovaj sadasnji trenutak nisam skoro ni primjecivala.U tim fazama, kad sam malo bolje vidjela, bilo je malo drugacije. Prije njih je uvijek bila jedna duga depresija, koja je izasla na vidjelo kad je moj tata umro. Ja nisam mogla i nisam htjela da se s tim pomirim i onda sam odsjekla 30-tak godina mog zivota kao da ih nikad nije ni bilo. Tatu nisam nikad spominjala, a toliko lijepih momenata je bilo, ja sam to jednostavno odsjekla. U neka doba to vise nije moglo ostati u meni, postalo je preveliko i onda su pocele depresije. U tim depresijama su bile faze, (u pocetku sam mislila da sam manijacno depr.) koje su bile ispunjene euforijom, nevjerovatnim sretnim trenutcima, sve je islo tacno onako kako treba i ja sam bila opustena. Te faze su uglavnom trajale par mjeseci i onda su opet dolazile depresije. Tek od kako sam imala te napade panike, straha, ludacko lupanje srca, osjecaj da se oduzimam i ako zaspem da se nikad vise necu probuditi, prvi put je bilo najgore, od tada su se stvari pocele ogromnom brzinom mijenjati.Pisala sa vec da mi je kundalini joga do jedne tacke pomogla, da ne bude tako turbulentno (srtah, panika pa u roku sat vremena euforija) ali i to je u jednom momentu pocelo biti previse. Ja trenutno nista ne radim po tom pitanju, samo zivim. Nekad bolje, nekad losije. Ako sebi dam vremena i sve polako radim, svjesno, onda je uvijek dobro. Uhvatim sebe ponekad, kako hajcam, sad treba ovo, sad treba ono, tako sam zivjela godinama i uglavnom nakon kratkog perioda, sto ti kazes, uhvatim samu sebe i kazem, halo, to ne ide tako. Ko ili sta to primjeti ja ne znam, ali primjeti bogu hvala i onda opet ide dobro. Cesto primjetim svoj ego, u svemu ga naravno jos ima (jedino u odnosu sa psima je ja mislim odsutan) i umjesto sebe samu kritikovati, ja samo kazem, ovo sam sad ja i to je u redu tako.

Ja nemam vise potrebu bilo koga u bilo sta ubjedjivati i braniti svoje misljenje, ja znam za sebe.Znam tako sto osjecam a ne tako sto o tome razmislim. Jednostavno znam i ne pitam se vise odakle ja to znam. Nije uvijek tako ali je cesto. Svako nek radi sta misli da je najbolje i kako misli, ko zna mozda ja mislim da znam a ustvari grijesim, ali isto tako moze biti i da ja neke stvari jednostavno za sebe znam. Pokusavam uvijek i sve cesce mi polazi za rukom, da situaciju prihvatim takvu kakva je i cim to uradim, stvari se mijenjaju. Ne mogu vise cile mile, govoriti nesto sto ne mislim a nekome bi se to dopalo, mozda nekoga i povrijedim tako, ali ja sad ne mogu drugacije. Kako god da je pokusavam stajati iza same sebe i reci takva si sad i to je sad tako i to je u redu. Prije sam se osudjivala za sve i svasta, za sve sam ja bila kriva i niko drugi, jednostavno nisam sama sebi valjala. Sad vise nije tako. Nisam ja savrsena ali nisam ni losa, ja sam takva kakva sam i uvijek razlicita. I od tad je zivot postao pravo lijep, jednostavan, pustim da me vodi (kao sto sam rekla uglavnom ne uvijek) i sve se desava tacno onako kako treba odnosno kako je za mene najbolje. Problemi se sami rjesavaju. Ne mislim puno unaprijed, imam mogucnost da svoj dan organizujem kako hocu, naravno imam i obaveze, ali i one se mogu organizovati. Vazno je da je malo stvari koje moraju biti u odredjeno vrijeme (psi moraju naravno na vrijeme napolje ali to nije obaveza nego uzitak ) navike nas prave robovima, Buda je rekao "ako ne moras, nemoj nikada spavati na istom mjestu "za sta mi nemamo naravno uslove, ali druge stvari se mogu mjenjati. Navike i svakodnevnica ubijaju. Ja se borim ako tako mogu reci, trenutno sa svojom malom porodicom, muz i sin, koji su navikli da ja radim i stvari koje ne moram (pogotovo moj si, znas kakva su djeca) ali ja sam ih bila navikla na sve to, sad ih ja moram i odviknuti. Nije lako ali ide polako. Eto, nadam se da nisam pretjerala sa pisanjem i radovace me da mi opet odgovoris. Do tada puno toplih pozdrava od Fride

