otmice??

pravda013 - nemam pojma što bi kod tebe bilo ali nekako mi se čini da vodiš bitke u drugoj realnosti i da dolazi vrijeme spajanja sa tobom realnošću.... to je moja pretpostavka.... ili fantazija... tko će ga znat? Inače i ja imam slična iskustva ali ne toliko realna kao tvoja.... nemam zapravo tu poveznicu sa vremenom, samo te "fantazije" na borbu.... sa mačem.
A obično kad legnem u krevet.... umorna... čak i flegmatična bez ikakvih senzacija, maštanja.... odjednom kad legnem srce hoće da iskoči a u glavi toliko čudnih senzacija.... a sve to ničim izazvana...
ma pojma nemam - i opet moja skromna pretpostavka je da se velike i burne stvari događaju sa našim Ja.... i polako se spajamo sa Ja - s Višem Ja pa stoga te senzacije i u ovom našem krhkom tijelu....
možda

već neko vrijeme mi je totalna bistrina u glavi,kao da se sve više smeća raščišćava iz mene...

@Artemida, hvala na odgovoru. I ja sam pomislio da sam poceo sa trideset godina da previse fantaziram, ali nema sanse.


Upravo tako i meni. Osetim puls na citavom telu, cujem krv kako struji, a u glavi kao elektricitet. Umesto da normalno tonem u san, nekako se uvlacim u dubinu sebe, u mrak i izgubim svest.
...i onda pocnu ludorije.

Nemam neka iskustva sa astralom, jer osecam da nisam dovoljno duhovno razvijen da bih se igrao sa njim. Za sada ne planiram da ga svesno postignem.
Odgovorno tvrdim da bas nisam (bio) najhrabriji na ovom svetu, ali tamo se nicega ne bojim. Sto je neobicno, ranije kada sam imao burne snove, bilo je i straha i uvek sam se budio preznojen i umoran. Ovo nije to, mnogo je realnije i iz ovoga se budim skroz odmoran i pun nekakvog elana.

Cula su mi nakon toga hipersenzitivna.
Od kako imam takve snove, poceo sam da zivim hrabrost.
Osecam sebe i niceg se ne bojim

pravda013 - eto i moje iskustvo je gotovo identično... vidjet ćemo kako se to dalje bude razvijalo. I u vezi hrabrosti kod mene je stanje ko i kod tebe, imam osećaj da bi "tamo" mogla ići i ganjati ih do samog ruba..... ma neopisivo.... al to ne govorim (pišem) ovdje kao priču-želju nego imam osećaj da to zaista i živim (radim u drugoj realnosti), ogromna hrabrost.... ne samo hrabrost nego baš i želja da "izađem" i vrištim, lupam i sve redom mačem rasečem.... ma sekirom nasekiram
Mada i inače pokažem takvu narav samo često je to bilo u situacijama koje to i nisu zahtjevale- tj. nisu mi bile duhovno na korist.

Molim objasnjenje na ovu cudnu pojavu (ako itko moze da nesto pojasni ofc.)

Gledas ispred sebe, vidis ovaj svijet a zapravo ga ne vidis.
Osjetis svijet ali osjecas da taj svijet di jesi zapravo nije onaj kojeg osjecas.
Imas osjecaj da sve samo sto se nije srusilo tj. promijenilo.
Imas osjecaj da si "preskocio" i da se nalazis negdje drugdje ali ako iznad, samo sto se nije promijenilo.
Sanjas snove di nuklearne bombe "rasclanjuju" tvoje tijelo.
DIvljas po krevetu na vecer. Katkad se osjecas jako umorno.
Doduse, cim se probudis vec si umoran.

Ajde nek mi majke mi ovo neko desifrira jer ja sam sam sebi vec dosadan.

Nema ti pomoći ako sudim po svojem primjeru, dobro drži gače i pići dalje, nitko ništa ne zna pa nemoj ni očekivati zadovoljavajuće odgovore.
To ti je "prosvjetljenje"!

No dobro, bitno je da nisam jedini hahah Dal na ovaj ili onaj nacin, jebeno je to prosvjetljenje lol. Doduse, imam negativno pa pozitivno i overall, jako cudno je to iskustvo mogu da kazem.

Znam da se nesto mjenja, sad sam siguran ali sta. Mislim da ovog momenta ne zelim niti saznat.

Ma nisi jedini....

HGhahahahhaa. Sad sam se osjecao kao kad veliki govori neiskusnom noobu hahaha. Oke, I admit! Katkad imam ispade Kuzim da nisam jedini ali ZASTO vec netko nije dosao do konstruktivnog rijesenja. Sta sve mamu mu moram sam (sala mala)

Nisi jedini ali si sam, eto imamo konstruktivni napredak.

