Put heroina

Kada je Komitet 300 shvatio da drogom može potčiniti svet, krenuo je u ovom veku na masovno investiranje u proizvodnju i stimulisanje potrošnje droge. Sem tradicionalnih proizvođača droge, Indije, Kine i Burme, tu su sada i Afganistan, Pakistan, Iran, Kolumbija, Tajland, Liban, Turska, Peru, Ekvador i Bolivija. Kolumbija je najveći prerađivač i distributer droge, uglavnom kokaina, za tržište Severne Amerike. Trgovina heroinom se finansira preko banaka u Hong Kongu, Londonu, Libanu i Švajcarskoj, gde se opere najviše novca koji pritiče od prodaje droge. Zemlje koje učestvuju u distribuciji i transportu droge su Hong Kong, Turska, Bugarska, Italija, Monako, Francuska i Liban, a u novije vreme Albanija i Kosovo. U pojedinim zemljama, trgovina narkoticima je dostigla takav nivo da je pretila suverenitetu zemlje, pa su pretsednici vlada i država, koji su odbili saradnju sa Komitetom 300, bili uklonjeni. To je slučaj sa pakistanskim predsednikom Ali Butom i italijanskim premijerom Aldo Morom. Banke koje i danas procesiraju novac od droge su "Britiš Benk of d Midl Ist", "Midlend Benk". "Nešenel end Vestminster Benk", "Berklis Benk", "Rojal Benk of Kanada", "Hong Kong end Šangaj Benk", "Bering Braders Benk" i "Hambros Benk".

Jedna od bitnih tačaka, na putu unošenja heroina u Evropu, je Monako. Sa Korzike, heroin dolazi feribotima u toku leta, koji prevoze turiste. Niko ne kontroliše ove feribote, jer Monako "živi od turizma".

Takođe, ne postoji granica, ni kontrola između Monaka i Francuske, pa se droga iz Francuske bez problema transportuje dalje u svet, kao što je to nekada funkcionisalo u okviru Francuske veze. Porodica Grimaldi je vekovima umešana u trgovinu drogom. Princ Renije, koji sjajno neguje javni imidž simpatičnog vladara male kneževine, član je Komiteta 300 i ima vrlo precizne zadatke u osnovnom biznisu Komiteta. U jednom trenutku, pogrešio je u "računanju", kao i Norijega. Posle nekoliko opomena, koje nije poslušao, usledila je kazna u vidu likvidacije njegove supruge, princeze Grejs. Ona je poginula u saobraćajnoj nesreći, jer je tečnost iscurila iz kočnica njenog rovera, pa se automobil survao u provaliju. Do danas je taj automobil pod paskom francuske policije i na njemu nikada nije izvršena stručna ekspertiza, koja bi utvrdila kako je došlo do pomenutog curenja. Signal za likvidaciju princeze Grejs uhvatila je prislušna služba britanske armije na Kipru. Obaveštajni stručnjaci su procenili da je nalog stigao od Komiteta, preko masonske lože P2. Ako vam ovo zvuči neverovatno, proučite mehanizam proizvodnje i distribucije droge. Shvatićete da posao vredan pet stotina milijardi dolara godišnje ne priznaje prepreke.
Mehanizam proizvodnje i trgovine drogom počinje na poljima maka divljih plemena Burme i Tajlanda. Kada se završi berba sirovog opijuma, formiranog u lopte mrke, lepljive mase, sledi prva prodaja. Plaćeni su zlatnim polugama teškim jedan kilogram, poznatim kao 4/10, a koje kupuje "Kredit Svis". Isti princip važi i za Indiju, gde se već vekovima na isti način plaćaju pripadnici naroda Beludžisa, velikih uzgajivača maka. Sirovi opijum iz "Zlatnog Trougla", pedesetih i šezdestih godina, išao je do sicilijanske mafije i francuskih laboratorija na potezu između Marselja i Monte Karla. Tu se opijum prerađivao u heroin.

Zadnju deceniju, primat u preradi su preuzele laboratorije u Turskoj i Libanu, mada još nisu dostigle nivo i obim koji su imali Francuzi na vrhuncu moći. Dosta laboratorija je bilo u Afganistanu (sedamdeset i sedam odsto ukupne svetske proizvodnje opijuma), koje su direktno prerađivale pakistanski opijum. Sa dolaskom talibana na vlast, deo laboratorija je prebačen u Čečeniju, gde je stvorena prva narko država na svetu, sa samo jednim ciljem, da rafiniše opijum u heroin.


Čečenija

Čečenija je "crna rupa" kriminala i bolna rana ruske politike i države, još od XVII veka. Čečenija je bila polazna tačka ruske carevine za osvajanje ostalih kavkaskih naroda i oblasti. Borbe sa Čečenima i držanje u pokomosti ovih krajeva, uvek su bili teški. Uz pomoć kozaka i Čerkeza, ruska carevina je bezbroj puta krvavo intervenisala, pa nije čudo da je obostrano neprijateljstvo došlo do izražaja i u vreme raspada Sovjetskog Saveza i osamostaljenja Čečenije.

Čečeni su primili islam u XIV i XV veku, kao i drugi kavkaski narodi, a do tog vremena su bili mnogobošci. Sve do XVIII i XIX veka. islam nije bio veliki oslonac, iz razloga što Čečeni ni tada, a ni danas, ne pripadaju radikalnoj struji islama, koja traži strogo pridržavanje šerijatskim pravilima. Islam je bitan zbog rodovske organizacije čečenskog društva. U Čečeniji sada preovlađuje grana muslimanstva, koja poštuje versku hijerarhiju i rodovsko uređenje, a to je odigralo značajnu ulogu prilikom izdvajanja Čečenije iz Sovjetskog Saveza. Svi Čečeni se dele na dva tarikata, odnosno verska reda - nadžibane i kadirije. Nadžibani žive u ravnicama. Oni su obrazovan i zemljoradnički sloj Čečena. Kadirijama pripadaju ljudi koji uglavnom žive u planinskom delu zemlje. Tarikati se dele na rodove, kojih u Čečeniji ima oko trideset. Zato nije čudno da je u jesen 1991 godine, kada je počela čečenska kriza, Jeljcin poslao u Grozni, kao svog izaslanika, Ahmeda Arsanova, koji pripada jednom od najuglednijih rodova iz nadžibanskog tarikata. Rodovi su izgradili vrlo složenu i vrlo funkcionalnu društvenu organizaciju, koju je Džohar Dudajev (pripadnik tarikatu planinaca u Ičkeriji) iskoristio kada je krenuo u rat protiv Rusije.

Po sticanju nezavisnosti, Dudajev je osnovao pravu mafijašku državu. Kremlj je uradio sve što je mogao da Čečenija dobije nezavisnost. To je bio delić mnogo šireg plana, koji je izvršavao Jeljcin, kao član Komiteta 300. Prvo, na teritoriji Čečenije nije važilo rusko zakonodavstvo, kao ni zakonodavstvo bilo koje bivše republike, koja nije priznala Čečeniju kao državu. Tako Čečenija postaje centar trgovine drogom, oružjem, naftom i drugim strateškim sirovinama. Ogromna količina novca, koja se prala i prolazila kroz Čečeniju, prevazilazila je okvire te male republike. Moglo bi se reći da je ona namerno izabrana, kao mesto u kojem će se milijarde dolara novonakupljenog kapitala u novoj Rusiji plasirati dalje i otići u inostranstvo, ili vratiti na bankovne račune rukovodilaca u Moskvi. Dudajev je širom otvorio vrata kriminalcima. Jedan od prvih ukaza se odnosio na oslobađanje kriminalaca iz zatvora, pa je oko četiri hiljade njih izašlo na slobodu. U Čečeniju dolazi i veliki broj slovenskih, nečečenskih kriminalaca, koji tu razvijaju poslove. Samo u januaru 1995 godine, u Čečeniji je ubijeno deset hiljada ljudi.

Prvi veliki posao čečenske mafije, odnosno rukovodstva, bio je sa lažnim platnim nalozima. U centralnu službu knjigovodstva u Moskvi, stizali su nalozi za isplatu velikih suma novca nekakvim firmama. Nalozi su bili dokumentovani od strane čečenske službe društvenog knjigovodstva. Blagodareći potkupljivosti i lošoj kontroli rada, od strane centralne službe knjigovodstva, taj novac se isplaćivao u gotovini i odmah pretvarao u devize. Po proceni eksperata, samo 1992 godine se na ovaj način iz kase centralne banke Rusije odlilo sedam stotina milijardi rubalja. U taj veliki posao bili su uključeni mnogi. Čak se pominje ime generala Lebeda. Bliski saradnik generala Lebeda, Sergej Droguš, sreo se u Čečeniji, 1992 godine, sa Aslanom Mashadovim. Kada je uhapšen, 1996 godine, Droguš je ispričao da je uz pomoć falsifikovanih platnih naloga oštetio moskovsku centralnu banku za dve stotine miliona rubalja.
Drugi veliki posao čečenske mafije je posao sa narkoticima. Najbliži saradnici Dudajeva kontrolisali su promet heroina i kokaina u Rusiji. Po zvaničnim podacima, 9 decembra 1991 godine, održan je sastanak u "Podmoskovlju", izmedu predstavnika Dudajeva i nekadašnjih visokih funkcionera KGB-a, koji su tada bili van službe. Tada je dogovoren plan o švercu droge preko Čečenije. Tim poslom je rukovodila posebno oformljena grupa, koja je sebe nazivala Prijateljstvo. Krenulo se sa dopremanjem opijuma iz Avganistana, preko Samarkanda u Grozni. Glavni partner grupe bio je uzbečki general Dostum, koji je tada kontrolisao severne provincije Avganistana.

Od 1994 godine, čečenska mafija samostalno kreće sa švercom i distribucijom droge, bez posrednika iz Rusije. Dogovorili su se direktno sa premijerom Avganistana, Hekmatjarom, a u ime čečena pregovarao je lično Basajev. Reka opijuma potekla je u Grozni. Posle pobede talibana, posao se nastavio preko njihovih sponzora, Pakistana. Sada avganistanska droga ide preko grada Čitarava u Čečeniju, gde se u tamošnjim fabrikama prerađuje u heroin visokog kvaliteta. Samo u 1994 godini proizvedeno je trideset tona heroina. Prva linija transporta vodila je do Bejruta, ali već krajem 1992 godine, proradile su gruzijske i litvanske veze. Kroz Gruziju, heroin je išao od Groznog do luke Poti. Tim kanalom je, 1994 godine, prošlo petnaest tona heroina. Tri tone heroina idu kroz Abhaziju, što je bio lični kanal Basajeva. Jedan deo čečenske droge se širio Evropom i preko sicilijanske mafije i kosovskih Albanaca. Sedamdeset posto ruske trgovine drogom pripada srednjoj Aziji, a na čelu je Čečenija.

Sem droge, čečenska mafija trguje i naftom. Velike količine nafte, koje se proizvode u kaspijskom regionu i Čečeniji, odlaze mimo zvaničnih kanala i "Lukoila". Tvrdi se da je samo 1992 godine nestalo oko tri i po miliona tona nafte. Ministarstvo bezbednosti Rusije tvrdi da je operacijama sa naftom rukovodio zamenik premijera, Jaragi Mamodajev. Radilo se vrlo drsko. Nafta je isporučivana stranim kompanijama, koje novac za nju nisu upućivale u Čečeniju, već je on išao drugim kanalima. Nafta je tražena, jer joj je cena bila niža od trideset odsto u odnosu na berzu. Sam Mamodajev je jednom prilikom neoprezno izjavio, da je 1992 godine na taj način nestalo pet milijardi rubalja. Rusija ne samo da je zatvarala oči pred ovakvim izvozom nafte, već je 1993 godine slala naftu iz Sibira na preradu u Čečeniju. Ovim poslom su do kraja 1994 godine rukovodili direktno pojedini članovi "Ministarstva inostranih poslova" Rusije.

Četvrti veliki posao čečenske mafije je šverc oružja. Čečenija je postala centar iz kojeg se slalo oružje, ne samo na "vruće tačke" bivšeg Sovjetskog Saveza, nego i u Evropu i na Bliski Istok. Od avgusta 1992 do avgusta 1994 godine, redovno i svakodnevno, sa aerodroma u Groznom, poletali su transportni avioni sa oružjem. To oružje prebacivano je u Abhaziju, Nagorno-Karabah i u otcepljene zemlje bivše Jugoslavije. U tom poslu su učestvovali predstavnici ruske vojske i države. U periodu od 1992 do 1993 godine, u Grozni su stizali vojni viškovi raketnog sistema "Grad", iz dislociranih ruskih baza u Istočnoj Evropi i Mongoliji. Lično je maršal Šapošnjikov dozvolio da se Čečeniji prodaje oružje po nižim cenama, iz magacina u Istočnoj Nemačkoj. Šapošnjikov je kasnije demantovao da je znao za ovu trgovinu, ali je reč o tolikim količinama oružja, da je sigurno da nisu mogle stići u Čečeniju bez dozvole najviših instanci "Ministarstva odbrane" Rusije. Čečenija je, takođe, poslužila kao kanal za prodaju oružja Iraku, jer to Rusija zbog embarga nije mogla zvanično da čini. Sve ovo navodi na zaključak da Čečenija, kao i svi ogromni, nelegalni poslovi, ne bi bili mogući da određeni ljudi iz vrhova u Moskvi, nastojeći da stvore od Čečenije zemlju u kojoj mogu da rade šta hoće, nisu stvorili mogućnost iz koje se izrodilo zlo i pogodilo samu Rusiju.

Vratimo se heroinu pod kontrolom Komiteta 300. Meksiko je počeo da proizvodi male količine heroina, popularnog u Holivudu pod imenom "meksički braon". U njegovu proizvodnju i transport u SAD, bili su, umešani neki krugovi meksičke vlade i vojske, koji su imali saradnike u istim krugovima u Americi. Trgovinski sporazum "NAFTA", stvorio je uslove za nesmetani uvoz roba preko granica, pa samim tim i droge. Ima onih koji tvrde da je "NAFTA" stvorena prvenstveno zbog toga da olakša unos droge u Ameriku. Naravno, bilo je nepredviđenih incidenata, kada su policijski organi, koji nisu znali za ovaj dogovor, presecali velike pošiljke droge.

Takav slučaj se desio u novembru mesecu 1991 godine, kada su agenti meksičke policije za borbu protiv narkotika, na jednom malom aerodromu opkolili krijumčare, misleći da ovi tovare marihuanu, glavni meksički izvozni "artikal" za Ameriku. Iznenadili su se kada su videli da se u avion ubacuje heroin. Tog trenutka se pojavila grupa meksičkih vojnika i nemilosrdno poubijala policajce! Bio je to ozbiljan incident, koji je meksički predsednik Galtijeri zataškavao svim silama, jer je ovo bio prvi slučaj da u okviru šeme Komiteta 300 ima nesuglasica i sukoba oko ključne aktivnosti, koja donosi novac i moć, čineći planove na razbijanju nacija, u okviru fizičkog i mentalnog zdravlja, ostvarivim.

Sličan slučaj se desio u Iranu, jer je droga iz "Zlatnog Polumeseca" išla kroz Iran, Tursku i Liban. Iranski šah Pahlavi pokušao je nasilno da prekine ovu liniju, a u prvom trenutku to mu je pošlo za rukom. Narkomanija je bila ozbiljan problem u Iranu. sa milion ovisnika od droge. Gubitak tako velikog proizvođača kao što je Iran, britanska narko oligarhija nije mogla da dozvoli. Uskoro su protiv Pahlavija započete akcije na planu potkopavanja njegove vlasti. Taj posao je za Komitet 300 obavila Amerika. Ajatolah Homeini je vrlo tajanstvena ličnost. Mnogi tvrde da se umesto pravog Homeinija, koji je živeo u egzilu, pojavio dvojnik koga je pripremio i kontrolisao MI6, britanska obaveštajna služba, jedna od službi pod kontrolom Komiteta. Kada su pristalice Homeinija zauzele američku ambasadu u Teheranu, priliv oružja iz Amerike u Iran nije obustavljen. Da su to Amerikanci učinili, Homeini bi obustavio isporuku opijuma Britancima. Homeini je bio vrlo tolerantan prema proizvodnji opijuma.

U 1984 godini, proizvodnja opijuma u Iranu je iznosila preko šest stotina i pedeset metričkih tona, što je ovu zemlju skoro izjednačilo sa proizvodnjom u "Zlatnom Trouglu". U istom periodu, broj ovisnika od heroina u Iranu, dostigao je stravičnih dva miliona ljudi. Šah Reza Pahlavi nije bio jedina žrtva Komiteta. Vilijem Bakli, šef stanice CIA u Bejrutu, vršio je obimnu istragu i praćenje puteva droge u Libanu, Iranu, čak i Pakistanu. Uskoro su u sedište CIA, u Lengliju, počeli da stižu njegovi dokumentovani izveštaji o trgovini drogom u "Zlatnom Polumesecu". Kada je postavljena bomba pred američku ambasadu u Islamabadu, Bakli je povučen nazad u SAD, jer njegov status i delovanje više nisu bili tajna. Onda je CIA uradila nešto što krši sve principe tajnog rada i njenu sopstvenu proceduru. Ponovo je na teren poslala agenta, čiji je identitet bio otkriven. Tako se Bakli ponovo našao na službi u Bejrutu. Komitet 300 ga je osudio na smrt zbog njegove predane borbe protiv narko mafije, a CIA je pustila da njihov agent bude žrtvovan. Bakli je kidnapovan u Bejrutu, od strane muslimanske milicije. Podvrgnut strašnom mučenju, kojim je rukovodio general sirijske obaveštajne službe, Mohamed el Huili, Bakli je odao čitavu mrežu svojih doušnika i agenata DEA na terenu, a zatim je likvidiran.

Put kokaina

Kokain je neprikosnovena droga u Južnoj Americi. Njen uspon i razvoj datiraju od tridesetih godina ovog veka. Tada je britanski kapital naglo krenuo u osvajanje zemalja Južne Amerike. Procena je da je investicija bila veća od jednog triliona funti! Šta je bio razlog tolikih investicija u jedan zaostali, učmali kontinent? U svojoj knjizi, Kolmen tvrdi da je razlog droga, dugoročno razvijanje proizvodnje i distribucije, koje će trajati vekovima i koju će iz senke kontrolisati one iste porodice i porodične banke koje to rade u protekla dva veka. Neverovatno je kako savršeno funkcioniše sistem zaštite ovih moćnih porodica i koliko je bogatstvo i moć skoncentrisana u uskom krugu.

Procena je da je samo petnaest porodica u Britaniji kontrolisalo većinu bogatstva imperije u zadnja dva veka. Južnu Ameriku i Karipski basen kontrolisali su ser Čarls Beri i porodica Čemberlen. Na njihovim ogromnim posedima ropstvo se zadržalo do duboko u devetnaesti vek, a osnovna proizvodnja nisu bile banane i kafa, već droga. U jednom trenutku, najveći izvozni artikal Jamajke bila je "gandža", moćnija varijanta marihuane. Njen izvoz u Ameriku održao se do danas, uz pomoć trgovinskog pakta poznatog kao "Inicijativa karipskog basena", čiji idejni tvorci su Dejvid Rokfeler i Henri Kisindžer.

U Južnoj Americi, proizvodnja i trgovina drogom je odlično organizovan porodični posao. Centar te aktivnosti na kontinentu je Kolumbija, sa šezdeset i pet odsto svetske proizvodnje, Peru, sa dvadeset i šest odsto i Bolivija, sa devet odsto. Snaga narko kartela je tako velika, da su u jednom trenutku gerilci, borci za slobodu pokreta M 19, krenuli u otvoreni napad na državne institucije, vojsku i policiju. Zavedeno je vanredno stanje u zemlji. Onima koji poznaju zbivanja u ovoj zemlji, bilo je jasno da iza M19 stoje svemoćni narko baroni, podeljeni u dva velika kartela, jedan u Medelinu, a drugi u Kaliju. Medelinski kartel, tradicionalan i brutalan, koji se nemilosrdno obračunavao sa svima koji su mu se našli na putu, vodila su braća Očoa, Horhe i Fabio. Njihov "direktor operacija" bio je famozni Pablo Eskobar. Način vođenja poslova odigravao se "kao na filmu", pa su "gospodari iz senke" odlučili da veću pažnju poklone kartelu iz Kalija. Sa Eskobarom i braćom Očoa postignut je sporazum da navodno budu uhvaćeni i osuđeni na zatvorsku kaznu, kako bi ceo svet video delovanje pravde protiv narko bosova. "Zatvor" u kome su se našli, pre liči na hotel sa četiri zvezdice, nego na kaznionicu, ali to je bio deo dogovora. Takođe, zatvorski čuvari čine svojevrsnu gardu narko bosovima, koji iz ovih zatvora i dalje vode svoje poslove.

Kartel iz Kalija pogodniji je za saradnju, jer njega vode "biznismeni". Nema pucnjave i spektakularnih likvidacija, paradiranja i razbacivanja novcem. Ovi poslovni ljudi se drže vrlo diskretno i sem toga nikada nisu pokušavali da kokain unose i prodaju na Floridi. Njihova tržišta su Njujork, Los Anđeles i Hjuston, tradicionalno heroinska tržišta, na kojima je kartel iz Kalija ušao u osvajanje klijenata i skoro dostigao prihode od heroina.

Uklanjanje neposlušnog Manuela Norijege i invazija Paname, izbacili su za izvesno vreme Panamu iz ključnog lanca. Panamske banke, nezaobilazna karika za pranje novca, su prevaziđene. Uklanjanje Norijege, nekada ljubimca CIA, i njenog šefa Vilijema Kejsija, kao i vojnih krugova koji su sa aerodroma u Panami prebacivali oružje "kontrašima" u Nikaragvu, poklopilo se (kakve slučajnost) sa ulaskom Kali kartela u igru. Kampanju protiv Norijege započeo je Džesi Helms, "jastreb" američkog Senata, ultrakonzervativac, borac za tradicionalne moralne vrednosti i hrišćanski fundamentalista. To mu, naravno, ne smeta da bude omiljeni saradnik Arijela Šarona, izraelskog "jastreba", bivšeg generala i ministra, jednog od najvećih trgovaca oružjem u Centralnoj Americi i Kolumbiji. Tako je promena "poslovnog partnera" u Panami bila brza i jeftina: svega sedam hiljada mrtvih panamaca i par milijardi dolara štete, što se može brzo nadoknaditi.

Da trgovinu drogom organizuju i vode države, njene službe i moćne tajne organizacije, potvrđuje zdravorazumsko pitanje: Kako je moguće da uz sve moderne oblike pračenja na zemlji, u vazduhu i svemiru, uz neograničene mogućnosti snimanja telefonskih razgovora, faks poruka, carinskih organa, policije i doušnika, nije izvodljivo zaustaviti proizvođače droge? Odgovor je vrlo prost, ma koliko zvučao strašno.

Droga je proizvod koji ostvaruje dve ključne funkcije Novog svetskog poretka. Ona donosi enormne, neoporezovane i neevidentirane profite. Osim toga, droga pretvara veliki broj ljudi, u svim zemljama sveta, u narkomanske ovisnike, koji imaju samo jednu životnu želju, da po svaku cenu dođu do sledeće doze. Navodna borba protiv droge u zemljama zapadnog sveta je farsa. Ogromna sredstva i ljudski potencijali koriste se da bi se zaplenilo deset odsto svetskog prometa droge.

Oni kojima je stalo da se spreči zlo, predlagali su sasvim logične mere da se ono suzbije. Jedno od prvih je da se proizvođači acetnog anhidrida, ključne hemikalije za proizvodnju heroina, obavežu na strogo vođenje poslovnih knjiga, jer bi tako bilo lako pratiti kuda se kreće ovaj agens bez koga nema proizvodnje droge.

Drugi predlog je da se ukinu TIR tablice u kamionskom transportu, u okviru Evropske ekonomske zajednice. Bezbroj puta je dokazano da su ove oznake za neometan prolaz, bez kontrole na usputnim granicama, idealno sredstvo za transport droge kroz Evropu. Ceo sistem TIR zamišljen je u cilju izbegavanja kontrola. Sadržaj tereta garantuje pošiljalac robe, i to papirima koje vozač nosi sa sobom! Ovaj sistem je navodno izmišljen da bi se kvarljiva roba, u prvom redu voće i povrće, što pre dostavila korisnicima u Zapadnoj Evropi, bilo da su to samoposluge ili baze NATO pakta. Nije slučajno da je zato baš Bugarska, nekada veliki proizvođač baštovanskih proizvoda, postala jedan od ključnih karika u transportu droge sa Bliskog Istoka u Evropu. Tako je otkriveno da je velika bugarska transportna kompanija "Kinteks", zapravo veliki prevoznik heroina širom Evrope. Krastavac i paradajz se prosipao na odredištu, jer ko će da vodi računa o povrću koje vredi par hiljada maraka, kada je u kamionu pošiljka vredna milione maraka.

Slično je i u drugim zemljama sveta, pogotovo centrima za distribuciju droge. Na primer, agentima DEA je zabranjen ulaz u Hong Kong, a po zakonima te države, policijskim organima je zabranjeno da pregledaju brodsku dokumentaciju dok je brod u luci!

Naravno, zaustavljanje brodova i pregled tereta na pučini predstavlja sasvim drugu proceduru u okviru pomorskog prava. Lakše je pregledati dokumentaciju stotinu brodova u luci, nego teret jednog broda na pučini. Koliko bi to patrolnih brodova i ljudstva bilo potrebno, da se sačekuju i pregledaju stotine brodova, koji napuštaju luku Hong Kong, Makao, Šangaj, ili neku od desetina drugih, za koje se zna da se u njima vrši ukrcaj droge?

Posebnu opasnu grupaciju čine legalne farmaceutske korporacije, koje proizvode sintetičku drogu. "Tavistok" institut, "mozak" Komiteta 300, stoji iza velikih društvenih pokreta kao što su "Era Vodolije", "hipi pokret", razni muzički trendovi i novi oblici popularne subkulture, gde droga zauzima značajno mesto, kao sredstvo "oslobadanja od konvencija", ili stvaranja novih negativnih utopija.

Tako je jedna od najvećih farmaceutskih kompanija na svetu, švajcarski "Sandoz", odgovorna za uvođenje LSD-a u novi "stil života" desetina miliona ljudi u svetu, prvenstveno u Americi. Kada je jedan od njenih hemičara, Albert Hofman, otkrio kako se pravi sintetički ergotamin, moćna mašinerija Komiteta 300 finansirala je projekat preko jedne od svojih banaka ("S. C. Varburg"). Angažovala je "Tavistok" institut i "Stanford Riserč", još jednu od svojih firmi za definisanje novih potreba ljudi i stvaranje novih umetničkih i kulturoloških trendova. Ovi trendovi služe, prosto rečeno, za ispiranje mozga miliona ljudi širom sveta, kako bi se stvorio prostor za već definisan dvosmerni način delovanja - stvaranje novih, enormnih profita i zombiranje čovečanstva.

Drugi primer je proizvodnja valijuma, droge za smirenje. Valijum proizvodi švajcarski farmaceutski gigant "Hofman la Roš". Troškovi kompanije za proizvodnju valijuma su tri dolara za kilogram pilula. Grosistima se kilogram prodaje za dvadeset hiljada dolara, a kada stigne do potrošača, u apoteke, cena kilograma valijuma je pedeset hiljada dolara. Valijum je inače lek koji se u Americi i Evropi prodaje u ogromnim količinama, jer je navodno najbezopasniji za upotrebu. Slično je i sa svakim drugim medicinskim preparatom. Kompanija "Hofman la Roš" je najveći proizvođač C-vitamina na svetu. Proizvodnja ovog preparata košta manje od jednog centa po kilogramu, a prodaje se uz profit od deset hiljada odsto.

Naravno da legalni proizvođači droge, odnosno lekova koji imaju ista ili slična dejstva kao prirodne droge, ne spadaju u kriminalce, niti će ikada doći pod udar zakona. U ruke pravde padaju sitni trgovci drogom, male bande, individualci i konkurencija. Oni koriste riskantne metode. Robu prevoze na način koji se može otkriti, a novac nose ručno, u banke gde će se obaviti "pranje". Veliki narko bosovi često prijavljuju konkurentske dilere droge policijskim organima, kao i svoje članove koji žele da se osamostale, ili one koji se ne pridržavaju strogih pravila podele tržišta, profita i funkcionisanja celokupnog sistema. Veliki igrači, vlasnici mreže na svetskom nivou, nikada nisu ugroženi. Dobro zaštićeni svojom političkom moći, aristokratskim poreklom i ogromnim sumama novca kojima raspolažu, oni su iznad krivičnog zakona.

Komitet 300 je pre svega narko kartel, toliko moćan da je skoro nemoguće prodreti i identifikovati šta sve kontroliše. Izmišljeni su i funkcionišu elektronski sistemi za pranje novca, od kojih je poznat "CHIPS" sistem (akronim od "Clearing House International Payments Sistem"), smešten u "Burouzu", u Njujorku, gde se nalaze najveće banke i računovodstvene firme.

Ovaj sistem koristi dvanaest velikih banaka, među njima "Hong Kong end Šangaj Benk" i "Kredit Svis". U kombinaciji sa "SWIFT" sistemom, koji je takođe u Americi, transakcijama prljavog novca je teško ući u trag. Možda su za sada nedodirljivi "Dreksel Burnhem", "Kredit Svis" i "Hong Kong end Šangaj Benk", ali će i njih jednog dana zadesiti sudbina "BCCI" banke o kojoj sam govorio. Biće razotkriven makar jedan deo ogromnog sistema prevare i prikrivanja.

Jedna od značajnih finansijskih institucija Komiteta 300 je i "Ameriken Ekspres". Predsednici ove kompanije uvek su iz redova Komiteta 300. "Amerikan Ekspres" je umešan u sve poslove Komiteta. Između ostalog, vlasnik je "Trejd Development Benk", preko koje se ogromne količine zlata šalju na berzu u Hong Kong, radi isplate prodavaca opijuma. Kroz "Amerikan Ekspres", lako se pere novac od droge, preko njenih kreditnih kartica i putničkih čekova. Velika snaga i prednost "Ameriken Ekspresa" leži u tome što je ova privatna kompanija dobila pravo da štampa putne čekove, koji su zapravo novac. Kroz svoju svetsku mrežu, i milione mesta gde se čekovi mogu upotrebiti za plaćanje, zapravo stvara idealne mogućnosti za pranje novca, koji će se legalno pojaviti kao pokriće za izdate čekove. Pametno, zar ne? Poslovanje "Ameriken Ekspresa" nakratko je istraživao američki javni tužilac Edvin Miz, ali je brzo morao da napusti istragu i posao, jer je bio "nepodoban".

Organizacije pod kontrolom Komiteta

Stotine organizacija, instituta, medijskih kuća, državnih institucija, državnih policijskih i obaveštajnih službi, kao i hiljade pojedinaca, angažovani su, po raznim osnovama, u aktivnostima Komiteta 300. Manipulacija se obavlja uvek u više slojeva istog nivoa, a zatim u piramidalnoj strukturi, gde ide ka vrhu piramide. Kako to izgleda, pokazaću primerom.

Na političkoj ravni, dno piramide čine politički pokreti i partije, "krajnja levica", komunizam, socijalizam i partije centra laburističkog tipa. Drugu stranu spektra čine "krajnja desnica", fašizam, cionizam, republikanci i demokrati u Americi, i engleski konzervativci, koji se na ivici "političke piramide" susreću sa laburistima.

Na bankarskoj piramidi, osnovu čine poslovne banke. Na piramidi društvenih fenomena, osnovu čine biznis, vojska, obrazovanje, mediji, religija, medicina, nauka i negativni aspekti obaveštajne agencije - kriminal.

Na političkoj piramidi viši stepen čine "nadnacionalne organizacije".

Na bankarskoj su to nacionalne banke - u Engleskoj "Benk of Ingland", u Americi "Banka federalne rezerve".

Na piramidi društvenih fenomena su oni koji formiraju globalne društvene trendove i svetsko javno mnjenje.

Vrh političke piramide čine članovi tajnih društava Komiteta 300, kao svetske "nadvlade" i tajnih društava o kojima se vrlo malo, ili ništa ne zna.

Vrh bankarske piramide čine "Medunarodni monetarni fond", "Svetska banka", "OECD", "Međunarodna banka za poravnanje" i "Međunarodna bankarska komisija".

Vrh piramide društvenih fenomena čini "globalna elita". probrani pojedinci iz svih ostalih struktura.

Ove piramide postoje kao ispreplitane mreža, prožete i povezane, nezavisne i zavisne jedna od druge, podstičuće i degradirajuće prema potrebi, isturene kada se to traži i diskretne, kako bi se neke stvari odradile u miru. Kada je potrebno, nastupaju žestoko i smrtonosno. Kada se čini da je lakše postići cilj ubeđivanjem, na raspolaganju su im beskrajna sredstva diplomatije i korupcije. Ova knjiga bi ličila na telefonski imenik, kada bih pokušao da nabrojim sve tačke ove paukove mreže. Ili bolje rečeno, ličila bi na kancerogene ćelije po telu čovečanstva. Zato ću vam pažnju skrenuti na najpoznatije i najuticajnije organizacije, a konteksti njihovog delovanja pojaviće se sami.


Rimski klub

Rimski klub se u javnosti pojavio 1968 godine. Osnovao ga je Aurelio Pečei, mason i član Komiteta 300. Bio je jedan od izvršnih direktora "Fijata", na čijem čelu je veoma značajni član Komiteta i Bilderberga, Đovani Anjeli. Anjeli je jedan od najmoćnijih ljudi sveta, pripadnik porodice koja svoje korene i moć ima u Crnom plemstvu Londona, Venecije i Đenove. Rimski klub je definisan na sastancima držanim na imanju Rokfelerovih u Beladu. Italija. Planovi Rimskog kluba su: briga za životnu sredinu, zaustavljanje industrijskog razvoja na Zapadu i u zemljama Trećeg sveta, kontrola populacije čovečanstva i restruktuiranje sveta u pet regiona, pod kontrolom jedne svetske vlade. U periodu od 1968 do 1972 godine, Rimski klub je postao definisano telo naučnika, zastupnika "nove nauke", globalista, planera budućnosti i internacionalista svih mogućih usmerenja. Pečeijeva knjiga "Ljudski kvalitet" je definisala doktrinu, koju je kasnije prihvatilo i političko krilo NATO pakta.

Osnovna ideja Pečeija je da se zaustavi "manija rasta", ili kako doslovno kaže, "nekontrolisani rast čovečanstva, energetska kriza, stvarni ili potencijalni gubitak resursa. degradacija životne sredine, širenje nuklearne energije i povezane posledice".

Rimski klub i njegovi finansijeri su visoko organizovana tela, koja rade direktno za NATO pakt. Većina visokih funkcionera Rimskog kluba pre toga je radila za NATO. Rimski klub je formulisao sve političke funkcije i principe NATO pakta. Kao jedna od najvažnijih grana za formulisanje spoljnopolitičkih stavova Komiteta 300 (drugu čine bilder-bergovci), Rimski klub je nastao od članova Morgentau grupe, sa ciljem ubrzavanja inicijative za stvaranje svetske vlade. Zadatak Rimskog kluba je da stvori i proširi ideje postindustrijskog doba u Americi, i sprovede čitav niz programa kontrakulture, kao što su droga, rok muzika, seks, hedonizam, satanizam i navodni pokreti za zaštitu prirode. Zato nije čudno da se u upravnom odboru Rimskog kluba nalaze mnogi stručnjaci za primenjenu socijalnu psihologiju sa "Tavistok" instituta, "Stanfordskog instituta za istraživanje" i "Instituta za socijalne odnose", kao i čitav niz stručnjaka i savetnika.

Njihov cilj je da se ove ideje usvoje, pa čak i da NATO pakt usvoji doktrinu Zavere Vodolije. U jednom razgovoru, Pečei je generalu Aleksandru Hejgu izneo suštinu svog verovanja, rekavši da se oseća kao reinkarnirani Adam Vajshaupt. Možda je Pečei ideolog savremenih iluminata, ali ono što je sigurno je da je njegovo tridesetogodišnje delovanje na čelu Ekonomskog saveta "Atlantskog instituta" bilo ključno u formulisanju NATO strategije i njenog prelaska sa lokalnog, evropskog, na globalni plan. Rimski klub nije organizacija savetodavnog tipa koju čine naučnici, kako bi se to dalo zaključiti na osnovu njenog pretežnog sastava. Ona je prava, konspirativna organizacija, koja ima konkretna zaduženja da izaziva i upravlja ekonomskim recesijama i potresima.

To je samo deo taktike na globalnom planu, za ozbiljnije poremećaje koji se pripremaju u skladu sa planovima Komiteta 300. Rimski klub ima raširenu mrežu ne samo instituta i naučnika, već deluje i kao "država u državi". Ima svoju obaveštajnu službu, a koristi rad Interpola i Mosada, kao i nekadašnjeg KGB-a, zahvaljujući velikim ekonomskim projektima sa SSSR-om, koje je započeo Anjeli.

Od svog osnivanja, Rimski klub ima za jedan od osnovnih ciljeva, rušenje ustavnog poretka Italije, u sprezi sa svim nadnacionalnim svetskim centrima moći. U Italiji je imao pomoć lažnih masona iz Lože P2 i Crvenih brigada, čiji teroristi su uživali zaštitu nekih od najmoćnijih italijanskih porodica i koristili njihov novac, uticaj i njihove kuće za sakrivanje. Rimski klub je umešan u ubistvo italijanskog premijera Alda Mora, koga su kidnapovale Crvene brigade 1978 godine, zbog njegovog opiranja "nultoj stopi rasta", predviđenoj za Italiju i druge industrijske zemlje. Ovaj koncept stvoren je u Komitetu 300, a egzekutori su Rimski klub, kao neka vrsta ministarstva spoljnih poslova, i "Kraljevski institut za međunarodne odnose" (RIIA). Čovek koji je direktno pretio Aldu Moru, da pnhvati odluke Rimskog kluba, bio je Henri Kisindžer, o čemu je 1982 godine svedočio bliski Morov saradnik, Gorado Gvrconi.

Naravno, ono što je bila senzacija u italijanskim novinama, nije bila senzacija za velike šampione demokratije, američke novine, kao što su "Vašington Post" ili "Njujork Tajms", koje o Gverconiju nisu objavili ni reč. Ubistvom Alda Mora, od strane terorističke grupe koju je kontrolisala paramasonska loža P2, Italija je postala eksperimentalno područje, kako bi se videlo kojom brzinom se može izazvati haos i politička kriza u zemlji. Sem toga, Italija je sedište Katoličke crkve, koju treba uništiti zajedno sa svim velikim religijama. Takođe, tu žive neke od najmoćnijih oligarhijskih porodica, koje pripadaju Crnom plemstvu. Italija je zemlja ulaza droge iz Irana i Libana u Evropu, što je najvažniji trgovinski artikal Komiteta 300. Aktivnu ulogu u likvidaciji Mora i ispunjenju planova Komiteta 300 odigrao je tadašnji američki ambasador u Rimu, Ričard Gardner, koji je blisko sarađivao sa Betinom Kraksijem, značajnim članom Rimskog kluba i NATO pakta. Kraksi je, kao premijer, uspeo da nanese prve ozbiljne udarce strukturi Katoličke crkve u Italiji, inaugurišući zakon o razvodu i abortusu, što je izazvalo dalekosežne posledice, ne samo na planu religije.

U junu i julu 1982 godine, Eleonora, supruga Alda Mora, posvedočila je na sudu da su i njoj pretili smrću. Njenom mužu je pretila "politička ličnost iz vrhova Sjedinjenih Država", koja je doslovce rekla:

"Ili ćete prestati sa sprovođenjem svoje političke linije ili ćete za to debelo platiti."

Rimski klub, radeći po instrukcijama Komiteta 300, stoji iza kažnjavanja pakistanskog predsednika, generala Zia Ul Haka, zbog uplitanja u rat u Avganistanu. Avion predsednika Ul Haka, u kome se nalazila i delegacija vojne obaveštajne službe SAD-a, na čelu sa brigadnim generalom Herbertom Vasomom, oboren je raketom. Kisindžer i Rimski klub su krivi za smrt i prethodnog predsednika Pakistana, Ali Buta. U beleškama prokrijumčarenim iz zatvora, Buto je zapisao da mu je Kisindžer oštro pretio:

"Napraviću od vas užasan primer, ako budete nastavili sa svojom politikom uzdizanja zemlje."

I pored upozorenja, Buto je napravio grešku, koju Rimski klub nije mogao da mu oprosti. Hteo je da od Pakistana stvori nuklearnu silu. To je bila pretnja za Izrael i njegovu ulogu kontrolora Bliskog Istoka. Državni udar i kasniju likvidaciju Ali Buta, izveo je Zia Ul Hak, član "Saveta za međunarodne odnose", još jedne jake organizacije Novog svetskog poretka. Zainteresovanost Rimskog kluba za nuklearni program Pakistana, imalo je jedan vrlo bitan razlog. Rimski klub je promoter zaštite prirode, "zelenih" i drugih pokreta. koji štite svet od nuklearne energije. Klub je decenijama finansirao ovakve organizacije širom sveta. Međutim, razlozi su mnogo prozaičniji, a briga za čovečanstvo čisto licemerje. Ako zemlje Trećeg sveta dođu do izvora jeftine energije, to će ojačati njihovu nezavisnost i izlazak iz kandži "Medunarodnog monetarnog fonda", što bi bilo katastrofalno za planove Rimskog kluba i Komiteta 300. Siromašni moraju da ostanu siromašni, kako bi bili izvor izrabljivanja u korist "razvijenih" zemalja.

Specijalizovani instituti Rimskog kluba u stanju su da dobiju i urade razvojne projekte najvišeg nivoa, a to je upravo ono što žele, kako bi kroz njih plasirali svoje ideje;''Jedan od karakterističnih primera je projekat koji je NASA naručila od "Tavistok" instituta, da se utvrdi kako će svemirski program uticati na američko javno mnjenje. "Tavistok" je projekat delegirao dalje, "Stanfordskom institutu za istraživanje" i "Rand korporaciji". Istraživanje je pokazalo da svemirski program NASA izuzetno povoljno utiče na široke slojeve stanovništva, počev od predavanja na univerzitetima i školama, do širenja interesovanja za razne oblasti nauke, kroz novine, knjige, film i televiziju. Preporučeno je da se zaustavi dalji NASA program. Rimski klub je odmah reagovao. U Dovilu, u Francuskoj, organizovana je konferencija, na kojoj su i zvaničnici NATO-a imali svoju ulogu, sa ciljem da se zaustavi tehnološki i industrijski progres SAD-a!

U to vreme se pojavila knjiga Zbignjeva Bžežinskog, "Tehnotronska era", i nova knjiga Aurelija Pečeija, "Provalija pred nama". Pečei ponovo insistira na (nedokazanoj) postavci da će u budućnosti doći do haosa, ukoliko svetom ne vlada jedna svetska vlada. Takođe je i ovom prilikom bio protiv nacionalne države, tvrdeći da njihovo postojanje deluje destruktivno na razvoj ljudskog roda. Umesto toga, ponudio je "kolektivnu odgovornost". U mnogim svojim govorima i javnim nastupima, Pečei je insistirao na tezi da je "nacionalizam kao kancer u čoveku". Njegov saradnik i istomišljenik, Ervin Laslo, autor je jednog od ključnih dokumenata Rimskog kluba, nazvanog "Ciljevi čovečanstva", u kome su ključne teze napad na industrijsku ekspanziju i porast stanovništva. Član Rimskog kluba, Harland Klivlend, autor je izveštaja, kojeg kao da je pisao Adolf Hitler, u vezi rešenja "jevrejskog pitanja". Klivlend predlaže da zemlje Trećeg sveta, same između sebe, odluče čije stanovništvo treba smanjiti.