Hocu, sa zadovoljstvom, poslacu pismo na mail, tj. na pm

Ovo je odlična tema, tema koja, čini mi se treba da bude okosnica svega, "stiki" tema. Svedoci smo da na ovom forumu ovo nije stiki tema i otvorena je relativno kasno. Ako je i postojala na onom starom, ja za nju ne znam. Uglavnom, hoću ovim da istaknem važnost ovakvih priča.

Nevena je rekla:


I tu leži smisao ove teme...
Imam stoga jedno pitanje: Šta sam ja (ti, mi, vi...) uradio po pitanju promene KONKRETNO?
Bitno pitanje je i šta je promena, kao takva, za nas?
Želim da opišem neka moja iskustva i neke stvari koje me muče.
Studiram poljoprivredni fakultet u NS, smer Zaštita Bilja (fitomedicina). Apsolvent već nekoliko godina (izgubio sam broj). Ostalo mi je još 7 ispita do kraja. Učenje samo po sebi nije problem, ali nakon svega što sam saznao o permakulturi i organskoj proizvodnji (samostalno) jednostavno mi se učinilo idiotskim da učim o otrovima koje u svojoj bašti, voćnjaku...nikad ne bih primenio. Ili da učim o svim mogućim bolestima koje mogu snaći biljke, a znam da u startu ne idem na to da suzbijam bilo šta u prirodi.

Nadalje, taj isti fakultet (kada bih ga završio) bi mi obezbedio mnogo veću verovatnoću da nađem posao koji istovremeno i želim i ne želim. Novac i banke smatram najvećom prevarom ikada učinjenom ljudskom rodu i zbog toga sam u rascepu. Ili ću kao fini lepi građanin raditi kao stoka ili ću se cimati od čoveka do čoveka da ih "uverim" u moju priču, da mi daju da probam sa permakulturom. Koliki su tu problemi...ja sve ne mogi ni da sagledam. Prelazno rešenje trenutno primenjujem. Naterao sam se da učim jer ću sa koliko toliko kinte moći da startujem svoje ideje sam, opuštenije, bez bojazni šta ću da jedem i gde ću da spavam. U tom rešenju je loše jedino što će to osamostaljivanje i ostvarivanje ideja morati malo da sačeka. Dotle treba da igram po "njihovim" pravilima i to je malo problem ali suzdržavam se.
Nakon svega što mi je u glavi....skratio bih priču. Osetim, jednostavno osetim da mi se trenutno dešava nešto u glavi, u duhu, nešto što me tera da se promenim. I mislim da sam odabrao pravi put jer bi bilo kakav ekstrem vodio u nezadovoljstvo.