Dammit sta nisi blize da te pivom castim!

Ma onaj smajlić nije tipa "joj kak si noob" nego I admit da i sam i ja noob i da me boli glava od svega.

Mene zapravo toliko i ne boli glava od svega toga. Prije me bolila. Sad mi sve to nekako ide na zivce mogu priznat pomalo. Nikako da dozivim nesto sto ce mi dati oduska. Stalno na nekom cekanju faking i tako vec godinama. To me zapravo "It's pissing me off". Kako bi to rekao.

I ja. A mozda je problem sto smo se previse fokusirali na "dobijanje" necega, kao satisfakciju za toliki trud otvaranja svojih i tudjih ociju.

A obecao nam je neko nesto?

Kod ovih simptoma, mozda da stavis DVD Monty Pythona i drmnes jednju ljutu...

Ajde skupi se, posto si vec duze vrijeme razbacan, jer ce te ova anksioznost povuci na dno!

P.S. http://galaksija.info/forum/viewtopic.php?f=7&t=3220

Oh, skupljen sam ja naspram prije godinu dana no kuzim sta zelis reci.

Gle, iskreno smatram da nisam sam u stanu jer neke stvari mi se samo doma desavaju. Skoro pa nikad vani. Sad, moze i to biti halucinacija al u kojem god slucaju, recimo danas sam dobro Imam dana takvih kad se izbezumim.

@waax

Ono kao izađeš u šetnju sa društvom, i postaneš svestan celokupnog vidnog polja, i to onako trodimenzionalno, i onog crnila koje ti uokviruje oči jer tu fizički ne vidiš - totalno prisutan u sebi - kao da si se prvi put našao u telu, a sve skupa - kontaš da i nije tvoje telo već je neki rental, dan ti na korišćenje. Valjda bi se tako osećao onaj tip iz Avatara dok je u telu onih aliena

Možda to treba da nam kaže nešto?



Oh, btw, i meni se to češće dešava dok sam sam, kod kuće npr - ali ne pripisujem to nekim nevidljivim podstanarima, već jednostavno tome što unutra ima manje stvari koje mi odvlače pažnju.

Neću nikada zaboraviti ono što sam prolazio do svoje 22 godine, sada imam 26. Sve je počelo još dok sam bio jako mali. Dok sam spavao znao sam osjetit doslovno ruke po cijelom svom tijelu, postao sam svijestan toga, bile su dlakave sa noktima, držale su me za usta da ne mogu vrištat, sputavale su moje tijelo, ali su se trudile da mi otvore oči da vidim nešto. Ne što užasno, to sam več znao kao klinac, da je bolje da ne otvaram oči. Jedini zvuk koji sam mogao ispustit je bila neka vrsta mumljanja, a pošto sam tad dijelio sobu sa starcima oni su me znali budit, iako sam bio svijestan da ne sanjam. Baka mi je pričala da sam kao dijete znao navečer izači iz naše vikendice, i da sam otišo iza kuće i da sam plakao. Ja se toga ne sijećam, no tu nije kraj. Biće koje me proganjalo je uvijek dolazilo na isti način...san koji bi sanjao, naglo bi se prekinuo i prvo što bi čuo bi bili udarci bubnja...kao za borbu..prvo bi takt išao polagano a onda bi ubrzavao ritam sve brže i brže i brže, tada bi več bio svijestan da ne sanjam, kada bi bubanj došao do svoje kulminacije osijetio sam prisutnost tog bića. Doslovno njegov dah i toplinu i jezu blizu svog lica, želi da otvorim oči, cijelo vrijeme je to bila borba sa živcima, jednom sam ih otvorio....Ono što sam vidio je bilo užasno. Izgledao je kao lešina koja se raspada, lebdio je u zraku, sijeda kosa pokvareni zubi, bijele oči kao mrtvačka mrena, i neki luđački osmijeh. Ja sam pokušavao s rukom ga otjerat, ali ona je prošla kroz njega, on bi se i dalje smijao kao luđak i sve više bi se počeo prebližavat dok nisam vrisnuo i starci se probudili i upalili svijetlo. Kada su ga ugasili on je i dalje lebdio nad mojim krevetom a ja jedino što sam mogao tada, da se pokrijem s dekom preko glave i čekam jutro. Što sam bio stariji počeo sam više razumijevat što bi taj entitet mogao biti. Vrsta larve, koji se hrani mojim strahom što dolazi iz neke traume vezano za djetinjstvo, nebi o tome. Kada sam ga mogao vidjet u budnom stanju on je več toliko bio snažan jer sam ga ja hranio svojim strahom da se mogao manifestirati u našu razinu. Tada sam počeo sve više čitat različite knjige, pogotovo vezano uz astralnu projekciju, upoznatvat razine i bića koja obitavaju tamo. Jedan dan sam bio kod bake, i spavam navečer kada opet on, čujem ga da dolazi ali sam se brže prenuo i urliknuo ne bojim te se i sve je nestalo. Tada sam mislio da sam ga pobijedio, no nije bilo tako. Moj zadnji okršaj s njime je bio iduču noć Stajao je na sredini sobe, ja vjerujem da sam tada nesvijesno izašao izvan tijela, iako me mnogo puta netko drugi pokušavao izvuči van, no ja sam se uvijek odhrvao. Stajao sam nasuprot njemu, i rekao mu prvo plašljivo ne bojim te se, onda uz više hraborsti ne bojim te se NE BOJIM TE SE! šTO SAM VIŠE I GLASNIJE GOVORIO NE BOJIM TE SE ON JE POSTAJAO SVE MANJI I MANJI, na kraju je bio tako mali veličine miše i ja sam ga zdrobio nogom. Tada je odjednom predivna svijetlost obasjala cijelu sobu, kao da je sunce izašlo i sve je nestalo. Več ga nema 4 godine, ni ruku, ni njega. Eto želio sam to podijelit s vama.