Jedan od primenjenih recepata Komiteta 300 je da se stanovništvo podsaharskog regiona namerno, izgladnjivanjem, desetkuje. Ovakvoj "političkoj teoriji" nije potreban komentar. Suština je u oduzimanju prirodnih resursa "nesposobnim nacijama" i uskraćivanje mogućnosti zemljama Trećeg sveta, da razvijaju poljoprivredu i industriju. Ukoliko ne prihvate koncept "globalnog planiranja", koji ne ide u korist tih država, onda će potonuti u spolja izazvanu krizu i haos. Ovaj koncept je dosledno primenjen u arapsko-izraelskom ratu, 1973 godine, kako bi se oštro istakla opasnost da svetskim resursima nafte ne mogu upravljati te zemlje, već globalni kontrolori. Naravno, ovaj kontrolor je Komitet 300, koji svoje delovanje pravda navodnom zabrinutošću za ugroženost resursa i sigurnost sveta. Kakav cinizam. Potpuno je u skladu sa njihovom osnovnom političkom doktrinom, po kojoj tajno izazivaju konflikte, a onda ih javno rešavaju u sopstvenu korist.

Komitet 300 je naredio Rimskom klubu da iskoristi poljski nacionalizam, kako bi generisao ekonomsku krizu, koja će dovesti do političke destabilizacije zemlje. Solidarnost je tvorevina Zbignjeva Bžežinskog. On je izabrao ime za "radnički sindikat", kao što je izabrao i njegove aktiviste i organizatore. Solidarnost nije radnički pokret, iako je delovanje započelo u brodogradilištu u Gdanjsku. To je politička organizacija, pomagana iz inostranstva, da dovede do političkih promena u Poljskoj. Većina vođa Solidarnosti su potomci Jevreja boljševika iz Odese. Poznati su kao agresivni antikomunisti. Pomoć iz inostranstva podrazumevala je i "savetničku" ulogu Džefrija Saksa, čije reforme će Poljsku pretvoriti u ekonomskog roba SAD-a. Ono što će SAD činiti u budućnosti, izloženo je u knjizi Zbignjeva Bžežinskog, "Tehnotronska era", koju je napisao za potrebe Rimskog kluba. Bez uvijanja, on iznosi osnovnu tezu da Amerika ulazi u eru koja ne liči na ništa što joj je prethodilo. To je tehnotronska era, koja lako može postati diktatura. Po oceni Bžežinskog, američko društvo je sada u "informatičkoj revoluciji, čije je težište na zabavi, spektaklima za gledaoce (zasićeno televizijskim pokrivanjem sportskih događaja), koji postaju opijum za besciljnu masu". Nekada je religija bila opijum za mase. Danas je to zabava, sport, seks, muzika i droge. Bžežinski predviđa:

"Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdravlju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije. Postojeće institucije biće dopunjene institucijama za upravljanje pretkriznim situacijama, čiji će zadatak biti da unapred indentifikuju moguće društvene krize i razviju programe koji će se sa njima suočiti."

Iz ovog koncepta je kasnije razvijena FEMA. Ne treba zaboraviti da je Bžežinski jedan od vodećih članova Rimskog kluba, Komiteta 300, član "Saveta za međunarodne odnose" i pripadnik poljskog Crnog plemstva.

Rimski klub se posebno angažovao na sprovodenju politike Komiteta 300 u Južnoj Americi. U prvom redu je to bio građanski rat u Salvadoru, za koji je razrađen plan, po kome je to trebalo da bude novi tridesetogodišnji rat. Plan je nosio bezazleno ime, "Andski plan", a za njegovo sprovođenje bio je nadležan Henri Kisindžer. Polarizacija Severne i Južne Amerike bio je plan Komiteta 300. Kisindžer je bio izvršilac, a jedan drugi član Komiteta, Vili Brant, nemački kancelar i predsednik Socijalističke internacionale, bio je glavni koordinator i finansijer rata u Salvadoru. Njegov štićenik, koji je na političku scenu stupio kao posrednik u ime Rimskog kluba, bio je Felipe Gonzales, kasniji predsednik vlade Španije. Dalje rastakanje Južne Amerike takođe je sproveo Komitet 300.
Ova organizacija podstakla je rat oko Foklandskih ostrva, između Argentine i Velike Britanije, praćen smenom vlasti u Argentini, ekonomskim haosom i političkim potresima. Plan je razrađen u Kisindžerovoj firmi "Kisindžer Asosijejts", pod vodstvom iskusnog lorda Karingtona. jednog od članova iz samog vrha Komiteta 300. Foklandski rat prouzrokovao je štetu i drugim zemljama Južne Amerike. u prvom redu Meksiku. Argentina i Meksiko su sarađivali na atomskom programu, a Meksiko je imao vrlo ambiciozne razvojne planove, bazirane na jeftinoj atomskoj energiji. Rimski klub je u periodu od 1986 do 1991 godine, uspeo da zaustavi izvoz nuklearne tehnologije zemljama u razvoju, izuzimajući Izrael, sa opravdanjem da je to ekološki opasna tehnologija. To je nanelo štetu mnogim zemljama. Što se tiče Meksika, ostvaren je strateški cilj da ova zemlja ostane siromašni izvor radne snage, koja tobože ilegalno radi u Americi, kao i da se iskoriste rezerve nafte koju Meksiko ima, što je osnovni cilj naftaškog lobija u senci Rimskog kluba.

Od stotina naučnika u SAD-u, koji rade pod kontrolom Rimskog kluba, ime Bernarda Levina nije na listi poznatih i slavnih. Ali on je izuzetno važan, kao tvorac planova, kojima su rušeni režimi u Iranu, Filipinima, Južnoj Africi, Nikaragvi i Južnoj Koreji. Silazak sa vlasti iranskog šaha Pahlavija išao je po planu, koji su razradili Bernard Levin i Ričard Falk, a supervizor je bio Robert Anderson iz "Aspen iustituta". Levin je autor knjige "Vremenske perspektive i moral". koju je pisao za potrebe Rimskog kluba. U knjizi razmatra načine slamanja morala nacija i pojedinaca.

"Jedna od glavnih tehnika za slamanje morala, kroz strategiju terora, sadrži se u sledećoj taktici: držati osobu u neznanju oko toga gde je išta može da očekuje. Uz to, ako česte oscilacije između oštrih disciplinskih mera i obećanja o dobrom tretmanu, zajedno sa širenjem kontradiktornih vesti, čine strukturu situacije nejasnom, tada pojedinac prestaje da shvata da li neki plan vodi ka cilju ili ne. Pod ovim uslovima, čak i oni pojedincl koji imaju jasne ciljeve i spremni su na rizike, ostaju paralizovani jakim unutrašnjim konfliktom oko toga šta da urade."

Demoralizacija ima za cilj prihvatanje ponuđenih rešenja, bez obzira kakva su. Tada se obično prihvataju rešenja koja nudi "autoritet", lli "harizma". Ovaj princip najčešće primenjuju navodni spasioci nacije, lažne mesije i oni koji znaju bolje od drugih šta je dobro za njih. Homeini je godinama pripreman od strane MI6 (britanske obaveštajne službe) u Parizu, kako bi se pojavio kao spasilac i harizmatski vođa.

Boris Jelcin je iz slične škole. Rimski klub je vodio kampanju protiv hrišćanskih crkava, stvarajući u njihovim redovima fundamentaliste i televizijske propovednike, koji su se uspešno borili za cionistički Izrael. Kada je počela agresija na Irak, po svom karakteru genocidna, svi mediji u Americi su preplavljeni emisijama koje su opravdavale "pravedan hrišćanski rat protiv Iraka". Propovednik Bil Graham se molio zajedno sa predsednikom Džordžom Bušom, neposredno pre nego što su "tomahavci" i avioni poleteli na Irak.
Ovo licememo hrišćanstvo pokazuje samo koliko ga malo ima u srcima onih, koji šalju smrt drugima. Pokazuje i generalno stanje duha u Americi, u kojoj je Rimski klub uspešno sproveo svoje ciljeve. Ključni čovek Rimskog kluba u Americi je senator Klejborn Pel. Tu su još i Frenk M. Poter, predsednik senatskog potkomiteta energije, Volter A. Han iz kongresne službe za istraživanje, En Četam i Daglas Ros, ugledni ekonomisti. Mnogi članovi Rimskog kluba su u isto vreme članovi i drugih institucija i društava.
Ovde ću navesti samo neke, a njihova imena ćemo sretati u više navrata: Dejvid Rokfeler iz "Čejz Menhetn banke"; Gabrijel Hejg iz "Hanover Trast banke"; Milton Kac iz "Fordove fondacije"; Vili Brant, predsednik Socijalističke internacionale, agent KGB-a i član Komiteta 300; Irving Blustoun, predsednik Izvršnog odbora "Sindikata radnika autoindustrije"; Rasel Trejn, pretsednik američkog ogranka Rimskog kluba i "Svetskog fonda prirode" princa Filipa, supruga engleske kraljice; Elizabet Midžli, producent "CBS"-a; B. R. Giford, direktor "Rasel Sejdž fondacije"; Gvido Goldman sa "Aspenovog instituta"; Averil Hariman (sada pokojni), izuzetno cenjeni član Komiteta 300, direktna veza Komiteta sa Kremljom i Belom kućom, čiju poziciju je nasledio Kisindžer; Jozef Retinger, jedan od tvoraca Bilderberskog kluba, njegov organizator i spiritus movens, inače jezuita i mason trideset i trećeg stepena. Tu je i Ketrin Graham, vlasnica "Vašington Posta"; Pol G. Hofman iz "Njujorškog životnog osiguranja", jednog od najvećih američkih osiguravajućih društava; i već spomenuti američki ambasador u Italiji, Ričard Gardner, oženjen u jednoj od najstarijih porodica Crnog plemstva Venecije, što mu je odmah otvorilo vrata Bele Kuće.
Rimski klub takođe upravlja i stotinom časopisa širom sveta. Stoji iza, ili pomaže, nebrojene institute, kao što to radi i "Tavistok" institut, kako bi kroz njihov rad formirao javno mnjenje u vezi određenih pitanja. Najpoznatiji od ovih instituta su "Huverov institut" i "Heritidž fondacija".

Jedan od osnivača Rimskog kluba, Aurelio Pečei, u svojoj knjizi "Bezdan pred nama", razotkriva pravo lice Rimskog kluba, zapravo Komiteta 300. U knjizi citira reči Feliksa Đeržinskog, osnivača i prvog šefa Čeke, koje je ovaj izrekao u razgovoru sa Sidnijem Rejlijem. Rejli je bio agent MI6 u Rusiji, za vreme Oktobarske revolucije. Tamo je u ime Komiteta 300 bio pomoćnik Lenjinu i Trockom. Feliks Đeržinski kaže:

"Za mene ljudi nisu ništa drugo nego mozak na jednoj strani, a fabrika govana na drugoj."

Potpuno odsustvo poštovanja prema ljudskom biću rezultiralo je rasističkim, genocidnim i brutalnim "teorijama" maltuzijanskog tipa, koje streme ka jednoj svetskoj vladi i kroz nju ka neograničenoj vlasti nad svetskim resursima i stanovništvom. Elaborirajući tobožnji strah od propasti čovečanstva, ako se ono ne prikloni "Atlantskoj alijansi" (svetskoj vladi), Pečei i Rimski klub su predvideli sukob vojno-naučno-tehnološkog kompleksa u Sovjetskom Savezu i Zapada.

Ideja je bila da se zemljama Varšavskog pakta ponudi približavanje Zapadu i svetskoj vladi. Rusija i njeni unutrašnji problemi, koji su rezultirali odvajanjem jednog broja republika, predviđeni su u Pečeijevoj knjizi. Planovi, koje je Komitet 300 imao u vezi slabljenja Rusije, sada su ostvareni. Komitet se nalazi na poziciji daljeg delovanja, u kome će događaji poprimiti ubrzani tok. Dok je Boris Jelcin bio na vlasti, doneto je više dekreta iz arsenala Komiteta 300, kako bi se video njihov prijem u javnosti. Nadam se da će taj trend biti zaustavljen sa dolaskom novog predsednika Putina.

Bilderberg

Ideja Bilderberg sastanaka ima korene u pedesetim godinama veka. Nju je proizvela promena na međunarodnoj političkoj i ekonomskoj sceni posle Drugog svetskog rata. Zapadnom svetu je trebao nov koncept i udruživanje snaga pred nadolazećom komunističkom pretnjom sa Istoka. Jedan od onih koji su shvatili potrebu za definisanjem novih pravaca bio je Jozef Retinger. Jedno od Retingerovih priznatih dostignuća bilo je osnivanje Evropskog pokreta, koje je vodilo do osnivanja Saveta Evrope, 1949 godine. Sa sedištem u Strazburu, izvršni komitet Saveta bio je Retingerova prva platforma sa koje je lansirao svoje ekspanzionističke ideje. Još od vremena studentskih dana na Sorboni, Retinger je verovao u veće jedinstvo Evrope, u vojnim i u ekonomskim okvirima. U to vreme je pristupio jezuitskom redu i ozbiljno se posvetio ispunjenju svojih životnih ambicija, nametnutih ovim okvirima. Predložio je francuskom pretsedniku vlade, Žoržu Klemansou, plan za ujedinjenje Istočne Evrope, koji je podrazumevao spajanje Austrije, Mađarske i Poljske, kao tripartitne monarhije pod vođstvom jezuitskog reda. Klemanso nije verovao u plan, koji svoju inspiraciju vuče iz Vatikana. Bez razmišljanja je odbio Retingerovu ideju. Ovaj plan je Retingeru doneo etiketu agenta Vatikana, koja ga je pratila do kraja života.

U Drugom svetskom ratu, Rednger je aktivno učestvovao kao politički savetnik generala Sikorskog, a radio je za poljsku vladu u egzilu, koja se nalazila u Londonu. Iako je imao pedeset i osam godina, prijavio se za akciju komandosa i padobranom skakao u okolinu Varšave. Zbog ovako hrabre i uspešne karijere, pedesetih godina bio je u stanju da kontaktira sa brojnim visokim vojnim i političkim ličnostima. Njegov cilj bio je ujedinjenje sveta, pod kontrolom nadnacionalnih moćnih organizacija. Mislio je da će takve organizacije biti imune na kratkotrajne ideološke konflikte koji izbijaju između vlada. Verovao je da ove razlike može dovesti u sklad, od strane moćnih multinacionalnih organizacija, koje će diktirati i primenjivati moćne ekonomske i vojne mere, stvarajući tako jedinstvo i veze između zemalja. Znajući da se kontrola nad svetskim zbivanjima ne može ostvariti bez SAD-a, počeo je kampanju za stvaranje "Atlantske zajednice".

Tako će razvoj Evrope postati važan politički cilj za američke političare, što će ih izvući iz njihove političke izolacije. Pažljivo osmišljavajući svoje poteze, Retinger je za ovo zainteresovao svog bliskog i moćnog prijatelja, princa Bernarda, supruga holandske kraljice Julijane. Princ je zauzimao važno mesto u naftnoj kompaniji "Šel oil", kao i u moćnoj svetskoj firmi "Sosijete Ženeral de Belžik". U toku 1952 godine, Retinger je predložio Bernardu održavanje tajne konferencije, na kojoj će učestvovati lideri zemalja NATO pakta, koji će u otvorenoj i iskrenoj diskusiji razmatrati međunarodne odnose iza zatvorenih vrata, bez prisustva medija. Na sastanku će svaki učesnik slobodno iznositi svoje mišljenje, sa ciljem razvijanja ideje "Atlantske zajednice". Ideja je prihvaćena sa oduševljenjem i princ Bernard se odmah angažovao da obezbedi podršku u Americi. Princ Bernard je rođen 1911 godine, u nemačkoj porodici Lup-Bisterfeld. Kasnije je radio u odelenju "NW7", koje se bavilo obaveštajnim radom za "I. G. Farben". Oženio se holandskom princezom Julijanom, 1937 godine, a kada je počeo rat, holandska vlada je izbegla u Britaniju. Tako se ovaj bivši nemački SS oficir i špijun, našao na odgovornoj funkciji u komandi savezničkih snaga. Posle rata radio je u naftnoj industriji, jer je bio glavni akcionar "Šela", sa lordom Viktorom Rotšildom.

Prvi sastanak, kome je predsedavao princ Bernard, održan je u "Bilderberg" hotelu, u Osterbeku, Holandija, od 29-og do 31 maja 1954 godine. Učesnici su bili eminentne ličnosti iz sveta industrije, politike, obrazovanja i medija, svi oni koji na neki način mogu da doprinesu unapređenju ciljeva Bilderberga. Svi učesnici su predstavljaju sebe, a ne institucije na čijem se čelu nalaze tog trenutka. Od početka, osnivači su predvideli da se učesnicima ne nameću stroga proceduralna pravila u funkcionisanju sastanaka. Ulažu se ozbiljni napori da sastanci budu opušteni, u neformalnoj atmosferi, podsticajnoj za slobodne i iskrene diskusije. Formalno, bilderbergovci nisu telo koje je tvorac neke politike. Ne donose nikakve zaključke na svojim godišnjim sastancima. Nema glasanja i ne sastavljaju se rezolucije na kraju sastanka. Sastanci su strogo zatvorenog tipa, a u njima učestvuju isključivo oni koji su pozvani. Zbog toga su mere obezbeđenja izuzetne, a njih ispunjava zemlja domaćin, kako bi se učesnicima garantovala potpuna lična sigumost i omogućilo im se da sastanke održe efikasno i u miru.

Sastancima prisustvuje oko stotinu i petnaest učesnika, koji posle upoznavanja nastavljaju kontakte i posle završetka sastanka, bez obzira da li će biti učesnici sledećeg. Od stotinu i petnaest učesnika, osamdeset su iz Zapadne Evrope, a ostatak iz Severne Amerike. Jedna trećina pozvanih su iz sfere politike, a ostali su iz privrede, finansija, obrazovanja i komunikacija. Učesnike na sastanak Bilderberga poziva Predsedavajući, posle konsultacija i preporuka od strane Izvršnog komiteta, Savetničke grupe i počasnih generalnih sekretara. Troškovi godišnjih sastanaka su u odgovornosti članova Izvršnog komiteta zemlje domaćina. Svi ostali troškovi delovanja Bilderberga pokrivaju se privatnim donacijama. Izveštaji sa sastanaka, ukoliko se prave, isključivo su za intemu upotrebu. Teme njihovih konferencija se misteriozno nađu na dnevnom redu drugih međunarodnih foruma, koji te teme razmatraju u okviru svojih redovnih aktivnosti. Koliko je teško prodreti kroz koprenu tajnosti Bilderberga, neka posluži slučaj britanskog ministra odbrane, lorda Džordža Robertsona, sada generalnog sekretara NATO-a. Na sednici britanskog Parlamenta, 10 jula 1998 godine, poslanik Konzervativne partije, Kristofer Gil postavio je pitanje:

"Neka nam ministar odbrane objasni, koja prevozna sredstva je koristio, da bi prisustvovao sastanku Bilderberga u Turnberiju, i koliki su bili troškovi, na teret javnih rashoda."

Džordž Robertson je odgovorio:

"Odleteo sam u petak, 14 maja, službenim avionom RAF-a, u društvu generalnog sekretara NATO-a. gospodina Solane. Vratio sam se sledećeg dana, vojnim helikopterom, zbog službenih obaveza. Procenjena visina mojih troškova za ova dva leta je tri hiljade i osamstočetrdeset funti."

Opozicioni članovi Parlamenta nisu ga ostavili na miru. Na zasedanju Parlamenta, 20 jula, poslanik Liberalno-demokratske partije, Pol Kič, postavio je pitanje:

"Neka sekretar odbrane da izjavu o svom prisustvu na konferenciji Bilderberga 14-og i 15-og
maja."

Robertsonov odgovor je bio štur:

"Prisustvovao sam delu konferencije Bilderberga u Ajeršajru, u maju mesecu, kako bih učestvovao u diskusijama koje su se ticale oblasti, koja spada u moje ministarske odgovornosti."


Tada se umešao i već spomenuti Gil:

"Neka ministar odbrane da spisak glavnih tema, o kojima se razgovaralo na konferenciji, i neka pismeno priloži dnevni red i zapisnik sastanka u Biblioteci."

Robertson je hladno odgovorio:

"Nemam nikakvih ministarskih obaveza da vam dam dnevni red, ili zapisnik sastanka Bilderberga, kome sam prisustvovao u maju mesecu ove godine."

Naravno da tajni modus operandi Bilderberga izaziva podozrenje javnosti, koja ima pravo da zna u čije ime se tu daju razni predlozi, ko kasnije prosleđuje te predloge drugima i zašto. Dokle god elitne grupe, kao što je ova, namerno i arogantno izdižu sebe iznad domašaja javne kontrole, dotle će postojati i tajni uticaj koji ove organizacije ostvaruju. Da bi ublažili javne kritike, bilderbergovci o sebi govore kao o neformalnoj grupi zamišljenoj da unapredi "bolje razumevanje snaga i trendova, koji utiču na zapadne zemlje". Urednik londonskog "Obzervera", Vil Haton, koji je prisustvovao sastanku Bilderbergera 1977 godine, kaže:

"Tu se ne donose odluke. Sve je samo razgovor, ponekad banalan i trivijalan. Ali konsenzus koji se tu postigne je pozadina na osnovu koje se u svetu uspostavlja politika."

Pristalice teorije zavere nisu u dilemi da Bilderberg grupa, u zajednici sa srodnim organizacijama, Trilateralnom komisijom i "Savetom za međunarodne odnose", bitno utiče na situaciju u svetu, korišćenjem indirektnih političkih sredstava. Retingerov prevashodni cilj, prilikom stvaranja Bilderberga, imao je mnogo važnije aspekte, nego što je neformalno okupljanje svetske elite. Njegov cilj bio je da one svetske političare, nesvesne novih trendova razvoja hladnog rata, kroz politiku usmeravanja prosvetli u formi diskretnog diskusionog tela. Na prvom sastanku bio je uočljiv ideološki razlaz, oštro razdvajanje američkih i evropskih učesnika. Makartizam je u Americi bio na vrhuncu, a evropski učesnici, obmanuti Makartijevom propagandom, videli su u Americi jasan zaokret ka ultradesničarskoj državi fašističkog tipa. Sećanje na Drugi svetski rat još je bilo sveže i ovaj koncept im je bio odbojan. C. D. Džonson, inače član "Saveta za međunarodne odnose", pokušao je da povrati poverenje delegata izjavom:

"Bez obzira da li Makarti umre od metka, ili bude eliminisan na tradicionalan američki način oslobađanja od 'plikova' na telu politike, proričem da će do vremena našeg sledećeg sastanka nestati sa američke scene."

Da li je uspeo da ih umiri nije poznato, ali održavanje sastanaka se nastavilo. Koncept Bilderberga nije bio nov. Mada su slične grupe postojale, ni jedna nije privukla toliko pažnje i postala globalni mit, kao Bilderberg. Grupa koju sam spomenuo, Bohemijan Grouv, osnovana 1872 godine u San Francisku, igrala je značajnu ulogu u oblikovanju američke vojne doktrine posle Drugog svetskog rata. Tu je doneta odluka da se sprovede projekat Menhetn (proizvodnja atomske bombe). Tu je Ajzenhauer izabran za republičkog kandidata, na predsedničkim izborima 1952 godine. "Fondacija Dičli" osnovana je 1953 godine, sa sličnim ciljevima. Nalazi se u Dičli parku, blizu Oksfbrda, u zamku iz šesnaestog veka, čiji je vlasnik erl Ličfild. Izvršni komitet Bilderberga često drži svoje mesečne sastanke u sedištu fondacije. "Fondacija Dičli" je kreacija Novog svetskog poretka i blisko saraduje sa "Tavistok institutom za ljudske odnose", koji je centar za proučavanje manipulacije masama.

Radom Bilderberga upravlja Predsedavajući. U prve dvadeset i dve godine postojanja grupe, to je bio princ Bernard. Zamenio ga je lord Houm od Hirsela, bivši britanski premijer. On je na zasedanju, 1980 godine, mesto Predsedavajućeg ustupio Valteru Šelu, bivšem nemačkom predsedniku. Šel je podneo ostavku 1985 godine, a njega je zamenio lord Rol od Ipsdena, direktor "S. G. Varburg Grup". Na konferenciji 1989 godine, lord Rol je mesto Predsedavajućeg ustupio lordu Karingtonu, bivšem britanskom ministru, generalnom sekretaru NATO-a, članu Komiteta 300 i predsedniku "Kraljevskog instituta za međunarodne odnose", koji i danas predsedava konferencijama.
Piter Rupert Karington dolazi iz porodice koja se bavila bankarstvom. Bio je u upravi "Hambros banke", koja je umešana u finansijski skandal Mikele Sindone i zloglasne lože P2, u Italiji. Karington je bio na direktorskim funkcijama u čitavom nizu poznatih svetskih kompanija, kao što su "Rio Tinto Cink", "Berklis Benk", "Kadburi Šveps", "Amalgamejted Metal", "Britiš Metal" i "Kristis". Bio je i predsednik "Australijen Nju Ziland Benk". Blizak sa Karingtonovima je Lajonel Rotšild, koji je čest gost u njihovoj kući u Vajtholu. Dve porodice su povezane preko braka petog erla Rouzberija i Hane Rotšild, Mejerove ćerke, 1878 godine.

U izvršnom komitetu Bilderberga, član je bio i stalni učesnik konferencija, Konrad Blek. Blek je jedan od najbogatijih kanađana, izdavački magnat, vlasnik "Holinger grupe", u kojoj su, između ostalog, londonski "Dejli Telegraf", "Jerusalim Post" i još oko šest stotina drugih listova. U upravnom odboru "Holinger grupe" sede lord Karington, Henri Kisindžer i ser Evelin de Rotšild. "Holinger grupa" se zvala pre toga "Argus korporejšn", a "Argus" je nikao iz firme koju je napravila britanska obaveštajna služba. Tu prvu firmu su vodili Edvard Planket Tejlor i Konradov otac, Džordž Montegju Blek. Ova firma je trgovala ratnim viškovima i tu je napravljeno ogromno bogatstvo u posleratnim godinama, da bi se kasnije pretočilo u izdavačku delatnost. Neki kažu da im je tek sada jasno gde leži sloboda štampe. Iza Bilderberga stoje Rotšildi i Rokfeleri, a njihov potrčko, Henri Kisindžer, jedan je od najaktivnijih manipulatora svetske politike iza scene. Kisindžer je član Bilderberga, Trilateralne komisije, "Saveta za međunarodne odnose" i "Rokfelerove fondacije". Za sve njih radi preko svoje firme "Kisindžer Asosijejts". Jedan od direktora u njegovoj firmi je Lord Karington. Tu je i njihov drugar, član odbora Kisindžerove firme, lord Rol od Ipsdena, direktor trgovačke banke "S. G. Varburg". Još jedan njihov bliski prijatelj je poznati britanski obaveštajac i špijun, lord Viktor Rotšild.

Na zasedanju grupe u Nemačkoj, u Baden Badenu 1991 godine, bili su prisutni Dejvid Rokfeler, Bil Klinton, Konrad Blek, i kao i uvek, Đovani Anjeli. Od krunisanih glava bili su tu kraljica Beatriks iz Holandije, ćerka princa Bernarda, i španska kraljica Sofija. Englesku delegaciju činili su: Džon Smit, jedan od lidera Laburističke partije, koji je takođe i trilateralist; zatim njegov partijski drug, Gordon Braun; Endrju Najt, izvršni direktor Mardokove medijske imperije "Njuz Internešenel"; lord Rol od Ipsdena i Lorens Fridmen sa "Kings koledža". Bili su prisutni i Manfred Verner, bivši sekretar NATO-a, i američki general Džon R. Galvin. Na sastanku 1994 godine u Finskoj, sem nezaobilaznih učesnika, bili su: Piter D. Saterlend, generalni direktor GAT-a; holandski pretsednik vlade, Rud Lubers; bankar J. Martin Tejlor, direktor "Berklis banke"; Toni Bler, političar laburista: i Kenet Klark, političar konzervativac. Oni su bili prisutni i 1993 godine, na sastanku u Vuliagmeniju, Grčka, gde je Dejvid Oven, član Trilateralne komisije, imao izlaganje o Jugoslaviji i budućnosti Evrope. Bez obzira na tvrdnju bilderbergovaca, o tome kako oni ne donose odluke na svojim konferencijama, jasno je da to nije tačno. Tipičan primer je konferencija iz 1995 godine u Burgenštoku, Švajcarska. Tada je odlučeno da se britanski premijer, Džon Mejdžor, konačno vrati liniji podrške ujedinjenoj Evropi, sa centralnom bankom i jedinstvenom valutom, ili će biti uklonjen sa posla. Mejdžor je pristao da "podeli vlast", pa je Majkl Hezeltajn, pristalica ujedinjenja Evrope, postao zamenik premijera. Kada je Toni Bler postao premijer, Britanija je konačno usmerena tamo gde stigla sada.

Mnogi britanski premijeri i šefovi partija su bilderbergovci, pa bi se moglo reći da je Britanija kolevka koja je odnegovala Bilderberg. Džim Kalahan je jedan od direktora "Kraljevskog instituta za međunarodne odnose", zajedno sa lordom Karingtonom i bivšim ministrom, lordom Rojem Dženkinsom. Dženkins je sa još nekim bilderbergovcima (lordom Dejvidom Ovenom, Bilom Rodžersom i Širli Vilijems) napustio laburiste osamdesetih godina i formirao Liberalne demokrate. Bivši premijeri, Vilson, Hit, Dženkins, i bilderbergovac Denis Hili, čine krug onih koji su studirali na "Oksfordu", uglavnom na "Baliol koledžu". Ovo nije slučajnost, jer se tu, šezdesetih godina, uobličavala ideja ujedinjene Evrope.

Po podacima iz 1999 godine,

Izvrsni komitet su činili:

predsednik: lord Piter Karington, bivši generalni sekretar NATO-a
generalni sekretar za Evropu i Kanadu: Viktor Halberštad, profesor "Lajden univerziteta" iz Holandije

generalni sekretar za SAD-a: Teodor L. Eliot, dekan "Flečer škole prava i diplomatije" blagajnik: Piter Kertveg, predsednik kompanije "Robeko grup"

Austrija; Peter Jankovič, član parlamenta, bivši ministar inostranih poslova

Belgija: Etijen Davinjon, direktor "Sosijete Ženeral de Belžik"

Finska: Jako Iloniemi, bivši ambasador u SAD-u

Francuska: Mark Lardre de Lašarer, direktor "Fimalak" i Tijeri de Monbrial, profesor ekonomije na
"Ekol Politehnik"

Nemačka: Kristof Bertram, inostrani dopisnik "Di Cajt" i
Hilmar Koper,portparol "Dojče bank"

Grčka; Kosta Karas, biznismen

Irska: Piter D. Saterlend, direktor "Elajd Ajriš benk"

Italija: Mario Monti, rektor i profesor ekonomije "Bočoni univerziteta" iz Milana i
Renato Ruđiero, član upravnog odbora "Fiata"

Norveška: Vestje Heg, brodovlasnik, "Lajf Heg &Ko."

Portugalija: Francisko Pinto Balsemao. bivši premijer

Španija: Haime Karvahal Urguiho, generalni direktor "Iberfomento"

Švedska: Persi Barnevik, direktor "Asea Braun Boveri Ltd."

Švajcarska: David de Puri, kodirektor "Asea Braun Boveri Grup"

Turska: Selahatin Bajazit, biznismen

Velika Britanija: Endrju Najt, izvršni direktor "Njuz Internešenel"

SAD: Kenet V. Dam, profesor "Čikago Lo Skul";
Vernon E. Džordan, bivši pretsednik "Nešenel Urban Lig";
Henri A. Kisindžer, bivši državni sekretar;
Čarls C. Matijas, bivši senator; Rozen C. Vajthed, bivši zamenik državnog sekretara; Lin R. Vilijams, međunarodni direktor "Junajtid Stil Vorkers of Amerika" i Kazimir A. Jost, izvršni direktor "Asia Faundejšns Senter for Asian Pasifik Afears"

SAD/Internešenel: Džems D. Volfenson, direktor "Svetske banke".


Članovi Savetničke grupe:

Kanada: Entoni G. S. Grifin, biznismen

Nemačka: Oto Volf fon Amerongen, direktor "Oto Volf Industriberatung"

Internešenel: Maks Kunstam, bivši generalni sekretar Akcionog komiteta za Evropu

Italija: Đovani Anjeli, direktor "Fiata"

Holandija: Ernst H. van der Bigel, profesor "Lajden univerziteta"

Velika Britanija: lord Rol of Ipsden, direktor "S. G. Varburg Grup"

SAD: Džordž V. Bol, bivši državni potsekretar;
Vilijem P. Bandi, bivši urednik "Forin Afears", i
Dejvid Rokfeler, direktor "Čejs Menhetn Benk".

Bilderberg i Jugoslavija

Zbivanja na tlu Jugoslavije pokazuju duboku, ključnu umešanost Bilderberga, u sprovođenje ideje razbijanja Jugoslavije, u čemu je NATO učestvovao kao izvršilac. Zbivanja u Jugoslaviji postavljena su u kontekst širih zahvata u regionu Mediterana i Bliskog Istoka, što je očigledno bila preokupacija konferencija Bilderberga poslednjih nekoliko godina. Ključna godina i konferencija za Jugoslaviju održana je 1996 godine, u King Sitiju, predgrađu Toronta, a domaćin je bio Konrad Blek. Manje važna odluka se ticala ponovnog izbora Bila Klintona za američkog predsednika. Važnije je bilo to što je odmah prekršio obećanje dato američkoj javnosti, da će povući američke trupe iz Bosne. Umesto toga, te snage su relocirane u Mađarsku i druge okolne zemlje, a komanda je, da se zamažu oči naivnima, preneta na nemačkog generala i tri hiljade nemačkih vojnika iz Hajdelberga, u oktobru 1996 godine. Takođe je doneta odluka da se Srbi isprovociraju, proglašenjem ključnih ljudi za ratne zločince, kojima će se suditi pred Međunarodnim sudom. Ako se Srbi pobune, odlučeno je da se protiv njih preduzmu energične vojne mere. Ovaj deo plana nije sproveden, jer su se u Hagu pojavili samo krivci niskog ranga. Tako je ideja o novom Balkanskom ratu, koji je trebalo da bude "Vijetnam devedesetih", morala da bude preformulisana u rat na Kosovu. Iz materijala, koji je nepoznatim kanalom ipak prosleđen sa sastanka i objavljen, plan je trebalo da izgleda ovako:

"Kada rat na Kosovu započne, kako je planirano, možda će to biti temperatura paljenja koja će rasplamsati rat širih razmera, a koji će obuhvatiti Grčku, Albaniju, Bugarsku, Rusiju i Tursku. uz dodatak bespomoćnih NATO trupa i SAD-a usred Kosova."

Analitičarima je ovaj stav bio potpuno jasan. Jedan od njih je stvar raščlanio ovako:

"Kosovo, 'Jerusalim na Balkanu', je samoproklamovana republika, na čijem čelu je 'predsednik' Ibrahim Rugova. Sjedinjene Države, iako zvanično preporučuju više 'autonomije' za Kosovo, tretiraju provinciju kao 'de facto' nezavisnu državu, što Srbe dovodi do besa. Dva puta, jednom 1992 godine, i ponovo 1993 godine, Sjedinjene Države su pretile Jugoslaviji vojnom odmazdom, u slučaju konflikta na Kosovu, prouzrokovanog srpskom akcijom. Da bi pojačali uvredu, SAD planiraju da uspostave 'zvanično prisustvo' u 'glavnom gradu Kosova'. Besni zbog ovog, i prozirući nameru SAD-a da ih okruži i izoluje, Srbi će se verovatno okrenuti Rusiji, svom tradicionalnom zaštitniku, tražeći vojnu pomoć. To znači da će se Srbija boriti da zadrži Kosovo. Kosovski Albanci će se boriti da ostvare nezavisnost. To će u konflikt verovatno uvući 3,4 mlliona Albanaca u Albaniji, zajedno sa Albancima u Crnoj Gori i Makedoniji. Albanija otvoreno ohrabruje separatističke grupe Albanaca u zapadnoj Makedoniji, kako bi jednog dana pripojila te teritorije svojoj državi. Bugarska, koja Makedonce smatra 'zapadnim Bugarima', možda će tada ući u rat, po četvrti put u ovom veku, kako bi konačno rešila svoje teritorijalne aspiracije. Grčka, već dovoljno iritirana, zbog toga što Makedonija koristi njen simbol 'vergine' na zastavi, može takođe iskoristiti priliku i uzeti deo teritorija sebi. Turska, nastupajući kao branitelj muslimana, i besna zbog akcije svojih tradicionalnih rivala Grka, protiv Makedonije, neće oklevati da se uključi. Tako će 'albansko pitanje', sa centrom na Kosovu, postati bure baruta. A kada se to desi, eksplodiraće ceo region."

Pošto se planovi nisu ostvarili kako su bilderbergovci očekivali, na konferenciji za 1998 godinu, održanoj u Ajeršajeru. Škotska. od 14 do 17 maja, tema konflikta na Balkanu ponovo je došla u centar razgovora. Nova ideja bila je izazvati rat Grčke i Turske na Kipru, a onda ga preneti na Balkan.

Ma koliko zvučalo apsurdno da se izazove rat između dve zemlje, članice NATO pakta, ova opcija je ozbiljno razmatrana i pokazuje nemilosrdnu, nadnacionalnu koncepciju osvajanja sveta, u kome i rat između saveznika u istoj evropskoj strukturi, ako vodi ka krajnjem cilju, apsolutno dolazi u obzir; Povod je bio sklapanje ugovora između Rusije i Kipra, o prodaji značajne količine raketa zemlja-vazduh, sistema S300PMU-1, što bi kiparskim Grcima dalo značajnu prednost u odbrani njihove zemlje. To je zahtevalo trenutni odgovor Turske, kako bi se ponovo uspostavio delikatni balans koji postoji u ovom regionu. Po ugovoru, isporuka ovog sistema, predviđena za septembar i oktobar, započela je u avgustu mesecu.

Kiparski parlament, koji je odobrio kupovinu sistema za četiri stotine miliona dolara, kao čisto defanzivan potez, jednoglasno je odobrio rebalans budžeta za 1998 godinu, kako bi pokrio ove izdatke. Rusi su više puta odbili inicijativu da razmisle još jednom i bilo je jasno da će odbiti molbu turskog načelnika generalštaba, Ismaila Hakija Karadajia, koji se spremao na službenu posetu Moskvi. Grčki ministar odbrane, Akis Cohasopulos, branio je pravo kiparskih Grka da instaliraju ovo oružje. Turci su upozoravali da će napasti kiparsku luku Pafos, brodove sa oružjem i baterije Ekocet MM40, koje su instalirane na obali kao odbrana od invazije sa mora. Ni jedna strana nije htela da ustukne, na veliku radost bilderbergovaca.

Turski šef generalštaba ponudio je Rusima posao - Turska će kupiti stotinu i četrdeset i pet ruskih helikoptera, vrednih tri i po milijarde dolara, ako Rusi odustanu od prodaje oružja Kipranima. Rusi nisu ništa odgovorili, iz prostog razloga što su imali šansu da izvedu i jedan i drugi posao, zavade dva člana NATO pakta i još uzmu novac. Grčki ministar inostranih poslova, Teodor Pangalos je ponudio polurešenje - stvaranje zone zabranjene za letove iznad Kipra, što je Amerika prihvatila, ali Turska odbila bez razmišljanja. Amerikanci su ponudili svoju inicijativu -da se problem Kipra rešava u paketu sa sporom oko ostrva u Egejskom moru, koja su pod suverenitetom Grčke, a Turska ih traži za sebe, jer su preblizu turske obale. Grčka je odbila ovaj predlog.

Celu priču oko egejskih ostrva "slučajno" je nabacio bilderbergovac Bil Klinton iz sasvim drugih razloga. Zainteresovao se za "mir" u regionu, jer postoje podaci da se u podmorju plitkog Egejskog mora nalaze velike rezerve nafte. Mirovni napor ima za cilj obrnuti efekat -stvaranje dodatne tenzije koja bi vodila ka ratu, što bi Ujedinjenim nacijama (bilderbergovcima) dalo osnov da blokiraju region "mirovnim snagama" (koje bi se tu zadržale decenijama) i "mirovnim naporima", kako bi se osigurao monopol eksploatacije nafte u ovom regionu. Zato je Holbruk naizmenično dizao temperaturu Grcima i Kipranima, a Amerika prodavala oružje i jednoj i drugoj strani. Turskoj je prodavala rakete zemlja-zemlja, tipa "Harpun", a Grčkoj, protivtenkovske rakete tipa "Helfajer", dok se Bil Klinton navodno brinuo za egejska ostrva. Oni koji su trebali da budu uvučeni u konflikt, konačno su shvatili igru i uzdržali se od konflikta, koji konstantno ima visok nivo tenzije. Tadašnji grčki ministar inostranih poslova, Pangalos (bilderbergovac), igrao je na ivici noža. Nije propuštao ni jednu priliku da omete turske planove i da ih javno uvredi, bilo da je reč o stavljanju veta na tursku želju da uđu u Evropsku zajednicu, bilo da dozvoli otvaranje kancelarije Kurdske radničke partije (PKK) u Atini. Da li je Pangalos ovo radio po nalogu Bilderberg grupe, na čijoj je konferenciji 1996 godine bio u Torontu?
Grčka ima pakt sa Sirijom. Različiti izvori su potvrdili da su Grci obezbedili podršku Sirije u slučaju da Turska napadne instalacije protiv vazdušne odbrane Kipra. Sa vojnih aerodroma u Siriji, grčki F16 bi krenuli na ciljeve u Turskoj. Postojanje ovog pakta dovelo je Tursku u neprijatnu situaciju, jer sama ima ozbiljnih nesuglasica sa Sirijom. One postoje delom zbog saradnje Turske i Izraela, a dalje produbljivanje napetosti sigurno se odvija na veliko zadovoljstvo bilderbergovaca, kojima se konačno čini da su na pragu rata na Balkanu, koji će dugo trajati i proširiti se na region Mediterana. Da ovo nisu prazne priče prognozera katastrofalnih događaja, pokazuju zvanične statistike časopisa "NATO Kvoterli" iz 1998 godine. Grčka je povećala broj vojnika svoje armije na dve stotine i šest hiljada vojnika, a godišnje troši dvadeset odsto svog budžeta na armiju. Turska ima armiju od osam stotina i dvadeset hiljada ljudi, a godišnje troši trideset i šest odsto svog budžeta na armiju. Posle incidenta oko malog egejskog ostrva Imija, 1996 godine, Grčka je potrošila trinaest milijardi dolara na kupovinu oružja. Situaciju je dalje zaoštrio tajni sastanak, u toku konferencije Bilderberg grupe, 1998 godine, između turskog ministra inostranih poslova Ismaila Kama, specijalnog izaslanika SAD-a za Kipar, Ričarda Holbruka, i britanskog predstavnika na Kipru, ser Dejvida Haneja. Šta je bila tema razgovora nije poznato, ali su događaji pokazali u kom pravcu je išlo dogovaranje. Ubrzo posle toga, Holbruk je uvredio kiprane obraćajući se njihovom predsedniku sa "Gospodine, kao da je običan građanin, umesto da mu se po protokolu obrati sa "Predsedniče". Sve je išlo ka neizbežnom konfliktu sa Jugoslavijom, koji je izazvan kada su propale sve druge kombinacije.