E sad sam se malo "istresao" pa bih da hladne glave objasnim neka svoja iskustva sa početka studija....
Bejah mlad i tako mlad dođoh u Novi Sad. Mlad i zelen kao neka biljka - nevin od pete do potiljka. Sve ja probah kada dođoh tamo. A sad sam u rodnoj selendri i ostale mi uspomene samo.... malo spontane poezije....
Moj intimni cilj je bio da se tamo oslobodim jer sam gimnaziju u rodnome gradu završio sa nekom boring generacijom. Nisam probavao ono što probavaju mladi. U početku sam imao česte zabrane na izlaske, a kada sam dobio pravo onda mi se nije ni izlazilo. Nisam bio popularan ni najmanje, a osećao sam da treba nekome nešto da kažem, nešto da uradim. I tako, sav u grčevima nisam mogao da se slobodno izrazim. Jedini ventil mi je bila muzika. Svirao sam i još uvek sviram violinu u KUD-u. Sviram i gitaru i komponujem i svašta nešto tu još ima oko muzike ali ne bih sad... Nakon prvog većeg i naravno nesretnog zaljubljivanja (u trećoj godini gimnazije) počeo sam da pišem. Pisao sam vrlo dobro - barem po komentarima nekih profesora srpskog. Ali.... sve to kao da nije vredelo mnogo. U mojoj okolini jednostavno nije bilo ljudi koji su to znali da cene na pravi način. Upisao sam fakultet koji nije ni nalik bio mojim sklonostima i ljudi mi često kažu da sam pogrešio fakultet i možda su u pravu. Prebacivanje na drugi fakultet nije bila dozvoljena opcija.
Ja sam tamo išao da proširim svest, da se oslobodim, da osetim život. Interesovao sam se tada za psihologiju jer je to jedini način tada za mene bio da zaista saznam šta se to zbiva u našim glavama. U religiju i dan danas ne zalazim previše, ali poštujem vernike koji su iskreni u svojim postupcima i iskreni prema sebi. Uvid u Junga i neke knjige Froma mi je dalo podstreka da istražujem u praksi sopstvenu slobodu. Najkorisniji savet koji sam dobio tada je da jednostavno budem spontan. Zaljubljivanje po starom opropbanom modelu je iščezlo i nisam se više osećao odbačeno kada me neka devojka ostavi. Niti sam to prebacivao sebi.
Ne bih mogao reći da je kod mene bilo kad došlo da velike promene u percepciji stvari i ljudi oko mene. Nisam znao mnogo, pa nisam ni pričao mnogo. Sve je nekako lebdelo, sve je bilo mistično. Osećao sam veličinu sveta, dubinu osećanja, visinu misli. Nedostajala mi je širina. (Kada ovako pišem ove dimenzije prisetio sam se i neke priče koju sam napisao u gimnaziji o vizualnoj percepciji dimenzija u slabo osvetljenoj sobi. Zove se "4D". Iako na prvi pogled zvuči trivijalno i dosadno - verujte nije...) Širinu sam dobio oslobađanjem.
Ako možete da zamislite oblik "pojedene jabuke" ili...oblik klepsidre...ili dve kupe koje se dodiruju vrhovima...... to je bio oblik moje percepcije. Težio sam da "proširim baze" tih kupa ne bi li se u beskonačnosti one negde bar približno dodirnule i oformile sferu. I dan danas težim ka toj sferi i iz dana u dan ona se polako formira. A formira se isto kao planeta. Prvo samo krug - ideja, a zatim se tu skupljaju svakojaki plinovi - dotok novih informacija, pa se oni zgušnjavaju - razlučivanje vrednih informacija, dok ne nastane slobodni dinamični planet - spoznaja. Ne znam da li je ovo objašnjenje dovoljno precizno, ali je meni tako najlepše...
Dakle mogu da zaključim da je prvi korak do prihvatanja promene - oslobađanje.
Ne mora da bude prvo širenje svesti. Jedan "neupućen" čovek bi mogao ovako da razmišlja: Što bih ja širio svest o bankarima, političarima, o razlozima ratova na dalekom istoku itd.....kad to samnom nema veze. Ionako ti sve unapred određuju - tvoje je samo da biraš šta ti odgovara i da uradiš ono što je neophodno da to i dobiješ.
Na kraju krajeva svako ima svoj "razvojni put", svoje razloge i ciljeve, pa se u skladu s tim i ponaša. Niko ne treba da bude ono što nije.