Ja ili ludim, il' se budim.

Poslednjih nekoliko noći imam žestoku nesanicu. Kad god da odem na spavanje, koliko god se premorio tokom dana i mentalno i fizički - nema spavanja do ujutru, i to što spavam su par minuta totalnog crnila, nema snova. I tako dok sam čekao tih blagoslovenih par minuta nesvesti i puštao mentalnu mehaniku da mi obrće po mozgu svoje brbljanje:

1.) Nešto se formiralo iznad mene što je ličilo na mrežu napravljenu od svetlosnih niti koje su presecale tamu sobe, i to je jurnulo ka mom mozgu, tada sam osetio ogromno pomeranje, i kao da mi desna strana mozga počinje da se rekonfiguriše.

2.) Nešto je počelo da "svetli" unutar mog čeonog režnja, u mozgu (ne pitajte kako sam to uspeo da vidim, nemam pojma, ali je bljeskalo ko vatromet)

3.) Sledećih nekoliko sati sam proveo ponovo prežvakavajući verovatno sve duboke misli koje sam ikada imao, bili su mi jasni logički obrasci koji su vodili do njih - i sve i jedan su bili bezvredni.

4.) Sve je to vodilo ka bljescima nekog vrlo zajebanog stanja, u kojem:

Ja nisam - samo Bog jeste. Niti bilo šta drugo jeste. Ja nisam, ali jesam praznina. Momenta kada sam individua, kao sada - ja nisam. Samo bog jeste. Tastatura nije - Bog jeste. Sve je u bogu i Bog je u svemu. Bog ne može biti odvojen sam od sebe, tako ni zasebno parče celine ne može da bude.Jedino Bog jeste. Ni jedan njegov segment nije Bog, nikakva individualnost, ništa, ništa ne postoji odvojeno - samo ništavilo, koje nije. Jedino Bog jeste. Bog je u svakoj čestici, u svakoj misli - u svakom svom fragmentu - ali oni nisu. Bog jeste. Jer bez onoga koji jeste ništa ne postoji, i fragmenti nisu mogući. Jedini put je put nazad, ka Bogu koji već jeste. Tako da nema ni puta ... samo treba zaboraviti odvojenost, iluziju, treba pustiti, napustiti sebe da bi postao JA koji JESAM, bog koji JESTE, ali koji nisam odvojeni ja, jer fragment definisan percepcionim poljem ne može, niti će ikad biti Celina.


5.) Ako ima neki psihijatar ovde nek mi oma da dijagnozu, da znam čemu da se nadam ahahah

Živeli, braćo!

Bome. Ide to tebi

Ajde barem u jednom nisi sam hahah Ja isto ne mogu zadnjih par noci da spavam. Uvjek zaspim pred jutro ili kasno u noc. Takodjer kao i ti prolazim kroz svakakve pizdarije samo sto se meni percepcija mjenja i to odvratno. Tj. kao da "vidim" i "osjetim" svijet drugacije i tako prosifta 10 njih u minuti. U kojem god slucaju, samaramo se zesce svi mi skupa

p.s. zanimljiva teorija.