Bilderberg klub je bio umešan u sve faze agresije, od njenog izazivanja do njenog kraja. Redovna godišnja konferencija za 1999 godinu održana je od 3 do 6 juna u luksuznom letovalištu "Penja Longa", u Sintri, Portugalija. Retko kada je interesovanje novinara bilo tako izraženo kao te godine, pogotovo što je agresija na Jugoslaviju zaustavljena dan pre početka konferencije. Druga tačka dnevnog reda, i najvažnija, bila je "Rat na Kosovu". Ona je uključivala i diskusiju oko formiranja Velike Albanije (koja će uslediti posle "starateljstva" nad "nezavisnim Kosovom"), kao i razgovor o daljem komadanju Jugoslavije, što je deo plana generalnog ispravljanja granica regiona, sa ciljem produžavanja regionalne nestabilnosti, konflikta i rekonstrukcije (vredne milijarde dolara) uništene regionalne infrastrukture, na račun zapadnih poreskih obveznika.
Ovde moram da napravim malu digresiju. Već decenijama je uvrežena zabluda da će se Velika Albanija napraviti tako što će država Albanija pripojiti sebi delove državne teritorije okolnih zemalja - Jugoslavije, Makedonije i Grčke. Ideja ide, namerno, u tom pravcu, a zapravo je istina na drugoj strani. Centar stvaranja Velike Albanije je Kosovo! Nezavisno, šiptarsko Kosovo, pretvoreno u jednonacionalnu, mafijašku državu, kojom će se upravljati iz inostranstva i koja će, koristeći prirodne resurse Kosova i Metohije, biti zamajac dalje agresivne politike, sa ciljem ugrožavanja regiona u interesu bilderbergovaca. Interesantna je izjava mađarskog političara ekstremne desnice, Ištvana Čurka, data 2 juna. koji je pozvao Beograd da vrati mađarskoj severni deo svoje teritorije, na kojoj žive etnički Mađari, a kojih ima tri stotine hiljada. Ova oblasti pripadala je Mađarskoj (Austrougarskoj) pre Prvog svetskog rata. Čurka je izjavio da je to oblast koja zadire u sadašnju Jugoslaviju oko pedeset kilometara, na liniji Sombor-Vrbas-Novi Bečej-Kikinda. Naravno da iza Čurkine izjave stoji Bilderberg klub, jer se mora nastaviti sa pritiscima na Jugoslaviju, pošto osnovni plan - vojni poraz i okupacija Jugoslavije, nije ostvaren. U Sintri su započete i pripreme za "Blisko-istočnu mirovnu nagodbu", što je bila važna tačka dnevnog reda. Ova nagodba je podrazumevala proglašenje palestinske države i konačno rešenje problema Jerusalima. što se upravo dešava dok pišem ovu knjigu. Citat sa konferencije:

"Rezultati za Izrael neće biti dobri."

Ovo objašnjava prisustvo visokih pretstavnika jevrejske zajednice iz Izraela i sveta, kao i prisustvo važnih predstavnika arapskih režima, koji su protivnici Izraela. Citat:

"Dogovor oko Jerusalima je postignut, a problem Golana je upravo sređen."

Nekoliko nedelja pre konferencije u Sintri, Arijel Šaron je izjavio:

"Sada Kosovo, uskoro Izrael!"

Zbog ove izjave bio je žestoko kritikovan, ali ona dobija na težini sada kada je NATO dobio pravo da interveniše izvan Evrope, u navodnoj odbrani ljudskih prava. Svaki otpor Izraela u nametnutom rešenju palestinskog pitanja neizbežno će voditi još jednom konfliktu stvorenom i kontrolisanom od strane bilderbergovaca. Sada se vidi značaj aktivnog uticaja ove grupe, Klintona i Blera, u izboru Baraka na mesto premijera Izraela. Bilo je i drugih tema na konferenciji.
Jedna je bila na dnevnom redu "Milenijumskog samita UN-a" 2000-te godine, godinu dana posle "neobavezne diskusije" bilderbergovaca. Reč je o globalnom oporezivanju u korist UN-a. Ujedinjene Nacije treba da postanu centar globalne vlade, a nova uloga zahteva ogromna sredstva. Zato je predloženo uvođenje direktnog individualnog poreza, koji će se sakupljati u korist UN-a, preko nacionalnih vlada. Ova ideja je prvi put iznešena na Bilderberg konferenciji 1998 godine. Predloženo je i oporezivanje e-mail komunikacije, zbog čega je na konferenciji bilo prisutno toliko direktora mnogih ključnih kompjuterskih kompanija, na čelu sa Bil Gejtsom. Naplaćivanje slanja e-mail poruka, koje su doživele eksplozivan i revolucionaran razvoj u celom svetu, nije nova ideja. U početku razvoja ovog oblika komunikacije, mnoge kompanije koje su pružale usluge, naplaćivale su slanje poruka po tarifi koja je bila ravna tarifi za međunarodne telefonske razgovore. Onda je broj pružalaca usluga toliko porastao, da su troškovi i cena slanja poruka drastično pali, a to je postao najjeftiniji oblik međunarodne komunikacije. Sada se želi ponovno uvodenje viših cena, kako bi se prihodi kompanija enormno uvećali i time ucenili milioni korisnika e-maila širom sveta, što ih stavlja u položaj žrtve koja ne može da se odbrani pred ucenom.

Ovim potezima se, zapravo, nepogrešivo ocrtava pravi lik Bilderberg kluba. To je lik beskrupuloznog pljačkaša i otimača tuđe imovine, tuđe slobode i tuđih prava, a sve to zavijeno u licemernu, ljigavu obmanu, kako se sve tobože radi sa ciljem zaštite upravo onih prava koja se otimaju. Pitanje je samo da li će svet i dalje dozvoljavati da ga ovi lešinari i u buduće obmanjuju, da bi ga lakše opljačkali. Nadajmo se bar da smo mi Srbi naučili svoju lekciju i da za nas više nema iznenađenja.

Trilateralna komisija

Obično se smatra da je tvorac Trilateralne komisije Dejvid Rokfeler, član Komiteta 300 i Bilderberg grupe, dugogodišnji predsedavajući Saveta za međunarodne odnose. Za njeno osnivanje delimično je dobio inspiraciju od Zbignjeva Bžežinskog, takođe člana Saveta za međunarodne odnose, profesora sa Kolumbija univerziteta, koji je istraživao, uz saradnju Brukings instituta u Vašingtonu, odnose SAD-a, Evrope i Japana. U već spominjanoj knjizi "Izmedu dva doba: Američka uloga u tehnotronskoj eri", Bžežinski opisuje novo društvo "koje je oblikovano kulturno, psihološki, društveno i ekonomski, uticajem tehnologije i elektronike - posebno u oblasti kompjutera i komunikacija''. Tu je jasno napisao da "nacionalni suverenitet više nije koncept sposoban za život", i predložio kretanje u fazama ka "većoj zajednici razvijenih nacija... kroz raznovrsne indirektne veze i već izražena ograničenja nacionalnog suvereniteta". Knjiga je napisana 1970 godine, ali izgleda da naši političari ne čitaju dovoljno, pa su se tek u Rambujeu, 1999 godine, začudili što neko "ograničava" suverenitet Jugoslavije. U "Njujork Tajmsu", 1990 godine, Bžežinski je napisao da

"Evropa treba da sledi politiku baziranu na grandioznom konceptu transevropskog komonvelta sa Evropskom zajednicom u njenom centru."

Nije stoga čudno što se Rokfeler oduševio Bžežinskim i pozvao ga da bude direktor Trilateralne komisije, koja je svoje članstvo potražila među onima koji su već imali moć i uticaj i bili članovi već postojećih nadnacionalnih organizacija. Među sedamnaest ljudi koji su se okupili na osnivačkom sastanku 23 i 24 jula 1972 godine (u Pokantiko Hilsu, Teritaun, Njujork, na imanju Dejvida Rokfelera), bili su ljudi koji su omogućili i njeno funkcionisanje i finansiranje, koje su na sebe preuzeli "Fordova fondacija", "Zadužbina Lili", "Fond braće Rokfeler", "Tisenova fondacija", "Dženeral Motors", "Ekson", "Koka Kola", "Tajm magazin", "CBS" i "Vels Fargo banka". Javni ciljevi Trilateralne komisije su: kooperacija tri najrazvijenija regiona sveta - Amerike, Evrope i Japana u "održavanju mira, upravljanju svetskom ekonomijom, uzdizanju ekonomskog razvoja i ublažavanju siromaštva u svetu, što će poboljšati šanse za laganu i miroljubivu evoluciju globalnog sistema".

Ono što je bilo jasno, kako bi organizacija dobila na uticaju i značaju, bilo je da nekog iz svog članstva uguraju u Belu kuću. Takvog čoveka su pronašli u Džimiju Karteru, političkom autsajderu, i koristeći sve moguće trikove i uticaj novca, medija i politike, izgurali ga za pretsednika SAD-a. Nije čudo da je Karterova administracija bila preplavljena kadrovima Trilaterale: Volter Mondejl, potpretsednik; Sajrus Vens, državni sekretar; Voren Kristofer, zamenik državnog sekretara; Harold Braun (Savet međunarodnih odnosa), ministar odbrane; Majkl Blumental (Savet međunarodnih odnosa), sekretar finansija; Fred Bergsten (Savet međunarodnih odnosa i Bilderberg grupa), pomoćnik sekretara za finansije u međunarodnim odnosima; Henri Oven (Savet međunarodnih odnosa), ministar bez portfelja; Pol Varnke (Savet međunarodnih odnosa), glavni pregovarač za razoružanje; Pol Voker (Savet međunarodnih odnosa i Bilderberg grupa), direktor Borda Federalnih rezervi ("Narodne banke SAD-a"); Endrju Jang (Savet međunarodnih odnosa), ambasador u UN; Zbignjev Bžežinski (Savet međunarodnih odnosa i Bilderberg grupa), savetnik za nacionalnu bezbednost. Na predlog Dejvida Rokfelera, Pol Voker je imenovan na čelo Borda Federalnih rezervi, što je najuticajnije mesto za kontrolu američkog bankarstva i ekonomije. Sem toga, Voker je postao pretsedavajući severnoameričkog ogranka Trilateralne komisije. U toku Reganove administracije zamenjen je Alenom Grinspenom, koji je takode član Trilateralne komisije, Bilderberg kluba i Saveta za međunarodne odnose. Mnogi su bili spremni da prihvate naivnu interpretaciju Dejvida Rokfelera u "Volstrit Džumalu", gde je izjavio:

"Trilateralna komisija je, u stvarnosti, grupa zabrinutih građana zainteresovanih za pospešenje većeg razumevanja i kooperacije između međunarodnih saveznika,"

Džeremija Novak, u članku u listu "Atlantik", jula 1977 godine, razbio je ovaj "filantropski" koncept, napisavši:

"Težiste Trilaterale na međunarodnoj ekonomiji nije tako neinteresantno, jer je naftna krlza naterala mnoge zemlje u razvoju, sa sumnjivom sposobnošću da vrate kredite, da se maksimalno zadužuju. Privatne multinacionalne banke, posebno Rokfelerova 'Čejz Menhetn', su pozajmile pedeset i dve milijarde dolara zemljama u razvoju. Remontovani MMF će obezbediti još jedan izvor kredita za ove zemlje i tako skinuti velike privatne banke sa udice. Ovaj predlog je kamen temeljac plana Trilaterale."

Senator Bari Goldvoter je to objasnio još direktnije. U svojoj knjizi "Bez izvinjenja" označio je komisiju kao "najnoviju međunarodnu kabalu Dejvida Rokfelera", i napisao:

"Njen cilj je da bude sredstvo multinacionalne konsolidacije trgovačkih i bankarskih interesa, tako što će se zgrabiti kontrola političke vlasti Sjedinjenih Država."

Nešto dalje, zaključio je:

"Dejvid Rokfeler i Zbignjev Bžezinski su otkrili svog idealnog kandidata, Diimija Kartera. Pomogli su mu da doblje nominaciju i postane predsednik. Da bi ovo ostvarili, mobilisali su novac sa Vol Strita, intelektualni uticaj akademske zajednice, koja je potčinjena bogatstvu velikih fondacija oslobođenih poreza, i kontrolorima medija koji sede u Savetu za međunarodne odnose i Trilaterali. Sedam meseci pre konvencije Demokratske stranke, Galupovo istraživanje je pokazalo da manje od četiri odsto demokrata vidi Džimi Kartera kao predsednika. Ali skoro preko noći, kao Vilki i Ajzenhauer pre njega, postao je kandidat."

Trilateralna komisija je svoje pravo lice (kao i ostala "neformalna društva") pokazala onog trenutka kada je naredila Britaniji da napusti Rodeziju, sadašnji Zimbabve. Ko je u to vreme bio sekretar inostranih poslova u vladi Margaret Tačer, inače članice Bilderberg grupe? Lord Karington, bilderbergovac i član Trilateralne komisije. On je samo nastavio politiku koju je postavila prethodna laburistička vlada Džima Kalahana (Bilderberg grupa), koji je sada, sa lordom Karingtonom i lordom Dženkinsom (Trilaterala i Bilderberg grupa) u Kraljevskom institutu za međunarodne odnose. A ko je bio Kalahanov sekretar za inostrane poslove? Dejvid Oven, koji je uskoro posle toga.primljen u Trilateralnu komisiju i blisko sarađivao sa Endrju Jangom, Karterovim ambasadorom u UN-a i članom Trilaterale.

Kada je Evropska zajednica odlučila da pregovara o miru u Bosni, poslala je "ambasadora" - lorda Karingtona. Kada on "nije uspeo", poslali su Dejvida Ovena. Kasnije je kao "nepristrasni" pregovarač pristigao i Džimi Karter. Još jedno pitanje u kvizu u kome nema nagrada za tačan odgovor: Ko je bio sekretar inostranih poslova u vreme Foklandskog rata između Britanije i Argentine, 1982 godine? Lord Karington. Posle rata nagrađen je mestom generalnog sekretara NATO-a! Sve ove koincidencije mora da su slučajne.

Savet za međunarodne odnose

U redovnom godišnjaku Saveta za međunarodne odnose (od 1. 7. 1993 do 30. 6. 1994 godine) piše;

"Savet za međunarodne odnose je neprofitna i nepartijska organizacija čije članstvo je posvećeno poboljšanju razumevanja spoljne politike SAD-a i međunarodnih odnosa, kroz razmenu ideja. Savet je osnovan 1921 godine, ubrzo posle Prvog svetskog rata. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji. nekolicina učesnika iz Amerike se saglasila da je vreme da se obični američki građani upoznaju sa povećanim međunarodnim odgovornostima i obavezama SAD-a. Ova odluka dovela je do stvaranja organizacije posvećene kontinuiranom proučavanju američke spoljne politike, kako u korist njenih članova tako i šireg auditorijuma zainteresovanih Amerikanaca. "

U svojoj knjizi "Novi svetski poredak", Pat Robertson o Savetu kaže:

"Ovo veličanstveno telo 'mudraca' je praktično dominiralo formulisanjem međunarodne politike vlade SAD-a još pre Drugog svetskog rata. Iz Saveta su došli bukvalno svi ključni savetnici za bezbednost i međunarodnu politiku ove zemlje, u proteklih sedamdeset godina."

I nešto dalje:

"U politici vlade, najvidljiviji izraz establišmenta je Savet za međunarodne odnose i njegova publikacija 'Međunarodni poslovi'. Od nekih dve hiljade i devet stotina članova, najmanje pet stotina su vrlo moćni, drugih pet stotina su iz centara moći, a ostali su uticajni u naučnim krugovima, medijima, biznisu i finansijama, vojsci i vladi."

Najinteresantniji je ovaj deo:

"Prema čoveku koji je petnaest godina bio član, kontraadmiralu Česteru Vordu, vrhovnom sudiji mornarice od 1956 do 1960 godine, cilj promovisanja razoružanja i podvrgavanja američkog suvereniteta i nacionalne nezavisnosti jednoj, svemoćnoj, svetskoj vladi, je cilj poznat devedeset i pet odsto od hiljadu i pet stotina pedeset i pet članova (1975). Postoje još dva druga, prikrivena, cilja koja Savet za međunarodne odnose promoviše, ali nemoguće je da su oni poznati više od sedamdeset i pet odsto članova, ili da su ovi ciljevi ikada identifikovani u pismenoj formi. U centru ciljeva establišmenta je verovanje u njihovu sopstvenu veštinu da stvore svetski sistem u kome će prosvetljeni monopolistički kapitalizam dovesti sve različite valute, bankarske sisteme, kredit, proizvodnju i sirovine u jednu celinu, nadziranu od vlade, i kontrolisanu od njihove sopstvene svetske armije."

Savet za međunarodne odnose je američki ogranak Kraljevskog instituta. Jedina razlika je što je članstvo Saveta poznatije u svetskoj javnosti. Od svog formiranja, svaki pretsednik SAD-a, izuzev Ronalda Regana, bio je član Saveta za međunarodne odnose. Ako se uzme u obzir da je Reganov potpredsednik bio Džordž Buš, član Saveta, koji je inače iz senke upravljao zemljom, onda je jasno da je uticaj Saveta ogroman. Savet za međunarodne odnose, uz koordinaciju iz Kraljevskog instituta, stoji iza formiranja Ujedinjenih nacija. Ovo je bio biser u kruni posleratnih manipulatora, koji su majstorski vodili Drugi svetski rat ka svojim ciljevima i koji su, nakon njegovog završetka, ubrali plodove koje su očekivali. Povelja Ujedinjenih nacija zvanično je prihvaćena od predstavnika pedeset zemalja na sastanku u San Francisku, 26 jun. 1945 godine. Ali to je bila samo javna kulminacija višegodišnjeg manevrisanja iza scene Saveta za medunarodne odnose, koji je kontrolisao administraciju Frenklina D. Ruzvelta.

Džejms Perlof u svojoj knjizi "Senke moći: Savet za međunarodne odnose i opadanje Amerike", daje pozadinu i redosled događaja koji su prethodili osnivanju Ujedinjenih nacija:

"U januaru 1943 godine, državni sekretar Kordel Hol formirao je izvršni komitet u kome su bili on, Leo Pasvolski, Isaija Boumen, Samner Vels, Norman Dejvis i Morton Tejlor. Svi ovi ljudi, izuzev Hola, bili su u Savetu za međunarodne odnose. Boumen, jedan od osnivača Saveta, napisao je prvi koncept . Pozvana su tri advokata, sve ljudi iz Savetu, koji su procenili da je u skladu sa ustavom. Onda su 15 juna 1944 godine prodiskutovali koncept sa Ruzveltom. Pretsednik je odobrio plan i javno ga najavio istog dana."

U knjizi "Američki jezik" H. L. Menken tvrdi da je termin "Ujedinjene nacije" smislio pretsednik Ruzvelt u toku sastanka sa Vinstonom Čerčilom, u Beloj kući, decembra 1941 godine, neposredno pre napada na Peri Harbur. Američka delegacija na osnivačkoj skupštini UN-a ličila je na "prozivnik" Saveta za međunarodne odnose. U njoj su bili Isaija Boumen, Hamilton Fiš Armstrong, Samner Vels, Norman H. Dejvis, Džejms T. Šotvel i Leo Pasvolski. Sve u svemu, sedamdeset i četiri člana Saveta su bili u delegaciji. U njoj su bili i Džon J. Mekloj (pretsedavajući Saveta od 1953 do 1970 godine), član Komiteta 300. direktor "Fordove fondacije" i Rokfelerove "Čejz Menhetn banke", prijatelj i savetnik devetorici pretsednika, od Ruzvelta do Regana: Džon Foster Dals. nacista, podržavalac Hitlera, osnivač Saveta i državni sekretar; Nelson Rokfeler, vrhunski manipulator, četiri puta guverner države Njujork, potpretsednik u vladi Džeralda Forda.
Prisustvo i značaj Džona J. Mekloja potvrđuje moju tezu o Americi kao zemlji prikrivenog nacizma, Četvrtom Rajhu. Mekloj je bio finansijski savetnik italijanske fašističke vlade Benita Musolinija, a igrao je značajnu ulogu u nacističkoj Nemačkoj za banku "Hariman/Buš" koja je finansirala Hitlera. Mekloj je sedeo u Hitlerovoj počasnoj loži u toku Olimpijskih igara u Berlinu, 1936 godine, na poziv Rudolfa Hesa i Hermana Geringa. Mekloj je bio i član izvršnog komiteta Bilderberg kluba. Generalni sekretar na osnivačkoj skupštini UN-a bio je funkcioner američke vlade, član Saveta, Aldžer His, kasnije razotkriven kao ruski špijun. His je bio izvršni sekretar 1944 godine na konferenciji u Dumbarton Ouksu, gde je radio sa Vječeslavom Molotovom na detaljima povelje UN-a. Bio je Ruzveltov savetnik na konferenciji u Jalti, u februaru 1945 godine. Posle osnivanja UN-a, His je postao pretsednik "Karnedžijeve fondacije za medunarodni mir", a na to mesto ga je namestio Džon Foster Dals, koji je ignorisao informaciju o Hisovom potencijalnom izdajstvu, kada mu je na to skrenuta pažnja 1946 godine. Kasnije je His razotkriven i proveo je tri i po godine u zatvoru.

Drugi prikriveni član Komunističke partije u Savetu za međunarodne odnose, koji je prisustvovao osnivačkoj skupštini UN-a, bio je Dekster Vajt. Unuka američkog predsednika Teodora Ruzvelta, Edit Kermit Ruzvelt, novinar, napisala je o uticaju takozvanog "istočnog establišmenta" koji radi kroz Savet, sledeće:

"Šta je stanoviste establišmenta? Kroz administracije Ruzvelta, Trumana, Ajzenhauera i Kenedija. njena ideologija je konstantna: da je najbolji način borbe protiv komunizma uz pomoć jedne svetske socijalističke države koja favorizuje rast superdržave, postepeno predajući suverenitet SAD-u..."

Robert V. Li, pisao je u septembarskom broju "Novog Amerikanca", 1992 godine, da je najmanje četrnaest od osamnaest državnih sekretara bilo iz redova Saveta od njenog osnivanja, uključujući Lorensa Iglbergera, koji je bio državni sekretar u vreme pisanja članka. Poslednjih osam direktora CIA, uključujući Džordža Buša, su bili članovi Saveta, a među kandidatima za predsednike i potpretsednike, u poslednje četiri dekade, bez obzira da li su demokrate ili republikanci, članovi Saveta za međunarodne odnose su: Dvajt Ajzenhauer, Adlaj Stivenson, Džon Kenedi, Henri Kabot Lodž, Ričard Nikson, Hjubert Hamfri, Edmund Maski, Džordž Mekgavern, Džimi Karter, Volter Mondejl, Džeraldin Feraro i Bil Klinton.

Jasno je da su Ujedinjene nacije stvorene za globalne političke potrebe Novog svetskog poretka, a zadatak je izvršio Savet za međunarodne odnose. Zgrada u Njujorku sagrađena je na zemljištu koje su poklonili Rokfeleri, a sem njih, kao vrhunskih manipulatora u senci svetske vlasti su i Morgani, Varburzi, Šifovi, Marburzi, dok su političari na sceni samo njihove lutke. Svetskoj javnosti, UN su predstavljene kao sredstvo koje će sprečiti budući svetski rat i doneti svetu mir, a probleme među državama rešavati pregovorima, a ne oružjem.

Mnogi službenici koji rade za UN veruju da je ovo razlog njenog postojanja. Za one koji su kritičari rada UN-a i koji pokušavaju da proniknu u motive i poteze iza javne, deklarativne funkcije UN-a, slika je dijametralno suprotna. UN su "trojanski konj" globalne tiranije poznate kao Novi svetski poredak. Ona je sredstvo uz čiju pomoć su postavljeni osnovni oblici svetske vlade i svetske vojske i kroz koju se manipuliše i omekšava svetsko javno mnjenje prividom da se nešto radi, da se problemi rešavaju, iako se običnim uvidom u krajnje rezultate delovanja UN-a može videti da je reč o obmani. UN nisu rešile nijedan globalni problem u svetu, već su ih samo zaoštrile! To je postignuto osnivanjem specijalizovanih organizacija koje se bave specifičnim svetskim problemima: zdravstvo (Svetska zdravstvena organizacija), stanovništvo, ili tačnije rečeno eugenika - kontrola rasta stanovništva (UNFRA), ekonomski razvoj i životna sredina (UNEP), obrazovanje, nauka i kultura (UNESCO), a lista se stalno proširuje. Najoštriji kritičari tvrde da su UN paravan za svetsku hijerarhiju iluminata i masona, i njihovu težnju da preko UN-a preuzmu vlast u svetu. U govoru 1970 godine, Robert Velč, osnivač "Džon Birč Sosajeti", predvideo je sa gotovo proročkom tačnošću šta će Ujedinjene nacije postati:

"Ujedinjene nacije se nadaju i planiraju, lli tačnije, šefovi zaverenika iznad nje se nadaju i planiraju, da kontrolišu stanovništvo, kontrolisu naučni i tehnoloski razvoj, kontrolišu oružje i vojnu silu pojedinačnih nacija, kontrolišu obrazovanje, kontrolišu zdravlje i sve ostale kontrole koje mogu postepeno da uspostave, pod svim mogućim izgovorima, za konačnu kontrolu pravnog sistema sveta. Ove posebne kontrole će postati komponente postepenog materijalizovanja totalne kontrole koju očekuje da postigne pretvaranjem, prevarom, ubeđivanjem, i faisifikatima, a sprovođenje ovih kontrola brutalnom sllom i terorom već je započelo."

Okrugli sto

Priča o društvu Okruglog stola počinje u XIX veku sa Džonom Raskinom, legendarnom ličnošću Oksforda. Rodio se u Londonu 1819 godine, kao sin bogatog trgovca vinom. Njegov uzor bio je grčki filozof Platon, čija dela je dobro poznavao. Platonove ideje su bile osnov na kojima se gradila prva ideja o Novom svetskom poretku, kao centralizovanoj državi u kojoj organizacija ide od vrha ka bazi. Interesantno je da je ovo bila ideja i Laburističke partije u njenom početku, a danas je to politička agenda Konzervativne partije. Raskin je verovao da se na čelu države mora nalaziti diktator superiornog intelekta. Ima izvora koji tvrde da je bio pristalica Iluminata, a možda i njihov član. Njegove ideje su sledili i Karl Marks i Fridrih Engels (još jedan poštovalac Platona), a one su postale deo temelja učenja koje je kasnije primenjeno u boljševičkim diktaturama Istočne Evrope.

Rabin Marvin S. Antelman povezuje pisanje Platona sa okultnim društvima Svevidećeg oka. Navodi primer Mojsija Mendelsona, jednog od tvoraca Francuske revolucije i obožavaoca Platona, čiju je "Republiku" preveo na nemački, i bio poznat kao "nemački Platon". Prevod Platona je kanalima bankarske porodice Varburg, pomagača Rotšilda koji su u ovom veku finansirali Hitlera, došao u ruke onih koji su na ovim principima gradili kolonije u Africi i Aziji.
Izraziti primer je Sesil Rouds koji je maštao o tome da stvori svetsku vladu pod vodstvom britanske krune. Ogromno bogatstvo koje je stvorio eksploatacijom dijamanata i ruda u Južnoj Africi, Rouds je investirao u svoju fiks ideju. Svoje saradnike i podršku našao je u Komitetu 300. Roudsova ideja je bila da stvori tajno društvo koje će manipulisati događajima u svetu kako bi ostvarilo centralizovanu globalnu kontrolu. Ime pod kojim je poznato ovo društvo je Okrugli sto i struktuirano je po masonskim i iluminatskim šemama. U društvu postoji uži krug - Društvo izabranih (ili iniciranih), koje zna sve tajne ciljeve društva, i spoljašnji krug - Krug prijatelja, koji čine uticajni ljudi koji mogu da budu korisni ciljevima društva, ali ne znaju sve tajne užeg kruga. Uži krug članova zaista poseduje političku moć da donosi odluke.

Rad i delovanje društva su finansirali Rouds i Rotšildi, pa nije čudo da su Britanci ušli u Burski rat (od 1899 do 1902 godine), kako bi osigurali eksploataciju prebogate Južne Afrike za račun Rotšilda (baron Natan bio je član Okruglog stola, kao i lord Astor, J. P. Morgan i pretstavnici ostalih moćmh bankarskih porodica), a u tom ratu su poginule hiljade ljudi, žena i dece, mnogi u koncentracionim logorima lorda Kičenera. Britanska kruna, uz pomoć Komiteta 300, organizovala je najveću i najopremljeniju vojsku tog doba. Kraljica Viktorija poslala je četiri stotine hiljada vojnika na osamdeset hiljada Bura, od kojih su mnogi bili maloletni. Umesto nedelju dana, kako su Britanci verovali, a o tome je pisao i Radjard Kipling kao učesnik rata, Buri su se opirali pune tri godine. Ne zaboravimo da je i mladi Vinston Čerčil (Komitet 300) uzeo učešće u ovom ratu. Tada su se u službi Rotšilda istakli mnogi budući upravljači Južne Afrike i članovi tajnih društava - Rouds, Barnato, Openhajmer, Džoel i Bejt.
Kada je rat završen, 1902 godine, umro je Rouds. Svoje bogatstvo je preko fondacije zaveštao svom cilju. I danas se iz ove fondacije dodeljuju stipendije na Oksfordu, uglavnom studentima iz inostranstva, koji dolaze da upoznaju i prihvate ideju jedne svetske vlade. Zapanjujuće je koliko je ljudi, predsednika država i vlada, bilo korisnik "Roudsove stipendije". Najsvežiji primer je Bil Klinton, pretsednik SAD-a. Posle Roudsove smrti, na čelo Okruglog stola je došao Alfred Milner, još jedan iz mase Rotšildovih izvršilaca. Milner je proširio uticaj ove organizacije na same vrhove britanske vlade. Imao je odlučujući uticaj na kabinet Lojda Džordža (Komitet 300) koji je vodio Britaniju u toku Prvog svetskog rata. Dominirali su i mirovnom konferencijom 1919 godine, učestvovali u stvaranju Lige naroda, vodili odlučujuću reč u kreiranju britanske politike u Irskoj, Palestini i Indiji (od 1917 do 1945 godine), i bili odlučujući faktor u stvaranju države Izrael, što je po nalogu i za potrebe Rotšilda izveo Artur Balfur (Komitet 300), član unutrašnjeg kruga Okruglog stola, po kome je i dokument dobio ime "Balfurova deklaracija".
Već od 1915 godine, Okrugli sto je počeo da otvara "podružnice", pa su se uskoro organizovale grupe, ne samo u Britaniji i Južnoj Africi, već i u Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Indiji i Sjedinjenim Državama. Počeli su da izdaju i svoj časopis "Okrugli sto", a svoju delatnost koordiniraju kroz brojne kompanije i medijske kuće, u prvom redu kroz masoneriju u SAD-a, kao i društvo Mrtvačka glava (Skull and Bones Society) na Jejl univerzitetu, čiji je član i Džordž Buš, bivši pretsednik SAD-a. Njihove interese u Americi sprovode dve moćne porodice - Rokfeleri (pravo ime porodice je Rokenfelder) i Morgani, koji se nalaze u centru zbivanja Novog svetskog poretka. Rokfeleri su svoje bogatstvo stvorili na nafti, osnivanjem "Standard Oil Kompani" (sada "Ekson") 1853 godine. Početkom veka su se već bili proširili na železnice i banke.

Poseduju ili kontrolišu "Čejz Menhetn benk", "Nešenel Siti benk", "Hanover Nešenel benk", "US Trast Kompani" i vodeće osiguravajuće kompanije kao što je "Ekvitabl Lajf and Mjučual of Njujork". Imperija Morgana bazirana je na čeliku, brodogradnji i električnoj struji, a kruna tog sistema je "Dženeral Elektrik". Tu su i "Nešenel Benk of Komers", "Njujork Lajf Inšurans" i "Garanti Trast kompani". Ali ko je zaista iza ovih kompanija? Morganova imperija započela je svoj rast 1838 godine, kao "Džordž Pibodi and Kompani" u Engleskoj. Džordž Pibodi je, pogađate, radio za Rotšilde. Postao je najveći trgovac na svetu američkim obveznicama i sa svojim partnerom. Džonom Pjerpontom Morganom (Komitet 300), vršio ogroman pritisak na administraciju Abrahama Linkolna, i manipulišući američkom ekonomijom ostvarili neverovatne profite.

Pošto Pibodi nije imao dece, posle smrti njegov deo imovine nasledio je Morganov sin, Džon Pjerpont Mlađi, koji je rođen 1867 godine. I ovaj drugi Morgan bio je talentovan i moćan bankar, ali je sigurno unapredio i poslove Rotšilda. To se vidi iz podatka da kada je umro njegov otac, prvi Morgan, iza njega je ostala imovina vredna samo jedanaest miliona dolara, što je vrlo skromno u odnosu na ogroman novac koji je prošao kroz njihove ruke. Interese Rotšilda je na velikoj sceni reprezentovala bankarska institucija "Kun, Leb and Ko". Osnovali su je 1867 godine Abraham Kun i Solomon Leb, dvojica trgovaca iz Sinsinatija, ali je postalo jasno da je paravan za Rotšilde 1875 godina, kada je Jakob Šif došao iz Frankfurta.

Porodice Rotšild i Šif su nekada živele u istoj kući u Frankfurtu i jasno je da su te veze bile vrlo jake. U Americi su ojačane, jer se Jakob Šif oženio Lebovom ćerkom, Terezom. Šif je u firmu u Americi doneo kapital Rotšilda i za njih je vodio posao. Bio je finansijski strateg i godinama je strpljivo radio sa Harimanovima, Gouldovima i Rokfelerovima, ulažući novac u njihove velike železničke i naftaške poduhvate. Deo finansiranja je išao kroz banku Rotšilda, "Nešenel Siti Benk of Sinsinati", a kada su se interesi razgranali, Rotšildi i Rokfeleri su osnovali zajedničku banku, "Čejz Menhetn benk". Jasno je da su članovi Okruglog stola, već dobro rašireni i organizovani širom sveta, činili sve da preuzmu kontrolu nad fiskalnim i monetarnim politikama kao i političko vođstvo u zemljama u kojima su delovali. U SAD-u, glavni čovek Okruglog stola postao je Vilijem Jendel Eliot, koji je kasnije otkrio Henri Kisindžera, kome je pomogao da se meteorski uspne u svim bitnim organizacijama Novog svetskog poretka. Eliot je bio "Amerikanac u Oksfordu", jer je dobio "Roudsovu stipendiju" 1923 godine, za zloglasni Beliol koledž, koji je bio rasadnik kadrova za tajna društva Novog svetskog poretka, a i danas je regrutni centar za Okrugli sto. Pre toga je radio za Varburg-Rotšild grupaciju u "Banci federalne rezerve" u San Francisku, gde je došao do mesta direktora. Posle završene "obuke" obavljao je odgovorne obaveštajne poslove za Rotšilde, u vezi tema koje su im bile od interesa, a jedan od poslova je bio i pronalaženje potrebnih ljudi za uključenje u rad raznih institucija.

Osnovni zadatak Okruglog stola je unošenje nesloge među zemljama i nacijama kako bi se u pogon stavilo njihovo upravljanje konfliktom i "kontrolisani izbor". Nije zato čudo što je Hegel popularan među mondijalistima dvadesetog veka. Deo njegovog učenja, koje je vulgarizovano i prizemljeno, postalo je ono što su kasniji stručnjaci nazvali "menadžment krize". Karl Marks je bio jedan od ključnih vulgarizatora stava da ako se suprotstave teza i antiteza dobijamo sintezu, nov red. Razlika među njima bila je fundamentalna, jer je Hegel govorio o duhu i umu, a Marks je bio materijalista i satanista koji je prezirao i odbacivao Boga. Jednom je izjavio: "Okrenuo sam Hegela naglavce", i to je zaista i učinio, dajući osnov za manipulaciju svetom u smeru centralizovane kontrole. Kasnija lakirovka u boljševičkoj Rusiji, idealizovanje Marksa i Englesa i stvaranje "komunističkih svetaca" od njih, savršeno je išla na ruku globalnoj eliti koja ne bi bolje prošla ni da je to naručila. A možda i jeste, ako se pogleda spisak Saveta komesara iz 1919 godine.

Georg Fridrih Engels, jedan od tvoraca "Komunističkog manifesta" i doktrine oslobađanja potlačene radničke klase od jarma kapitalizma, zaradio je pravo bogatstvo koristeći dečiju radnu snagu u Lankašajeru, Engleska. Karl Marks nije izmislio temu "klasne borbe". On je dobio tu ideju čitajući radove drugih, u prvom redu Adama Vajshaupta i bavarskih iluminata, napisanih sedamdeset godina pre njega. Marks je bio član tajnog društva iluminatskog usmerenja, Lige pravednih, koje je kasnije postalo Komunistička liga. Liga pravednih bila je ogranak Društva podobnih, koje je odigralo vodeću ulogu u toku Francuske revolucije. Liga pravednih se u Nemačkoj zvala Bund Der Gerechtan ili jednostavno Bund. Ovo je bila organizacija koja je dala podršku marksizmu i stajala iza njegovog uspona. Prvi maj, Dan rada, izabran je kao dan marksista i lenjinista po datumu kada su Iluminati javno objavili svoj nastanak, 1 maja 1776 godine. Marks je ženidbom sa Dženi fon Vestfalen došao u bliske veze sa britanskom aristokratijom, jer je njegova žena bila u rodbinskim vezama sa škotskim vojvodskim porodicama Argil i Kembel. Jedna od njenih pretkinja, Ana Kembel, grofica od Balkarasa i Argila, bila je guvernanta princa od Oranža, kasnije kralja Vilijema, koji je osnovao "Englesku narodnu banku", a Irskoj doneo neviđenu bedu i jad. Sadašnji erl od Balkarasa je u srodstvu sa vikontom Koudrejem, čiji deda je bio lord Spenser Čerčil. Ovo nije tako loše društvo za "narodnog tribuna" Karla Marksa.

Svež primer kako Okrugli sto i druge organizacije istog usmerenja ostvaruju svoju "sintezu" je Drugi svetski rat. Dva suprotstavljena sistema, kapitalizam i komunizam, su doveli zajednicu na istu stranu u ratu protiv fašizma. Iza sva tri društvena fenomena stoje iste organizacije, ali je u jednom trenutku bilo potrebno sukobiti ih, kako bi "teza" protiv "antiteze" dala "sintezu" - Ujedinjene Nacije i Evropsku zajednicu. "Hladni rat" između kapitalizma i komunizma je doveo do druge sinteze - oslobodilačkih "narodnih revolucija" u zemljama Trećeg sveta, suprotstavljajući navodno ekstremne sisteme "levice" i "desnice" u borbi za prevlast u određenim svetskim regionima i štiteći "jedne od drugih".

Danas je manipulacija ljudskom svešću i vrednosnim sistemima dostigla takve razmere i traje već toliko dugo da su ljudi počeli bespogovomo da veruju u postulate i opredeljuju se prema svojim ubeđenjima, ne znajući da su sve proizvod iste filozofije i imaju jedan cilj - "prosvećenu monarhiju" iznad jedne svetske vlade. Zbog toga što se jedno ime pojavljuje na više mesta, sledeće poglavlje posvećeno je najusrdnijem delatniku Rotšilda u drugoj polovini ovog veka.

Henri Kisindžer

O Henriju Kisindžeru se ponešto zna iz zrelih i poznih godina njegovog života i rada. Iz mladićkog doba postoji zvanična i nezvanična biografija, koje se dijametralno razlikuju. Po zvaničnoj biografiji, zbog svog jevrejskog porekla, morao je da napusti Nemačku uoči početka rata. Posle rata se vratio u Nemačku kao američki vojnik, gde je u porušenoj Nemačkoj služio u bezazlenoj funkciji vozača generala Frica Kremera. Po neautorizovanoj biografiji, Henri Kisindžer (pravo ime Henrik Kizinger) je bio član Hitlerjugenda, a u Ameriku je stigao u okviru programa "Spajalica", u kome je nekoliko hiljada nacista prevedeno u Ameriku, dobilo nov identitet i počelo da radi za svoje nove poslodavce. Po zvaničnoj biografiji, po otpuštanju iz vojske Kisindžer je, zahvaljujući porodici Openhajmer, otišao na studije u Vilton Park. 1952 godine poslat je u Tavistok institut, gde ga je R. V. Diks "preobrazio", i posle toga više ništa nije moglo da zaustavi Kisindžera u usponu. Po završetku studija, Džordž Frenklin i Hamilton Fis su ga izabrali da radi za njih, u sedištu Saveta za međunarodne odnose za Ameriku, u Njujorku. Zahvaljujući Vilijemu Jendelu Eliotu i pod tutorstvom Džona Viler Beneta, direktora obaveštajnog odelenja Okruglog stola i šefa operacija MI6 u Americi, Kisindžer je postao Eliotov "omiljeni đak". Kooptiran je u Okrugli sto da bi sproveo monetarističke stavove koje je usvojio na Harvardovim međunarodnim seminarima.

Do sredine šezdesetih godina Kisindžer je opravdao svoje angažovanje u Okruglom stolu i Kraljevskom institutu za međunarodne odnose. Kao nagradu i test za ono što je naučio, Kisindžer je postao šef male grupe u kojoj su bili Džejms Šlezindžer, Aleksander Hejg i Danijel Elsberg, u okviru opasnih igara koje je započinjao Okrugli sto. Grupa je sarađivala sa Institutom za studije politike (IPS) i njenim glavnim teoretičarem, Noamom Čomskim. Aleksander Hejg, interesantna koincidencija, takođe je služio u jedinici generala Kremera, ali na mnogo višem nivou nego vojnik Kisindžer. Za svog ljubimca, general Kremer je našao prolaz u ministarstvo odbrane. Kada je Kisindžer postao savetnik za nacionalnu bezbednost, Kremer je ugurao Hejga za njegovog zamenika.

Kisindžer je otvorio kancelariju Okruglog stola na Menhetnu, po nalogu Bilderberg kluba. U timu su bili Hejg, Elsberg, Helperin, Šlezindžer, Maknamara i braća Mekbandi. Kisindžer je sve izvršne funkcije u Niksonovoj vladi ispunio članovima Okruglog stola i Kraljevskog instituta. Značaj ove operacije bio je da se pretsednik Nikson potpuno izoluje od prijema informacija, domaćih i stranih, obaveštajnih, policijskih, uključujući FBI odelenje 5, koje kontroliše delovanje terorističkih grupa u SAD-u. Kisindžer je stekao ogromnu vlast, naredivši FBI da prisluškuje veliki broj ljudi, uključujući i njegove najbliže saradnike. Kisindžer poseduje privatnu kartoteku dosijea hiljada ljudi, ne samo u SAD-u, već širom sveta. Da li je to čudno ili preterano? Ni najmanje, takve privatne dosijee je imao i P2.