Brate mili , potpuno te razumem i meni je sve izgubilo smisla i ja sam apsolvent nekoliko godina neznam ni broj, meni je ostao jos jedan ispit i iako imam dete nemam bas neku motivaciju da ga zavrsim....
Toliko mi je sve izgubilo smisla da mi se povraca i od fakulteta i od zaposlenja i od celog ovog prokletog sistema, sta posle , jos jedan bio robot, evo me na pokretnoj traci, upravo prolazim test kontrolu pred ulazak u jos jedan zacarani ciklus jebavancije, sta preneti deci, cemu ih nauciti...

'I meni se sve rasteglo i razvuklo upravo iz tog razloga...ucim sve same gluposti na fakultetu, pola sam zaboravila a pola nemogu da primenim...
ma nemam reci...

Tu fiksaciju i ja imam. Ali nekako se uspem otresti te negativnosti ponekad. Ovih dana na primer. Promena. Zato i pišem na ovoj temi. Dok pišem ovaj tekst pitam se: Da li je moguće da stisnemo zube i igramo po pravilima ovog govnjivog sistema neko vreme da bi kasnije mogli isplivati dvadeset puta jači u svojim ubeđenjima i rešenosti, a pri tom da nemamo puno briga za sopstvenu egzistenciju? Ne podleći nestrpljivosti, ne podleći navikama, besmislu, umoru... Fairy i ostali: Da li je moguće da budemo takvi?

Ja sam se oduvek vodio kroz život mišlju da ako nešto zaista hoću, onda to i mogu. Problem je u tome što korisnost, plemenitost i moralnost cilja utiču na trajnost (barem moje) motivacije. Sistem u kom živimo je u svakoj pori života. Zadire u samu osnovu egzistencije. Ne možeš slobodno graditi kuću, niti praviti svoj posed. Sve košta. Još da nam uvedu porez i na izdisanje CO2 i biće zaista veselo. Problem je i to što su potrebne kojekakve dozvole, papiri, lične karte, novac itd...da bi gradio složnu zajednicu, komunu, koja se sama izdržava. Ovaj sistem se ne može zaobići. On se može promeniti samo sistematski. Zato mislim da je Zeitgeist pokret dobar jer su ljudi koji ga čine većinom svesni da se jedino saglasnošću na globalnom nivou može promeniti trenutni monetarni i politički sistem. Postoje lepi izuzeci u ovom pravilu, ali ni oni sami nisu u pravom smislu te reči samodovoljni. I oni moraju makar malo da učestvuju u trgovini. Ne proizvode sami sve što im je neophodno.

Ja mislim da se jednostavno o tome i radi!

promjena dolazi htjeli mi to ili ne (a većina nas je jedva čeka!!!)

I bez obzira jesmo li mi spremni ili ne - ona je tu!

Pa kada dođe Jesen, ona ne pita svaki list na drvetu: "Šta je!? Jesi spreman za promjenu!?"
Bio on za ili protiv - ON PADA!!!

Dragi Uroboruse, ja mislim da je sve to moguće, ma koliko se na trenutke i meni samoj činilo da je to samo vjerovanje u bajke!
Naprosto smatram da što se više mi trudimo sa svoje strane, to nam više pomažu nevidljivi pomagači s one druge strane. Na taj način zajednički - osobnost i duša koja ju je načinila, vozač i gazda koji ga je unajmio - postižemo polagan ali siguran napredak na Putu Povratka ...
U naš trud spadaju sva naša pitanja, želja da saznamo Istinu, pokušaji da ono što pročitamo ili čujemo ponekad sprovedemo u djelo, neprekidna čežnja da živimo kvalitetno odnosno u skladu sa svojim Višim Ja tj sa svojom dušom ... U naš trud spada i kad pokušavamo s pogrešnim metodama doći do nečega pa se prevarimo i onako očajni otkrijemo da svejedno ne možemo "sve poslati dodjavola" nego skupljamo preostale snage i nastavljamo tragati, pitati i tražiti odgovore, raditi ono što nam se u tom trenutku čini najbolje, spremni na još jednu grešku-novu lekciju, i tako možda unedogled...

Meni veoma znače i ohrabruju me iskrene ispovijesti drugih, jer u mojim očima je to jedna od hrabrijih iskrenosti koja je visoko na ljestvici vibracija i osvaja više nego sam sadržaj priče. Jer pravilo broj jedan za kvalitetniju komunikaciju je ISKRENOST - a pravilo broj dva je rekla bih JEDNOSTAVNOST.
Jednostavnost može obradovati onako kako nijedno komplicirano i pažljivo elaborirano teoretiziranje ne može, ma koliko i ono samo možda bilo iskreno.

Evo moje pričice:
Jutros sam se nakon buđenja iz sna u kome sam kasnila na avion - tipičan san kojega sam često sanjala u svojim 20tima - umjesto frustriranom, osjetila veselom i optimističnom. Kako to?
Odmah mi se nametnulo drugačije viđenje ovog motiva, koji se obično tumači kao da sanjač zbog nesvjesnih kočnica ne uspijeva postići nešto njemu bitno (to bitno simbolizira avion do kojega se ne uspijeva doći).
Novo viđenje bilo je da je taj avion zapravo nepotreban; odnosno da korijen ove neurotične i frustrirajuće situacije nije u mojoj nemogućnosti da postignem nešto što mi je tobože od vitalne važnosti nego baš obratno, u upornoj potrebi da postižem stvari i ciljeve do kojih očigledno ne mogu doći svojim vlastitim snagama...
Shvatila sam da možda čitav život "želim" postići nešto što uopće nije moje, nešto što nije moja originalna želja i što je meni "suđeno" da postignem ili doživim, nego mi je nametnuto izvana, iz moje okoline. Možda je to želja nekog od mojih roditelja ili društva u kome živim, pa sam je ja preuzela onako kako djeca imitacijom preuzimaju sve i svašta od odraslih i društva koji ih odgajaju.
Lekcija-iskustvo nakon prestanka nekadašnjih snova o kašnjenju na avion/vlak/bus je bila ta da mi se želje zapravo mogu ispuniti ali to nikad ne ispadne onako kako sam ja zamišljala....
Naučila sam da mi je bolje ne imati nikakve ciljeve, namjere ni vizije, jer oni će se po svoj prilici ispuniti ali to nikada neće biti ono što meni uistinu treba. Odnosno, ja zapravo ne znam što meni treba i zato je bolje da nemam nikakvih ciljeva ni vizija u životu nego da umjesto toga budem otvorena za sve što mi ima doći, ma što to bilo.
Predala sam tako sasvim "palicu" onim nevidljivim pomagačima, no otkako sam to učinila često sam se osjećala kao da je moj život došao kraju i kao da više nemam za što živjeti, jer više nema ničega što želim postići ovdje na zemlji. Kad osjetiš čitavim bićem da su svi eventualni ciljevi i sreće isprazna potraga za nečim što zapravo ne postoji i što će se kad tad preokrenuti u svoju suprotnost (odnosno "tko bi gori doći će doli" ) koja također zapravo nema pravu težinu - ne veću nego neka školska lekcija projicirana u obliku dokumentarca na platnu - tada počneš težiti za smrću kao jedinim oslobođenjem iz svijeta u kome za tebe nema ničega vrijednog, jer više ništa u njemu ne želiš ....
Tako sam jučer imala jedan jači napadaj tog osjećaja besmisla praćen čežnjom-vizijom za "odjavljivanjem iz 3D" nakon čega sam ponovo, nakon dugo vremena, sanjala san o kašnjenju na avion....
Poanta je sljedeća: Ta (ne)svjesna težnja za smrću odnosno "oslobođenjem iz ove inkarnacije" je također klopka, odnosno stranputica nimalo drugačija od onih kada imaš želje i vizije pa se one ispunjavaju i razočaravaju te! Zamišljanje vlastite smrti je također VIZIJA i ona se također može ispuniti... i poput svih ostalih ispasti drugačijom od onoga što ti zamišljaš i sasvim te razočarati....
Zaključila sam da su mi ovaj uvid omogućili nevidljivi pomagači i da moram ostati ovdje gdje jesam jer je tu moja duša izabrala biti a ja nemam pravo odlučivati u njeno ime; to bi bilo kao da dijete od 5 godina odlučuje za cijelu obitelj što bi za svih bilo najbolje ...
Ono što sada moram naučiti je prihvaćati sve što mi dođe i više nemati preference, da hoću radije ovo nego ono, a to je najteže... meni se to čini najtežim ... ali usprkos težini lekcije ja sam sretna što sam je primila, što mi je ona stigla brzom poštom sna, s one strane, i što u meni izaziva onaj nepogrešivi osjećaj da je to zaista Odgovor duše...
Uz to sam čitavo vrijeme svjesna da ovo nije posljednja dionica Puta, što znači da će mi se nakon učenja ove "lekcije" odnosno novog iskustva koje me vjerojatno čeka, ponovo učiniti da je i ono bilo "pogrešno", premda je zapravo bilo jedino pravo u tom trenutku. Ono će mi se morati činiti pogrešnim jer kako bih u protivnom uopće poželjela ići dalje... ?? Kada bi nam se nešto učinilo "onim pravim" i konačnim odredištem na kome želimo ostati, stali bismo tu i htjeli se zadržati, a to je nešto najgore što se može učiniti na Putu Povratka .....