Ima dosta privatnih obaveštajnih agencija, kao što je "Intel", koje za naručioce, međunarodne organizacije i pojedince prikupljaju podatke. Kisindžer je u Niksonovoj administraciji držao nekoliko važnih mesta. Naimenovan je za predsedavajućeg "Verifikacionog panela", koji je upravljao pregovorima u okviru "SALT"-a. Takođe je naimenovan u Specijalnu vijetnamsku grupu, koja je nadgledala sve izveštaje - vojne, obaveštajne i civilne, koji su stizali iz Vijetnama. Kisindžer je dobio kontrolu nad Komitetom 40, super-tajnom agencijom koja je odlučivala o tajnim operacijama i pratila njihovo odvijanje. Predsednik Nikson je bukvalno bio ostavljen po strani i nije znao šta se dešava u njegovoj vladi.

Votergejt, po mnogim autorima, nije bio obična zavera da se blamira predsednik Nikson, već državni udar. Prvi državni udar Amerika je doživela prilikom ubistva Džona Kenedija, kada je na vlast u senci došla grupacija koja je promenila lice američke države i njenih institucija, i odredila nov tok budućeg razvoja SAD-a. Kisindžer, Elsberg i Hejg su stavili u pogon plan Votergejt, zamišljen u Kraljevskom institutu. Hejg je igrao vodeću ulogu u zbunjivanju i laganju predsednika Niksona, a Kisindžer je bio taj koji je vodio Belu kuću. Hejg je bio čuveno "Duboko grlo", koji je prenosio informacije Vudvordu i Bernstinu iz "Vašington Posta". On je u to vreme bio pukovnik, koji nikada nije komandovao trupama, već je karijeru pravio kroz kancelarijsku strukturu.

Po nalogu Okruglog stola, Kisindžer je progurao Hejga do čina generala sa četiri zvezdice, u meteorskom usponu kakav nije zabeležen u istoriji američke vojske. Tako je Hejg preskočio dve stotine i osamdeset generala američke vojske, koji su po hijerarhiji bili ispred njega. U toku tog "napredovanja" Hejga, dvadeset i pet generala je dalo ostavku. Kao nagradu za izdaju predsednika Niksona, kome se zakleo da će ga verno služiti, Hejg je postavljen za komandanta NATO pakta. Svi poznavaoci se slažu da je, bez konkurencije, najgori komandant u istoriji ovog saveza. I tu je dolaskom za komandanta zaobišao preko četiri stotine generala iz zemalja NATO-a i SAD-a, koji su bili kvalifikovaniji od njega da zauzmu to mesto.

Svi stručnjaci, koji proučavaju istoriju ovog perioda, lako su identifikovali da su Hejg i Kisindžer sledili tehniku koju je razvio Tavistok institut i primenili je na zbunjenog, rastrzanog, uplašenog i demoralisanog predsednika Niksona, koga je Hejg ubedio da mu je jedini izlaz da podnese ostavku. Hejg je satima ubeđivao Niksona da je audio traka bez ikakve sumnje dokaz da je Nikson saučesnik u provali u prostorije Demokratske stranke u zgradi Votergejt. U prvom trenutku Nikson je odbijao odgovornost, a danas, kada se ta traka sluša, svi stručnjaci se slažu da na veoma nejasan i neodređen način govori o ulozi Niksona. Hejg nije odustajao, dok Nikson zaista nije poverovao da se pred Senatom ne može odbraniti od odgovornosti.

Da bi pojačao pritisak na Niksona, Hejg je direktno prekršio zakon tako što je transkripciju razgovora sa trake ilegalno prosledio onima koji su bili za Niksona u Predstavničkom domu, Senatu i Republikanskoj stranci. Samim tim što je došlo od Hejga, Niksonovim podržavaocima je to izgledalo kao priznanje krivice i počeli su da uskraćuju podršku Niksonu. Hejg je ubedio i kongresmena Viginsa i senatora Grifina da je odbrana Niksona nemoguća, pa je Grifin uputio pismo Niksonu tražeći da ovaj podnese ostavku. Džon Doar je dobio zadatak da sprovede impičment. U direktnom tv prenosu, 18 jula 1974 godine, Doar je izneo "dokaze" na osnovu kojih je predsedniku Niksonu trebalo izglasati nepoverenje. Optužbe su bile neodređene, neko sitno petljanje sa porezom, neautorizovano bombardovanje Kambodže i zloupotreba vlasti bilo je sve što je stavljeno na teret Niksonu. Mnogi pravnici kažu da se ovi dokazi ne bi održali ni na jednom sudu, ali je Nikson podneo ostavku 8 avgusta 1974 godine. Obaranje Niksona bila je opomena svim neposlušnim predsednicima od strane Komiteta 300, ali pošto nije bio toliko opasan kao Kenedi, Komitet mu je poštedeo život.

Tipičan primer delovanja Okruglog stola je organizovanje "kidnapovanja" Henrija Kisindžera, izvedeno preko Instituta za studije politike (IPS). Institut je jedan od najprestižnijih "trustova mozgova" koji kontroliše donošenje odluka u međunarodnoj politici, a na unutrašnjem planu je sprovodio plan Tavistok instituta i osnivao organizacije nove levice u Americi. Te organizacije su bile ekstremne, nihilističke grupe levice, koje su započele sa terorističkim akcijama i propagiranjem upotrebe droge, a trebala su i da posluži kao stalna pretnja političkom establišmentu Amerike.

Osnivači IPS-a, diplomci Tavistoka, Markus Raskin i Ričard Barnet, kontrolisali su različite elemente kao što su: Crni panteri; Danijel Elsberg, član Nacionalnog saveta za bezbednost Halperin;

podzemna organizacija Vetermen; pokret Venseremos, i predsednički kandidat Džordž Mekgavern. "Kidnapovanje" Kisindžera trebalo je da izvede Egbal Ahmed, Pakistanac koji živi u Engleskoj i radi za britansku obaveštajnu službu MI6, kroz jednu od mnogobrojnih. lažnih trockističkih organizacija. "Zaveru" je otkrio FBI i "spasao" Kisindžera. Ahmed je nagrađen, jer je postao direktor jedne od IPS-ovih agencija, "Transnacionalnog instituta", povezanog inače sa južnoafričkim organizacijama istog usmerenja. Sem toga, IPS je prodro i u religiozne organizacije inspirišući radikalne rasne teorije pod velom religije i sejući nove klice netrpeljivosti u Americi, koje će jednog dana da se vrate kao bumerang.

Tavistok institut

Tavistok institut za međuljudske odnose, 120 Belsajz Lejn, London NW3 5BA, je na čelu, ili na vrhu ako tako više volite, specijalizovanih instituta za masovnu manipulaciju umom ljudi, koji svoja istraživanja stavlja na raspolaganje globalnoj eliti. Iste godine kada su osnovani Kraljevski institut za međuljudske odnose i Savet za međunarodne odnose, 1921 godine, vojvoda od Bedforda. markiz Tavistoka, poklonio je jednu od svojih zgrada za istraživanje efekata šoka, izazvanog eksplozijama granata na britanskim vojnicima u Prvom svetskom ratu. Poslovi instituta su se kasnije proširili, a istraživači njegovog rada mu pripisuju i smišljanje taktike bombardovanja civilnih ciljeva u Nemačkoj (kako bi se slomio duh naroda) i uvođenje kulture droge šezdesetih godina.

Tavistok je svoje pipke pustio i u drugim pravcima, ka Rimskom klubu i Bilderberg grupi. Povezan je sa "Dičli fondacijom" koju kontroliše Kraljevski institut za medunarodne odnose. U Americi, Tavistok uključuje Stanford institut, Hadson institut, "Heritidž fondaciju". Huverov institut, Centar za strateške studije i "Rand korporaciju" (u kojoj je Zbignjev Bžežinski). Ovaj sistem, ova mreža za kontrolu uma, povezana je i sa sistemom obrazovanja preko fondacija oslobođenih poreza, a u Americi je ostvario manipulaciju stanovništva kroz monetarni sistem, gde su značajnu ulogu odigrali Društvo Mont Pelerin i Huverov institut u kome je ekonomist Milton Fridman (njegove ekonomske teorije su osamdesetih godina donele katastrofu, zahvaljujući diletantima za ova pitanja, Margareti Tačer i Ronaldu Reganu).

Kada vlada planira da donese zakon protiv određene društvene grupe, kao deo plana da sprovede povinovanje pravilima i ukine slobode, proces omekšavanja javnog mnjenja počinje mesecima, nekada godinama pre toga. Ideja je da se okrene javno mnjenje protiv ciljne grupe kroz propagandu i kreirane događaje. Jednom kada su događaji i propaganda projektovani na javno mnjenje, nastupaju organizacijc za istraživanje javnog mnjenja sa svojim grafikonima. Njihov cilj nije da "mere" javno mnjenje, kako bi se dobila stvarna slika šta ljudi misle, već da usmeravaju javno mnjenje, kako bi ostvarili cilj onih koji stoje iza.

Recite ljudima da osamdeset odsto populacije veruje u nešto i oni sa podložnim mentalitetom će se priključiti, jer osamdeset odsto ljudi ne mogu da greše, zar ne? Drugi cilj anketa je da provere da li propaganda protiv ciljne grupe deluje.

Jednom kada se u anketi potvrdi da dovoljna većina veruje da je ciljna grupa problem i da nešto mora da se preduzme, zakonodavstvo (kao "rešenje") stupa na scenu. To je najčešća taktika koja se primenjuje kada se želi da kontraverzni zakonski predlozi prođu zakonodavnu proceduru, jer se tolikom "podrškom javnosti" ućutkuju i oni koji su protiv. Tavistok institut i njegove filijale u Americi istražuju upravo to kako će reagovati pojedinci i grupe na događaje, promene i nove tendencije. Tu je razvijena teorija "šoka budućnosti", što znači bombardovanje kolektivne svesti tolikom količinom promena, događaja i kontradiktornih informacija, da to preopterećenje i isključuje analitičnost uma, pa jedinka bira "lakši" put i potčinjava se. Mnogi od takozvanih spontanih trendova koje su prihvatili mladi, osmišljeni su i plasirani od ovakvih organizacija i dovedeni do histeričnih proporcija uz pomoć reklame i kontrolisanih medija.

"Deca cveća" su šezdesetih godina bila usmeravana upravo ovakvom tehnikom manipulacije. CIA i britanska obaveštajna služba su eksperimentisale pedesetih godina drogom LSD, pa su 1953 godine kompletnu proizvodnju Sandoza (u vlasništvu "S. G. Varburga" iz Londona) uzeli za sebe i usmerili je na tržište, kako bi se videli njeni efekti. Ljudi koji su je dobili i koristili, smatrali su je sredstvom oslobodenja, novih horizonata i čovekovih mogućnosti. O monstruoznosti ove manipulacije nije potrebno posebno govoriti.

Jedan od velikih projekata Tavistoka, koji je izveo "Stanford Riserč" pod vođstvom profesora Vilisa Harmona, bilo je ono što je dobilo popularan naziv "Vodolijina zavera". Njeni osnovni ciljevi su da se ne dozvoli ljudima da odlučuju o sopstvenoj sudbini tako što će se stvarati jedna kriza za drugom, a onda će se krize "rešavati". Ovo će zbuniti i demoralisati narod veličinom i mogućnošću preteranog izbora, što će izazvati povlačenje i apatiju masovnih razmera. Zato je u Americi formirana FEMA. o kojoj sam već govorio.

Druga tačka ovog plana je uvođenje novih kultova i potpirivanje već postojećih, počev od rok muzike, u rasponu od "Rolingstonsa" koji su omiljena grupa evropskog Crnog plemstva, do "Bitlsa" čije osnivanje takođe ima okultne korene. U ovu grupu spada i podpirivanje hrišćanskog fundamentalizma, kako bi se izazvao otpor prema religijama, u prvom redu hrišćanstvu, jer je njegovo ukidanje jedan od ciljeva Komiteta 300. Kako bi se u svetu zaoštrile suprotnosti na religioznom planu, tolerisan je rast muslimanskog fundamentalizma u arapskim zemljama, koji se širi u Aziji i Africi, i ostalim delovima sveta. Poseban projekat bio je Iran, u kome je instaliran ajatolah Homeini, koga je stvorila britanska obaveštajna služba MI6, pa se čak tvrdi da čovek koji je vraćen u Iran nije onaj koji je živeo u egzilu u Parizu.

U ovu grupu spada i sekta za kontrolu uma Džima Džonsa, čiji su pripadnici izvršili dirigovano masovno samoubistvo, a oni koji su zadnjim trzajima zdrave svesti to odbili, nemilosrdno su pobijeni. Kada se problemi u svetu budu toliko nagomilali i okolnosti zaoštrile, psiha opterećenog čovečanstva biće u stanju kada će se činiti da je svako rešenje bolje od postojećeg stanja. Biće spremni da pozdrave pojavu velikog vođe koji će ponuditi rešenje za sve probleme i garantovati stvaranje uređenog društva, na čijem će čelu biti on. Pojava ovakve ličnosti je opisana u Bibliji, u Otkrivenju Svetog Jovana, a zove se Antihrist.

Interesantno je da je Tavistok, od svog osnivanja do danas, ostao glavni izvršilac radova za obaveštajne i vojne službe. U Americi, to je Obaveštajna služba mornarice (OM), koja je najviše radila na programima kontrole uma, a Pentagon je bukvalno potrošio milijarde dolara i naručio projekte u trideset instituta koje samo u Americi kontroliše Tavistok. U mnogim slučajevima ove Tavistokove institucije su dobile takav uticaj da su prodrle u ključne aspekte života u Americi, od kojih je obrazovanje jedno od ključnih.

Dr Aleksander King, jedan od osnivača NATO pakta i član Komiteta 300 i Rimskog kluba, uništio je obrazovanje u Americi, preuzevši Nacionalno udruženje učitelja, i u saradnji sa zakonodavcima sproveo nove obrasce obrazovanja koji imaju za cilj spuštanje opšteg obrazovnog nivoa stanovništva. Jedna od tipičnih Tavistok-vojnih firmi u Americi je Biro za istraživanje ljudskih izvora (Human Resources Research Office), poznat po skraćenici HUMRRO. Bavi se psihotehnologijom, odnosno motivacijom vojnika i njihovim moralom. Neki su primetili sličnost između onoga što se izučava u HUMRRO-u i onoga što je Džordž Orvel napisao u svojoj knjizi "1984-ta".

Komitet 300 je 1969 godine preuzeo ovu instituciju i prebacio je Tavistoku na staranje. HUMRRO je najveća institucija za istraživanje ljudskog ponašanja u SAD-u. Ono što je specijalnost HUMRRO-a, u radu sa američkom armijom, je da je vojnik samo produžetak vojne opreme, a ovaj sistem čovek-oružje i "kontrola ljudskog kvaliteta" široko je prihvaćena u američkoj vojsci. Tavistok smišlja tehnike kontrole, a HUMRRO ih aplicira u okviru psiholoških kurseva koji bi trebali da pokažu armiji kako funkcioniše čovek kao oružje.

Dobar primer za kontrolu uma je zločin koji su američki vojnici počinili u Zalivskom ratu, kada su iračke vojnike žive zakopali u pesak, a onda ih dobro utabali tenkovima. Neki izvori navode da je u pitanju monstruozna cifra od dvanaest hiljada iračkih vojnika. Ovaj primer ispiranja mozga, koji od vojnika stvara brutalne životinje i koji američka armija primenjuje na svojim vojnicima od Vijetnama, preko Zalivskog rata do rata protiv Jugoslavije. pokazuje da nema moralne barijere da se jednog dana zločinački dresirani vojnik okrene i protiv sopstvenog naroda.

Jedna od ličnosti koju smo spominjali u prvom delu knjige. Robert O. Anderson, direktor "ARCO" naftne kompanije, tražio je pomoć od Stanford istraživačkog centra kako bi osigurao velike naftne izvore na Aljasci za Komitet 300. Guverneru Aljaske je predložen tim sastavljen od naftnih stručnjaka, ekonomista i stručnjaka za kontrolu uma, a njihov zadatak bio je da ga ubede kako će najbolja stvar za Aljasku biti ako koncesije dobije "ARCO". Stanford istraživački centar osnovao je 1946 godine Tavistok i zato nije bilo problema da se ovaj posao uspešno završi. Stanfordovi instituti imaju godišnji budžet koji prelazi stotinu i šezdeset miliona dolara i u njima je zaposleno četiri hiljade ljudi.

Totalitarna svest koju Tavistok plasira preko svojih instituta dovela je do potpunog kolapsa moralnih standarda, ne samo američke armije već i cele države. Tavistok sigurno likuje nad cinizmom koji je zavladao u Americi povodom rata protiv Iraka, u kome je neviđena medijska propaganda ubedila javnost da sve što se čini kako bi se pobedilo je dobro. To je i dovelo do mnogih kršenja Ženevske konvencije i do ratnih zločina nad iračkim vojnicima. Moralna dilema u američkoj javnosti je poništena vrlo lako - pitanjem da li narod želi pobedu ili samopoštovanje, jer ne može imati i jedno i drugo. Moralna dekadencija, pažljivo nametana američkom narodu putem televizije od šezdesetih godina pa naovamo, delo je Stanfordskog instituta.

Taj pritisak da se nacija promeni, rezultirao je ogromnom količinom bizarnosti svake vrste na tv programu, gde su nasilje, seks i novostvoreni kriterijumi subkulture preplavili gledaoce i prosto ih zatrpali po svim principima "šoka budućnosti", čija budućnost je sada, nastupila je i ostavila ljude bez prave mogućnosti da se odupru. Jer ne menja se vreme u kome živimo, menjaju se ljudi, i to uglavnom pod pritiskom planiranih i nametnutih promena. Nasilni pokušaj stapanja nacija, kultura i religija, tako evidentan u Americi, plan je stvaranja lažne koegzistencije ljudi koji nemaju ništa zajedničko, sem jedne vlade koja ih objedinjava. To i jeste cilj ove vlade, koja mora biti svemoćna, kako bi sve ove različitosti kontrolisala, čak i silom ako je to potrebno. Sukobi, trvenja, mržnja, netrpeljivost, nerazumevanje, histerično življenje i borba oko lažnih, nametnutih kriterijuma "uspešnosti" u životu, su svesno podstaknuti. Važno je da ta energija, žrvanj civilizacije, melje horizontalno, da slučajno ne krene vertikalno i samelje vladajuću oligarhiju.

Doba Vodolije Tavistok je pretočio 1989 godine u rat gangsterskih bandi na ulicama Los Anđelesa. U roku od nekoliko meseci od prvih incidenata, broj bandi je počeo naglo da raste u istočnom delu Los Anđelesa. Ulicama su dominirali dileri droge, a kuće u kojima se pušio krek i kuće za prostituciju su se naglo namnožile. Obračuni oružjem su bili svakodnevni. Štampa je glasno napadala državu što ne preduzima potrebne mere. Ovo je bila prva faza, koju je Tavistok označio kao "neobaveštenost", u kojoj se ne zna izvor krize. Druga faza rata bandi je po Tavistokovoj šemi "fragmentacija". Ona se odlikuje pasivnim stavom onih koji ne žive u delovima grada u kojima ima bandi. Ovo egoistično sakrivanje glave u pesak pogoduje širenju nasilja. Treća faza po Tavistoku je "samorealizacija", u kojoj određene društvene grupe okreću leđa krizi, a drugi deo, proces "neprilagođenosti" se karakteriše distanciranjem od krize.

Koja je bila svrha rata narko bandi? Sem konkretnog porasta prodaje droge, što je uvek cilj onih koji kontrolišu prodaju i ubiraju prihod, cilj je bio širenje osećanja nesigurnosti. Drugo, pokazivanje da je društvo nemoćno pred nasiljem, i treće, da je "činjenica" da je društveni poredak u kolapsu. Naravno, čim je Tavistok odigrao svoje tri faze, rat bandi je počeo da jenjava.

Jedan od najvećih poteza Tavistok instituta i Stanfordskog instituta za istraživanje je pojava rok grupe "Bitlsi" na svetskoj sceni. "Bitlse" je u Ameriku doveo Tavistok, kao deo socijalnog eksperimenta neviđenih razmera, koji je godinama pretstavljao okosnicu stvaranja novog trenda, novog stila muzike, govora i mode, a koji je podvrgao ispiranju mozga ogromnu svetsku populaciju koja toga nije bila svesna. Pojava "Bitlsa" je integralni deo "akvarijanske zavere", kako je proisteklo iz studije Vilisa Hermona "Promenljivo lice čoveka". Pojava "Bitlsa" pažljivo je osmišljena, ne samo na nivou muzike, već i pojavom novih reči kao što su "rok", "tinejdžer", "kul" i "pop muzika". Sve ove reči, ponavljane bezbroj puta, su elemenat svojevrsne kontrole uma nad ciljnom grupom, mladima od četrnaest do dvadeset godina. Naravno, "Bitlsi" su bili samo nesvesno oruđe u rukama kreatora fenomena masovne kontrole uma, počev od sociologa muzike Tea Adorna, do engleske kraljice Elizabete, koja je odlikovala "Bitlse" i podelila im plemićke titule za njihove zasluge.

Ono što je interesantno, Adorno je morao da pobegne iz Nemačke, kada je Hitler došao na vlast, zbog svojih paganskih rituala koje je obavljao u okviru Kulta Dionisa. Interesantno je i to što je muzika koja je korišćena u ritualima kulta dvanaestotonska atonalna muzika koju karakteriše izražen, repetativni ritam, radi dovodenja slušalaca, članova kulta, u ekstatično stanje. Nije zato neobično da sve ono što je Adorno kasnije formulisao, svoj izraz dobija u "hevi metal roku" i "pank roku". Svoj rad je Adorno obavio za Openhajmere koji su ga izvukli iz Nemačke i smestili u Engleskoj. I samo ime grupe "Bitlsi" (u prevodu "Bube") pokazuje da postoji veza između moderne muzike, kulta Izide i bube skarabej, okultnog simbola starog Egipta. Ono što se želi da se postigne, može se pročitati u "Trend Riportu" Džona Nesbita. Nesbit je kao savetnik Lindona Džonsona, "Kodaka", "IBM", "Ameriken Ekspresa", "Čejz Menhetna", "Dženeral Motorsa" i ostalih kompanija i institucija Komiteta 300. Jedno od njegovih razmišljanja dato je ovde u kratkom izvodu:

"...Očigledno, društva su kao ljudska blća. Ne znam koliko je to cifarski, all čovek može jedino da drži onoliko problema i briga u glavi koliko to može da izdrži. Ako se novi problemi ili brige dodaju, od nekih postojećih mora da se odustane. Mi pratimo od čega su Amerikanci odustali, a šta su usvojili."

Mnogo surovije teze šta je zapravo kontrola nad ljudima, izneo je H. G. Vels, pisac kvazi fantastičnih priča, koji i danas uživa ogromnu popularnost u Americi i ima brojne sledbenike. Zašto ima sledbenike određene vrste, vidi se iz njegovog dela "Otvorena vrata":

"Ljudi Nove republike neće biti gadljivi, bilo da se suočavaju ili zadaju smrt... Imaće ideal, koji će ubijanje učiniti vrednim; kao Avram, oni će imati vere da ubiju i neće biti praznoverni u vezi su smrću... Smatraće, predviđam, da izvestan deo populaclje postoji samo zbog dopuštenja proisteklog iz sažaljenja i strpljenja, i iz shvatanja da se neće razmnožavati, i ja ne vidim ni jedan razlog koji se suprotstavlja tome da neće oklevati da ubiju kada je to dopuštenje narušeno... Sva takva ubistva biće izvršena opijatima... Ako se zastrašujuće kazne budu koristile u budućnosti, zastrašivanje neće biti ni smrću, ni kasapljenjem tela... već dobrim, naučno uzrokovanim bolom."

Antidefamacijska liga

Posebnu ulogu u zbivanjima u svetu zauzimaju Jevreji, bilo da je reč o pozitivnim rezultatima nacije izuzetno naklonjene nauci, umetnosti i ekonomiji, kao i zbog tragične istorije i stradanja kojima su bili izloženi, posebno u toku Drugog svetskog rata. Sa druge strane, Jevreji su izloženi i brojnim kritikama zbog njihove visoke koncentracije u svetskom bankarstvu i politici, što navodi na pomisao da su tačne optužbe da žele da osvoje svetsku vlast, počev od Oktobarske revolucije do danas, pa zaključno sa delovanjem Mosada koji se nemilosrdno obračunava sa protivnicima Izraela širom sveta. Smatra se da je Mosad svetski kontrolor ilegalne trgovine oružjem za Komitet 300, kao što je CIA svetski kontrolor trgovine drogom.

Jedna od mnogobrojnih jevrejskih organizacija čije delovanje je višestruko na raznim nivoima, javnim i tajnim, je Antidefamacijska liga (ADL), osnovana 1913 godine, kao deo veće organizacije B'nai B'rit. Osnovana je da štiti državu, organizacije i pojedince od kleveta u Americi, a zapravo je paravan za delovanje Mosada u Americi i špijunažu preko ovih neformalnih institucija, kao i da optuži za antisemitizam svakog ko se približi istini o stvaranju države Izrael i delovanju Mosada, i njihovih tvoraca, porodice Rotšild. Prema Simonu Šami, autoru knjige "Rotšildi i zemlja Izrael", Rotšildi su preko svojih agenata kupovali zemlju u Palestini i praktično su vlasnici osamdeset odsto zemlje u Izraelu. Lord Viktor Rotšild, bivši agent britanske obaveštajne službe i dvostruki agent koji je radio za KGB, bio je vodeća ličnost u organizovanju naseljavanja prvih Jevreja u Palestini (što je plaćano iz fondova Rotšilda), a zatim je organizovao Stern Gang i druge paravojne organizacije koje su odigrale ključnu ulogu u stvaranju Izraela. Na političkom planu stoje iza manipulacija oko Balfurove deklaracije 1917 godine, koja je bila politički dokument donet posle Prvog svetskog rata, a u kome je predviđeno stvaranje države Izrael, što je posle Drugog svetskog rata i ostvareno.
ADL ima ogroman uticaj na medije u Americi, čak i kontrolu nad medijima, kako tvrdi Viktor Ostrovski, bivši agent Mosada, u svojim knjigama "Uz pomoć prevare" i "Druga strana prevare", i ima sposobnost da koristi druge organizacije i manipuliše ljudima za ostvarivanje svojih planova u najboljoj tradiciji Mosada, vrhunske organizacije za obmanu i sakrivanje pravih motivacija za priče, dezinformacije, napade i likvidacije.

ADL je u sastavu jedne druge organizacije, B'nai B'rit, osnovane 1843 godine, a njeno ime znači Sinovi saveza. Ova organizacija je izuzetno moćna i njen rukovodeći ešalon čine masoni visokog ranga, isključivo Jevreji. B'nai B'rit je u prošlom veku u Americi bila otvoreni podržavalac ropstva u toku građanskog rata, a tajno podržavala i kontrolisala Kju Kluks Klan. Današnji B'nai B'rit se ne ustručava da vodećim crnačkim aktivistima zalepi etiketu antisemita i rasista kada to zahtevaju okolnosti u ostvarenju njihovih planova. Pisac Geri Alen, u svojoj knjizi "Niko se ne usuđuje da to nazove zaverom", piše:

"Jevrejski članovi zavere su koristili organizaciju po imenu Antidefamacijska liga kao instrument za ubeđivanje svakog ko spomene Rotsilde i njihove saveznike, kao napad na sve Jevreje. Na ovaj način sprečili su realizaciju mnogih projekata o međunarodnim bankarima i ovo je postala tabu tema na mnogim univerzitetima. Svaki pojedinac ili knjiga koji su istraživali ovu temu su odmah bili napadani od stotina zajednica ADL širom zemlje. ADL nikada nije dozvoljavala da istina ili logika nadvladaju visokoprofesionalni posao zamagljivanja stvarnosti... U stvari, niko nema više prava da bude gnevan na Rotšildovu kliku od Jevreja. Varburzi, deo imperije Rotsilda, su finansirali Adolfa Hitlera..."

U vreme ubistva Džona Kenedija, sekretar Američke nacističke partije bio je izvesni Danijel Buros. Bio je blizak prijatelj naciste Roja Frenkhausera, koji je jednom rekao:

"Hitler je imao Jevreje, mi imamo crnčuge. Mi moramo staviti akcenat na crnačko pitanje, jer to preokupira mase - ali mi ne zaboravljamo Jevreje. Kad bi Jevreji znali šta dolazi. a verujte mi, dolazi sigurno kao što sviće svakog jutra, shvatili bi da ono što će se desiti u Americi će učiniti da ono što im se desilo u nacističkoj Nemačkoj izgleda kao nedeljni izlet. Izgradićemo bolje gasne komore, i više njih, i ovoga puta neće se izvući."

"Divno" rečeno. Ali nacista Frenkhauser je kasnije razotkriven kao profesionalni državni provokator i infiltrator Kju Kluks Klana i drugih nacističkih i komunističkih organizacija. Već spomenutog nacistu Danijela Burosa je oktobra 1965 godine "Njujork Tajms" razotkrio kao Jevrejina. Sledećeg dana nađen je mrtav u Frenkhauserovoj kući, u Redingu, Pensilvanija. Naravno, u pitanju je bilo "samoubistvo". Buros je takođe bio ključna ličnost u nacističkoj Nacionalnoj partiji obnove, koju je kontrolisao ADL.

U Engleskoj, organizacija krajnje desnice, Kombat 18, je paravan za ADL, koja je proširila svoje delovanje i na Britaniju i Evropu od 1991 godine, a možda i ranije, i ima isti zadatak kao i u Americi, da žigoše kao antisemite svakog ko se približi istini o tome šta se zaista dešava. Kao protivnici grupe Kombat 18 u Engleskoj, pojavila se organizacija po imenu Srčlajt. Ona je paravan za Odbor zamenika britanskih Jevreja i ADL. Ima li boljeg načina za kontrolu Jevreja nego kroz strah da im organizacije kao što je Kombat 18 mogu ponovo naneti zlo, ako nema organizacija koje će da ih zaštite? ADL se bavi i drugim interesantnim aktivnostima. U svom omiljenom maniru da radi iza paravana koji sam postavi, osnovan je CAN, Mreža svesti o kultovima.

Jedan od pokretača CAN-a bio je doktor Luis Džolin Vest, koji je povezan sa još jednom sličnom grupom, fondacijom "Američka porodica". Vest je bio psihijatar koji je određen da analizira Džeka Rubija u Dalasu, pošto je ovaj ubio Li Harvi Osvalda, žrtveno jagnje u ubistvu Džona Kenedija. Vest je 1973 godine bio direktor neuropsihijatrijskog instituta na Univerzitetu Kalifornija i direktor odelenja za psihijatriju, iz koga je izašao Tom Grubs, psiholog povezan sa kultom u Džonstaunu. Vest je predložio osnivanje "Centra za studije i redukciju nasilja", na kome je planirao da leči nepoželjno ponašanje uz pomoć novih tehnika neuropsihijatrijske manipulacije.

Ko zna kako je obezbedio oduševljenu podršku guvernera Kalifornije, Ronalda Regana, ali srećom po Kaliforniju, vlasti u Kaliforniji su njegov predlog označili kao "nacističku nauku" i odbacili su osnivanje centra. Tako je Vest, nekada saradnik na CIA programima MK Ultra, ostao bez podrške, što je šteta, jer je bio specijalista za isleđivanje uz koriščenje tehnika uskraćivanja sna, vode i hrane, hipnoze i psihoaktivnih droga, modifikaciju ponašanja kroz električnu stimulaciju mozga i elektronskih naprava za praćenje i nadzor ljudi. Kakav dobitak za CAN, da ima ovakvog stručnjaka.

Jedan od njegovih prijatelja bio je dr Martin Orn, bivši šef Odelenja za hipnozu američke mornarice, koga sam spominjao u prvom delu knjige. U CAN-u su i druge simpatične osobe. Jedna od njih je Rik Ros, "deprogramer" koji je deprogramirao četrnaestogodišnju Kiri Džuel, koja je tvrdila da ju je seksualno iskorišćavao Dejvid Koreš, vođa kulta Davidova grana. Ovaj dokaz bio je ozbiljno doveden u pitanje, ali je već odlučeno da se reši problem koji su pretstavljali davidijanci. Ros je bio taj koji je otkucao FBI da se u kampu davidijanaca u Vakou krije oružje. Upotrebu "smrtonosne sile" protiv davidijanaca preporučila je Patricija Rajan, predsednik CAN-a.

Interesantna podudarnost sa Vestovom kampanjom za osnivanje centra u Kaliforniji, 1974 godine, bila je pojava Simbionističke oslobodilačke armije (SLA), koja je stekla svetsku medijsku pažnju i slavu kada je kidnapovala Patrišu Herst, ćerku novinskog magnata Randolfa Hersta. Ova tajna organizacija bila je navodno marksistička urbana gerilska grupa koja je pripretila Americi da će svoju revolucionarnu aktivnost proširiti na celu zemlju. U stvarnosti, imala je samo devet članova, a Patriša Herst postala je aktivni član posle kidnapovanja. Kada su opljačkali banku i kada se na snimku videlo da Herstova nije žrtva kidnapera, već s oružjem u ruci učestvuje u pljački, SLA je proglašena za kult koji je Herstovoj isprao mozak. Grupa je opkoljena i uništena pred tv kamerama, a Patriša Herst je preživela, dobila malu zatvorsku kaznu i obavezno psihijatrijsko lečenje, kako bi se oslobodila mentalne kontrole koju joj je nametnuo kult. Pogodili ste, "eksperti" koji su je deprogramirali bili su dr Luis Džolin Vest i dr Martin Orn iz CAN-a. Više je nego čudno da se u to vreme, u pitomoj Kaliforniji guvernera Ronalda Regana, pojavio i Hram naroda Džima Džonsa, koji će odatle krenuti ka tragičnoj sudbini svojih sledbenika.

Osnivač CAN-a, Ted Patrik, je samonikli i samouki deprogramer i borac protiv kultova. Ova kontraverzna ličnost podjednako je hvaljena i kuđena zbog svog rada. Jeste bio među prvima koji se aktivno uključio u borbu protiv novog zla u Americi, religioznih kultova, ali je zbog svojih neobičnih metoda imao više optužbi za zloupotrebe, koje su u velikoj meri poništile rezultate njegovog rada. Optužen je za kidnapovanje, zaveru, nezakonito zatvaranje, otmicu i napad, posedovanje kokaina i kršenje uslovne slobode. Patrik je optužen da je 1976 godine držao jednog od svojih "klijenata" (otetog osamdeset i šest dana) i krio ga na dvanaest lokacija, gde ga je podvrgao "zastrašujućim stvarima" kako bi ga "deprogramirao".

Naravno, izvršeno je vrlo pažljivo razgraničenje između kultova koje osnivaju pojedinci i grupe, i velikih kultova iza kojih stoje organizacije Novog svetskog poretka, u prvom redu obaveštajne. Prva među takvim organizacijama je Unifikaciona crkva, osnovana u Južnoj Koreji, a sada sa sedištem u Njujorku. Vodi je Sun Mjun Mun. Londonski "Sandej Ekspres" otkrio je 15 januara 1995 godine da je bivši premijer. Edvard Hit (bilderbergovac), dobio veliki honorar da održi govor na konferenciji Saveta za svetski mir, jednoj od paravan organizacija munijevaca. Prethodne godine, u martu 1994, takođe je govorio na Munovoj konferenciji, na kojoj je glavni govornik bio bivši sovjetski lider, Mihail Gorbačov. Malteški vitez, bivši američki državni sekretar i vrhovni komandant NATO-a, Aleksander Hejg, takođe je držao govor na manifestacijama munijevaca, kao i bivši američki sekretar za narodnu odbranu, Frenk Karluči (član Saveta međunarodnih odnosa i Trilaterale).

Unifikaciona crkva poseduje pravu poslovnu imperiju širom sveta, koja uključuje "Vašington Tajms", "Njujork Siti Tribjun" i "Midl Ist Tajms". Munu pripada šest stotina i šezdeset i sedam firmi i organizacija. Munov sin i naslednik, Džastin, upravlja fabrikom oružja u Masačusetsu, po imenu "Seilo Inkorporejtid". Munijevci su za pedeset miliona dolara kupili Univerzitet Bridžport u Konektikatu, a jedan od članova upravnog odbora postao je Džek E. Tomas, pomoćnik načelnika štaba obaveštajne službe američkog vazduhoplovstva i devet godina specijalni savetnik direktora CIA.

Unifikacionu crkvu pomaže i Koreanska centralna obaveštajna služba (KCIA). Njen oficir za vezu sa američkim obaveštajnim službama, Bo Hi Pak, sa sedištem u koreanskoj ambasadi u Vašingtonu, postao je jedan od Munovih najbližih saradnika i direktor "Vašington Tajmsa". Munov urednik u tim novinama je Arno de Borgrejv, bivši dopisnik "Njusvika" čiji je vlasnik "Vašington Post", odnosno Ketrin Graham (Savet međunarodnih odnosa, Trilaterala, Bilderberg grupa). Borgrejv je brakom povezan sa porodicom Rotšild, koji su u dugom periodu vodeći finansijski i politički podržavaoci Izraela, i zapravo, odgovorni za njeno stvaranje.

Izrael

Kada se govori o stvaranju države Izrael, čestu zabunu kod ljudi izaziva podatak da je cionistički pokret najzaslužniji za njeno formiranje, pa se čini najlogičnijim da je cionizam sinonim za Jevreje. Tu leži greška. Svi Jevreji nisu cionisti i svi cionisti nisu jevrejskog porekla. Cionizam nije religija ili rasa, to je politički pokret koji čine Jevreji i nejevreji, koji podržavaju zahtev za osnivanje jevrejske države. Cionizam je osnovan krajem prošlog veka, na čelu pokreta bio je Teodor Hercl, i moćni Jevreji širom sveta uložili su mnogo uticaja i novca da se osnuje jevrejska država. "Balfurova deklaracija" pojavila se u javnosti 6 novembra 1917 godine, kada je lord Artur Balfur (Komitet 300), britanski sekretar inostranih poslova i član unutrašnjeg kruga Okruglog stola, zvanično objavio da je Palestina domovina jevrejskog naroda. Ova obznana bila je žestok udarac Arapima, koji su pod vođstvom T. E. Lorensa, poznatog kao Lorens od Arabije, digli ustanak i proterali Turke sa Bliskog Istoka. Britanska kruna je obećala Arapima da će posle rata dobiti punu nezavisnost i suverenitet zato što su bili saveznici krune, a ovaj dogovor bio je potvrđen i u pismenoj formi.

Od početka su članovi britanske vlade znali da ovaj dogovor neće biti ispoštovan, a to je znao i Lorens, što se vidi iz njegovih pisama upućenih Vinstonu Čerčilu. Još dok je trajao rat, članovi Okruglog stola su sa Rotšildima imali koncept stvaranja jevrejske države u Palestini. Tek 1937 godine saznalo se da tvorac deklaracije nije Balfur, već lord Alfred Milner, vodeća ličnost Okruglog stola, koji je ovu ideju progurao u ratnom kabinetu. Iza svega je stajao lord Lajonel Volter Rotšild (Komitet 300), predstavnik "Engleske federacije cionista" (koja je osnovana novcem Rotšilda) i koji je Milnera nagradio mestom direktora firme "Rio Tinto Cink". U to vreme, manje od jednog procenta stanovništva Palestine činili su Jevreji. To nije smetalo Rotšildima, koji su Jevreji samo po imenu, da Palestinu dovedu u stanje koje samo na prvi pogled odgovara interesima Jevreja. Ovo je stav rabina Marvina S. Antelmana koji kuću Rotšilda povezuje sa luciferijanskim kultom Svevidećeg oka, koji zapravo ima za cilj uništenje judaizma.

S obzirom da najveći deo Jevreja nikada nije živeo u Palestini, već u Evropi i Americi, i da su se u velikom nizu generacija ženili u okviru svog verskog i kulturnog miljea, pitanje njihovog semitskog porekla je pre pitanje tradicije, a manje rase, pa je i sam koncept odbrane od napada, optuživanjem protivnika za antisemitizam, problematičan. Naime, ovaj metod primenjen je prvi put početkom veka, kada je šef policije u Njujorku, Tomas Bingem, počeo žestok obračun sa jevrejskom mafijom koja je dominirala u Njujorku, uprkos popularnoj predstavi iz filmova i knjiga kako je italijanska mafija bila ta koja je dominirala kriminalom u Americi. Šef jevrejske mafije, Arnold Rotštajn, mentor Mejera Lenskog, pravog kuma organizovanog kriminala (koga ću obraditi u posebnom poglavlju), optužio je Bingema da je istragu pokrenuo zbog rasnih razloga i nazvao ga antisemitom. Ovaj napad bio je toliko uspešan da je doveo do Bingemove ostavke i obustave istrage, pa je ovaj metod do danas ostao jako oružje Rotšilda i Mosada u diskreditovanju svih onih koji ugrožavaju njihove mračne interese. Da ne bih i ja prošao kao Bingem, moraću da napravim malu digresiju i objasnim ovo rasno pitanje, kako ga ne bismo natezali na ovu ili onu stranu, jer to se često radi i u našoj zemlji, kako nečiji trenutni interesi traže.

Reč "semitski" potiče od rase ljudi koji su živeli u drevnom Sumeru, a od kojih biblijski Jevreji, kako sami kažu, vode poreklo. Sem ili Šem, jedan od Nojevih sinova u biblijskim pričama Starog zaveta, vuče poreklo od ove linije. Artur Kestler, u svojoj knjizi "Trinaesto pleme", piše da veoma mali broj Jevreja danas može da prati svoje genetsko poreklo do ove semitske grane ili do semitske linije u Palestini u vreme života Isusa, pre samo dve hiljade godina.

Umesto toga, oni su genetski naslednici naroda tursko-mongolskog porekla po imenu Hazari, koji su se pokrstili i prešli u judaizam 740 godine nove ere. Hazari su živeli u južnoj Rusiji između Crnog i Kaspijskog mora. Bili su stešnjeni između hrišćanskih i islamskih država, a njihove vođe su odlučile da pređu u judaizam kako bi se spasli od verske asimilacije jedne strane. Većina Jevreja danas, piše Kestler, vodi poreklo od ovih ljudi, a ne od semitske linije. Zapravo, nazvati nekog antisemitom više znači nazvati ga antiarapinom, jer su Arapi bliži staroj semitskoj rasi od Jevreja. Posle raspada hazarskog carstva u trinaestom veku, ljudi koji su prihvatili judejsku veru su se rasturili po Aziji i Evropi. Neki su ostali u Rusiji, a drugi su stigli u Nemačku, Poljsku, Litvaniju i na Balkan. Jezik kojim su govorili, i koji je tu nastao - jidiš, mešavina je hebrejskog, poljskog i nemačkog.

Ime porodice Rotšild (nemački: rotes schild, što znači "crveni štit"), je simbol hazarskih "Jevreja" Istočne Evrope. Porodica Rotšild nema apsolutno nikakvih istorijskih veza sa Palestinom. Povijeni "jevrejski" nos, kao rasna odlika, nema nikakve veze sa biblijskim Izraelom. Njegov genetski koren je Kavkaz. Klasično jevrejsko lice Isusa je mit. Ne bi tako mogao da izgleda, jer nije bio rođen u planinama južne Rusije. Kao što Kestler piše:

" Antropologija se slaže s istorijom u pobijanju popularnog verovanja da jevrejska rasa ima korene u biblijskom plemenu."