Sad, ne znam koliko sve ovo može pomoći nekome tko traži konkretan odgovor na konkretno pitanje (ono o dovršetku studija) ali činilo mi se da je poštenije - i više OPD - nekoga potaknuti i eventualno inspirirati pričanjem vlastite priče nego davanjem konkretnog savjeta ....

Evo jos jednog dokaza Zakona privlacenja, slicno se privlaci sa slicnim...Charleston ja se potpuno isto osecam vec neko vreme...pa se pitam da li sam jedina koja se tako oseca , kad ono nisam
Da li mi svi sada pojacano osecamo patnju, nezadovoljstvo ovim nacinom zivota svugde u svetu, pa se sva ta negativna energija prenosi na nas...ja sam obicno jako pozitivna , ali sebe u nekoliko zadnjih meseci nemogu da prepoznam, divim se onima koji uspevaju da zadrze pozitivizam.
Hvala ti na otvaranju srca i duse neznam sta bih jos dodala kad si ti sve rekla



Prijatelju dragi, iskreno neznam. Mozemo i moramo se i dalje truditi, a sta ce od svega ispasti, pa videcemo na kraju...

I da:

Sreca prati hrabre!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Fairy
Ovo što si napisala me podsjetilo na jednog mog prijatelja koji kaže da mu zadnjih mjeseci "nikad nije bilo gore u životu" ali on još dodaje da ispod cijelog tog nemira osjeća kao neki optimizam, kao da je sve to zapravo dobro ili vodi nečemu dobrom?! Pa, ako ništa drugo, onda taj osjećaj barem nosi sa sobom nekakvu utjehu....

Ovde ovako je sve rečeno - promena je neminovna i iako nam se u trenucima kada treba da se menjamo čini da sve ide nizbrdo, ustvari vodi ka ekvilibrijumu, ka jednoj posebnoj vrsti "opšte" sreće i mira. Smrt zarad preporoda. Kao i jesen.



charleston, na istim smo vibracijama Nažalost, čini mi se da je onih koji zaista cene iskrenost uistinu malo. Moguće je da većina teži ka tome i traži iskrenost, ali svi znamo da susret sa istinom može biti često bolan. Malo njih vrednuje tu vrstu iskrenosti. Označava je kao prebacivanje, optuživanje...na kraju krajeva - atak na ego. Jak ego ih onemogućava u spoznaji. I P.S. Moram ti reći da mi je čitanje ovog tvog posta istinski godilo. Ovaj deo me je oduševio:



Dobro si zapazila kasnije da je to predavanje rukama smrti, kao jedinog pravog izlaza, takođe vizija. Da smo tu sa nekim razlogom. Sigurno nismo došli na ovaj svet neprilagođeni da bi odmah sa njega pobegli već da bi ga pokušali promeniti. To je, barem meni, jedini razuman odgovor na pitanje smisla naše egzistencije. Svako će svoju ulogu u toj promeni odigrati voljno ili nevoljno. Promena je neminovna, a kako će ona izgledati zavisi od nas. Nije ni sve predodređeno. Ipak postoji slobodna volja. Samo je pitanje svesti/savesti i hrabrosti, kako je zapazila Fairy, kako ćemo našu slobodnu volju iskoristiti.

Pomoglo je charleston, potrefila si žicu i hvala ti za to...

Fairy,
Hrabrost je svakako ključ.


Na kraju će biti, što se kaže, volja božija...

Ovaj dio i ja potpisujem svim srcem.
I znam da je naša charleston "pogodila žicu", jer ona to uvijek radi!



Rekao bih najrađe svima koji ovo čitaju:

NE BOJTE SE! SVE IDE SVOJIM TOKOM!

(toliko od mene...)

Citam prvi post ove teme i ne mogu da verujem. Do negde kao da sam ja pisala. Sve ono panici, anksioznosti prolazim vec neko vreme. Medjutim, ja za to ne mogu da okrivim roditelje. Ne mogu da kazem da nemaju nikakvog udela u svemu sto se meni desava, ali ako ga imaju to je 10%. Posle vise od godinu dana intenzivnog analiziranja sebe i okoline, shvatila sam da sam ja u susuini tako rodjena. Rodjena sam sa nekim uvrnutim osecajem grize savesti zbog svega i svacega sto mi je kasnije zadalo mnoge probleme. Otac se nikad nije posebno interesovao za ono sta radim, kao da nije bio bas prisutan, a majka mi je u 95% slucajeva bila podrska. Cak mi je govorila da ne smem toliko da obracam paznju na to sta ona i drugi misle, da radim ono sto ja mislim da treba. Mnogo sam vezana za nju. Imala sam lepo detinjstvo, nikad nisam dobila prave batine. E sad, jesam bila malo cudno dete. Zabrane tipa "-ne moze!-zasto?-zato!" kod mene nisu palile. Ja sam uljudno za svaku "zabranu" trazila obrazlozenje i ako bih i malo razumela, ne bih oko toga pravila problem. Nisam bila razmazena u smislu da trazim. Kad nesto zelim, ja bih obrazlozila zasto je to dobro i zasto mi je potrebno, pa kako bude. U raspravama ni kao mala nisam podnosila nedostatak argumenata i uvrede i zato vec 2 godine ne razgovaram sa ocem, a zivimo u istoj kuci. Ma kako to zvucalo, od tad je mnogo bolje i mirnije. Uvrede bez razloga me starsno ljute, toliko da kad to predje granicu, gubim kontrolu. Te nase zestoke svadje su kulminirale fizickim obracunom, koji je on zapoceo bez ikakvog razloga, i od tada ne progovaramo. Od svega toga sam se potpuno distancirala i sada je mnogo bolje.