Hju Montefjore, hriščanski biskup jevrejskog porekla, napisao je u listu "Črč Tajms" 1992 godine:

"Antisemitizam je izgrađen na moćnom rasnom mitu, prihvaćenom podjednako od Jevreja i antisemita."

Jevrejski autor Alfred M. Lilijental konstatuje da ne postoji tako nešto što se zove "jevrejska rasa". Biti Jevrejin znači upražnjavati jevrejsku veru i tu nema ničega sa rasom, jer su ljudi mnogih rasa prešli u judaizam u toku hiljada godina i stvorili mešavinu raznih genetskih linija, koje sebe sada nazivaju Jevrejima. U svojoj knjizi "Koja je cena Izraela", piše:

"Najubedljiviji argument koji jevrejski nacionalista može da ponudi cionizmu je baziran na hipotezi o hebrejsko-semitskoj rasi. Ali većina pripadnika takve rase može se pronaći među Arapima na Bliskom Istoku, od kojih ogromna većina ne ispoveda jevrejsku veru. Arapi, ogorčeni neprijatelji izraelaca koji su se vratili u svoju navodnu rasnu kuću, najviše podsećaju na one Jevreje koji su bili domaći u Palestini i na Bliskom Istoku, jer je u njima neznatnija hebrejsko-izraelska krv nego u većine onih koji su se okupili... Tvrdnja da Arapi nisu Semiti je na neki način budalasta. ...Nesumnjiv zaključak svih antropologa, od Vajzenberga, Herca, i Fišherga, do Boasa, Riplija, Mida, Pitarda i drugih, je da gde god se Jevreji nalaze oni veoma podsećaju na narode među kojima žive. Čak i oni čija porodična imena navodno vode poreklo od drevnih hebrejskih plemena, kao što su Levi [od Levita) i Kon, Koen, Kun (od Kohanim), imaju malo fizičkih sličnosti među sobom. Nema ni jedne rasne karakteristike zajedničke za sve one koji su Jevreji."

Takve finese nisu interesovale britanskog premijera Lojda Džordža. U svojoj knjizi "Da li je to mir" napisao je, dvadesetih godina, da bez ikakve dileme prihvata da jevrejski narod ima istorijska prava na Palestinu. Za njega, jedino uz pomoć jevrejske brilijantnosti i predanosti ona može postati "zemlja kojom teku med i mleko", nasuprot onog što Arapi nisu uspeli da ostvare. Lojd Džordž se oborio svom silinom na one koji su tvrdili da je "Balfurova deklaracija" osnov za cionističke lidere da uspostave jevrejsku oligarhiju u Palestini koja će redukovati arapsku populaciju na nivo potčinjenosti favorizovanoj hebrejskoj manjini. I zaista, Arapi su bili ogorčeni. Zemlji koja je bila njihova vekovima, sada je pretila invazija doseljenika pod zaštitom mentora iz Britanije. Od prvog dana postojala je tenzija između izraelaca i Arapa, naročito oko ispoljavanja verskih osećanja, a sukobi su izbijali oko izgradnje sinagoga i verskih škola Jevreja.

U septembru 1929 godine, na Sabat, desio se prvi veliki incident. Na molitvi ispred Zida plača se okupilo preko hiljadu Jevreja. Iznenada, prava kanonada kamenja, flaša i drugih projektila se sručila na njih sa svih strana. Bilo je mnogo povređenih, ali srećom nije bilo poginulih. Te noći, lideri Jišuva, jevrejske zajednice u Palestini, su se sastali i doneli odluku o formiranju obaveštajne službe i milicije (Hagane) radi zaštite od budućih arapskih napada.

Dolazak Hitlera na vlast 1933 godine, označio je početak egzodusa nemačkih Jevreja u Palestinu. Do 1936 godine, doselilo se preko tri stotine hiljada ljudi, što je za Jišuv bio veliki izazov i napor da obezbede smeštaj i hranu, ali su sa ovim prilivom Jevreji činili trećinu populacije Palestine. Sporadični sukobi su se nastavili i sledećih godina, a ovoga puta Arapi su svoj revolt usmerili ne samo na cioniste već i na Britance, koji su brutalno odgovarali na svaki napad. Hagana, osnovana radi zaštite ("hagana" na hebrejskom znači "odbrana"), postala je jaka i organizovana organizacija, prava tajna armija koja je imala i političku strukturu, kao i kontraobaveštajnu i vojnu.

Početak Drugog svetskog rata i prve godine holokausta u Nemačkoj, naterale su vođe Jišuva da pripreme novu koncepciju dovodenja preživelih u Erec Izrael, pogotovo što su Englezi ovoga puta bili protiv novog doseljavanja Jevreja, jer bi to ozbiljno narušilo etničku ravnotežu postojećeg stanovništva. U Haifi je 1942 godine održan važan sastanak. Odlučeno je da se Jevreji po završetku rata po svaku cenu dovedu u svoju novu domovinu, a na praktičnom planu prihvaćen je predlog Davida Ben-Guriona da se kontraobaveštajna služba Hagane ojača. Njen zadatak bio je da otkrije Jevreje koji su sarađivali sa Britancima i da razotkrije jevrejske komuniste i disidente. Nova jedinica dobila je ime "Rigul Hegdi" i njom je komandovao bivši pripadnik francuske Legije stranaca, koji je u običnom životu, kao paravan, radio kao trgovački putnik. Uskoro su počela "čišćenja nepodobnih", žena koje su se zabavljale sa stranim oficirima, piljara koji su prodavali robu Britancima i vlasnika kafana koji su ih zabavljali. U gluvo doba noći krivci su dovođeni pred preke sudove Hagane. Krivci su osuđivani na licu mesta, neki bi dobili dobre batine, a neki su odvođeni u pusta brda Judeje gde im je presuđeno metkom u potiljak. Ovo je bio početak ispoljavanja surovosti koja će kasnije postati zaštitni znak Mosada.

Kako se rat bližio kraju, tako su grozničave aktivnosti za dovoz Jevreja u Palestinu postajale sve izraženije. Svi raspoloživi brodovi su bili kupovani ili iznajmljivani od strane jevrejskih organizacija u Americi, ne pitajući za cenu koja je ponekad bila desetak puta veća od realne. Ta šarolika flota sastavljena od parobroda, otpisanih vojnih brodova za iskrcavanje u Normandiji, ribarskih i rečnih brodova, imala je samo jedan zadatak - da prvo stotine, a potom hiljade preživelih Jevreja iz Evrope, od kojih su mnogi još uvek nosili logoraška odela, prebace u Izrael. Preživele na plažama između Haife i Tel Aviva čekali su britanski vojnici, koji su imali naređenje da zaustave doseljenike. Bilo je žestokih okršaja, ali je bilo i situacija kada su vojnici, sečajući se agonije svojih drugova u Denkerku s počerka rata, gledali kroz prste i dozvoljavali iskrcavanje.

Ben-Gurion i Jicak Rabin su smatrali da pojedinačni primeri sažaljenja nisu dovoljni. Došlo je vreme da se mandat Britanije okonča. To se moglo postići samo oružjem. U toku 1946 godine, ujedinili su se jevrejski ilegalni pokreti oko odluke da se povede gerilski rat i protiv Engleza i protiv Arapa. Bila je to riskantna odluka, boriti se na dva fronta, jer bi posledice poraza bile katastrofalne. Ben-Gurion je naredio taktiku u kojoj nema uzmicanja. Uskoro je spisak počinjenih nedela na sve tri strane, bio poduži. Britanci su streljali sve uhvaćene članove Hagane ili čak one na koje se samo sumnjalo da su članovi. Na britanske vojnike su vršeni atentati a na kasarne bacane bombe. Arapi su napadali s leđa, a Jevreji su u znak odmazde spaljivali arapska sela. Novoformirane Ujedinjene nacije su pokušale da se umešaju, ali bez uspeha. Konačno, u februaru 1947 godine, Britanija je prihvatila da napusti Palestinu do maja 1948 godine.

Od tog trenutka će Ujedinjene nacije preuzeti rešavanje problema koji će dovesti do stvaranja države Izrael. Trebalo je sada raščistiti i problem Arapa, kako bi novoformirana država preživela rođenje, a Ben-Gurion i njegovi komandanti su znali da se i dalje moraju oslanjati na superiornu obaveštajnu službu. Vitalne informacije su pribavljene preko jevrejskih špijuna u Kairu i Amanu, o moralu arapske vojske i njenoj vojnoj snazi. Ukradeni vojni planovi egipatske i jordanske armije bili su od neprocenjive koristi da se ono što je nazvano "ratom za nezavisnost" pretvori u brilijantne pobede izraelaca. Kada je pobeda konačno došla 1949 godine, činilo se da će država Izrael živeti u relativnom miru sa svojim susedima. Iako su stvaranju Izraela u završnoj fazi veliku ulogu odigrali Rokfeleri, za račun Rotšilda, kupujući sedamnaest glasova delegata u Ujedinjenim nacijama kako bi izglasavanje rezolucije o Izraelu sigurno prošlo, a za uzvrat dobili obećanje da se niko iz njihovih redova neće naći na optuženičkoj klupi u Nirnbergu zbog pomaganja nacističke Nemačke, bilo je jasno da će Bliski Istok ostati žarište nestabilnosti i izvor stalnih konflikata do danas.

Iza tih konflikata stoji Bilderberg klub i oni koji su stvorili Izrael. Sada misle da je došao trenutak da Izrael propadne, što je odluka Bilderberg konferencije 1998 godine. Pobedio je "naftaški lobi" Novog svetskog poretka ("Šel", "Ekson" i drugi) koji se odlučio za Arape, a Jevreji i njihova država Izrael su otpisani. U narednih nekoliko godina bićemo svedoci propasti Izraela i možemo konstatovati da su i oni propustili da nauče važnu lekciju istorije - da bahatost kojoj su podlegli u trenucima vrhunske moći, i neopreznosti koja je prva posledica bahatosti, nose opasnost otvaranja prvih pukotina u moćnoj organizaciji ove države, koja sada stoji na ivici nove tragedije.

Mosad

Lideri novostvorenog Izraela postali su ljudi koji su vodili tajne nacionalističke i oslobodilačke organizacije, što je često slučaj u zemljama koje se oslobađaju ili stvaraju kroz oružanu borbu. Po pravilu, najveći teret rata za oslobođenje podnesu obični ljudi, na koje se zaboravi kada se rat završi, a vlast ostane u rukama onih koji su vodili tajne organizacije. Istorija im opere biografije i zaboravi se sve ono ružno što su u prošlosti činili, pa čak dođu do najvećih svetskih priznanja. Izraelski premijer Menahim Begin bio je na čelu jedne takve organizacije, Irgun, koja je izvela mnogo akcija i atentata terorističkog tipa, a kasnije dobio Nobelovu nagradu za mir (kao i Henri Kisindžer), što ovoj nagradi, dodeljivanoj po vrlo problematičnim kriterijumima, ne daje kredibilitet. Drugi izraelski premijer, Jicak Šamir, takođe je bio borac izraelskog podzemnog pokreta i odigrao vrlo mračnu ulogu u atentatu na američkog predsednika Džona Kenedija.

Izraelski premijer Jicak Rabin, koji je ubijen u atentatu 1995 godine, proglašen je za velikog mirotvorca posle smrti, ali se zaboravlja jedna od najstrašnijih terorističkih akcija iz novembra 1940 godine, koju je izveo upravo Rabin. U vreme kada su Britanci zabranili novo doseljavanje izraelaca u Palestinu, Rabin je bio član jedne od najekstremnijih jevrejskih tajnih organizacija, po imenu Palmah. Ova organizacija je u luci Haifa digla u vazduh brod "Patria" na kome je poginulo dve stotine i pedeset jevrejskih izbeglica, jer su Englezi tražili da se brod vrati odakle je došao. Kasnije je ista sudbina zadesila još tri broda sa izbeglicama, a u tim terorističkim napadima poginulo je više od hiljadu Jevreja.

Za izvedene terorističke akcije optuženi su Arapi, što je i bio cilj ovih monstruoznih i beskrupuloznih ljudi. Ben-Gurion je u svom dnevniku zapisao da su ovi događaju izazvali više simpatija i podrške u svetu nego što je to očekivano. Ono što se takođe dugo prikrivalo bilo je da je velike količine novca i oružja za ove tajne organizacije prikupljao u Americi viđeni cionista Mejer Lenski, kum američkog kriminalnog sindikata. Lenski, čije je pravo ime bilo Majer Suhovjanski, rođen je u Grodnom (Rusija), a kao dete je stigao u Ameriku. Tu se iz predgrada Njujorka uzdigao ne samo do vrhova kriminala, već i do političkih struktura, o čemu sjajno i detaljno govori Majkl Kolins Pajper u svojoj knjizi "Konačni sud - Karika koja nedostaje u ubistvu JFK". Ovaj mafijaški šef bio je "dobrotvor Izraela" iz najmanje dva razloga: prvo, završavao je prljave poslove za Rotšilde i Mosad, a drugo, kad god je u Americi postajalo opasno za njega zbog kriminala, odlazio je u svoju voljenu "domovinu" Izrael, dok se stvari u Americi ne zataškaju. O Lenskom ću još jednom pisati u ovoj knjizi, kad se budem vratio na Kenedijevo ubistvo.

U vremenu posle sticanja nezavisnosti sve nekadašnje tajne oslobodilačke organizacije prerasle su u tajne službe, pa ih je u jednom trenutku bilo pet. Svi nekadašnji članovi, a sada ministri ili diplomate. mislili su da su pozvani da im pomognu u radu, određuju im ciljeve i prioritete. Bila je to nemoguća situacija, pogotovo što u toj fazi nije bilo dovoljno sredstava za organizovanje njihovog rada, a većina kadrova je bila neiskusna i pravila greške koje su dovodile do kompromitacije i države i službi. Nešto se moralo učiniti. Ben-Gurion više nije imao strpljenja. Sazvao je sastanak šefova pet obaveštajnih agencija, 2 marta 1951 godine. Obavestio ih je da će od tog dana obaveštajnu delatnost u inostranstvu obavljati nova agencija, Ha Mosad le Teum, Institut za koordinaciju. Ova organizacija imaće početni budžet od dvadeset hiljada izraelskih funti, od čega će pet hiljada biti utrošeno na specijalne misije sa ličnim odobrenjem Ben-Guriona. Mosad će zbog administrativnih i političkih ciljeva formalno biti pod jurisdikcijom ministarstva inostranih poslova. U svom štabu će imati visoke oficire drugih obaveštajnih službi - Šin Bet, unutrašnja sigurnost; Aman, vojna obaveštajna; obaveštajna vazduhoplovstva i obaveštajna mornarice. Funkcija oficira za vezu biće da informišu Mosad o specifičnim zahtevima njihovih klijenata. U slučaju neslaganja oko nekog zahteva, problem će se razrešiti u kabinetu premijera. Na svoj direktan način, Ben-Gurion je to objasnio ovako:

"Daćete Mosadu svoju listu kupovina. Mosad će onda otići i doneti robu. Nije vaš posao da znate gde su kupovali ili koliko su platili za robu."

Ben-Gurion će delovati u svojstvu nadzornog organa za novu službu. U dopisu prvom šefu Mosada, Rubenu Šajlou, naredio je:

"Mosad će raditi za mene, po mojim instrukcijama, i redovno će me izveštavati."

Drugi šef Mosada, Iser Harel, bio je tvorac partnerstva Mosada sa CIA i njenim tadašnjim šefom Alenom Dalsom. Dals je Mosadu omogućio dobijanje vrhunske opreme za prisluškivanje i praćenje, kamere sa daljinskim upravljanjem i druge opreme za koju Harel nije znao ni da postoji. Takođe su uspostavili prvu obaveštajnu vezu između svojih službi, kojom su mogli da komuniciraju preko sigurnog telefona u vanrednim situacijama. Veza je zapravo zaobilazila normalan diplomatski put komunikacije, što je izazvalo dosta protesta u Stejt departmentu i izraelskom ministarstvu inostranih poslova. Alen Dals je to ignosrisao bez uzbuđenja, ali Harelova pozicija nije bila tako ugodna i jednog dana, kada bude došlo vreme njegove smene, ovo će mu biti uzeto kao minus.

Ovde moram da napravim digresiju i ukratko pojasnim mesto i ulogu braće Dals u eliti Novog svetskog poretka. Delovanje braće Dals, Alena i Džon Fostera, prostire se u rasponu od pola veka i značajno je obeležilo važne faze razvoja SAD-a i delovanja međunarodnih organizacija koje spominjem u ovoj knjizi. Dalsovi su poznata južnjačka, nekada robovlasnička porodica, u rodbinskim odnosima sa Rokfelerovima. Njihovo bogatstvo i uticaj potiče iz veza sa međunarodnim bankarskim krugovima u Americi i Nemačkoj. Životnu filozofiju kojom se rokovode Džon Foster Dals je izrazio još 1911 godine, ne skrivajući podršku za stvaranje superiorne rase, eliminisanjem članova na nižem nivou.

Advokatska firma Dalsovih, "Salivan i Kromvel", vodila je američke poslove firme "I. G. Farben" i Hitlerovog glavnog finansijera, Frica Tisena, koji je Alena Dalsa upoznao sa budućim firerom. Džon Foster Dals je poslovna pisma upućena nemačkim klijentima potpisivao sa "hajl Hitler". U politici su bili od vremena Prvog svetskog rata kada su ušli u Stejt department, uz pomoć svog ujaka, državnog sekretara Roberta Lansinga. Braća Dals su učestvovali na Versajskoj mirovnoj konferenciji gde su se upoznali sa ključnim ljudima Okruglog stola i postali članovi ovog opasnog konglomerata. Kada je Hitler došao na vlast, Džon Foster je otputovao u Nemačku, u ime grupe Rotšild - Okrugli sto, da ugovori davanje kredita nacističkoj vladi. Prateći po ko zna koji put misteriozne puteve gospodnje, ukazujem na "slučajnost" da je Alen Dals bio prvi sekretar američke ambasade u Berlinu, pa je prijateljstvo sa Hitlerovim finansijskim genijem Hjalmarom Šahtom zgodno došlo za otvaranje kanala Rotšildima, Morganima, "Narodnoj banci Engleske" i drugima. Posle Drugog svetskog rata Džon Foster Dals će postati državni sekretar, a Alen Dals prvi šef CIA. Kasnije će biti član Vorenove komisije za ispitivanje ubistva Džona Kenedija i maksimalno raditi na uništavanju dokaza o učesnicima i sveopštem zataškavanju i zaštiti organizatora atentata.

Treći direktor Mosada i jedna od najsjajnijih ličnosti u svetu obaveštajnih službi bio je Meir Amit koji je vodio Mosad u ključnim danima rata između Izraela i Egipta 1967 godine. Za vreme njegovog vođenja, Mosad je tehniku "humint" (prikupljanja obaveštajnih podataka od strane agenata) razvio do umetničkog nivoa, kako kažu poznavaoci ove problematike. Nikada Mosad nije imao više agenata Arapa, nego u ovom periodu. Agenti Mosada prodrli su u sve arapske zemlje - Evropu, Južnu Ameriku, Afriku i SAD. Njegovi agenti su se infiltrirali i u jordanski Mukabarat, najbolju arapsku obaveštajnu službu, kao i u najsuroviju, sirijsku vojnu obaveštajnu službu. Na talasu ovih Amitovih uspeha, Mosad je sledećih trideset godina važio za najbolju obaveštajnu službu na svetu.

Mosad, Lenski i ubistvo Kenedija

Vraćam se još jednom na ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, iz prostog razloga što je to značajan datum za SAD, datum kada je izvršen državni udar i kada je stvorena jedna opasna struktura vlade u senci koja je preuzela upravljanje Amerikom. Jasno je da je Li Harvi Osvald bio žrtveno jagnje u zaveri da se ubije Kenedi, što uostalom potvrđuje amaterski film Abrahama Zaprudera, snimljen u trenutku atentata, na kome se vidi da je Kenedi ubijen hitcima koji su došli spreda, a ne otpozadi iz skladišta u kome je bio Osvald. Osvalda je ubio posle nekoliko dana Džek Rubi, kako bi se održala kasnija zvanična verzija Vorenove komisije o "usamljenom atentatoru". Mafijin čovek, Džek Rubi umro je od galopirajućeg oblika raka, kojim je verovatno zaražen u zatvoru. Time se krug naizgled zatvorio, kako se ne bi došlo do pravih organizatora atentata

Na mestu Kenedijevog ubistva podignut je masonski obelisk sa večnom, luciferskom, vatrom na vrhu. Kenedi nije bio mason, pa se postavlja pitanje šta je obeleženo ovim masonskim znamenjem. Već sam rekao da je Mejer Lenski bio pravi šef kriminalnog sindikata u Americi i da je jevrejska mafija, "Košer Nostra" (kako su je posprdno zvali) bila veća i uticajnija od italijanske mafije "La Cosa Nostra". Džozef Kenedi je bogatstvo stekao sarađujući sa Lenskim u krijumčarenju alkohola u Ameriku. Odnosi su se pokvarili kada su ljudi Lenskog oteli neke pošiljke viskija upućenog iz Irske za Džozefa Kenedija. Sem toga, politički stavovi Džozefa Kenedija, ambasadora SAD-a u Engleskoj, po njegovom priznanju su bili ne antijevrejski, već prohitlerovski. Džozef Kenedi je u jednom trenutku bio osuđen na smrt od strane jevrejske mafije u Detroitu, poznate kao "Purpurni Gang", jer je svoj viski prenosio preko njihove teritorije. Sem Đankana, šef italijanske mafije u Čikagu išao je da izgladi stvar i spasao život Džozefu, ali nije zaboravio da traži razne usluge kad je za to došlo vreme.

Sa ovim nasleđem, da ne kažem obavezama, Džon Kenedi je krenuo da pravi političku karijeru. Još kao mladi kongresmen u usponu, nije krio svoju odbojnost prema organizovanom kriminalu, Mejeru Lenskom i jevrejskom lobiju u Americi. Sukob sa Izraelom je produbljen kada je u Senatu 1957 godine podržao zahtev Alžira za nezavisnošću, čemu se Izrael oštro protivio. No, bližili su se predsednički izbori i Džozefu nije ostalo ništa drugo sem da proguta ponos i upravo od jevrejskog lobija zatraži podršku za kandidaturu svog sina. Jevrejski lobi u Americi, u to vreme, predvodio je Abraham Fajnberg, predsednik "Izrael Bond Organizejšn" koja je prikupljala privatne donacije za izraelski tajni nuklearni program na čijem čelu je bio Viktor Rotšild. Kenedi je obećao, ako postane predsednik, da će biti dobar za Izrael i jevrejski lobi. Fajnberg je obezbedio donaciju od pet stotina hiljada dolara iz jevrejskih izvora. Kenedi je bio veoma ljut zbog odnosa Jevreja prema njemu i ispričao prijatelju, Čarlsu Bartletu, da je kao američki građanin bio zaprepašćen otvorenošću zahteva koji je postavila cionistička grupa:

"Znamo da je vaša kampanja zapala u probleme. Spremni smo da platimo vaše račune ako nam dozvolite da imamo kontrolu nad vašom politikom na Bliskom istoku."

Kenedi je imao obaveza prema jevrejskom lobiju i prema mafiji, i pošto je postao američki predsednik 1960 godine, sa samo sto hiljada glasova više od protivkandidata Ričarda Niksona, očekivalo se da ispuni svoje obaveze prema onima koji su ga poduprli i da Jevrejima pruži javnu podršku na Bliskom Istoku, a da mafiju ostavi na miru, kako bi ova obavljala svoje poslove neometana od strane državnih organa. Kenedi ne samo da nije ispunio svoja obećanja, već je od prvog dana svog predsednikovanja krenuo u tajni rat protiv Jevreja i mafije. Kenedi se odlučio da na Bliskom Istoku ne favorizuje nikoga, već da američki uticaj osigura u svim zemljama regiona i bio je zapanjen kada je saznao da Izrael radi na nuklearnom programu. Ben-Gurion, izraelski premijer i ministar odbrane, porekao je da njegova zemlja radi na takvom programu. Sada se zna da je lagao.

U toku 1962 i 1963 godine, Kenedi je Kongresu predložio sedam zakona koji su trebali da reformišu učešće interesnih grupa u predsedničkoj kampanji. Svih sedam zakona su sprečili upravo oni lobiji protiv kojih su bili upereni, a Kenedi je stekao ozbiljne neprijatelje. Još više je zategao odnose tražeći od Izraela da reši problem palestinskih izbeglica. U Ujedinjenim nacijama je tražio da Izrael prihvati rezoluciju koja je tražila pravdu za izbeglice, pa je Golda Meir, tadašnji ministar inostranih poslova Izraela, a kasnije premijer, bila zaprepašćena i ljuta zbog Kenedijevih zahteva. Zbog svega ovoga, odnosi sa Ben-Gurionom su bili jako loši, a neprijateljstvo se pretvorilo u pravu mržnju prema Kenediju. Ima nekih dokaza da je neposredno pred podnošenje ostavke, 16 juna 1963 godine, Ben-Gurion naredio Mosadu da organizuje atentat na Džona Kenedija. Kako kaže Majkl Kolins Pajper, u knjizi "Konačni sud", moguće je da je Mosad preduzeo potrebne korake i postigao svoj cilj.

Drugi smrtni neprijatelj Džona Kenedija bio je Mejer Lenski. Iako je Kenedi primio novac od mafije za predsedničku kampanju, zapravo je hteo da je uništi. Naimenovao je svog brata Roberta za saveznog javnog tužioca i krenuo u široku akciju protiv organizovanog kriminala. Lenski je do tog trenutka bio nedodirljiv, ali su sada njegove međunarodne operacije, koje je obavljao sa CIA, a za račun Komiteta 300, bile ugrožene. CIA je bila posebna priča. Ostajući van kontrole, bavila se svojim operacijama koje su imale malo veze sa potrebama države. Invazija Kube i poraz u Zalivu svinja posledica su slabih procena i pogrešsnih informacija CIA, a ova politička i vojna avantura zadala je prvi ozbiljni udar predsedniku Kenediju. I Lenski je očekivao da će SAD oboriti Kastra i vratiti poslove na Kubi, a kazina i prostituciju u okrilje mafije. Kenedi je smenio Alena Dalsa, šefa CIA, nacistu i člana Komiteta 300, i zarekao se da će "razbiti CIA u hiljadu komada i razvejati ih na vetru". CIA, Lenski i izraelski lobi su znali da je njihovoj strukturi moći jedina neposredna pretnja predsednik Kenedi i njegov brat Robert.

Šok za sve njih bila je najavljena predsednikova odluka da izvuče Ameriku iz vijetnamskog rata. Ovaj rat je upravo za Lenskog, CIA i Mosad bio ključno mesto operacije krijumčarenja droge i izvor neverovatne količine novca. Izrael je posebno bio zainteresovan da se rat u Vijetnamu nastavi, jer je zbog njega angažovanje Amerike bilo smanjeno, što je pogodovalo upravo interesima Izraela. Proizvođači oružja i međunarodni bankari takođe su bili zainteresovani za produžetak rata. U najmoćnijim strukturama svetske vlasti protiv Kenedija je počelo da narasta nezadovoljstvo, približavajući se kritičnoj granici koja je podrazumevala konkretnu akciju. Postojao je još jedan razlog Kenedijeve nepopularnosti među strukturama Novog svetskog poretka.

Želeo je da uništi moć Federalne rezerve izdavanjem državnih obveznica na koje se ne plaća kamata. Čak je deo tog plana uspeo da ostvari pre smrti i još se ponegde u prometu vrednosnih papira može naleteti na Kenedijeve beskamatne obveznice. Ovo je bio najstrašniji košmar Komiteta 300. Poslednji predsednik koji je izdao beskamatne obveznice bio je Abraham Linkoln i zna se kako je završio. Snage koje su se organizovale iza scene protiv Kenedija, 1963 godine, bile su zaista zastrašujuće i ništa im nije stajalo na putu da ostvare ono što su naumile.

Već sam rekao da je Mejer Lenski bio odan Izraelu i Rotšildima. Njegova mreža igrala je ključnu ulogu u slanju oružja i novca tajnim grupama Rabina, Begina, Ben-Guriona, Šamira i drugih. Lenski, Mosad, Antidefamacijska liga i Izrael, funkcionisali su kao jedno telo. Jedan od bliskih saradnika Lenskog, Moris Dalic, dobio je godišnju nagradu Antidefamacijske lige, Baklju slobode. Mejerov čovek na zapadnoj obali, Miki Koen, upoznao je Merlin Monro sa Džonom Kenedijem. Ideja je bila da Meriin saznaje kakvi su Kenedijevi stavovi u vezi Izraela. Isti ljudi koji su ubili Kenedija ubili su i Merlin Monro. Miki Koen je bio Mejerov čovek i u Holivudu, jer je filmska industrija uvek spremno služila kao propagandna mašina Novog svetskog poretka, pogotovo ako se uzme u obzir broj Jevreja na rukovodećim mestima u tadašnjim najvećim studijima. Tu se Koen specijalizovao za kompromitujuća tajna snimanja poznatih ličnosti radi kasnije ucene. Jedan od Koenovih bliskih prijatelja bio je Menahem Begin, vođa terorističke organizacije Irgun, iz vremena borbe Izraela za nezavisnost. Iz tog doba ostao je zapis Džimija Pratijana "Lasice" (šefa mafije na zapadnoj obali) o prijemu na kome se skupljao novac za Beginovu organizaciju:

"Posle (Koenovog) kratkog govora, krenuli smo da se muvamo uokolo i Mikijev rabin nas je upoznao sa tipom po imenu Menahem Begin, šefom Irguna, tajne organizacije u Palestini. Ovaj tip je nosio crnu traku oko ruke i ispričao nam da ga traže zbog podmetanja bombe u hotelu u kome je poginulo skoro stotinu ljudi. On je bio jebeni begunac."

Da podsetim, Begin je, kao premijer Izraela, kasnije dobio Nobelovu nagradu. Geri Vin, detektiv policije u Los Anđelesu, koji je imao zadatak da prati Koenove aktivnosti, napisao je u svojoj knjizi "Riba u sudnici" sledeće:

"U to vreme rabini su ih jako pritiskali da iscede svaku moguću kintu u Holivudu, za Izrael. Begin je provodio više vremena muvajući se sa Koenom u Holivudu, nego u Izraelu. Begin je očajnički želeo da sazna kakvi su Kenedijevi planovi prema Izraelu ako postane predsednik."

Spomenuću još jednog Koenovog pajtaša, glavnog potrčka i izvršioca svih naloga Mejera Lenskog, po imenu Džek Rubinštajn. Poznatiji je po imenu Džek Rubi, čovek koji je likvidirao Li Harvi Osvalda. Veze između CIA, organizovanog kriminala i Mosada su toliko brojne, da bi o njima mogla da se napiše posebna knjiga. Ja ću se ovde zadržati samo na onom delu koji se tiče ubistva Kenedija, počev od Drugog svetskog rata, kada je italijanska mafija pomogla iskrcavanje saveznika na Siciliju, do invazije na Kubu, u kojoj je i Džek Rubi imao svoju ulogu.

Pre, za vreme i posle atentata na Džona i Bobija Kenedija, ključni koordinator u ovim vezama bio je Džejms Isus Englton, koji je radio za OSS, preteču CIA, pošto je završio Jejl univerzitet na kome je bio član tajnog društva Mrtvačka glava. U CIA je ušao 1947 godine i napredovao do šefa CIA za kontrašpijunažu. Njegov biograf, Tom Mangold, piše da su Engltonovi zaštitnici bili Alen Dals (otpušteni direktor CIA) i Ričard Helms (šef CIA u vreme Lindona Džonsona). Englton je imao odrešene ruke za svoje delovanje i svoj sopstveni program nad kojim nije bilo kontrole. Bio je zakon za sebe. Ovo je važno kada znamo da je jedan od njegovih ključnih zadataka u CIA bila veza sa stranim obaveštajnim službama, na prvom mestu Mosadom. Bio je dugogodišnji lični prijatelj Davida Ben-Guriona, koji je kako znamo, mrzeo Kenedija i smatrao ga opasnošću za Izrael. Englton je takođe bio Kenedijev protivnik, jer je njegovo mesto i način rada bio ugrožen.

Ovde postoji i engleska veza u zaveri, koju sada spominjem prvi put. Dok je u toku Drugog svetskog rata boravio u Londonu, Englton je postao blizak prijatelj ruskog špijuna Kima Filbija, koji je vodio špijunsku grupu koju su činili Bardžes, Meklin i Blant. Kada je ova grupa otkrivena, uporno su se pronosili glasovi da je postojao i peti čovek, koji nikada nije otkriven. Zaista, peti čovek je postojao i Englton se vrlo zbližio sa njim. Bio je to lord Viktor Rotšild, prijatelj Vinstona Čerčila, koji je bio ne samo peti čovek, već najmoćniji čovek britanske obaveštajne službe, njen kontrolor, agent Mosada i glavni manipulator za kuću Rotšilda i ostvarenje njihovih ciljeva. Kada je Englton 1944 godine prebačen službeno u Rim, Rotšild mu je dao kontakt sa tamošnjim jevrejskim tajnim pokretom. Englton je bio i prijatelj britanskog operativca Pitera Rajta, koji je za potrebe Rotšilda u svojoj knjizi lažno optužio ser Rodžera Holisa da je peti čovek i ruski špijun, kako bi se skrenula pažnja sa pravog krivca.

Lord Viktor Rotšild učinio je još jednu nemerljivu uslugu Izraelu. On je tvorac izraelskog nuklearnog programa kojeg je Kenedi hteo da zaustavi. Samo nekoliko meseci po formiranju Izraela, Rotšild i njegov bliski prijatelj, Haim Vajcman, osnovali su institut za nuklearnu fiziku u Rehovotu. Institut je nosio Vajcmanovo ime, jer je ovaj bio na čelu britanskog cionističkog pokreta i prvi predsednik Izraela. Viktor Rotšild je počeo tajno da prikuplja informacije od svih naučnika i istraživača Jevreja, koji su radili na sličnim projektima u zemljama širom sveta, uključujući i Alberta Ajnštajna, članove "Britanskog udruženja atomskih naučnika" i Bertranda Rasela, matematičara i filozofa.

Ovde moram da napravim malu digresiju, kako bih rekao par reči o Ajnštajnu i Raselu, koje se tiču manje poznatih detalja njihovih biografija. Ime Alberta Ajnštajna simbolizuje velikog naučnika, ne samo ovog veka, ili bolje reči, njegovo ime je postalo sinonim za pojam genijalnosti, ali ja ću govoriti ovde o onom delovanju Ajnštajna koje je kasnije pokušalo da se zataška. Ajnštajn je u Ameriku stigao uz pomoć bliskog prijatelja, Bernarda Baruha, finansijera sa moćnim vezama, uticajem i prijateljima u koje je spadao i lord Viktor Rotšild. Baruh je sebe postavio na čelo organizacije koja se zvala "Komisija za atomsku energiju Ujedinjenih nacija" i to 1944 godine, šesnaest meseci pre nego što je predsednik Ruzvelt, potpredsednik Truman ili vlada SAD-a uopšte znali da se radi na projektu atomske bombe i pre nego što je iko znao da će se pristupiti osnivanju nečega što će se zvati "Ujedinjene nacije"! Kada je Truman postao predsednik, imenovao je Baruha za predsednika "Komisije za atomsku energiju Ujedinjenih nacija"! Baruh i Ajnštajn su delili isto uverenje -da će strah od atomskog uništenja dovesti do uspostavljanja svetske vlade. Ajnštajn je predlagao da svetsku vladu formiraju SAD, Britanija i SSSR, kojima treba "dati tajnu bombe". Naučnik je predložio sledeće:

"Svetska vlada će imati moć nad vojnim pitanjima i potrebna joj je samo još jedna moć: da interveniše u zemljama gde manjina teroriše većinu i stvara onu vrstu nestabilnosti koja vodi ka ratu... Mora se ukinuti koncept neintervenisanja, jer njegovo okončanje je deo očuvanja mira"

Ovo kao da je pisao komandant NATO pakta uoči napada na Kosovo i Jugoslaviju. Ništa manje iznenađenje nije priredio Bertrand Rasel, ali, ako se zna da je bio član Komiteta 300, onda neke stvari dolaze na svoje mesto. Slično Ajnštajnu, Rasel je 1946 godine izjavio da je neophodno upotrebiti strah od nuklearnog oružja kako bi se naterale sve nacije sveta da se odreknu svog suvereniteta i podvrgnu vođstvu Ujedinjenih nacija. Rasel je čak pedesetih godina predvodio pokret koji je tražio nuklearni napad na SSSR. Kada je to obelodanjeno, Staljin je upozorio da neće oklevati da odgovori na isti način. Od tog trenutka Rasel menja svoja ubeđenja i preko noći postaje pacifista. Tako je rođena kampanja za nuklearno razoružanje "Zabranite bombu", iz koje su nikle "Pagvoš konferencije" koje su organizovali nuklearni naučnici. Prva grupa se sastala 1957 godine u kući Sajrusa Itona, poznatog američkog komuniste. Mnogi su tvrdili da su "Pagvoš konferencije" poslužile kao paravan da se tajne o nuklearnom oružju predaju Rusima.

Pavel A. Sudoplatov, jedan od šefova sovjetske obaveštajne službe u vreme Drugog svetskog rata, obelodanio je pre izvesnog vremena da je Openhajmer još u toku rata neke tajne prosledio Rusima. Klaus Fuks, blizak prijatelj lorda Viktora Rotšilda, koji je radio na projektu "Menhetn", osuđen je na četrnaest godina zatvora, jer je tajne o atomskoj bombi predao Rusima. I na kraju, neki smatraju da su Ajnštajn i Rasel lično za lorda Rotšilda prikupljali informacije koje će dovesti do proizvodnje izraelske atomske bombe. Rotšildovi napori nagrađeni su 1962 godine, kada je postao počasni član Vajcmanovog instituta. Šimon Peres, koji je postao premijer posle ubistva Jicaka Rabina 1995 godine, radio je sa Rotšildom na ubeđivanju Francuza da izgrade nuklearna postrojenja u Diamoni, za Izrael. Francusko krilo porodice Rotšild imalo je ogroman uticaj na francusku vladu. Peres, u to vreme ministar odbrane, zauzvrat je obećao da će podržati Francusku i Englesku u pokušajima da povrate Suecki kanal od Egipta, što je odgovaralo i Izraelu. Peres i Ašer Ben-Natan, agent Mosada u ministarstvu odbrane, potpisali su strogo poverljiv sporazum sa francuskom vladom. Rolan Peri o tome piše:

"Francuzi su obećali da isporuče moćni dvadesetčetvoromegavatni reaktor, tehničku dokumentaciju za njegov rad i nešto uranijuma. Tajni dogovor bio je poznat samo tucetu ljudi, uključujući Rotšilda, i to s razlogom. Tajna poenta dokumenta dozvoljavala je uključivanje opreme koja će omogućiti izraelcima da proizvode atomsko punjenje za oružje. Francuski inženjeri su 1957 godine počeli gradnju dvospratne zgrade za budući reaktor u Daimoni, u pustinji Negev, a glavna postrojenju su bila šest spratova ispod zemlje. Podzemna konstrukclja će biti mesto gde će se proizvoditi nuklearno oružje."

Ovo je bio razvoj koji je Kenedi hteo da zaustavi. Klica njegovog neuspeha bila je u činjenici da je bio okružen ljudima koji su radili za Viktora Rotšilda. U vreme Kenedijevog ubistva, lord Rotšild je radio za "Šel", ali je jasno da je to mesto bilo paravan za njegov pravi rad i kontrolu britanskih obaveštajnih službi u korist Komiteta 300. Sada, sa nivoa međunarodne politike, priču o ubistvu Kenedija spuštam na operativni nivo, na one koji su direktno radili na pripremanju i izvršenju ubistva. Centar gde su se slivali svi raznorodni kanali informacija iz Mosada, CIA i mafijaša Lenskog, i odakle su dolazila naređenja za dalje delovanje, bilo je preduzeće "Permindeks" ("Permanent Industrial Expositions").

U rukovodstvu firme je sedeo Klej Šo, operativac CIA, koga je okružni javni tužilac Nju Orleansa, Džim Garison, optužio za zaveru i učešće u ubistvu Kenedija. Garison je sjajno prikazan u filmu Olivera Stouna "JFK". Šo je oslobođen optužbe da je učestvovao u zaveri, ali je vrlo brzo posle toga nestao sa scene. Kao i Džek Rubi, umro je od galopirajućeg oblika raka, što je potvrda da je Garison bio vrlo blizu istine. Sedište "Permindeksa" bilo je u "Međunarodnom trgovinskom centru" gde je Šo bio jedan od direktora. U upravi centra sedeo je i Edgar Štern Junior, čiji roditelji su bili medu vodećim finansijerima američko-jevrejskog lobija. Štern i Šo su bili veliki drugari, a Štern je bio povezan sa sindikatom zločina Mejera Lenskog. "Permindeks" je bio u sastavu veće kompanije, "CMC", čiji osnivač je bio istočnoevropski Jevrej Žorž Mandel, koji se često pretstavljao kao Đorđo Mantelo.

Jedan od akcionara firme bila je banka iz Švajcarske - "Međunarodna kreditna banka" ("BCI") sa sedištem u Ženevi. Ovu banku je osnovao rabin Tibor Rozenbaum, dugo godina direktor finansija i snabdevanja Mosada. Rozenbaum je takođe bio potpredsednik "Svetskog jevrejskog kongresa", suosnivač "Svetskog cionističkog kongresa" i direktor "Jevrejske agencije" u Ženevi, koja je nasledila "Palestinsku oslobodilačku kancelariju", koja je bila koordinator jevrejskog terorizma protiv Arapa i Engleza u Palestini. Poznate jevrejske novine "Ha'arec" su jednom objavile da je Tibor Rozenbaum Izrael. Blisko je sarađivao sa Rotšildima, lordom Viktorom i baronom Edmondom de Rotšildom, francuskim aristokratom, sa kojim je osnovao "Izraelsku korporaciju" koja je sakupljala po svetu novac za tehnološki razvoj Izraela. Među pomagačima Rozenbauma nalazio se finansijer i perač novca od droge, Berni Komfild iz organizacije Mejera Lenskog. Rozenbaumov saradnik bio je i Pinhas Sapir, koji je takođe prao novac od droge i bio vrlo bliski saradnik Lenskog, Sem Rotberg, nadzirao je posao, jer je "BCI" banka bila centar mafijaškog pranja novca od droge, prostitucije i ostalih poslova Lenskog. Direktor "Permindeksa" bio je major Luis M. Blumfild, čije veze sežu do britanske obaveštajne službe.

Naime, Blumfild je bio desna ruka šefa britanske obaveštajne službe, ser Vilijema Stivensona, koji je u Americi postavio britansku obaveštajnu mrežu pred sam Drugi svetski rat i bio je povezan dugo godina sa Lenskim, Mosadom i Rokfelerima. Pričalo se da je Stivenson bio uzor po kome je kasnije stvoren popularni filmski junak Džejms Bond. Stivenson je postao član Komiteta 300, što Blumfildu nikad nije uspelo, i zato ima mnogo onih koji tvrde da je plan Kenedijevog ubistva smislio Stivenson i onda ga predao Blumfildu. Ovaj je slučajno bio advokat bogate kanadske porodice Bronfman koja kontroliše prodaju droge u Kanadi za Komitet 300, a koja je bogatstvo stekla krijumčarenjem alkohola u vreme prohibicije, kao Lenski i Džozef Kenedi. Stivenson je i osnivač kompanije koja je danas poznata kao "Grupa Holinger" na čijem je čelu ugledni bilderbergovac Konrad Blek, vlasnik medijske imperije u kojoj su londonski "Telegraf" i "Jerusalim Post" koga sam spominjao u poglavlju o Bilderberg klubu. Bronfman gang je bio blizak sa ocem Konrada Bleka, još jednim švercerom pića i učesnikom u drugim mafijaškim aktivnostima, koji je kasnije postao ugledni poslovni čovek i jedan od stubova društva. Bronfmani su dugogodišnji finansijeri Mosadovog paravana, Antidefamacijske lige. Tako se stiče ugled u društvu. Sada su svi igrači na sceni - Viktor Rotšild, Šo, Blumfild, Stivenson, Englton, Mejer Lenski i organizacija koja ih je sve opsluživala, Mosad.

Vreme je da spomenem još jednu tačku zavere koja se nalazi u Švajcarskoj, porodicu Oltramer, pripadnike Crnog plemstva i vlasnike "Lombard-Odijer banke" u Ženevi. Prema podacima iz američkih vojnih obaveštajnih dosijea, njen član Žak Sustel je bio u vezi sa Alenom Dalsom, šefom CIA i Žanom de Menilom, biznismenom iz naftaških krugova Teksasa. Iz ovog centra planirani su i atentati na de Gola, u čemu je učestvovao i Sustel, koji je bio i čovek za vezu sa peruanskim, marksističkim oslobodilačkim pokretom Sendero Luminosa (Sjajna staza), a zapravo vojskom Komiteta 300 čiji je zadatak bio da štiti proizvodnju kokaina u Peruu.

Iza terorističke organizacije OAS, koja je pokušavala da likvidira de Gola zbog izdaje nacionalnih interesa i davanja nezavisnosti Alžiru, stajali su Mosad i CIA. Mosad da bi kaznio de Gola zbog davanja nezavisnosti jednoj arapskoj zemlji, a CIA, jer nije mogla da se odupre jevrejskim lobistima koji su drmali američkom spoljnom politikom. Interesantno je da se jedna od tih grupa zvala Jevrejska antikomunistička liga (u originalu: Jewish Anti-Communist League, skraćeno JACL). Nije slučajno što se atentator na de Gola, opisan u romanu Frederika Forsajta, zove "Šakal" (u originalu JACKAL). Aluzija je jasna, iako nije reč o pojedincu, već o grupi, što Forsajt zna, jer je pre nego što je postao pisac, bio vrhunski engleski obaveštajac.

Uloga francuske obaveštajne službe u ubistvu Kenedija je nepobitna. Već spomenuti Englton, Mosadova veza sa CIA, imao je odlične veze sa francuskom obaveštajnom službom SDECE, što je bilo važno jer se kroz te kanale održavala veza sa korzikanskom mafijom čije laboratorije heroina u Marseju su radile za tržište koje je kontrolisao Mejer Lenski, a samim tim i Mosad.

Majkl Pajper Kolins tvrdi da je operaciju likvidacije Kenedija vodio zamenik šefa francuske obaveštajne službe, Žorž de Lanurien, koji se "slučajno" baš na dan atentata zatekao u sedištu CIA, u Lengliju. Francuzi su za Mosad i CIA izveli ovu operaciju zato što su bili najveći eksperti za zaštitu predsednika (de Gola) u motornoj koloni, pa su znali kako se atentat mora izvesti ako je meta u kolima koja se kreću. Najmanji problem su bili "pucači" iz OAS, kojima je nebitno ko je meta. Zahtev Francuzima izneo je lično Jicak Šamir, šef Mosadovog odeljenja za likvidacije i kasniji premijer Izraela, koji je u svojoj autobiografiji napisao da je, kada su ga obavestili da je Kenedi ubijen, bio potpuno zbunjen i u neverici.

Grad u kome se atentat planirao i mesecima pre atentata odigrali događaji koji su bili važni u celoj konstrukciji, čiji je značaj uočen mnogo kasnije, bio je Nju Orleans. Tu je čovek po imenu Gaj Banister, bivši operativac FBI i obaveštajne službe američke mornarice, vodio detektivsku agenciju koja je bila paravan za aktivnosti CIA. Jedan drugi bivši agent CIA, Robert Morou, koji je znao neke detalje priprema u Nju Orleansu, kasnije je ispričao da je Banister primao uputstva od Klej Šoa iz "Permindeksa". Jedan od Banisterovih bliskih prijatelja bio je A. I. Bosnik, vodeća ličnost Antidefamacijske lige u Nju Orleansu. Banisterova agencija bila je takođe paravan za delovanje OAS, jer je tu radio poznati najamnik OAS, Žan Sutre, koji je bio veza sa korzikanskom mafijom. CIA dokument, koji je otkrila istraživač Meri Ferel 1977 godine, pokazuje da je francuska obaveštajna služba aktivno radila na otkrivanju Sutrea, aktivnog OAS teroriste, opasnog po francuskog predsednika de Gola. Dokument, na kome je datum 1 april 1964 godine, daje spisak lokacija i datuma gde je viđen Sutre. Na dan ubistva, 22 novembra 1963 godine ujutro, Sutre je bio u Fort Vortu, a popodne istog dana je viđen u Dalasu. U roku od četrdeset i osam časova od ubistva, Sutre je uhapšen u Teksasu i proteran iz SAD! Sutre je kasnije tvrdio da nije bio u Americi u to vreme, već se njegovim imenom lažno predstavljao drugi "pucač" OAS, čije je pravo ime Mišel Merc!

Preko Banisterove kancelarije, Li Harvi Osvald je nasankan da bude žrtveno jagnje u atentatu. Dugo pre atentata usmeren je od CIA da bude pro Kastrov komunista i da se kao takav prikazuje u javnosti, ne znajući zašto to radi i verujući da je to važno za organizaciju. U igri je bila i televizija, lokalna TV stanica "WDSU", filijala "NBC"-a, koja je u avgustu 1963 godine napravila intervju sa Osvaldom o njegovim komunističkim simpatijama za Kastra, a snimljen je i kako deli letke sa podrškom Kastru. Kakva slučajnost da su vlasnici "WDSU" tv stanice porodica Štern, bliski prijatelji Klej Šoa i veliki donatori Izraela i Antidefamacijske lige.

Odmah posle atentata, materijal sa Osvaldom je emitovan na velikoj televiziji "NBC", potvrđujući tezu da je Osvald bio "usamljeni ludak" koji je pucao na Kenedija kao simpatizer Kastra. Po kasnijim analizama, Osvaldu je rečeno da će atentat biti lažan, a da će njemu biti omogućeno da pobegne iz zemlje i da se u nju vrati kada Kastro bude sređen zbog pokušaja ubistva Kenedija. Kada je Kenedi ubijen, Osvald je shvatio da je njegovo učešće čista nameštaljka i da će krivica biti svaljena na njega. Na žalost, nije poživeo dovoljno dugo da to javno kaže.

Ove informacije o pozadini atentata i kasnijem zataškavanju procurele su od strane senatora Džona Tauera, prvog republikanca koji je u Teksasu osvojio senatorsko mesto za svoju partiju. U toku celokupne karijere bio je u dobrim odnosima sa CIA i kasnije pomogao da se zataška upletenost Džordža Buša u skandal trgovine oružjem u zamenu za drogu, poznat kao Iran-Kontra. Petog aprila 1991 godine, Džon Tauer je poginuo u eksploziji svog aviona.

Zataškavanje da je postojala zavera počelo je pre ubistva, ma koliko to zvučalo neobično, a posle ubistva je uništavanje tragova i eliminisanje neugodnih svedoka bilo radikalno.

Kao što sam rekao, Osvald je svetu pretstavljen kao usamljeni atentator koji je to učinio za Kastra. Njegova prva izjava posle hapšenja, da mu je ubistvo namešteno, nije imala nikakvog odjeka. Zaverenici su znali da moraju brzo da ga se oslobode. Ubistvo je izveo Džek Rubi (Rubinštajn), koji je pucao u Osvalda pred nosem policije koja ga je izvela pred masu sveta posle hapšenja. Rubi je pretstavljen svetskoj javnosti kao vlasnik noćnog kluba koji je ubio Osvalda da bi osvetio Kenedijevu smrt.

Tu događaji dobijaju obrise koji su kasnije potvrdili postojanje zavere. Prvi Rubijev telefonski poziv iz policijske stanice, posle hapšenja, bio je za Al Grubera, bliskog saradnika Mikija Koena, čoveka Mejera Lenskog u Holivudu. Gruber je došao u Dalas neposredno pred Kenedijevo ubistvo u posetu Rubiju, koga pre toga nije video deset godina. Rubijev advokat na suđenju bio je Melvin Beli, prijatelj i advokat Mikija Koena. Potvrđen je najmanje jedan sastanak između Belija, Koena i Menahema Begina. Izgleda da je i Rubi shvatio da je uvučen u veliku igru u kojoj će da plati ceh. Njegova porodica je otpustila advokata Melvina Belija, pošto je Rubi osuđen na smrt. Odmah posle toga, Rubi je počeo da priča o tome da zna važne detalje koji se tiču Kenedijeve smrti.

Tražio je sastanak sa Erl Vorenom koji je bio na čelu istražne komisije, i da bude prebačen iz Dalasa u Vašington radi lične sigurnosti, gde bi pred komisijom ispričao ono što zna. Voren je odbio da ga sasluša i Rubijev zahtev je odbijen. Uskoro je otkriveno da boluje od raka, od čega je i umro. Ili možda nije? Postojala je jedna osoba koja je dobro poznavala Rubija i koja je tvrdila da je njegova smrt lažna. Po toj (neverovatnoj) verziji, Rubi je posle navodne smrti avionom prebačen u Izrael, gde mu se izgubio svaki trag.

Na čelu SAD-a, na radost zaverenika, došao je Lindon B. Džonson, varalica i prevarant visokog stila, beskrupulozni političar koji je imao bliske veze sa svim učesnicima zavere. To su pre svega dugogodišnje poslovne veze sa Mejerom Lenskim, koji je davao značajne novčane donacije Džonsonovim političkim kampanjama, počev od trenutka kada je Džonson postao senator. Naravno, prvu stvar koju je Džonson uradio kao predsednik SAD-a, bilo je da smeni Roberta Kenedija i praktično obustavi rat protiv mafije koji su braća Kenedi započela. Džonson je bio veliki pristalica Izraela i u vreme njegovog predsedničkog mandata spoljna politika SAD-a na Bliskom Istoku drastično se promenila. Kenedijeva neutralna politika na Bliskom Istoku pretvorila se u otvorenu podršku svemu što Izrael preduzme, a taj stav je držan do nedavno. Džonson je takođe odustao od Kenedijeve odluke da postepeno izvlači SAD iz konflikta u Vijetnamu. Nasuprot toga, rat je eskalirao do krajnjih granica, što je dobro došlo onima koji su iz trgovine drogom sa ovog područja ostvarivali milijarde dolara.

Naravno, Džonson je bio sitni izvršilac naloga, a moć onih koji su vukli konce iz senke vidi se iz sastava Vorenove komisije: Vrhovni sudija Erl Voren, mason trideset i trećeg stepena i čovek pod kontrolom organizovanog kriminala, ucenjivan zbog nekih mračnih i skrivenih detalja iz svog života i Alen Dals, šef CIA dok ga Kenedi nije otpustio. U toku svog rada pokazivao je otvorene simpatije prema nacistima i kao advokat vodio američke poslove zloglasnog nacističkog kartela "I. G. Farben". Bio je na čelu CIA kada je započet mračni projekat kontrole uma, MK Ultra, i bio je član Saveta za medunarodne odnose i Bilderberg grupe; Džon J. Mekoj, u vreme Kenedijevog ubistva bio pretsedavajući Saveta za međunarodne odnose, kao i direktor "Fordove fondacije" i "Čejz Menhetn banke". Bio je član Komiteta 300, učestvovao u stvaranju Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice. Zagovornik bacanja atomske bombe na Japan, a posle rata založio se za oslobađanje Hitlerovog bankara Hjalmara Šahta od optužbe za ratne zločine, kao što je uradio i za druge naciste; J. Edgar Huver, mason trideset i trećeg stepena, legendarni direktor FBI. Mrzeo je Kenedija, jer je najavljeno da će posle izbora 1964 godine biti smenjen. Huver je održavao tesne veze sa Mejerom Lenskim i Antidefamacijskom ligom.

ADL je 1947 godine osnovala svojim novcem fondaciju koja je nosila Huverovo ime. Prvi predsednik "Huverove fondacije" bio je rabin Pol Ričman, direktor ADL u Vašingtonu. Huver je bio i blizak prijatelj Luisa Blumfilda. direktora "Permindeksa": Džerald Ford, mason tddeset i trećeg stepena, član Saveta za međunarodne odnose, Bilderberg grupe i takozvanog establišmenta istočne obale. Kada je postao predsednik SAD-a, posle Niksonove iznuđene ostavke, tražio od Frenka Čerča, predsedavajućeg Senatskog komiteta za obaveštajni rad, da svi senatski izveštaji o zaverama i atentatima u SAD-u, uključujući Kenedijev, ostanu tajna. Glavno zataškavanje su obavili mediji, a obavljaju ga i sada. Nije čudo da sve nadnacionalne organizacije, javno ili tajno, kontrolišu novine i televizije, trudeći se da zatvore sve kanale kroz koje bi istina o događajima i ličnostima mogla da izađe u javnost. Bivši Mosadov agent, Viktor Ostrovski, piše u australijskom listu "Nova zora", novembra meseca 1995 godine:

"Shvatio sam da je okupacija severnoameričkih medija potpuna. Kada se tiče tema kao što je generalno Bliski Istok, a posebno Izrael, više ne postoji slobodna štampa... Oduvek sam znao da postoje dvostruki standardi kada se radi o temama koje su bitne za jevrejsku zajednicu. Ono što nisam znao, bilo je, kolika je hipokrizija te zajednice i medija koji za nju lažu. Znao sam da kontrolišu filmsku industriju i da imaju uticaja u Vašingtonu... Sada su uz pomoć zastrašivanja i prevara očigledno preuzeli veliki deo američkih medija."

Izdavač magazina "Lajf", Ričard Bilings, vodio je pravu kampanju kako bi diskreditovao Džima Garisona i njegovu istragu. Kasnije je radio u Komitetu za ubistva u američkom Kongresu, pod direktorom G. Robertom Blekijem koji je bio blizak sa Morisom Dalicom, čovekom Mejera Lenskog. Zaključak Komiteta je bio da je Kenedija ubila mafija.

Firma "Tajm-Lajf" se kasnije spojila sa Vornerom i tako je nastala medijska imperija "Tajm-Vorner". Oni su kupili "CNN" Teda Tarnera i tako postali mega kompanija. Ali to nije kraj. Porodica Bronfman 1993 godine kupuje kontrolni paket akcija "Tajm-Vornera". Ironija ove šeme, iz koje se vidi totalna kontrola nad medijima, je u tome da je Vorner, jedan od najvećih filmskih distributera u svetu, bio distributer upravo filma "JFK" Olivera Stouna, koji govori o ubistvu Kenedija. U ovom filmu krivica za ubistvo bačena je na vojnoindustrijski kompleks i CIA. Pravi zaverenici i Mosad se ne spominju. Stouna optužuju da je sličan posao, bacanje prašine u oči po narudžbini, uradio i u filmu o Ričardu Niksonu.

Izvršni producent filma "JFK", čovek koji je našao novac, bio je Arnon Milhan, kasnije identifikovan kao tajni operativac Mosada i veliki trgovac oružjem. Novinar Aleksander Kokburn, u časopisu "Nacija", 18 maja 1992 godine napisao je da je Milhan identifikovan u jednom izraelskom izveštaju 1989 godine kao verovatno najveći izraelski trgovac oružjem. Kompanija koju je posedovao, uhvaćena je u krijumčarenju upaljača za nuklearno oružje, i to Iraku! Kompanija za odnose sa javnošću, koju je Stoun angažovao da radi na publicitetu filma "JFK", bila je "Hil i Nolton" iz Vašingtona. Ova firma koordinirala je propagandnu akciju podrške Americi u toku invazije na Irak. Direktor "Hil i Noltona" koji je vodio film "JFK" bio je Frenk Mankievič, koji je svoju karijeru počeo u Antidefamacijskoj ligi iz Los Anđelesa.

Konačni dokaz o zaveri dao je pukovnik Trenton Parker, bivši visoki operativac CIA, koji je bio u vezi sa kontraobaveštajnim odeljenjem CIA, poznatim kao "Pegaz". Parker je izjavio da je "Pegaz" imao u svom posedu trake sa snimljenim razgovorima ljudi koji su umešani u ubistvo. Imenovao je Rokfelera (nije rekao ime), Alena Dalsa, Džonsona iz Teksasa, Džordža Buša i Edgara Huvera. Parker kaže:

"Trake sada nisu kod mene, sve su predate kongresmenu Lariju Mekdonaldu. Ali sam slušao snimak razgovora između Rokfelera i Huvera, u kome Rokfeler kaže: 'Da li ćemo imati problema? Proverio sam sa Dalsom. Ako oni obave svoj posao, mi ćemo obaviti naš'. Ima mnogo traka, jer Huveru nije padalo na pamet da mu se telefon prisluškuje."

Grupa "Pegaz" je kongresmenu Mekdonaldu predala i trake o kriminalnim aktivnostima unutar CIA u periodu od 1976 do 1982 godine. Mekdonald, član moćnog Komiteta za vojne potrebe, želeo je da obelodani zapanjujuće podatke o CIA i korupciji vlade, kada se vrati sa puta po Dalekom Istoku. Imao je nesreću da se nalazi u avionu koreanskog avioprevoznika kojeg su oborili Sovjeti. Kompjuter u avionu, u kojem su svi podaci potrebni za let, bio je reprogramiran da skrene avion u ruski vazdušni prostor, a Rusi su čekali da ga obore, kako piše Rodni Stič u svojoj knjizi "Varanje Amerike".

Atentati i zavere

Ubistvo Džona Kenedija označilo je početak serije političkih ubistava u Americi, što je bio dokaz da Novi svetski poredak gubi strpljenje u primeni svojih planova, jer je postalo očigledno da je njihovo odvijanje nailazilo na brojne prepreke. U kratkom roku od nekoliko godina ubijeni su Robert Kenedi, Malkolm X i Martin Luter King, izbila je afera Votergejt, a po Americi su počele da prašte bombe koje su podmetali ekstremisti u rasponu od islamskih i arapskih grupa, do ekstremista Amerikanaca, bilo da su na pozicijama belih suprematista ili parareligioznih sekti za kontrolu uma. Nesumnjivo je da je ubistvo Roberta Kenedija bacilo u zasenak sve ostale događaje, jer od vremena antičkog Rima nije bilo slučaja da dva brata uđu u politiku tako uspešno i oba završe tragično, kao žrtve atentata. Zvanična verzija ubistva Bobija Kenedija glasi da je ubijen u hotelu "Ambasador" u Los Anđelesu, posle govora koji je održao u okviru kampanje za nominaciju predsedničkog kandidata Demokratske stranke. Ubica je i ovog puta "usamljeni atentator" Sirhan Sirhan. Postoje jasne indicije da je ubica Tejn Judžin Cezar, čovek iz obezbeđenja firme "Lokid". Kasnije je otkriveno da je Cezar radio za mafijaški sindikat Mejera Lenskog.

U širem kontekstu, još jedan čovek iz "Lokida", Ričard Batler, prijatelj neonaciste Keita Gilberta, umešan je u čitavu šemu atentata na ljude koji su se suprotstavili Komitetu 300. Keit Gilbert je 1965 godine optužen za neuspeli atentat na crnačkog lidera Martina Lutera Kinga, četiri dana pošto je ubijen drugi crnački lider, Malkolm X. Gilbert je u zatvoru ispričao da su iza njega stajale moćne snage, a ispostavilo se da ga je finansirao beli suprematista, Loren Hol. Hol je bio doušnik Edvina Miza, pravnog savetnika Ronalda Regana, tada guvernera Kalifornije, u istrazi oko ubistva Džona Kenedija. Tužilac Džim Garison je tražio izručenje svedoka Judžina Bredlija u vezi ubistva Džona Kenedija. Regan je odlagao izvršenje zahteva dok Nikson nije postao predsednik, a onda ga odbio bez objašnjenja. Miz će kasnije postati državni javni tužilac, kada Regan bude postao predsednik. Loren Hol i njegov sin, Loren mlađi, su optuženi da su vodili organizaciju za rasturanje droge u Oklahomi, 1989 godine. Loren mlađi je izjavio da je novac od droge korišćen da se pribave sredstva za kontraše u Nikaragvi. omiljenoj operaciji Regana i Buša. Jasno je da su isti ljudi koji su ubili Džona, ubili i njegovog brata Bobija. Bilo im jasno da će Bobi, ako postane predsednik, prevrnuti nebo i zemlju da pronađe ubice svog brata. O ponovnoj promeni politike SAD-a prema Bliskom Istoku, Izraelu i organizovanom kriminalu nisu smeli ni da razmišljaju.

I ovog puta je za atentat izabran ubica sa programa kontrole uma. Bivši operativac CIA, Robert Morou, u svojoj knjizi "Senator mora da umre: ubistvo Roberta F. Kenedija", razrađuje detaljno postupak pripreme atentatora koga ovog puta nije dala CIA ili Mosad, već njihova filijala, iranska obaveštajna služba SAVAK. Utvrđeno je da se nekoliko nedelja pre ubistva, u izborni štab Boba Kenedija infiltrirao Kajber Kan, visoki oficir SAVAK-a, koji je tobože razišao sa iranskim šahom. Kenedi ga je prihvatio, a Kan je uskoro doveo još nekoliko svojih ljudi u izborni štab.

Žrtveno jagnje, koje će biti iskorišćeno u ubistvu Boba Kenedija, bio je iranac Sirhan Sirhan. Sirhan je bio član Drevnog mističnog reda - Ružinog Krsta i završio je njihov kurs "kontrole moždanih talasa". Naučio je kako da sebe dovede u stanje transa, fiksirajući sopstvene oči u ogledalu. U toku tih stanja, pisao je nekoherentne tekstove pune pretnji nasiljem i ubistvom. Ovoga se nije sećao kada bi se vratio u svesno stanje, ali je prepoznavao rukopis kao svoj. Dve nedelje pre ubistva, trans iskustva su postajala sve ekstremnija, činilo mu se da vidi Kenedijevo lice u ogledalu, a u transu je zapisao u svoju svesku "Ubij Kenedija" i "Kenedi mora biti ubijen pre 5 juna 1968 godine". Ovaj datum je označavao godišnjicu pobede Izraela nad Arapima. Sirhanov psihijatar, koga sam spominjao u prvom delu knjige, Bernard L. Dajmond, je dao svoje "stručno mišljenje" da je Sirhan "sam sebe programirao da ubije Kenedija".

Evo kako je izgledao taj dan "samoprogramiranog" ubice, onako kako ga je Sirhan opisao na suđenju: U noći ubistva, 4 juna, Sirhan se našao sa prijateljem na večeri, a posle toga je nameravao da ode na sastanak rozenkrojcera. Ali njegov "prijatelj" je kod sebe imao novine u kojima je Sirhan video najavu parade koja slavi godišnjicu izraelske pobede. U novinama je pisalo da je događaj "ove večeri", ali ono što Sirhan nije video bilo je da je nekako dobio sutrašnje novine. Parada je bila predviđena za noć 5 juna. Ne znajući to, Sirhan je promenio plan za to veče i otišao na paradu. Naravno, nje nije bilo.

Po svedočenju koje je dao pod hipnozom Dajmondu, osećao se usamljeno i baš mu je pala na pamet devojka koju je znao iz gimnazije i koju je mislio da može sresti u hotelu "Ambasador". Nije znao da se "slučajno" u hotelu održava promocija Bobija Kenedija. Sirhan je prvo malo lutao oko hotela, popio nekoliko pića i napio se. Oko jedanaest sati uveče odlučio je da ide kući, što je bilo zadnje svesno sećanje te noći. Pod hipnozom je opisao kako je otišao do svojih kola, ali je bio pijan i loše se osećao, pa nije seo da vozi. Tada je primetio svoj pištolj na zadnjem sedištu kola i brinući da ga neko ne ukrade, zatakao ga je za pojas pantalona. Vratio se u hotel da popije kafu i sedeo je pored "zgodne, tamnokose žene", koja nikad nije identifikovana. Kad je hteo da kupi drugu kafu, našao se pred nišom u kojoj je bilo "ogledala i blještavog svetla". Od toga mu se zavrtelo u glavi. Vrata sa staklima, pred kojima se našao, vodila su u kuhinju, ali nije prošao kroz njih, već je dužim putem, naokolo, krenuo u kuhinju. Bio je u hipnotičkom transu, sedeo je za stolom i nije znao gde se nalazi. Podigao je pogled i video grupu ljudi kako prilazi. Jedan od njih bio je Bobi Kenedi. Svesnim delom svog uma odlučio je da mu priđe i rukuje se sa njim. Umesto toga, izvadio je pištolj i počeo da puca. Psihijatar Dajmond je ovo rastumačio sledećim rečima:

"Sirhan je izvršio zločin u 'zoni sumraka', ne znajući šta se zapravo dešava."

Čudno je to kako je Bobi Kenedi prošao kroz kuhinju baš u to vreme? Želeo je da izađe na glavni ulaz, da se sretne sa masom koja ga je čekala posle govora, ali su ga odgovorili, jer je bilo opasno da to uradi, pa su mu predložili prolaz kroz kuhinju. Čovek koji je insistirao da se ide kroz kuhinju bio je Frenk Mankievič, bivši predsednik Antidefamacijske lige koji je vodio publicitet Stounovog filma o ubistvu Džona Kenedija! Pored Bobija se našao Tejn Cezar, "stražar" angažovan u poslednjem trenutku. Po Robertu Morou, ovaj Pakistanac-Amerikanac pucao je iz CIA pištolja skrivenog u kameri. Postoji fotografija ovog čoveka, snimljena nekoliko sekundi pre ubistva, sa kamerom u ruci. Hitci koje je ispalio Sirhan Sirhan su promašili cilj, pravi atentator bio je Cezar.

Malkolm X je ubijen dok je govorio u "Odubon holu" u Njujorku. Preko puta se nalazi "Kolumbija prezviterijanska bolnica", ali su na poziv da je čovek ustreljen odbili da dođu. Malkolmovi pratioci su odjurili u bolnicu, zgrabili nosila i lično preneli svog lidera u bolnicu. Jedan od njegovih bliskih saradnika, Leon 4X Amir, dao je izjavu FBI da su u ubistvo umešani neki elementi iz vlade i organizacije samog Malkolma X, "Nacije islama". Nekoliko dana kasnije bio je mrtav. Uzrok smrti je prvo bilo samoubistvo, onda prevelika doza droge i konačno "prirodni uzroci". Nije bilo sporno da se u sve crnačke pokrete u Americi FBI lako infiltrirao. Ova operacija se zvala "Cointelpro", a na njenom čelu je bio Vilijem Saliven, prijatelj Džejmsa Engltona. Saliven je bio veza između FBI i Vorenove komisije, a "Cointelpro" se često oslanjao na informacije Antidefamacijske lige. FBI je koristio i antikomunističku grupu po imenu "BOSSI" da se ubaci u "Naciju islama" i grupu koja se odvojila od Malkolma X, "Organizaciju afroameričkog jedinstva". Na čelu "BOSSI"-ja bio je Entoni Julazovic, a njegov glavni operativac bio je Džon Kaulifild. Obojica su raskrinkani u okviru afere Votergejt, kao članovi tima Ričarda Niksona za obavljanje prljavih poslova.

Martin Luter King ubijen je 4 aprila 1968 godine, u toku kampanje za prava crnačkog stanovništva i protiv rata u Vijetnamu. King je bio meta Salivenove "Cointelpro" operacije koja je pratila svaki njegov potez. Pre Kingovog dolaska u "Lorejn" hotel u Memfisu, Tenesi, na recepciji se pojavio "čovek iz pratnje", koji je tražio da se promeni soba u kojoj je trebalo da odsedne King i da mu se da nova "soba na drugom spratu koja gleda na plivački bazen". Osoblje na recepciji je izjavilo da misli da ovaj čovek nije bio crnac, već belac koji je nosio crnu šminku. To je bila česta taktika obaveštajnih službi kada je našminkane provokatore ubacivala u demonstracije crnaca, kako bi izazvali nerede za koje su bile optuživane crnačke organizacije. Ovaj "pratilac" sigurno nije bio Kingov čovek. King je pogođen hitcem iz puške kada je izašao na balkon. Crni policajac, koji je bio šef obezbeđenja za doktora Kinga, poslat je kući protiv svoje volje nekoliko sati pre atentata, a obezbeđenje je sa osam ljudi smanjeno na jednog policajca. Ambulantna kola, koja su došla na poziv, nisu mogla da priđu hotelu, jer im se na putu "slučajno" preprečilo vatrogasno vozilo iz stanice koja se nalazila pored hotela. Martin Luter King je ubijen, zato što je bilo planirano da bude ubijen.

Isti slučaj je i sa ubistvom Jicaka Rabina, izraelskog premijera, 1995 godine. Prema izraelskoj štampi, Rabin je održao nekoliko tajnih sastanaka sa Henrijem Kisindžerom, par nedelja pre atentata. Uzimajući u obzir fantastično obučeno izraelsko obezbeđenje, postavlja se pitanje kako je "usamljeni atentator" uspeo da dođe do Rabina. Poznati izraelski novinar, istražitelj Beri Čemiš, sproveo je privatnu istragu, razgovarajući sa svedocima, Rabinovim telohraniteljima, njegovom udovicom, hirurzima i pripadnicima izraelskih obaveštajnih službi. Svoje nalaze prezentirao je sudu, ali je ostala zvanična verzija da je ubica jedan atentator. Posle toga Čemiš je, rizikujući mnogo, počeo da objavljuje svoje nalaze. Njegov zaključak je sledeći:


''Teorija o jednom atentatoru, koju je prihvatila 'Šamgar komisija' izraelske vlade, je zataškavanje zavere da se, navodno, izvede neuspešni atentat kako bi se popravila Rabinova popularnost među biračima. Jogal Amir je pristao da obavi ovaj posao za svoje kontrolore iz izraelske obaveštajne službe. Amir je ispalio ćorak! I pucao je samo jedanput, ne navodno tri puta. Balistički testovi rađeni u policijskoj laboratoriji pokazuju da čaura nađena na mestu atentata ne odgovara Amirovom pištolju. Nije primećeno da Rabin krvari! Takođe je misterija zašto je Rabinovom automobilu trebalo skoro dvanaest minuta da stigne do bolnice, kada je uz pratnju motorcikala sa upaljenim sirenama mogao do bolnice da stigne za jedan minut. U toku te čudne vožnje, u kolima je Rabin upucan dva puta, i to pravim mecima, od strane svog telohranitelja Jorama Rubina. Njegov pištolj je u bolnici 'nestao' i nikada nije pronađen. Dva metka izvađena iz tela premijera su nestala negde i nije ih bilo jedanaest časova, kada su se ponovo pojavila. Rubin je, naravno, izvršio samoubistvo. Oficiri na mestu atentata su svedočili da je Jicak Rabin smešten u kola bez vidljivih rana. Hirurzi u bolnici, koji su se borili da spasu život Rabinu, su izjavili da je dovežen u teškom stanju, sa dve velike rane na grudima i teškom povredom kičmenog stuba ispod vratnog dela, gde je završio jedan od metaka. Nije bilo šanse da Rabin, sa ovakvim ranama, sedne u kola i doveze se do bolnice u svesnom stanju."

Ovaj Čemišev izveštaj dopunili su i drugi. Na saslušanju u sudu Amir je izjavio:

"Ako kažem istinu, ceo sistem će kolabirati. Znam dovoljno da uništim ovu zemlju."

Agent Šin Beta, koji je bio u Amirovoj blizini kada je ovaj pucao u Rabina, izjavio je na svedočenju:

"Čuo sam policajca kako viče ljudima da se smire. Pucanj je lažan."

Lea Rabin je izjavila na sudu da njen suprug nije pao, pošto je navodno bio pogođen iz blizine, već je "stajao i izgledao vrlo dobro", Naravno, sud je odbacio sva ova svedočenja. Šta zna žena šta je atentat. To zna samo komisija.

Navodni atentator na Kinga bio je Džejms Erl Rej, koji je pucao iz puške, iz zgrade koja se nalazi preko puta hotela. Teško da je Rej atentator, pre će biti da je "žrtveno jagnje", što je omiljena kombinacija onih koji stoje iza ovih atentata. Bivši FBI stručnjaci za balistiku, koji su sproveli privatnu istragu, tvrde da je, prema ulaznoj rani, bilo nemoguće pogoditi Kinga iz Rejove sobe, sem ako deo puške nije bio ukopan u zid dvadesetak santimetara pod određenim uglom. Metak je došao sa ulice, ali je Džejms Erl Rej osuđen na doživotnu robiju i pre par godina umro je u zatvoru. Pred smrt je dao intervju u novinama u kome je izjavio da nije pucao u Martina Lutera Kinga.

Izgleda da je ključna ličnost u atentatu bio Džek Jangblad, bivši američki obaveštajac, koji je počeo da se pojavljuje na mestima na koja je Rej odlazio. Kada mu je na suđenju pokazana Jangbladova fotografija, Rej je potvrdio da ga je taj čovek pratio nedeljama pre atentata. Jedan od Jangbladovih saradnika bio je Frenk Fiorini, koji je kasnije promenio ime u Frenk Stardžis. Ovaj čovek je bio jedan od provalnika u aferi Votergejt. Novinar Luis Lomas, pisac knjige "Ubiti crnca", istraživao je ubistva Malkolma X i Martina Lutera Kinga. Otkrio je da je Džon Ali, blagajnik "Nacije islama", radio za FBI. U jednom trenutku bio je najuticajniji čovek u "Naciji islama", a veze su vodile ka obaveštajnim organizacijama. Lomas je želeo da snimi dokumentami film, pogotovo što je bilo indicija da je "detektivska agencija" Gaja Banistera u Nju Orleansu imala pipke u mnogim atentatima. Nekoliko dana po početku snimanja, otkazale su kočnice na Lomasovom automobilu i on je poginuo u nesreći.

Godinu dana posle ubistva Martina Lutera Kinga, njegov brat se misteriozno udavio u bazenu. Susedi su čuli krike i pljusak vode, a onda je nastupila tišina. Dve godine posle toga nastradala je i majka Martina Lutera Kinga. "Usamljeni ludak" je ušao u lokalnu crkvu, u koju je redovno odlazila gospođa King, i otvorio vatru, pa je među pogođenima bila i gospođa King. Sva ova ubistva su se desila dok je Edgar Huver bio na čelu FBI, dok je pokušavao da zaustavi pokret crnaca za građanska prava.

Ne mogu da zaobiđem, u opisu ovih događaja, jednu ličnost koja se tada pojavila na političkoj sceni u SAD-a, a prošle godine je dolazio u Jugoslaviju kako bi molio da se oslobode zarobljeni američki vojnici. To je Džes Džekson, propovednik i političar, inače član Saveta za međunarodne odnose. Postao je slavan na dan ubistva Martina Lutera Kinga. Bio je njegov saradnik, iako se pričalo da će se King zahvaliti Džeksonu na saradnji.

Odmah posle ubistva, Džekson se pojavio na konferenciji za štampu u krvavoj košulji i ispričao kako je doktor King umro na njegovim rukama. To ga je učinilo poznatim širom Amerike, ali je izazvalo veliku ljutnju Kingovih ljudi, jer ovo jednostavno nije bilo istina.

Dvadeset godina kasnije, Džekson je u tv šou Fila Donahjua priznao da je lagao i da nije držao glavu Martina Lutera Kinga u svojim rukama, dok je ovaj umirao. Čija krv je bila na košulji, u emisiji nije objašnjeno. Podržavao je Džordža Buša u njegovoj predsedničkoj kampanji 1988 godine, a na pitanje novinara šta misli o sudbini Reja, odgovorio je da Rej ne treba da bude pušten na uslovnu slobodu, iako je više puta u intervjuima izjavljivao da je po sredi zavera, a ne ubistvo od strane pojedinca. Kako objašnjava ovu kontradikciju u stavovima? Nikako. Niko ga nije pitao da objasni.

Iran-kontra je afera vezana za ime Džordža Buša, koji je došao na čelo CIA 1975 godine, naimenovanjem od strane predsednika Forda. CIA je moćna organizacija kojom rukovode drugi, ma koliko to zvučalo neobično, jer veći deo mračnih poslova koje obavlja su za potrebe Novog svetskog poretka, a manji deo za vladu SAD-a. O tome svedoči razgovor između autora i jednog pripadnika CIA, u knjizi "Matriks" Valdamara Valeriana:

"Ne zavaravajte se... CIA je samo dečko sa prutom u ruci. NSA su oni koji imaju timove za odstrel. Pogledajte u njihove arhive, nećete ništa naći. Pogledajte u njihov budžet, nema ničega. CIA je samo figura, ali što se tiče obaveštajnog rada, NSA je mnogo superiornija, daleko odmakla u 'crnim veštinama'. CIA je optužena za stvari koje radi NSA. NSA je mnogo surovija i daleko više postiže... CIA skuplja informacije, ali vojska vodi šou... Ovu zemlju predvodi osamnaest ili dvadeset ljudi. Oni nisu izabrani. Izabrani ljudi su samo figure za tipove koji imaju više moći nego predsednik SAD-a."

Valerian: "Mislite reći da predsednik nema vlast?"

"Ne bukvalno da nema vlast. Ima vlast da donosi odluke o onome što mu se prezentira. Obaveštajne agencije mu kažu samo ono što žele da mu kažu."

Buš se našao na čelu takve CIA, ali je sam bio i ostao element "unutrašnje vlade", tajnog tela koje čine članovi CIA, NSA, FBI, NASA i Federalne rezerve. Ovaj neformalni kartel za manipulaciju u korist Novog svetskog poretka se finansira trgovinom droge na globalnom nivou. Čim je stigao u štab CIA, u Lengliju, Buš je sastavio svoj tim saradnika, koji je bio galerija mračnjaka iz perioda neuspele invazije na Kubu, ubistva Kenedija i rata u Vijetnamu. Prvi na toj listi je bio Teodor Šekli, koji je dobio titulu zamenika direktora za tajne operacije. Šekli je bio šef stanice CIA u Majamiju šezdesetih godina, odakle su se pojavili E. Hauard Hant i njihovi "vodoinstalateri", kao i Feliks Rodrigez. Šekli je bio i šef stanice CIA u Sajgonu, u toku vijetnamskog rata, gde je bio jedan od rukovodilaca operacije "Feniks".

Smatra se da je oko četrdeset hiljada Vijetnamaca ubijeno zbog saradnje i sumnje da sarađuju sa Vijetkongom. Šekli je vodio i veliku operaciju trgovine drogom sedamdesetih godina u kojoj su Bušovi ljudi, Donald Greg i Feliks Rodrigez, imali važnu ulogu. Teodor Šekli je kasnije čak postao Bušov "pisac govora", što samo pokazuje da su ljudski talenti nemerljivi. Po završetku karijere, preselio se da živi u Medelin, Kolumbija, gde je sedište jednog od najvećih svetskih kartela narko mafije. Tomas Klajns, takođe iz CIA stanice u Majamiju, bio je još jedan saradnik Buša u CIA administraciji, koji će se naći umešan u aferu Iran-kontra.

Pravu moć Buš je dobio kada je postao potpredsednik Ronalda Regana, 1981 godine. Regan je sa sedamdeset godina bio najstariji američki predsednik u istoriji. Već tada je imao blage simptome bolesti koja će biti kasnije identifikovana kao Alchajmerove bolesti. Svakog popodneva bi morao da odrema, a skoro svaki govor, ma koliko bio kratak i običan, morao je da mu se napiše. Sve ono na šta Regan nije mogao da se koncentriše, ili nije hteo, iz senke je preuzimao Buš. Posle pokušaja atentata na njega, koji je izvršio "usamljeni ludak" Džon Hinkli, Reganovo stanje se pogoršalo. Oštrina uma je još više popustila, a potreba za snom je bila sve veća.

Ovo je Džordžu Bušu dalo potpunu kontrolu nad poslovima države, uz asistenciju mentora koji ga je uvek gurao napred, Henrija Kisindžera. Buš je osnovao niz organizacija unutar vlade i sebe postavio na čelo tih organizacija: Stalna grupa za predplaniranje krize, Centar za upravljanje krizom, Radna grupa za terorističke incidente, Grupa za borbu protiv terorizma, Operativna podgrupa. Sve ove grupe kontrolisala je Specijalna situaciona grupa, na čijem čelu je bio Buš. Kroz ove grupe će se odvijati operacija oružje za drogu, odnosno Iran-kontra.

Negirajući američke zakone koji su zabranjivali isporuku oružja Iranu i pomaganje gerilaca koji su se borili protiv vlade u Nikaragvi, Nacionalna grupa za planiranje, u kojoj su sedeli Regan, Buš, Kejsi i drugi članovi vlade, donela je odluku 25 juna 1984 godine da svesno prekrši američke zakone, tako što će kontraše finansirati preko Hondurasa, kao što su San Salvador već koristili protiv Nikaragve. Celu operaciju je koordinirao oficir Nacionalnog saveta za bezbednost, Oliver Nort. Iako je Buš u javnosti objavio "rat drogi", krijumčarenje droge se obavljalo u samoj njegovoj blizini. Feliks Rodrigez se 18 januara 1985 godine sreo sa svojim imenjakom Ramonom Milianom Rodrigezom, blagajnikom i peračem novca, koji je radio za medelinski kokainski kartel. Kada se našao u zatvoru "Butner" u Severnoj Karolini, dao je sledeću izjavu novinarki Marti Hani:

"U zamenu za novac koji bi išao kontrašima, Feliks bi iskoristio svoj uticaj na vlsokim mestima da dovede kartel u Ameriku. Istina je, jedna od ključnih tačaka je bila ta da je mogao da razgovara direktno sa Bušom. Pitanje 'dobre volje' nije nešto što bi moglo da ide kroz dvadeset i sedam birokratskih ruku. To je nešto što je bilo direktno između njega i Buša."

Da je ovaj sastanak između dva Rodrigeza zaista održan, potvrdio je lično Feliks, a "Majami Herald" je to objavio 30 juna 1987 godine. Ramon Rodrigez je inače bio prisutan na Reganovoj inauguraciji 1981 godine. To nije ništa čudno pošto je na inauguraciji bila prisutna i druga važna ličnost mračnih operacija, Ličo Đeli iz P2 lože.

Početkom septembra 1986 godine, penzionisani general major Džon K. Singlaub uputio je Oliveru Nortu pismo u kome ga je upozorio da Feliks Rodrigez previše priča o "dnevnim kontaktima" sa Bušovom kancelarijom i da to može naneti štetu Reganu i Republikanskoj stranci. U svojoj knjizi "Van kontrole" iz 1987 godine, Lesli Kokburn navodi razorne dokaze o umešanosti Buša u krijumčarenju oružja i droge. Kokburn piše da su avioni natovareni drogom sletali direktno u vojnu bazu Houmsted na Floridi, koristeći CIA kodove i signale.