Kod mene je pocelo sa napadima panike pre dve godine. Prvi napad panike se desio posle 3 nedelje opustanja kada je sve bilo u redu, a nakon velike psihicke i fizicke napetosti. Do leta prosle godine imala sam jos par napada, a onda se to intenziviralo pa sam imala po nekoliko napada nedeljeno. Napadi su bili jaki i drzali su me po 2-3 sata. Veci deo avgusta je prosao mirno da bi septembra pocela da me steze strasna anksioznost. To me je drzalo nekoliko meseci i bilo je gore od bilo kog napada panike. Panika dodje, prodje i posle je sve ok, a anksioznost me je mlela svaki dan. Pet dana nedeljno sam imala osecaj da gubim razum. Znala sam da moram da se borim protiv toga. Majka mi je bila velika podrska jer je ona kroz to prosla 2 puta. Nocima nisam smela da zaspim. Iscrpljivala sam se, a na kraju, u neko doba jutra bih se onesvestila od umora. Nisam htela nikakve lekove. Imala sam usecaj da bi me lekovi samo utupili i udaljili od resenja problema. Nisam zelela da hemija ima kontrolu nadamnom. Koliko sam do tad bila sigurna u sebe, vise nisam znala ko sam, bila sam potpuno izgubljena. Postala sam strasno osetljiva na sve i svasta. Medjutim nisam se stidila toga ni panike. Svima sa kojima provodim malo vise vremena sam sve ispricala da bi mogli da razumeju neke more reakcije. Forsirala sam sebe i koristila svaku situaciju da izadjem iz kuce, da odem do drugarice, do kafica, da izadjem u grad, pa sta bude-bude. Nisam dozvoljavala da me fobije uzmu pod svoje. Tako bih otisla u kafic, piceriju sa drustvom i u trenutku bi me uhvatila strasna neprijatnost, nedostatak vazduha, napetost u misicima... U pocetku mi je to pravilo veliki problem, ali sam nastavila da izlazim i ukapirala da ja u stvari imam odbojnost prema onome sto MORAM. U gradu sam imala osecaj da ja, ako sam vec dosla na kafu, MORAM tu da ostanem i da je popijem. Jer sta ako ja odem? Kako ce moja drugarica sama, ili vise njih bez mene? Onda sam jednom kad mi se to desilo, na pola vecere izvadila novac i rekla drugaricama da se ja ne osecam najbolje i da cu mozda da odem kuci. One su to prihvatile bez problema, razmuna su bica. Par trenutaka kasnije osetila sam kako mi kamen sa srca pada, ponovo disem normalno, nisam napeta i srce kuca normalno. Nasmejala sam se i rekla da je proslo i da ostajem. Ostatak veceri sam bila potpuno opustena. Tu sam taktiku pocela da primenjujem i preventivno. Pre nego da zaskripi ja upozorim da postoji mogucnost da naprasno odem *gde god bila), a naravno to se nikad nije desilo jer nije bilo ni pritiska da ja MORAM.
To je bilo paklenih par meseci. Taj deo van kuce i nije bio los. Najgore je bilo nocu, kad svi legnu i ja ostanem sama sa sobom. U medjuvremenu sam krenula na terapiju koja mi je prvih mesec dana mnogo pomogla. Posle toga polako pocinje moj oporavak i izvlacenje iz hronicne anksioznosti. Jos uvek nije sve idealno, bilo je dosta uspona i padova. Najvise me izbezumljuju fizicki simptomi dok ih ne prevazidjem , a onda sam neko vreme mirna. Nekad mi se cini da nemam vise snage, a onda sve krene na bolje. Ruzan je taj secaj kad te obuzmu krajnje nerealni strahovi, tako niski, primitivni. Nekad se stidim sebe zbog toga, jer znam da je to moj ego, koji se koprca kao zivotinja uhvacena u zamku.
Kao sto rekoh, analizirala sam i analizirala i sebe i druge i shvatila da je naveci problem u meni jer mi je previse stalo do tudjih misljenja, ubija me savest zbog SVEGA i svacega. Do svih tih zakljucaka relativno brzo sam dosla, posle par meseci, ali onaj tezi deo je tek tad poceo. U pitanju je PROMENA. Nisam znala kako cu to da uradim, kako cu da promenim nesto sto sam ja, nesto sto sam stvarala celog zivota i sto me je na kraju tako preslo. Nisam znala kako cu da umanjim svoju nezasitu savest i prilagodim ego. Delovalo mi je pretesko. Pustila sam da vreme ucini svoje, na "teske" situacije gledam kao na testove. Trudim se svesno da se opustim mada je podsvest cudo. Ipak, posle 7-8 meseci, mogu da kazem da se ipak jesam promenila iako je delovalo kao Sizifov posao. Zadovoljna sam zbog toga i imam volju da nastavim. Ovo se ne desava bez razloga. Izgleda da nas zivot nosi tamo gde nam nije mesto, a ovo je mozda poziv za povratak samom sebi.