U toku 1986 godine Regan-Buš administracija je priznala da su kontraši Adolfa Čamora, koga je pomagala CIA, učestvovali u transportovanju kolumbijske droge u Ameriku, a svedočenje Džona Stokvela, bivšeg visokog službenika CIA, otkrilo je da je krijumčarenje droge ključna tačka operacija CIA sa kontrašima. Džordž Morales, jedan od najvećih krijumčara droge Južne Amerike, svedočio je o ponudi iz 1984 godine da prebacuje oružje kontrašima.

Za uzvrat, CIA mu je pomogla da prokrijumčari tone kokaina u SAD, preko privatnog aerodroma na ranču Džona Hala, saradnika Olivera Norta. Olivera Norta je više interesovao onaj deo koji se ticao odnosa sa Iranom. Oružje je išlo u Iran, preko Izraela, u zamenu za taoce. Oslobađanje talaca je bilo objašnjeno angažovanjem i naporima Teri Vajta, izaslanika kenterberijskog nadbiskupa. Vajt je zloupotrebljen bez svog znanja i pristanka, a Nort mu je prepustio sve javne zasluge za oslobađanje talaca, jer nije mogao da javno objavi kako su taoci zamenjeni za oružje, pogotovo što je Buš javno izjavio kako neće praviti ustupke teroristima. Droga iz Irana je oprana preko Švajcarske, što je objasnio Žan Cigler, član švajcarskog parlamenta, u svojoj knjizi "Švajcarska pere najbelje":

"Trgovina koju je razvio Nort sa svojim saučesnicima bila je u isto vreme i prosta i lukrativna. Uz ekspertsku pomoć švajcarskih magnata, uz diskretnu pomoć švajcarske tajne službe, su isporučili američko i izraelsko oružje imamu Homeiniju. Imam je deo platio u dolarima, a većinu je platio drogom. Kumovi turske i libanske mafije koji žive u Cirihu, pretvorili su drogu u gotovinu na međunarodnom tržištu. Pošto su uzeli svoj deo profita, kumovi su ostatak deponovali na šifrovane račune koji su bili otvoreni u glavnim bankama i finansijskim institucijama Ženeve i Ciriha."

Priča o krijumčarenju oružja u Iran ima još jedno bočno, vrlo mračno, poglavlje. U intervjuu italijanskoj televiziji u maju 1990 godine, CIA agent Ibrahim Razin ispričao je o svom saznanju, preko jednog šefa mafije, da je Ličo Đeli poslao telegram, u februaru 1986 godine, Filu Gvarinu, bliskom saradniku Džordža Buša. Prema Razinu, u telegramu je pisalo:

"Reci našem dobrom prijatelju Bušu da će švedsko drvo biti posečeno."

Tri dana kasnije, švedski premijer i bilderbergovac, Ulof Palme, je ubijen. Razin, koji je morao da se krije, jer mu je život bio ugrožen, rekao je da je Palme ubijen pošto je previše znao o prodaji američkog oružja Iranu, u koju je bila umešana i P2. Prodaja oružja Iranu, kaže Razin, bilo je vraćanje usluge Homeiniju za odlaganje oslobađanja talaca dok se izbori u Americi ne završe, kako Džimi Karter ne bi mogao oslobađanje talaca da upiše kao svoj poen u predizbornoj kampanji. Džordž Buš je odleteo u Pariz na sastanak sa Irancima (uključujući Ajatolaha Mehdija) u hotelu "Ric", 19 oktobra 1980 godine.

Buša su pratili: Vilijem Kejsi, koji će uskoro postati šef CIA; Donald Greg, operativac CIA; Robert Mekfarlejn, član Nacionalnog saveta za bezbednost; senatori Džon Tauer i Džon Hajnc, i operativac CIA i obaveštajne službe mornarice, Gunter Rosbaher. Posle sastanka, Rosbaher je Buša vratio u Ameriku, leteći u dvosedu SR-71, što je Bušu omogućilo da stigne na vreme da održi govor u vašingtonskom "Hiltonu", negirajući da je bio u Parizu na osnovu vremena potrebnog za uobičajeni let. Agent Mosada, Ari Ben-Menaše, je takođe potvrdio da se sastanak u Parizu održao. On je bio prisutan, jer je Izrael bio posrednik za trgovinu oružjem između Amerike i Irana. Negiranje Buša da je ikada čuo za ovaj dogovor. palo je u vodu kada je Rodni Stič u svojoj knjizi objavio kopije pisama NSA, u kojima je opisana operacija sa Iranom. Na svakom pismu je oznaka: "kopija za potpredsednika Buša".

Krajem 1986 godine, Iran-kontra skandal je postao javan. Avion koji je poleteo 5 oktobra iz vazduhoplovne baze Ilopango u San Salvadoru, natovaren oružjem i municijom za kontraše, oboren je projektilom sandinista. Tri člana posade su poginula, ali je jedan, Judžin Hasenfus, iskočio padobranom i bio zarobljen. Feliks Rodrigez je odmah obavestio Buša, a moćni mehanizam opstrukcije pravde i zataškavanja se pokrenuo. Samo tako se može objasniti činjenica da Džordž Buš nije odgovarao ni za najmanji prekršaj, da ne govorimo za krivična dela kršenja ustava, nezakonite trgovine i ostalih. Čak ni broj Bušovog privatnog telefona, pronađen u džepu poginulog pilota Baza Sojera, nije bio dokaz protiv Buša. Zato su žrtvovani svi potčinjeni - Don Regan, admiral Džon Pointdekster, Oliver Nort i general major Ričard Sikord. Buš ništa nije znao o aferi, kao ni državni sekretar za odbranu, Kaspar Vajnberger (član Saveta međunarodnih odnosa i Trilaterale), a naravno ni predsednik Regan. Pukovnik Nort je odgovarao, ali je na kraju skoro ispao heroj, što jasno govori o snazi vlade u senci i nivou kontrole medija. Vilijem Kejsi, šef CIA (malteški vitez), bio je teško bolestan, pa je ostavljen da "umre u miru", što se i desilo par meseci kasnije.

Aferu Iran-kontra istraživala je senatska komisija na čijem čelu je bio Džon Tauer, senator koji je bio sa Bušom na sastanku u Parizu! U komisiji su bili i Brent Skoukroft (član Saveta međunarodnih odnosa, Trilaterale i Bilderberg grupe), Kisindžerov čovek i Ed Maski, koji je odličan za sve što se od političara bez stava traži. Tauerova komisija, "nezavisna u svom radu", oslobodila je Buša krivice za aferu Iran-kontra. Kada je postao predsednik SAD-a, Buš je Tauera naimenovao za državnog sekretara odbrane, a Skoukrofta za savetnika za nacionalnu bezbednost. Senat je odbio da prihvati Tauerovo imenovanje i ovaj je počeo javno da izražava svoje razočarenje zbog učinjene mu nepravde. Na mesto sekretara za odbranu izabran je Dik Čejni (član Saveta međunarodnih odnosa), a u vreme dok pišem knjigu postao je potpredsednički kandidat uz sina Džordža Buša, koji se kandiduje za američkog predsednika. Tauer, koji je bio višak, a sem toga je mnogo znao i o ubistvu Kenedija, doživeo je pad aviona 5 aprila 1991 godine. Bušu mora da je laknulo. Buš je ostale učesnike afere pomilovao i stvar je zataškana, a dalje pokrivanje ovakvih zavera preuzeo je njegov naslednik na mestu predsednika, Bil Klinton, za vreme čijeg mandata se dogodila jedna od najmračnijih afera daljeg razbijanja ustava i legalnosti vlasti SAD-a: eksplozija bombe u Oklahoma Sitiju.

Oklahoma Siti je bio poprište neverovatnog i krvavog događaja, 19 aprila 1995 godine, kada je u vazduh odletela zgrada federalnih službi, a tom prilikom je u ruševinama smrt našlo stotinu i šezdeset i osam ljudi, žena i dece. Atentator je uhvaćen u roku od četrdeset i osam časova.

Zove se Timoti Mekvej, a imao je i pomagača po imenu Teri Nikols, koji ga je vozio.
Uhapsio ih je saobraćajac na autoputu, na osnovu opisa koji je dala lokalna policija. Zvanično saopštenje bilo je da je Mekvej parkirao kombi napunjen eksplozivom ispred zgrade, izašao iz vozila koje je eksplodiralo u devet časova i dva minuta (9:02h) i raznelo zgradu. Iste večeri, Bil Klinton se pojavio na televiziji i optužio Narodnu miliciju Oklahome, jednu od mnogih, prokaženih, arijevskih organizacija koje postoje u Americi, da je odgovorna za atentat. Ovaj istup iznenadio je sve. Prvo, Klinton je ugrozio istragu objavivši ime krivca pre nego što je to učinio državni javni tužilac i time se umešao u ono što nije njegova nadležnost. Drugo, odakle mu informacija koju je izneo.

Odmah je stigao odgovor od onih koje je označio kao krivce. Bio je prilično neprijatan i glasio je da je Timoti Mekvej pripadnik Delta jedinica i da ima ugraden mikročip. Zaprećeno je iznošenjem novih, neprijatnih detalja, ako se Klinton ne ogradi od optužbe. Desilo se nešto neverovatno, sledeće večeri Klinton se na televiziji izvinuo za ometanje istrage! Naravno, odgovor Narodne milicije nije komentarisao, ali zato su se u istragu uključili mnogi kompetentni i ugledni ljudi i njihov nalaz bio je šokantan. Zvanična verzija koju je objavio FBI bila je kako je i očekivano. Krivac je Timoti Mekvej. U kombiju je bilo pet stotine kilograma eksploziva napravljenog od veštačkog đubriva, ali pošto je granitna zgrada, koja je zauzimala ceo blok, bila razneta, količina eksplozivnog đubreta se povećavala do dve hiljade i četiri stotine kilograma. Čak i tada nije objavljeno kako je zgrada razorena ravnomerno sa svih strana, jer bi se očekivalo da ako je eksplozija bila na ulici, u kombiju, onda bi najviše stradalo lice zgrade ispred koga je kombi bio parkiran, a manje oni udaljeni delovi, da ne govorimo da štete skoro ne bi bilo na delu zgrade sa druge strane, u drugoj ulici, na koju zgrada takođe izlazi. U istragu su se samoinicijativno uključili stručnjaci za eksploziv, kao i bivši policajci, od kojih je najpoznatiji Ted Ganderson. bivši šef FBI države Nebraska i šef obezbeđenja Olimpijade u Los Anđelesu, a sada direktor ugledne firme za pitanja obezbeđenja.

Prva stvar koja je utvrđena, a ne spominje se u zvaničnom izveštaju FBI, je da su očevici čuli dve eksplozije u vrlo kratkom razmaku od desetak sekundi.

Drugo, zaključak svih stručnjaka za eksplozive bio je da primitivna bomba napravljena od veštačkog đubriva, bez obzira na količinu, nema razornu snagu koja se vidi na ostacima zgrade, i da je rastur delova zgrade, koje je eksplozija odbacila nekoliko stotina metara od centra eksplozije, samo potvrda da je eksplozivna naprava aktivirana unutar zgrade. Razorni eksploziv bio je verovatno TNT ili čak jača vrsta eksploziva. Ispitivanja očevidaca i prolaznika koji su se zatekli na mestu eksplozije potvrdila su još jednu nedoslednost zvaničnog izveštaja.

Naime, u izveštaju se kaže da je Mekvej bio sam u kombiju koji je dovezao pred zgradu, parkirao ga, a zatim odšetao par minuta pre eksplozije. Očevici tvrde da je sa Mekvejom u kombiju bio još jedan muškarac tamne puti, verovatno Arapin poreklom, koji je izašao na uglu ulice pre nego što je Mekvej nastavio vožnju i parkirao kombi ispred zgrade. Interesantno je da FBI nikada nije proverio ko je bio taj muškarac.

Silina eksplozije bila je tolika da je njen udar zabeležen na seizmografu Oklahoma geološkog odelenja Univerziteta Oklahoma, i to prvi u devet časova, dva minuta i trinaest sekundi (9h:02':13''), a drugi deset sekundi kasnije, u devet časova, dva minuta i dvadeset i tri sekunde (9h:02':23''). Dobivši sve podatke, za Gandersona nije bilo sumnje - eksploziju je izazvala stravična naprava poznata kao barometrička bomba.

Moram da pojasnim o čemu se radi, jer sam o ovom atentatu govorio u emisiji "Crna kutija" na televiziji "Politika" u novembru 1996 godine. Barometrička bomba je elektrohidrodinamička gasna bomba čija snaga prevazilazi višestruko snagu klasične bombe sa najjačim eksplozivom, recimo TNT. Bomba eksplodira u dve faze, u razmaku od desetak sekundi. Prvo eksplodira eksploziv poznat kao PETN, koji oslobađa oblak hemikalija, amonijum nitrata i aluminijum silikata. Oblak dobija energiju strahovite siline od snažnog elektrostatičkog polja koje izaziva druga eksplozija eksploziva koji se zove PDTN.

Da bi ste znali kako se pravi ova bomba, morate biti stručnjak za eksplozive visokog ranga, sa spiska onih koji imaju pristup najvišeg nivoa vladinim ili bezbednosnim tajnama i vojnom kompleksu gde postoje hemijska i elektronska sredstva potrebna za pravljenje bombe. Barometrička bomba zahteva "Q" stepen bezbedonosne dozvole, što odgovara stepenu bezbednosti i tajnosti koja se odnosi na komponente atomskog oružja. Ako je Gandersonova analiza tačna, onda Mekvej i njegovi eventualni pomagači iz Narodne milicije Oklahome ni slučajno nemaju znanje i materijal potreban za pravljenje bombe.

Dalja istraga nezavisnih stručnjaka dala je podatke koji su zaokružili priču. Timoti Mekvej je bivši pripadnik "Delta Forces", ili kako je njihovo zvanično ime "MJTF" ("Military Joint Tactical Force"), elitnih jedinica američke armije čiji je jedan od zadataka izvršenje diverzija. Sa njim je bio "treći čovek" u akciji, koji je zapravo pravi vođa tima. O njemu se zna da je iIračanin, da je stručnjak za diverzije i da je iz Oklahoma Sitija na vreme povučen iz akcije i sklonjen u neku od vojnih baza, verovatno Edvards, gde ga je nemoguće naći i gde civilni istražni organi nemaju pristup. Akcija nije uspela, jer je Timoti Mekvej trebalo da pogine u eksploziji kombija! Time bi priča o "jednom atentatoru" bila potpuna. Bomba u kombiju je zakazala i nije eksplodirala na vreme, kada je kombi parkiran ispred zgrade. Mekvej je uradio ono što mu je rečeno i spasla ga je slučajnost.

Zato je plan morao munjevito da se menja. Mekveja je trebalo uhapsiti kao krivca. To nije bilo teško. Kao većina operativaca Delta jedinica, Mekvej je imao ugrađen čip, koji šalje signal na osnovu koga se vojnik može pronaći, ako se izgubi tokom akcije, ostane odsečen u neprijateljskoj pozadini ili bude zarobljen. Čip se obično ugrađuje u zid debelog creva, tako da se može izvaditi samo operativnim putem. Zato nije čudno da je Mekvejev signal lako praćen do motela gde je odseo i dalje na autoput. Hapšenje koje je izvršio saobraćajac samo potvrđuje pretpostavku da Mekvej nije imao čega da se plaši, jer je "izvršio zadatak", pa je mislio da mu policija zapravo pruža zaštitu da stigne do sigurnog odredišta, neke od vojnih baza. Zato se nije osećao kao begunac i krivac i dozvolio je da ga saobraćajac uhapsi.

Da je znao da je žrtveno jagnje, kao što su bili i svi prethodnici u sličnim atentatima, nema šanse da bi običan saobraćajac mogao da uhapsi komandosa Delta jedinice. U "Delte" se regrutuju nekadašnja deca iz sirotišta, bez rodbine, kako bi bez moralnog opterećenja radili sve što se od njih traži. Kada dožive nervni slom zbog onoga što rade, ili vide nešto što nisu smeli, nestaju. Zbog napora kojima su izloženi, fizičkih, a posebno psihičkih, većina prolazi programe kontrole uma čija implantacija podrazumeva "traumu" koja se nekad nanosila elektrošokovima, a danas se to radi na sofisticirani način, halucinogenim drogama i psihijatrijskim metodama. Zato nije čudno da se pripadnici Delta snaga ne snalaze u običnim životnim situacijama, jer je pitanje koliko uopšte mogu da funkcionišu van programa kontrole uma. Strašno, ali istinito.

Na suđenju koje je održano tek nedavno, Mekvej je izjavio da se ne seća atentata i podmetanja bombe. To je razumljivo, jer on je na programu kontrole uma i program mu ne dozvoljava da se seti. Glavni svedok optužbe, poznanica Mekveja, Lori Fortijer, izjavila je pred sudom kako joj je Mekvej pričao da će podmetnuti bombu i tako se osvetiti zbog napada federalnih snaga na pripadnike sekte Davidova grana u Vakou, Teksas. Naravno, Lori Fortijer, dugogodišnja narkomanka, i njen muž, kao i Mekvej, pripadnici su iste militantne milicije. Njeno svedočenje, očigledno namešteno, pokušaj je da se ovaj atentat poveže sa uništenjem davidijanaca, kada je poginulo devedeset ljudi, i prikaže Mekveja kao još jednog "sluđenog militaristu" koji mrzi saveznu vladu.

Delta jedinice su subverzivna, tajna vojska, koja se koristi za vrlo specifične zadatke. Jedan od takvih zadataka su obavili i u Bosni. Po jednom izvoru, u Bosnu su stigli u zadnjim danima Bušove administracije, kao tajna snajperska jedinica koja je pucala na sve strane u sukobu, kako bi u stvari započeli konflikt u Bosni koji će sledeća američka administracija iskoristiti u svoje političke svrhe. Vratimo se Oklahoma Sitiju. Na suđenju se pojavio svedok koga optužba sigurno nije želela da vidi. Majkl J. Rikonošuto, dizajner barometričke bombe, koji je potvrdio da je eksploziju izazvala upravo ta bomba i da su još 1988 godine u dva maha, iz vojnog skladišta u Aberdinu, država Vašington. ukradeni delovi barometričke bombe, a da krivci nikad nisu uhvaćeni.

Ono što je definitivno potvrdilo priču o zaveri, bilo je neverovatno saznanje da su tog jutra, oko osam časova, svi državni službenici iz FBI i BATF (Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje) dobili poruke na pejdžere da ne dolaze na posao! Da je u pitanju zavera, potvrdili su agenti CIA, Džejmi Blek i Ron Džekson, u pismenom priznanju Ministarstvu pravde koje se nije pojavilo na suđenju. Po njima, postoji organizacija unutar CIA poznata kao Komitet desetorice, koja je digla zgradu u vazduh i podmetnula Timoti Mekveja koji je osuđen na smrt za ono što nije uradio. Oni koji su stvarno izvršili zločin, nisu uhvaćeni i osuđeni. Oni kao da ne postoje u ovom slučaju, ali postoje iza egzekutora. Ko su u stvari ti ljudi, vidi se iz zahteva Bila Klintona Senatu, da se prošire ovlašćenja FBI da otvara poštu, prisluškuje telefone, pretražuje domove ljudi i oduzima papire i dokumenta po svom nahođenju, kao i predlog da se ublaže restrikcije o mešanju vojske u sprovođenju unutrašnje bezbednosti.

Klinton je od medija tražio da izbace sa svojih stranica i svojih ekrana "antivladine ekstremiste", sve u duhu kako demokratiju u "najdemokratskijoj zemlji na svetu" vide oni koji imaju šta da kriju od svog naroda, a to se pokazalo i u Oklahomi. Ono što su neki novinari, prisutni na licu mesta, videli i prijavili, pa bili ubrzo ućutkani, je da se prilikom eksplozije urušio deo podne ploče zgrade ispod koje se ukazao splet podzemnih hodnika u kojima su bili tenkovi, kamioni i druga vojna oprema! "Vlada u senci" ne radi samo na rušenju američkog ustava, tačnije na njegovom potkopavanju i pripremanju da se u jednom trenutku, ako je potrebno i oružjem, on sruši i uvede diktatura.

Dokazi o izgradnji podzemnih gradova postoje i o njihovoj nameni se sve zna, ali je ta priča toliko neverovatna većini običnog građanstva, da je to najbolja zaštita planovima Novog svetskog poretka. O podzemnim gradovima je najbolje svedočio onaj koji je gradio te gradove, Fil Šnajder, koji je otkrio previše informacija u svojim javnim nastupima 1995 godine, što je platio glavom u januaru 1996 godine, kada je zadavljen klavirskom žicom, što strašno podseća na egzekucije koje je vršio Gestapo u toku Drugog svetskog rata i ima simbolično značenje ako se zna biografija Fila Šnajdera.

Otac Fila Šnajdera bio je Oto Oskar Šnajder, u toku rata kapetan nemačke podmornice, zarobljen i prebačen u SAD. Bio je izumitelj specijalne kamere velike brzine snimanja, koja je korišćena za snimanje eksplozije hidrogenske bombe 12 jula 1946 godine, na ostrvu Bimini. Fil Šnajder je bio inženjer geologije i zahvaljujući svom znanju postao je jedan od vodećih stručnjaka za izgradnju podzemnih gradova. Kada je shvatio da će namena ovih podzemnih gradova biti uperena protiv američkog naroda, progovorio je o tome. Izjavio je da se finansiranje podzemnih vojnih baza finansira iz "crnog budžeta", koji iznosi dvadeset i pet odsto budžeta SAD-a, odnosno 1,25 triliona dolara za dve godine (preko hiljadu milijardi dolara).

Trenutno u SAD-u ima stotinu i dvadeset i devet podzemnih gradova. Dubina na kojoj se grade je od sedam stotina do hiljadu i pet stotina metara. U proseku zauzimaju 2,66 - 4,25 kubnih milja. U potpunosti su osposobljeni za samostalni život i funkcionisanje. Ulaz u ove gradove je isključivo u vojnim bazama. Takođe su baze izgrađene ispod velikih aerodroma, što je bitno za brzo premeštanje ljudi u te gradove i iz njih, a baze se nalaze i ispod velikih američkih gradova, kao što je Njujork, koje jednog trenutka treba preuzeti ukoliko dođe do državnog udara.

Bahatost aktera Novog svetskog poretka ogledala se u izgradnji aerodroma u Denveru, na čijim muralima je ispričana kompletna istorija i ideologija Novog svetskog poretka (pogledati fotografije na kraju knjige). Aerodrom u Denveru je veliki, ali vojna baza na kome se nalazi je još veća. Podzemni grad zauzima 4,5 kvadratnih milja (7,2. kvadratnih kilometara), a vojna baza 88,5 kvadratnih milja (141,6 kvadratnih kilometara). Aerodrom i prateći objekti su izgrađeni u pustari, šesnaest kilometara od grada Denvera sa kojim su spojeni širokim autoputem, a zauzimaju površinu od neverovatnih pedeset kvadratnih milja (osamdeset kvadratnih kilometara).

U gradnji aerodroma bilo je čudnih građevinskih rešenja. poput velikog koridora za električno vozilo slično tramvaju, koje prevozi putnlke s kraja na kraj ovog ogromnog kompleksa. Na tavanici ovih tunela ugrađeni su tuševi. Pošto je sve od betona, pitanje je kakvi požari su tu mogući i šta će da se gasi. Raspoređeni su u dužini od kilometar i po.

Ovaj tunel u prečniku ima deset do dvanaest metara. Povezan je pasarelama ispod zemlje sa pet zgrada, koje su izgrađene oko aerodromske zgrade, a onda proglašene za grešku i zatrpane zemljom! Neke od ovih zgrada su visoke pedeset metara! Najniža je dvadeset i šest metara, a jedna, srednje visine, ima četrdeset i dva metra. Kada je počela gradnja, postojao je samo tunel koji je dolazio "od nekuda". Radnicima je bilo zabranjeno da u njega ulaze. Ceo kompleks je gradilo pet firmi, a svaka je gradila samo jedan segment. Gradnja je išla po fazama, tako da se nije mogao steći uvid u celinu. Kako bi koja faza bila završena, tako su radnici otpuštani, a za sledeću fazu su dovođeni novi. Cela oblast je puna elektromagnetnih struja, tako da može da se čuje "zujanje" kad se uđe, posebno u niže nivoe. Sve je ograđeno žicom i ogradom. Na aerodromu se vidi nešto što podseća na male tornjeve za hlađenje nuklearnih postrojenja. Na pitanje čemu služe, odgovor je da su to sistemi za ventilaciju.

Da sve neugodno asocira na koncentracioni logor, jasno je kada se pogledaju već spomenuti murali u aerodromskoj zgradi. Urađeni su grandiozno, ali sadržaj je uznemiravajući. Mogu se videti čudna bića obučena u nemačke uniforme iz Drugog svetskog rata, čudne biljke koje ne liče na biljke koje se mogu videti u baštama i ne pripadaju flori Amerike, i čudne životinje, mitološke i stvarne, u čudnim kombinacijama. Simbolika postoji na ovim muralima, a stvarno značenje prepoznali su samo malobrojni.

Murali su slika budućeg sveta, kontrolisanog, porobljenog, košmarnog, u kome će vladati nadljudi predstavljeni kao "vanzemaljci", a kontrolisati "svetska" armija slična SS jedinicama. Pojedini simboli na muralima su takozvani triger simboli i slike za one koji su bili na programu MK Ultra, a čija je suština kontrola uma kroz satanske rituale. Sve biljke na muralima su ili otrovne ili halucinogene, a sve životinje ili povezane sa satanizmom ili su iz masonskog simbolizma. Mučnina koju osećaju oni koji ulaze u ovu zgradu bila bi još veća kada bi znali da je Denver (Kolorado), zapadni centar Novog svetskog poretka, odnosno vlade u senci. Atlanta (Džordžija) je istočni centar budućeg vrlog sveta. Da li je zato tu održana Olimpijada? Zar članovi Komiteta 300 ne zovu sebe "Olimpijcima"?

Za Olimpijadu je vezan jedan incident. Neko je podmetnuo bombu, stvorila se panika i bilo je povređenih, a osumnjičen je jedan pripadnik obezbeđenja, koji je posle oslobođen zbog nedostatka dokaza. Ali, nije sve tako prosto kao što izgleda. Za vreme Olimpijade, Atlanta je bila grad pod totalnom kontrolom televizijskih kamera koje su bile postavljene na svim prilazima gradu, svim autoputevima, železnici, aerodromu, podzemnoj železnici, avenijama i ulicama, svim javnim zgradama. hotelima i restoranima, a sve sa objašnjenjem da je to zbog bezbednosti građana i turista koji su došli na Olimpijadu. Ako se gleda sa stanovišta Olimpijade i bezbednosti svih učesnika i gledalaca, onda je to opravdano. Ali ako se gleda iz drugog ugla, da je Olimpijada idealna prilika da se uživo isprobaju neke stvari koje se ne mogu organizovati tek tako, radi probe, onda je jasno da je Olimpijada upotrebljena i za druge ciljeve. Izvršena je proba državnog udara i kontrole ogromne mase ljudi okupljene na jednom mestu. Bomba je bila diverzija potrebna da se vidi obim i jačina panike mase, kao i brzina reakcije FEME, koja se pojavila na sceni da bi intervenisala, smirila masu i "pronašla krivca", a sve to pod kontrolom hiljade kamera raspoređenih po celom gradu.

Ne znam da li su organizatori krize bili zadovoljni brzinom i načinom reagovanja, ali je interesantno da su testiranja raznih scenarija počela da se odvijaju upravo u vreme mandata jedne od najnegativnijih ličnosti koje su bile predsednik SAD-a, i zato mu posvećujem celo poglavlje u pokušaju da osvetlim ko je čovek kojim SAD završavaju ovaj milenijum.

Bil Klinton

Bil Klinton je prvi predsednik koji dolazi iz Arkanzasa, države značajne za Novi svetski poredak. Tu je sedište južnog krila američkih masona škotskog obreda (Klintonov guru će biti Parson Fot, mason 32 stepena), a iz ove organizacije je došla ideja za osnivanje zloglasnog Kju Kluks Klana, kao organizacije nastale na američkom jugu, koja je odigrala važnu ulogu u američkom građanskom ratu. Njihov amblem sadrži malteški krst i druge oznake koje sugerišu da je Klan direktno nikao iz Vitezova zlatnog kruga, koji su za Rotšilde odigrali mračnu ulogu manipulatora, takođe u građanskom ratu. Danas se tvrdi da Kju Kluks Klan finansira Mosad, i da je ova organizacija trojanski konj za akcije Anti-defamacijske lige. Iz ove političke atmosfere, pažljivo kontrolisane od Rokfelera (Vintrop Rokfeler je bio guverner Arkanzasa), sa proizvodne trake političkih klonova sići će još jedan američki predsednik.

Šarmantan, zavodljiv, medijski ubedljiv, idealan za opčinjavanje naivnog i izmanipulisanog javnog mnjenja, a zapravo beskarakteran, slab, sklon porocima koje ne može da obuzda, idealna marioneta čije konce vuku drugi u opasnim smerovima, i paradigma degradiranog političara iz završne faze kancerogenog širenja nove svetske ideologije. Od malih nogu je "spreman" za političara, od "predsednika razredne zajednice" pa do samog vrha, predsednika SAD. Kada je postao predsednik, "slučajno" se u medijima pojavio film koji prikazuje tadašnjeg američkog predsednika Džona Kenedija kako ćaska sa gimnazijalcima, mladim demokratama, i gle čuda, u prvom planu Bil Klinton, rukuje se sa predsednikom koji mu postavlja pitanje a ustreptali gimnazijalac odgovara. "Kontinuitet" postoji za naivnog gledaoca, "još je Kenedi video potencijal u ovom dečaku" i slične akcije iz programa kontrole uma za široke mase.

Zapravo je mašina za pravljenje predsednika radila sa programom za narednih dvadeset godina, po poznatoj šemi "Daćemo im sada predsednika iz Demokratske stranke, kako bi i dalje mislili da je izbor njihov".

U intervjuu sa Džejmsom K. Kilpatrikom izjavio je da je od rane mladosti znao da postoji vlada u senci, sastavljena od bankara i jakih političara koja političku agendu kontroliše iza scene. Shvatio je, kaže, da mora da postane deo tog uskog kruga ako želi da postane učesnik procesa donošenja odluka koje oblikuju svet. Shvatili su drugi pre njega, a taj izbor je potvrđen osamdesetih godina kada se u Vinroku, Arkanzas, na farmi Vintropa Rokfelera, sreo sa šefom dinastije Rokfeler, Dejvidom, koji je napravio više američkih predsednika u ovom veku nego što bi Bogu bilo moguće. Ugurali su Klintona u svaku moguću organizaciju svetske moći i tajno društvo, kako bi se upoznao i povezao sa ključnim ljudima svetske vlasti, sa kojima će sarađivati kada postane predsednik SAD.
Tako je bio Roudsov stipendista, član Saveta za međunarodne odnose, Trilateralne komisije, mason, član iluminatskog masonskog društva Žaka de Molea, i Bilderberg grupe, od 1991 godine, kada je pozvan na kongres u Baden Baden, jer je odlučeno da će biti sledeći predsednik SAD. Tako je jedna lokalna karijera, u učmaloj sredini Arkanzasa, gde ste mogli biti guverner a da to nikom ništa ne znači van seoskih okvira juga Amerike, postala svetska.

U vreme predsedničke kampanje, u listu "Forvard" pojavio se kritički članak u kome se, ne bez sarkazma, primetilo da Bil Klinton treba da ima na umu da predizbomu kampanju vodi u SAD a ne u Izraelu. Ovo zbog toga što su u Klintonovom timu ključna mesta zauzimali mnogi pripadnici jevrejske zajednice u Americi. Na prvom mestu je bio David Ifšin, dugogodišnji generalni sekretar "Američko izraelskog komiteta za javne odnose" (AIPAC). On je u Klintonov štab uveo i druge poznate cioniste, među kojima su bili Stjuart Ajzenštajn, bivši savetnik Džimija Kartera za unutrašnja pitanja, i Moric Amitaj, vrlo sposobni menadžer. Ni ostali članovi štaba nisu bili bez "pedigrea": Ralf Nirenberger, vodeći član izraelskog lobija u Vašingtonu, Tom Parker, jedan od najpoverljivijih ljudi senatora iz Konektikata Džozefa Libermana, člana Saveta za međunarodne odnose i sada podpredsedničkog kandidata u kampanji Al Gora za američkog predsednika (kako je svet mali), Al Dvoskin, visoki funkcioner nekoliko jevrejskih organizacija, Bob Liber, profesor sa Džordžtaunskog univerziteta, Majkl Ajzenberg, aktivista B'nai B'rita, Al Mozes, predsednik Američkog jevrejskog kongresa, Majkl Mandelbaum, stručnjak za odnose Istok-Zapad i član Saveta za međunarodne odnose, inače čovek od velikog poverenja Edgara Bronfmana, predsednika Svetskog jevrejskog kongresa, Strob Talbot, u to vreme urednik "Tajma", Robert Rajh, profesor ekonomije sa Harvarda i glavni Klintonov savetnik za ekonomska pitanja, Robert Altman, podpredsednik "Grupe Blekstoun" i poznat bankar, povezan sa Savetom za međunarodne odnose, Rokfelerom i "Leman braders", Robert Rubin i Kenet Brodi, bankar firme "Goldman Saks". koji je, posredstvom Henri Kisindžera, postao glavni sponzor Borisa Jeljcina, i Majkl Kantor, predsednik Klintonove predizborne kampanje.

Gledajući ovaj spisak, pitam se da li je ijedan član Trilaterale i Saveta za međunarodne odnose ostao bez posla. Kantor je bio usko povezan sa istaknutim jevrejskim advokatom i demokratom Čarlsom Manatom. Manat je vrlo zanimljiva ličnost, pošto je najbolji prijatelj advokata Sidni Korsaka. Taj advokat je poznati specijalista za odbranu članova organizovanog kriminala, mafije. Korsak je branio takve "marke" kao što su bili Mejer Lenski i Bagsi Zigel i važi za čoveka "sa dobrim vezama tamo gde treba". Možda su mislili da će trebati i Klintonu pa su ga držali u blizini.

Prema "Amerikan Fridom Netvorku", Klinton je u Arkanzasu bio na čelu složene organizacije koja se bavila švercom droge, pranjem novca i korupcijom. Jedan od Klintonovih saradnika iz vremena kada je bio guverner, Leri Nikols, prvi je javno progovorio o posebnim aktivnostima nekadašnjeg guvernera. Nikols je bio direktor marketinga firme "Arkanzas Divelopment Fajnens Autoriti" (ADFA). Ovu državnu firmu stvorio je Klinton, kako je javno objasnio, kako bi novac od poreza išao u investicioni fond sa niskim kamatama iz koga će se davati krediti lokalnom biznisu, koledžima, školama i crkvama, i stimulišu zapošljavanje. Ono što Klinton nije očekivao bilo je da će Nikols jednog dana progovoriti. Nikols je rekao:

"..Sedeo sam i radio usred političke mašine Bila Klintona. Tu je on vršio isplate, uzvraćao ljudima usluge iz kampanje. Bio sam na interesantnom mestu i to sam znao. Ako vam je trebao milion dolara, svoju molbu bi ste predali u advokatsku firmu Rouz* i platili 50 hiljadu dolara. Iako je u državi Arkanzas bilo pet firmi koje su bile mnogo kvalifikovanije za papire od vrednosti, molbe su išle u Rouz, koja ih je pokupila sve. Počeo sam da proveravam neke stvari i propitujem blagajnika, Bila Vilsona... kako ljudi otplaćuju rate tih zajmova? Pogledao me je i rekao: 'Nikako'. Mislio je da ja znam. Ovo me je pogodilo... Tada sam počeo da prikupljam dokumenta. Kada bi svi otišli, ja bih ostao u kancelariji kao da radim godišnji izveštaj. Tako sam imao pristup dokumentaciji i sve sam kopirao".

Slučajno je ovo advokatska firma koju je vodila Hilari Klinton, član Saveta za međunarodne odnose.

Daklem, ADFA se bavila pranjem novca! Bila je paravan za davanje kredita prijateljima, koji bi zatim finansirali Klintonove izborne troškove, a u isto vreme bi se tu oprao i novac od krijumčarenja droge. Nikols nastavlja:

"Mesečno je na Menu stizao sto miliona dolara vredan tovar kokaina. Imali su problem... bio je to problem za malu državu kao što je Arkanzas. Kako će se oprati sto miliona dolara mesečno? ADFA do 1989 nije postojala u Arkanzasu. Ono što su radili je bilo da prebace novac u Floridu, koji bi kasnije bio prebačen u BCCI. Oni bi prebacili novac u banku u Džordžiji, koji bi kasnije bio vraćen u BCCI. Onda bi ga ubacili u 'Sitikorp' u Njujorku, koja bi novac poslala u inostranstvo".

U centru ove operacije bio je Klintonov najbliži prijatelj, Den Lasiter, koji će otići u zatvor zajedno sa predsednikovim bratom, Rodžerom Klintonom, zbog kokaina. Dok Delafter, policajac koji je radio na slučaju Lasiter, je prikupio detaljne izjave od ljudi povezanih sa Klintonovim prijateljem, koji je drogu koristio najčešće kao mamac za mlade devojke koje je kasnije, kao ovisnike, koristio za seksualne usluge. Policajac je ispričao o problemima i ometanjima u toku istrage, od kolega u odelenju, zbog toga što je postojala veza između državne policije i guvernerove kancelarije. Lasiter je u zatvoru proveo manje od godinu dana, a kada je izašao na uslovnu, Klinton mu je dao potpuno pomilovanje.

Jedna od najvećih operacija krijumčarenja droge započela je 1982, baš na aerodromu Mena, a inicijator je bio Beri Sil. U Arkanzas je prešao jer u njegovoj rodnoj Lujzijani vlast je bila "nezgodna", rešila je da okonča njegove poslove. Policajac Rasel Velč, koji je vodio istragu protiv Sila, kaže: "Ispričao je da je 1983 godina bila neverovatno uspešna za krijumčarenje kokaina. Imao je četiri svoja aviona na aerodromu Mena, kupljena za krijumčarenje". Avioni su imali specijalna kargo vrata, inače nedozvoljena, koja su mogla da se otvore u letu kako bi se izbacila droga ili novac na drugim lokacijama u Arkanzasu.

Za deset godina, koliko je Mena korišćena za operaciju krijumčarenja droge, nije podignuta nijedna značajna optužnica. Beri Sil je bio deo lanca koji je povezivao Bila Klintona, Olivera Norta, administraciju Regan-Buš i Iran-kontra. Oliver Nort je održao početkom osamdesetih godina seriju sastanaka u Litl Roku, glavnom gradu Arkanzasa, kako bi postavio osnove za krijumčarenje oružja kontrašima.

Jedan od operativaca bio je Beri Sil, a drugi Teri Rid, bivši vojni pilot, koji se doselio u Litl Rok 1983 i osnovao bazu za trening kontraša u gradiću Nela Ark, dvadeset kilometara od Mene. Sil je iz Mene oružje odvozio u Boliviju, Argentinu, Brazil, i kontrašima u Nikaragvu, a avioni su se vraćali krcati drogom, jer su bliske veze Sila i CIA bile garant njegove "nedodirljivosti" za organe zakona. Beri Sil je zaradio oko 50 miliona dolara kao pilot, a može se samo pretpostaviti koliko su zarađivali ostali, na prodaji kineskih AK-47s pušaka i drugog lakog naoružanja. Prema izvanrednoj knjizi Teri Rida i Džona Kamingsa, "Kompromitovani", droga i novac su stizali iz Kolumbije, preko Paname na Kajmanska ostrva, a službenici carine i kontrolori leta su imali instrukcije da ignorišu ove "crne letove". Piloti su nedeljno donosili oko 9 miliona dolara koji su se prali preko BCCI banke, a onda ubacivali u Ameriku.

Beri Sil je konačno uhapšen od strane DEA. Da bi se izvukao prokazao je i dao dokaze o nekolicini velikih narko dilera. Ispričao je javno kako su mu CIA i DEA naredili da fotografiše zvaničnike sandinističke vlade u Nikaragvi kako ubacuju drogu u avion, namenjenu Americi.

Ovu fotografiju je upotrebio Regan u govoru na televiziji 1986 godine, kao deo propagande protiv režima Nikaragve. Ovo je navelo Kongres da odobri 100 miliona dolara kontrašima u Nikaragvi, koji su, inače, krijumčarili drogu u dogovoru sa CIA. Za ovu operaciju je znao tadašnji podpredsednik Buš. Sil je ispričao reporterima da sandinisti na fotografiji uopšte nisu utovarivali drogu, da to uopšte nisu bili sandinisti, več značajne ličnosti kolumbijskog i panamskog podzemlja. Govorio je i o vezama kontraša i kolumbijskih narko kartela. Na kraju, DEA je izdala Sila jer mu je umesto zaštite "omogućila" da bude u kućnom pritvoru, gde je nekoliko dana kasnije, u februaru 1987, imao posetu u vidu tri kolumbijska "čistača" naoružana uzijima i mak-10 automatskim puškama sa prigušivačima. Sil je bio mrtav. Zašto je DEA odbacila Berija? Možda zato što je, kako Teri Rid navodi u svojoj knjizi, Klinton rekao:

"Sil je postao prevelik za svoje pantalone i to đubre je zaslužilo da umre, po mom mišljenju..."

Ipak, operacija iz Mene ( štfrovana imena Ruža Kentaura i Most od žada, koja im je dao Vilijem Kejsi, direktor CIA) je iz Arkanzasa prebačena u Meksiko pod imenom ''Operacija crvotočni crv''. Ovo je među članovima ekipe iz Arkanzasa izazvalo veliku ljutnju, jer nije im se iz ruku puštao ovako sladak kolač. Rid u svojoj knjizi, kao učesnik i očevidac, daje detaljan prikaz napetog sastanka nekolicine vrhunskih operativaca ove operacije. Vilijem P. Bar, kasniji Bušov državni tužilac, doneo je loše vesti ljutom Klintonu. Sastanku su prisustvovali još Oliver Nort, Rid i dvojica operativaca CIA. Sreli su se jedne martovske noći 1986, u napuštenom vojnom skladištu iz Drugog svetskog rata u Kamp Robinsonu, na periferiji Litl Roka. Razgovor je počeo oštro, uvredama, da bi Bar rekao:

"Dogovor je bio da se naš novac opere kroz tvoj posao sa zajmovima i obveznicama. Ono što nismo planirali je, da si ti ugrozio naše pranje. Zato povlačimo operaciju iz Arkanzasa. Postala je odgovornost za nas. Nisu nam potrebne žive odgovornosti".

"Šta misliš pod tim 'žive odgovornosti'?" zahtevao je Klinton objašnjenje.

"Ne postoji takva stvar kao što je mrtva odgovornost. To je oksimoron, kapiraš? Ili vi, Roudsovi stipendisti, niste to studirali?" uzvratio je oštro Bar.

"Šta! Jel' ti to nama pretiš? Jer ako..."

Ovde je Bar promenio ton i nastup. Umekšao je razgovor i završio ga zaključkom koji "otvara oči" za mnoge stvari koje su došle kasnije:

"Ti i tvoja država ste bili naša velika aktiva. Lepota svega, kao što znas, je u tome što si demokrata, a sa našom sposobnošću da utičemo na obe partije, ova zemlja može prevazići partijsku blokadu. Gospodin Kejsi mi je rekao da ti prenesem poruku, da ako ne zajebeš ovo i napraviš neku glupost, postaješ broj jedan na kratkoj listi za posao koji si oduvek želeo. To je prilično jaka stvar, Bil. Zato nam pomozi da održimo sve ovo i bićemo zajedno unapređeni. Ti i momci kao što smo mi, smo očevi nove vlasti. Dođavola, mi smo novi savez".

Ovo su bile godine kada je počelo "čišćenje" nepoželjnih svedoka, koji su znali ili učestvovali, u raznim mutnim, poslovnim ili privatnim, aferama Bila i Hilari Klinton. Nije samo u pitanju umešanost u trgovinu drogom već i bankarske prevare, iznude, seksualne avanture, napadi, pretnje, premlaćivanja, zataškavanja, provale, podmićivanje, krađe, paljevine, sukob interesa, pranje novca, zvanične laži, nedozvoljena trgovina, silovanje, izborne prevare, ometanje pravde, uticanje na federalne svedoke, uništavanje sudskih dokumenata, uvreda Kongresa, i 56 smrtnih slučajeva ljudi koji su na neki način bili deo svih ovih dešavanja od kojih je smrt Beri Sila jedna u nizu. Neki od ovih ljudi su sigurno umrli nesrećnim slučajem, ali je teško reći da su svi umrli igrom slučaja. Procenite sami:

Žrtva broj 2.

Luter "Džeri" Parks uživao je u ukusnoj hrani meksičkog restorana u Litl Roku, 26 septembra 1993. Na putu prema kući, njegova kola su prisilno zaustavljena. Iz Džerijevog tela izvađeno je devet metaka. Bio je vlasnik firme "Amerikan Kontrakt Servisiz" koja je davala telohranitelje i pratioce za Klintonovu kampanju. Znao je dosta o Klintonovim "slobodnim aktivnostima", zapravo, skupljao je dokaze o njegovim seksualnim aferama u proteklih šest godina. Očigledno, ne dovoljno diskretno. Nekoliko dana pre smrti, neko je provalio u njegovu kuću i pokupio ono što je bilo ključno, fotografije, imena, datume, a njegova žena Džejn kaže da je alarm stručno onesposobljen i da ništa drugo nije ukradeno. Njegova najveća greška bila je što je pretio Klintonu, ne samo u vezi seksualnih afera, već i duga od 81 000 dolara za usluge pratilaca, koje Klinton nikada nije platio. Londonski Sandej Telegraf je objavio izjavu Džerijevog sina koji je rekao da je njegov otac ubijen kako bi se spasila politička karijera Bila Klintona.

Žrtva broj 3.

Džon Parnel Voker, viši istražitelj RTC, radio je na dosijeu Vajtvoter Divelopment Korporejšna, istražujući komplikovanu mrežu koju su isprepleli bračni par Klinton i Džim Mekdugal, preko banaka, državnih agencija Arkanzasa, i Medison Garanti Sejvingz and Loan, kako bi državu prevarili za milione dolara. Kasnije je utvrđeno da je samo Medison imao gubitak od 65 miliona dolara. Kada je Voker istragu Medisona pokušao da prebaci iz Kanzas Sitija, gde je istraga ometana, u Vašington, iznenada mu se "pomutilo u glavi". Razgledajući nove stanove u Arlingtonu, Virdžinija, iznenada je odlučio da skoči sa balkona. Njegova porodica i prijatelji tvrde da nije bio depresivan. Možda je bio samo impulsivan.

Žrtva broj 4.

Deni Ferguson je bio policajac u Arkanzasu, koji je Polu Džons doveo kod Klintona. Priča se ne bi pročula da Denijeva brbljiva supruga Keti nije pričala prijateljima i komšijama pikantne detalje o tome kako Deni dovodi devojke Klintonu i čuva stražu dok ovaj uživa u seksu. Bila je to prava tekuća traka. Stotinu žena je prošlo ovaj put, nekada i po nekoliko dnevno. Mnogi saobraćajni prekršaji završavali su pristankom da je bolje pružiti Bilu malo zadovoljstva nego ići u zatvor. Keti je ispričala kako je Bil pobesneo kada je Pola Džons odbila "da sarađuje". Desetog maja, Keti je nađena mrtva, sa pištoljem u ruci. Zvanična istraga je presudila: samoubistvo. Medicinske sestre koje su radile sa Keti u istoj bolnici jednoglasno su izjavile da nema šanse da osoba kao što je bila Keti izvrši samoubistvo. Kada je njeno telo preneto u mrtvačnicu da se pripremi za sahranu, zaposleni su otkrili malu ranu od metka iza levog uha. Rana spomenuta u zvaničnom izveštaju, na desnoj slepoočnici, bila je, zapravo, izlazna rana. Ketin muž, Deni, koji se neposredno pred njenu smrt razveo od Keti, iznenada je promenio priču, po kojoj nikada nije vodio Polu Džons kod Bila. Ketin novi prijatelj, s kojim je živela pre smrti, Bil Šelton, u javnosti nije prestajao sa kritikom i tvrdnjom da je Keti ubijena. Uskoro, mesec dana posle Keti, i Šelton je "izvršio samoubistvo", ispalivši sebi metak u glavu, iza uha! Zašto ljudi biraju tako komplikovan način da se ubiju?

Žrtva broj 5.

Vinsent Foster, zvanično drugi po rangu pravni savetnik Bele kuće, najviši je službenik administracije koji je umro nasilnom smrću, od vremena Kenedijevih. Rodom iz Litl Roka, prijatelj Hilari i Bila od studentskih dana na pravnom fakultetu, umešan u aferu Vajtvoter kao advokat, savetnik Bila Klintona, bio je svedok mnogih tajni bračnog para Klinton pa je njegova smrt, u prvom trenutku označena kao samoubistvo, izazvala mnogo nedoumica pogotovo što su okolnosti ukazivale na drugačiji rasplet.

Evo kako izgledaju te nedoumice, koje sam razmatrao u emisiji "Crne kutije" na televiziji Politika.

Dvadesetog jula 1993 u Marsi parku nađeno je telo Vinsa Fostera. Istraga je tvrdila da je reč o samoubistvu. Malo neobično, jer je tog dana posle ručka na brzinu, zgrabio sako, saradnicima rekao "Vratiću se", i izašao iz Bele kuće. Trebalo bi da poverujemo da je posle toga otišao u svoju kuću u Džordžtaunu, uzeo revolver, dovezao se nazad u mirni park u Arlingtonu, prešao 60 metara strmog terena, spustio se u gusto žbunje, seo, pucao sebi u usta, posle toga odbacio svoje naočare četiri metra dalje u gusto žbunje, i pao na leđa u potpuno ispravljenom stanju, sastavljenih nogu, ispruženih ruku pored tela, sa revolverom u ruci.

Dan pre samoubistva, Foster se našao na ručku sa dvojicom advokata radi konsultacija, jer su krajnje neprijatni detalji oko afere Vajtvoter počeli da izlaze u javnost. Pitanje je prosto, zašto bi neko angažovao advokate ako je dan kasnije nameravao da se ubije?
Gde je metak? Neverovatno pažljivom pretragom parka uz pomoć detektora metala, nađeno je čak nekoliko metaka koji nisu traženi, ali nije nađen metak iz Fosterovog revolvera. Da li su policija i FBI tražili na pogrešnom mestu? Foster se navodno ubio, i to iz revolvera Kolt 38 sa dugom cevi. Istražitelji koji rade na samoubistvima, iz prakse tvrde da u slučaju pucanja u glavu, zbog trenutnog razaranja mozga prestaju sve voljne funkcije pa i držanje oružja u ruci. Za razliku od uobičajene "holivudske" varijante samoubistva, kada oružje ostane u ruci, kod pravog samoubistva oružje uvek odleti iz ruke, ponekad čak metar ili dva od samoubice, a u ekstremnim slučajevima i dalje.

Zna se da je izlazna rana uvek veća od ulazne. Metak kalibra 38 bi na potiljku stvorio izlaznu ranu prečnika osam do devet centimetara. možda i veću, a krv i mozak bi bili rasuti svuda uokolo. Ovde to nije slučaj. Izlazna rana je mala, prečnika oko tri centimetra, što navodi da je smrtonosni metak bio sa polovinom barutnog punjenja, što je tipično za profesionalne ubice a ne za samoubice. Zato niko nije čuo zvuk pucnja. Na mestu na kome je ležalo telo ima malo krvi a fragmenti lobanje nisu nađeni.

S obzirom na tip oružja (revolver s "burencetom"), izlazni gasovi iz cilindra se kreću unapred, duž cevi. To bi značilo da ako je Foster držao cev revolvera u ustima, mikroskopska zrnca baruta bi se našla na njegovim obrazima. Takvih tragova nije bilo. Nije bilo tragova baruta ni na ruci u kojoj je držao oružje. Na oružju nisu nađeni otisci Vinsa Fostera! Ostaci baruta nađeni na odelu Fostera nisu iz tog revolvera! Foster je, po tvrdnji prijatelja, bio levak, a revolver je nađen u desnoj ruci!
Iako je ležao na vlažnoj zemlji, u žbunju, na Fosterovim cipelama nije bilo tragova zemlje iz parka u koji je došao da se ubije. Verovatno je lebdeo ka mestu samoubistva i zato nije isprljao cipele.

Čija kosa (misteriozne plavuše?) je nađena na njegovom sakou, i na čijem tepihu je ležao, jer su nađena vlakna na njegovim pantalonama?

"Pismo samoubice" se pojavilo šest dana posle smrti u Fosterovoj torbi. Žuti papir s porukom bio je iscepan na 27 parčića i ni na jednom nije nađen otisak prsta! Probajte to da izvedete. Tri meseca je trajala istraga nad ovim detaljem od strane Stratedžik Investmenta, a tim su činila trojica najvećih eksperata za istražne radnje. Njihov nedvosmisleni zaključak je da je "zadnja poruka" čisti falsifikat.

Posle nalaženja tela, organi lokalne policije i FBI su dva časa sedeli u Beloj kući i čekali da im se dozvoli da uđu i zapečate Fosterovu kancelariju. Za to vreme, članovi štaba Hilari Klinton Megi Vilijems, Petsi Tomason i Bilov stafer Berni Nusbaum su u Fosterovoj kancelariji "vršili inventar"! Nusbaum je kasnije izjavio da je policija čekala samo "deset minuta da uđe u kancelariju". Sve što je uzeto iz kancelarije, odneto je u privatne prostorije Hilari Klinton na spratu, i nikada nije viđeno, niti je istražni organ tražio od prve dame da te papire dostavi sudu. Policija je tražila da joj se preda pejdžer Vinsa Fostera, koji se nalazio kod sekretarice Hilari Klinton (?), kako bi se videlo čije poruke je primio na dan smrti, ali je odlukom predsednika to odbijeno!

Da bi olakšao istragu, potreseni predsednik je naimenovao specijalnu komisiju koja će istražiti smrt Fostera. Problem sa predsedničkim komisijama je taj što ona preuzima sve konce vođenja istrage, isključujući iz nje FBI! Na čelu istražne predsedničke komisije bio je Robert Fisk, advokat iz Arkanzasa, poznat po tome što je on prodao zemlju Vajtvoter, oko čega je i izbila afera. Sumnjičen je za pranje novca u Arkanzasu, a tvrdi se da je imao udela u uništavanju dokumentacije u advokatskoj firmi Rouz, kako bi se sakrili tragovi afere. Kao što se vidi, vrlo kompetentna ličnost za vođenje istrage.

Londonski Sandej Telegraf otkriva da je Foster dosta putovao po svetu i posećivao Švajcarsku dok je još radio za advokatsku firmu Rouz. Utvrđeno je da je leteo avionima "Delta Erlajnz", uz popust koji se odobravao višim službenicima vlade pre nego što je postao vladin službenik. Dva puta je u Švajcarsku leteo avionima kompanija "Amerikan Erlajnz" i "Svis Er", ostajući u Švajcarskoj manje od 24 časa. Prvog jula 1993 Foster je rezervisao kartu za još jedan let, ali ga je otkazao. Kasnije tog meseca je bio mrtav. Njegova žena nije znala ništa o putovanjima u Švajcarsku.

Ko bi želeo da jedan kompetentan, odan saradnik ovako završi? Foster je znao previše i bio je na ivici da "pukne". Celog tog meseca tamni oblaci su se gomilali na horizontu afere Vajtvoter. Na dan (samo)ubistva primio je telefonski poziv iz Litl Roka, od kolege iz firme Rouz, koji ga je obavestio da su inkriminirajuća dokumenta dostavljena sudiji Dejvidu Hejlu. U očajničkom pokušaju da zaustavi dalju istragu, Bil Klinton je otpustio direktora FBI, Vilijema Sešna, što je prvi takav slučaj u američkoj istoriji. Za novog direktora naimenovan je Luis Fri, poznati konzervativac čiji je rođeni brat član ekstremne katoličke organizacije Opus Dei. Još ranije, Foster se poverio svom zetu, bivšem kongresmenu Berilu Entoniju, da namerava da podnese ostavku (?), jer se plaši da će Kongres narediti istragu u vezi njegovog delovanja i učešća u mnogim aferama.

U novije vreme Fosterov strah, vidi se, bio je opravdan. Taker i Mekdugal su osuđeni, pa Klintonu ne ostaje ništa drugo sem da kaže:

"Moji partneri u Vajtvoter Divelopmentu su sve osuđeni kriminalci, ali ja sam čist kao sneg".

I kad to kaže, treba mu verovati. To što se na mnogim čekovima iz afere Vajtvoter nalazi potpis Hilari Klinton ne znači da je ona kriva zbog krivokletstva, jer je tvrdila da nema nikakve veze sa ovom aferom, već je to namešteno iz Republikanske stranke. Ko hoće, neka veruje.

Žrtve broj 6 i 7

C.Viktor Rejder II, i njegov sin Montgomeri, su poginuli kada je njihov mali avion pao 30 jula 1992 po lepom vremenu, u blizini Enkoridža, Aljaska. Viktor je bio bivši finansijski kopredsednik Klintonove predsedničke kampanje za finansije, i kao čovek s integritetom počeo da se ljuti na Klintonov način prikupljanja sredstava. Uskoro su se razišli, a Viktor je postao potencijalno opasna ličnost od koje su mogle da procure neprijatne informacije.

Žrtva broj 8

Heršel Frajdej je bio član Rejderovog komiteta i odličan pilot. Njegov avion je eksplodirao dok se približavao sopstvenoj sletnoj stazi u Arkanzasu, 1 marta 1994. Ta pista je bila bolja od većine pista u većim gradovima, i čudno je kako je avion eksplodirao.

Žrtva broj 9

Samo dva dana kasnije, dr Ronald Rodžers, zubar iz Rojala, Arkanzas, bio je spreman da ispriča neke stvari o Klintonu novinaru Ambrouzu Evans-Pričardu iz londonskog Sandej Telegrafa, kada se njegova dvomotorna Cesna srušila po lepom vremenu, sa punim rezervoarom, na prilazu Lotonu, Oklahoma. Neposredno pred rušenje javio se kontroli leta u Lotonu rekavši da mora da sleti jer je ostao bez goriva.

Jedan stručnjak za avione objasnio je kako dolazi do nesreće u ovakvim slučajevima. U avion se postavi bomba. Pokvari se pokazivač goriva i u jednom trenutku skazaljka padne na "prazno". Pilot krene na sletanje, i kada se spusti na određenu visinu aktivira se bomba slabog dejstva koja prekida dovod goriva. Avion u poniranju u odsudnom trenutku ostaje bez goriva, motor se gasi, avion ne uspeva da krene u uzgon i pada. Sve izgleda kao greška pilota. Ono što je upadljivo je da je više aviona palo na isti način, pa se može reči da je i ovom prilikom previše koincidencija.

Žrtve broj 10 i 11

Kevin Ajvs i Don Henri, tinejdžeri iz Brajanta, Arkanzas, pokušali su u toku noći iz prikrajka da posmatraju šta se dešava na aerodromu Mena, podstaknuti pričama da tu sleću nepoznati avioni. Pronađeni su sledećeg jutra, 23 avgusta 1987, mrtvi, na šinama pruge, kao da ih je pregazio voz. Državni istražitelj, Fahmi Malak, koga je imenovao Bil Klinton, zvanično je napisao da je reč o nesrećnom slučaju. Roditelji to nisu prihvatili, tražili su novo veštačenje, koje su vlasti na raznim nivoima dočekali na nož. Roditelji su dobili sudski nalog koji je naređivao davanje svih laboratorijskih nalaza novom istražitelju, kako bi se dobilo drugo mišljenje. Malak je odbio da sarađuje u prvom trenutku, ali je ipak morao da se pokori nalogu suda kako bi izbegao krivičnu odgovornost. Rezultati su pokazali da je Henri uboden više puta u leđa, a da je Ajvs imao teške povrede lobanje od više udaraca, pre nego što su tela ostavljena na šinama. Malik je izjavio da su po njemu, dečaci zaspali na pruzi i tu doživeli nesreću. Zamislite, spavanje na pruzi! Malik je inače imao mnogo zataškanih afera u radu. Prvo je Klintonovu majku, Virdžiniju Keli, dok je radila kao medicinska sestra anestetičarka, oslobodio optužbe da je nemarom prouzrokovala smrt dva pacijenta. Malakov biser je bio kada je smrt čoveka sa četiri metka u grudima proglasio za samoubistvo, konačno je preterao kada je smrt čoveka odrubljene glave u izveštaju okarakterisao kao "smrt od prirodnih uzroka". Klinton je morao da ga brani u javnosti izjavama kako je ovaj nalaz posledica "premora zbog preteranog posla".

Nasilna smrt dvojice tinejdžera izazvala je burne reakcije. Mnogi su se javili sa tvrdnjom da znaju neke neprijatne detalje u vezi celog slučaja, što je prouzrokovalo pravi talas neobičnih smrti ovih svedoka.

Žrtve broj 12-17

Keit Koni je dobio posekotinu na vratu i bežao je da se spasi kada je motorciklom naleteo na kamion. "Saobraćajna nesreća", zaključak policije.
Gregori Kolins je ubijen pucnjem iz puške u lice.

Keit Mekaski je brutalno izboden u svojoj kući -113 uboda nožem. Znao je da mu nema spasa, najavio je svoju smrt porodici i prijateljima.

Spaljeno telo Džefa Roudsa pronađeno je na gradskom otpadu, upucan u glavu pre spaljivanja, i delimično odsečenih šaka, stopala i glave.

Džef, mladić iz Bentona, Arkanzas, pozvao je oca telefonom, dve nedelje pred smrt, i rekao da mora da napusti grad jer zna previše o smrti dečaka i Mekaskija. Nažalost. nije umakao.

Ričard Vinters je ustreljen iz skraćene dvocevke. Džordan Ketelson je umro od puščanog metka u glavu, na parkiralištu jedne kuće u Garland Kauntiju. Šerif je presudio, "Samoubistvo".

Grupa građana ujedinjena u "Građane za poštenu vladu" (Citizens for Honest Government), koja je proizvela sjajnu video kasetu o Bilu Klintonu, tvrdi i u ovom slučaju da je policajac Džon Braun rešio slučaj ubijenih momaka. Dokaze je prezentirao nekim članovima Kongresa a onda ih predao FBI. Uskoro je smenjen a FBI dokaze "drži za sebe". Detektiv Braun kaže:

"Znamo ko je ubio ovu decu. Razlog zašto je ova istraga usporena, zaustavljena... je taj što vodi pravo do Bila Klintona, koji je umešan u zataškavanje. Pobrinuo se za sve koji su prlkrili bilo šta u ovom predmetu, svi su unapređeni!"

Žrtva broj 18

Deni Kazolaro je bio reporter koji je istraživao veze izmedu Vajtvotera, Mene, BCCI, Iran-kontra, firme "Park-o-Meter (koja je cevi za ulične parking satove koristila za transport droge, od aerodroma Mena dalje), ADFA (Klintonova operacija vredna milijardu dolara bazirana na državnim obveznicama). Sam je svoju operaciju nazvao "Oktopod", ne znajući da se mračni pipci pružaju ka njemu. U noći 10 avgusta 1991. godine, dok je čekao važne informacije o afere Iran-kontra, nađen je u kadi, prerezanih vena, u hotelu u Zapadnoj Virdžiniji.

Žrtva broj 19

Pol Vilčer, advokat iz Vašingtona, duboko je bio u istrazi oko Mene i drugih skandala. Trebalo je da se sretne sa bivšim advokatom Denija Kazolara, ali je 22 juna 1993 godine, nađen mrtav u svom stanu, sedeći na WC šolji. Izgleda da postoji plaćeni ubica koji je patološki vezan za kupatila.

Žrtva broj 20

Ed Vili, menadžer finansijskog komiteta u Klintonovoj kampanji. prema izvoru iz Teksasa, bio je ovlašćeno lice koje je baratalo sa torbama punim gotovog novca. Navodno se ubio 30 novembra 1993 godine.

Žrtva broj 21

Džon A.Vilson, gradski većnik u Vašingtonu, znao je dosta o Klintonovim prljavim igrama. Spremao se da javno istupi i obelodani ono što zna. Umesto toga odlučio je da se obesi, 19 maja 1993 godine.

Žrtve broj 22-56

Pad američkog aviona AIR FORCE 2 (Boing 737-200, vojna verzija CT-43A) kod Dubrovnika u Hrvatskoj, 3 aprila 1996 godine, u kojoj je poginuo američki ministar trgovine Ron Braun i trideset četiri člana delegacije i posade aviona, je posle istrage Pentagona ocenjen kao greška američke posade, propusta u komandovanju i loše podešenih instrumenata za proceduru prilaženja pisti.

Kao i sva slična zvanična saopštenja, i ovo ima jednu tipičnu grešku: tretira nezavisne stručnjake i javno mnjenje kao idiote. Bilo je vrlo lako ustanoviti da je saopštenje puno rupa, da je zataškavanje bilo lako razobličiti i samim tim posumnjati u prave razloge pada aviona.

Tog dana je u Ćilipima padala lagana do umerena kiša. Avion sa Ron Braunom je trebalo da doleti iz Tuzle, stotinu i trideset milja severoistočno od Dubrovnika. Pre ovog aviona, na Ćilipe je tog dana, bez problema, sletelo pet aviona. Napolju je duvao savršeno pogodan vetar, četrnaest milja na čas (22,4 km) od istoka prema zapadu, savršen zbog stodvadeset stepeni sa severa, što je samo jedan stepen odstupanja od savršenog vetra u čelo za sletanje aviona. Suprotno izveštajima iz nekih američkih novina, to nije bila mračna i olujna noć. Bila je sredina popodneva.

U tornju aerodroma sedeo je Niko Jerkić, koji je radio na uređaju NDR kojim se avion navodi. Njegov zadatak je ključan. U tačno određenom trenutku isključiće svoj signal, a istog trenutka će se uključiti signal u džipu koji je u podnožju brda Sveti Ivan. Američki operativac u džipu će tako lažnim signalom promeniti kurs aviona za celih deset stepeni i poslati ga daleko od kursa na sever, u brdo visoko sedam stotina metara.

U četrnaest časova i četrdeset i osam minuta (14:48h) kontrolni toranj je uputio prijateljsku poruku avionu i potvrdio da je sve u redu. Opisali su vreme na Ćilipima - vidljivost pet milja (osam kilometara), vetar četrnaest milja na čas, svi letovi su prizemljeni normalno. Leteći na deset hiljada stopa (tri hiljade i tristo metara) i udaljeni više od četrdeset milja, kapetani Ešli J.Dejvis, i Tim Šefer, zahvaljuju na rečima dobrodošlice.
U Splitu, u četrnaest časova i pedeset i dva minuta (14:52h), glavna regionalna radarska stanica gubi avion sa svojih ekrana.

Na aerodromu Ćilipi, u isto vreme, Jerkić poziva Amerikanca na Svetom Ivanu. Zajedno odbrojavaju - pet, četiri, tri. dva, jedan. Simultano, Jerkić se isključuje a Amerikanac uključuje.

Na ostrvu Koločep, u četrnaest časova i pedeset i četiri minuta (14:54h), avion je na kursu i preleće iznad prvog radio fara 11.9 milja (devetnaest kilometara) od aerodroma. Uključuje se na drugi i poslednji far koji sada šalje signal sa Svetog Ivana. Ovo menja avionu stvarni pravac sa stodevetnaest stepeni na stodevet stepeni, što vodi pravo u Sveti Ivan. Ali kontrolni toranj u Ćilipima ne zna da je avion sada van kursa, jer nema radar.

AWACS, četrnaest časova i pedeset i šest minuta (14:56h), avion američkog vazduhoplovstva koji kontroliše avio-saobraćaj iznad Bosne gubi trag avionu upravo kada on prilazi Dubrovniku. Pošto je skrenuo sa kursa manje od jedne milje u tom trenutku, niko u AWACS-u ne uočava problem.

Srebreno - četrnaest časova i pedeset i sedam minuta (14:57h), seljani čuju avion koji proleće neuobičajeno blizu i nisko.

Plat - u četrnaest časova i pedeset i sedam minuta (14:57h), stanovnici sela Ana i Miho Duplica istrčavaju iz kuće i vide avion kako se pomalja "kao duh iz oblaka".

Velji Do - u četrnaest časova i pedeset i osam minuta (14:58h), svi stanovnici ovog malog sela u podnožju Svetog Ivana čuju avion direktno iznad svojih glava, u oblacima, zatim urlik njegovih moćnih motora za jedan trenutak. U avionu, zvučno upozorenje iz uređaja za određivanje udaljenosti od zemlje se iznenada oglašava, a kapetan Dejvis istog trenutka povlači avion na gore i ulevo. Dve ili tri sekunde od upozorenja nisu bile dovoljne.

Vrh levog avionskog krila zakačio je zemlju, bacivši avion direktno u kameno brdo, izazvavši eksploziju od koje se potresla zemlja. Ogromna vatrena lopta zapaljenog goriva se uzdigla nad mestom pada a onda je zavladala tišina. Repni deo aviona je ostao nedirnut, a ostatak aviona je bio rasut po brdu, što je kasniju identifikaciju mnogih putnika činilo nemogućom. Svih trideset petoro ljudi su bili mrtvi sem stjuardese Šeli Keli, koja je, sedeći u repu, preživela samo sa manjim povredama.

Ćilipi, u petnaest časova i osamnnaest minuta (15:18h), Američke vlasti su obaveštene da je avion pao na nepoznatu lokaciju.

Niko Jerkić odlazi kući da pokupi svoju nagradu, ali ga nagrada ne čeka. Dolazi tri dana kasnije, metak u grudi, ispaljen neposredno pre zakazanog saslušanja pred istražnim timom američkog vazduhoplovstva.

Tim za likvidaciju je stavio pištolj u ruku likvidiranog čoveka i nestao. Nije bio potreban živi svedok koji bi progovorio. Kao jedna od mnogih žrtava u aferi Vajtvoter, Jerkić je odmah proglašen za samoubicu, iako za to nema nikakvih dokaza, a rana na grudima je redak primer samoubistva, posebno iz pištolja velikog kalibra neuobičajenog u Evropi. Brzo zvanično saopštenje dato u vezi smrti Jerkića bilo je da je razlog samoubistva romantične prirode, problemi sa devojkom.

Na mestu udesa, u devetnaest sati i dvadeset minuta (19:20h). četiri časa i dvadeset minuta posle pada, stiže prva jedinica specijalnih snaga Hrvatske, i nalazi Kelijevu, kao jedinu preživelu od posade. Pozivaju helikopter koji treba da je prebaci u bolnicu. Kada je stigao, ona je u njega ušla bez pomoći bolničara. Ali Kelijeva nije preživela ovaj kratak let. Umrla je u putu. Prema izveštaju do koga je došao novinar Džoj L. Džordan, autopsija je kasnije otkrila rez dug deset santimetara preko glavne femoralne arterije. Takođe je pokazala da je rez nastao najmanje tri časa posle njenih drugih posekotina i modrica. Ovaj izveštaj, naravno, stvara pred očima užasavajuću scenu u helikopteru, gde jedan operativac specijalnih snaga drži ženu koja se otima i guši njene krike, dok joj drugi reže arteriju na nozi. Daljeg istraživanja tela nastradalih nije bilo, jer je Klinton naredio kremaciju svih žrtava. Teško je izvršiti autopsiju na pepelu.

Od vremena pada, većina zvaničnih lica pa čak i novinara su odbijali čak i pomisao na uznemiravajuću mogućnost da je Ron Braun ubijen od strane ljudi bliskih predsedniku. Ipak, suočeni sa nemogućnošću da pojme kako su dva iskusna pilota koja prate NDR signal pala 1.6 milja od kursa i kako far koji je pouzdan na daljini od pola metra od mesta sletanja može odvesti avion tako daleko od piste, zapitali su se šta se zaista desilo.

Zvanično objašnjenje vazduhoplovstva je da su piloti pogrešno naštelovali kompas. To je nemoguće. Piloti rutinski nameste kompas pred samo uzletanje. Ako su tom prilikom pogrešili za deset stepeni, ne bi bili na kursu prilikom preletanja prvog radio fara, 11.8 milja udaljenog od aerodroma. Umesto toga bi bili miljama udaljeni od kursa leta. Da bi ovo objašnjenje bilo još apsurdnije, avion je pratio NDR signal a ne kompas.

Jedno od očajničkih objašnjenja je bilo da je iznenadni bočni udar vetra "oduvao" avion sa kursa. Nije verovatno: ovo bi podrazumevalo vetar koji je duvao pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na onaj koji je stvamo duvao.

Većina zvaničnika i medija je za nesreću krivila slabu vidljivost. Podaci pokazuju da je vreme između četrnaest časova i pedeset i četiri minuta (14:54h) i četrnaest časova i pedeset i osam minuta (14:58h) bilo u okvirima normalnih uslova za sletanje. U svakom slučaju, piloti na nekoliko milja od piste za sletanje se radije oslanjaju na signal fara nego na vizuelno uočavanje mesta sletanja.

Umor i napetost pilota? Teško u toku leta od četrdeset i pet minuta.
Što se tiče otkazivanja opreme na klimavom starom avionu, Air Force Two, je avion broj dva Bele kuće, njime su leteli Hilari i Čelzi Klinton i sekretar odbrane Vilijem Peri, nedelju dana pre nesreće. Sve u vezi sa ovim letom je bilo provereno i uvežbano nedelju dana unapred.

Što se tiče mogućnosti udara groma ili drugih problema koji dovode pilote do toga da izgube signal fara, obojica su bili obučeni za standardnu proceduru Ćilipa: ako izgube signal ili promaše aerodrom, istog trenutka prave zaokret u desno i gore, da budu sigurni da su izbegli Sveti Ivan. Nesumnjivo je da su piloti verovali da prate signal, jer bi izveli zaokret po standardu. Sem toga, točkovi su bili izbačeni, što je govorilo da očekuju sletanje svakog trenutka. Svi previđaju očiglednu činjenicu da avion nije skrenuo sa kursa u zadnjem trenutku. On je išao pravo kao strela ka svojoj sudbini od momenta kada je napustio far na Koločepu i prihvatio signal sa Ćilipa. Problem je bio što far nije bio na Ćilipima, već na Svetom Ivanu. Sve posle ove činjenice je neuspela igra da se ovo ubistvo zataška.

Ron Braun je bio umešan u mnoge malverzacije, primanje mita, sklapanje štetnih ugovora sa Vijetnamcima, Kinezima (kada je vojna oprema deklarisana kao civilna, što je strogo kažnjivo po američkim zakonima), neumereno trošio novac, izdržavao skupu i bahatu ljubavnicu u Vašingtonu koja je privlačila previše pažnje, imao nerealne političke ambicije da bude čak potpredsednik SAD, i kada mu je blago savetovano da se smiri, počeo je da preti, što je fatalna greška svih onih koji precene svoju snagu. Bio je previše umešan, postao je opasan svedok, morao je da nestane.

Mogao bih da napišem posebnu knjigu o pretnjama, prebijanjima, neuspelim atentatima na neistomišljenike ili opasne svedoke, a o ljubavnim aferama jednog neartikulisanog čoveka da i ne govorim. Navešću samo nekoliko primera.

Denis Patrik iz Kentakija preživeo je tri pokušaja ubistva i sada je u federalnom programu zaštite svedoka. Bio je partner firme Lasiter & Komp. u Litl Roku, a da to nije ni znao! Desetine miliona dolara je prešlo preko njegovog računa 1985 i 1986 godine, a da ne samo da to nije znao, nego to nije bio ni njegov novac! Slučajnošću, korišćenje tog računa je prestalo sa smrću Beri Sila, 19. februara 1986 godine. Sećate se da sam napisao da je Den Lesiter za krijumčarenje droge proveo u zatvoru samo šest meseci. Nisam vam rekao da je iz istražnog zatvora ovlastio Petsi Tomason da upravlja njegovom kompanijom, jer je kompanija morala da radi ono što joj je bio posao, da prima državne obveznice i protura ih dalje, a cifra je slatka, još šest stotina i šezdeset i šest miliona dolara. Te obveznice su išle kao depoziti u Medison Garanti. A Petsi je postala šef Odelenja za administraciju Bele kuće.

Bilo je nekoliko slučajnih požara u kojima je izgorela važna dokumentacija. U ponoć, 24. januara 1994 godine, izbio je požar u kancelariji Pita Marvika u Vorten Taueru, u Litl Roku. Bilo je to samo četiri dana pošto je naimenovan prvi istražni sudija u budućoj aferi Vajtvoter. Interesantno je da je to bio mali požar, ali je izbio baš u delu gde se nalazila dokumentacija vezana za Medison. Ista stvar se desila sa medicinskim kartonima Bila Klintona pošto je odbio da objavi njihov sadržaj. Na njima su se nalazili dokazi da je Klintonu od šmrkanja kokaina uništen veliki deo nazalnog tkiva.

"Nije tačno", rekao je Klinton, "ja imam hroničnu alergiju".

Setite se da je Bilov brat Rodžer priznao da je u jednom periodu dnevno šmrkao šest do osam grama kokaina, često u privatnom avionu Dena Lesitera koji je bio "pokretna žurka" na koju je i Bil često dolazio, i gde je kokain bio uvod u zabavu. Nažalost, to će ostati samo nagađanje i priče iz druge ruke. Doktor koji je čuvao dokumentaciju o "alergijama" izgleda da je bio aljkav čovek, pa mu je izgorela dokumentacija. Ono što nije izgorelo je dokumentacija Vajtvotera iz koje se može videti kako se pravio novac. Martin Gros, autor knjige "Veliki Vajtvoter fijasko", daje primer:

"Najveći vic cele afere Vajtvoter je tvrdnja Hilari Klinton da je bila pasivni investitor. Uzmite slučaj parcele Vajtvoter 13. Imam kopiju tapije. Nije platila ni dolar za nju. Pozajmila je trideset hiljada dolara na nju, podigla model kuću (nije išlo), prodala je za dvadeset i tri hiljade dolara. Stavila je u džep prvu ratu. Čovek koji je kupio je bankrotirao. Hilari je otišla u sud koji radi bankrotstva, ponovo je kupila kuću za osam hiljada dolara, i preprodala za dvadeset i sedam hiljada dolara. I onda kaže da je pasivni investitor! Ja kažem, da je bila još samo malo aktivnija, bila bi pomamna".

U svojoj poreskoj prijavi za 1979 godinu, Hilari je upisala da je neke Bilove korišćene gaće (ne šalim se dok ovo pišem) poklonila u dobrotvorne svrhe, procenila na dva dolara po paru i za taj iznos umanjila poresku osnovicu za tu godinu. Kakva ljubav prema sitnicama i kakvo cicijaštvo koje ne zaobilazi ni gaće. Ali kako objasniti Bilovu, više puta javno ponovljenu tvrdnju, da je "zaboravio" da u svojoj prijavi umanji osnovicu za sumu izgubljenu u poslu Vajtvoter. Cifra je inače sitnica, šezdeset i osam hiljada i devet stotina dolara. Odgovor je prost, Bil nije ništa izgubio u Vajtvoter transakcijama, a nije želeo da rizikuje zatvor za falsifikovanje poreske prijave.

Teško je bilo ustanoviti šta je stvarno bilo u papirima. Prema svedočenju na sudu, 3. februara 1994. godine, baš u vreme kada je naimenovan specijalan savet za Vajtvoter, neko je u advokatskoj firmi Rouz naložio kuriru Džeremi Hedžisu da u "šrederu" isecka dvanaest kutija dokumentacije. Neki kažu da uobičajena dokumentacija nije ni pravljena. Nije bilo pisanog ugovora o partnerstvu. Transakcije se nisu otpisivale, iako Klintonov agent za nekretnine kaže da je ostvareno tri stotine hiljada dolara od prodaje. Tapije nisu registrovane. Ako je plaćana kamata na bankarske kredite, nema čekova koji to potvrđuju.
Novac iz Vajtvotera, verovatno nekoliko miliona, je vešto šetan iz jedne fiktivne kompanije u drugu, a usput je skretao u razne džepove. Korisnici su bila najuglednija imena Arkanzasa, guverner Taker, Set Vord, i moćni direktori firmi Val-Mart i Tajsons Čiken, sve finansijeri Klintonovih kampanja.

Ali nisu Klintonovi naivni i nevešti da bi se dali lako uhvatiti. Kada je Medison Garanti otišao u gubitak za šezdeset i pet miliona ustanovljeno je da je jedan od najvećih nevraćenih kredita imao jedan od direktora, Set Vord, na šest stotina hiljada dolara. Slučajno je Vord tast Veba Hjubela. Veb je slučajno Hilarin partner u advokatskoj firmi, koji je bio na značajnoj funkciji ministarstvu pravde i zato određen da vodi istragu Vajtvoter!
Kada su finansijski stručnjaci firme RTC preuzeli Medison. Hilari je bila pravozastupnik Medisona još nekoliko meseci.

Kada je RTC podnela tužbe protiv .Medisonovih dužnika tražeći nazad šezdeset miliona dolara, Hilari je uspela da ih ubedi da zahtev smanje na jedan milion dolara! Kakav pregovarač! Hilari je zatim od tog novca nagovorila RTC da otpiše dug Seta Vorda od šest stotina hiljada dolara, ostavljajući tako RTC-u četiri stotine hiljada dolara.

Prava priča tek sledi. Hilari je ovo radila ne za Medison, već za RTC, čiji je savetnik postala! Hilari je uspela da je RTC angažuje, da spase državi što se spasti moglo, i iz te pozicijc smanjila zahtev na jedan milion! Njen honorar za rad u RTC je bio, kakva slučajnost, četiri stotine hiljada dolara. Pošto je RTC, odnosno država imala upravo toliko, stručno rečeno, država je od dužnika povratila nula dolara.

Koji genije je nagovorio RTC da angažuje Hilari Klinton? Naravno, Vins Foster! Kada je preporučio Hilari zaboravio je da spomene RTC-u da Hilari već radi za suprotnu stranu, Medison. čak je napisao pismo u kome tvrdi da advokatska firma Rouz ne zastupa štediše! Ovde sada dolazimo na trač, da su Foster i Hilari bili vrlo bliski. Ne samo što su bili partneri u Rouzu, mnogi ljudi koji su ih videli zajedno tvrde, da su bili partneri i u krevetu. Sem što su se javno grlili, kao prijatelji, proveli su mnogo zajedničkih vikenda u brvnari u planinama, koja je bila vlasništvo Rouza, kao poslovni partneri i prijatelji. A kada je Hilari 1986 godine podnela zahtev za razvod od Bila, Vins je bio pored nje da joj pruži moralnu podršku. Nekako u tom vremenu Bilova politička karijera je krenula uzlaznom putanjom pa je Hilari povukla zahtev.

Mudar potez pametne žene. Ali ni Bilov instinkt za opstanak nije za potcenjivanje. Uvek se izvlačio iz mnogobrojnih kršenja zakona i afera, ostavljajući saradnike i nevine učesnike da se "peku na grilu".

U februaru 1994 godine, časopis Amerikan Spektator na dve strane je naveo verovatna i navodna Klintonova kršenja zakona, i ukupna potencijalna kazna iznosila je stotinu sedamdeset i osam godina zatvora i 2.5 miliona dolara u novcu. Uključili su i Hilarinu listu u članak, i njen zbir je pokazao četrdeset i sedam godina zatvora i 1.2 miliona u novcu.
Postavlja se pitanje kako je, pored svih kršenja zakona i ponašanja nedostojnog američkog predsednika, Klinton ostao predsednik u dva mandata. Da li su američki ustav, zakoni, i etički i moralni koncept običnog američkog građanina postali toliko iskrivljeni da ih jedan prevarant, ma kako vešt bio, može savijati prema potrebi? Ne verujem. Mislim da se američka demokratija i američki narod nalaze na ivici opasnog ponora, ali sam siguran da neće dozvoliti da ih gurnu u ambis one snage koje su stvorile, između ostalog, i Bila Klintona. On je ne samo hibridni proizvod najcrnje, luciferijanske, ideologije, on je... mnogo mračniji proizvod nego što možete i da zamislite.

Skoro svi istraživači Klintonovog života slažu se da je njegova biografija tipičan primer "legende", lažne biografije, koja se svesno plasira kako bi se pokrili važni podaci iz života. U slučaju Bila Klintona, kao i kod većine političara koji imaju potrebu za skrivanjem porekla ili neprijatnih činjenica, takođe postoji biografija koja ništa ne govori. Zvanična biografija kaže da je njegov biološki otac, vrlo rano, posle Bilovog rođenja, napustio malog Bila, njegovu majku, odlutao negde i više se nije pojavio. Zato se pojavio očuh, pa je Klinton svoje originalno prezime Blajt promenio u očuhovo Klinton, u znak zahvalnosti. I on je bio često odsutan dok nije umro, a mama, kojoj je bilo dosadno, često je išla u Vegas da se kocka. O čemu govori ovakva biografija? O podacima koji se ne mogu proveravati. Šta to ima Klinton da sakrije? Ili tačnije, šta kriju oni koji znaju pravu istinu. Po jednom izvoru, Klinton je vanbračno dete nekog od Rokfelera, a sve priče o njegovom tobožnjem ocu i očuhu su bacanje prašine u oči. Zato je njegov politički uspon do mesta predsednika tako uspešan i nezaustavljiv, bez obzira na afere i kriminal.

Kopču za priču iz drugog izvora morate potražiti u prvom delu knjige, jer je slična priči Džeri Smita. Sećate se, Smit je jedan od produkata programa "Lebensborn", u okviru koga su pripadnici "nacističke elite" stvarali potomke i krajem rata ih krili u raznim zemljama, kako bi ova deca jednog dana preuzela ključnu misiju, stvaranje novog Rajha, ovog puta uspešnijeg od prethodnog.

Poznato je da je Jozef Mengele bio veliki stručnjak za genetiku, da je prebegao u SAD, gde je dobio zaštitu u okviru programa "Spajalica", i nastavio sa svojim eksperimentima. Za njega je bio mali problem da izvede istorijsku misiju, da sa sobom ponese zamrznutu spermu Adolfa Hitlera, i stvori ko zna koliko potomaka "velikog vođe". Po ovom izvoru, između 1946 i 1950 godine rodilo se nekoliko dečaka, koji su danas svi na svetskoj političkoj sceni. Jedan od njih je i američki predsednik Bil Klinton.
Ako vam se ovo čini neverovatnim, ne ostaje mi ništa drugo nego da vam iznesem i priču o pravom poreklu Adolfa Hitlera.

Adolf Hitler i Rotšildi

Hitler je rođen u malom mestu Braunau-am-In, na granici Austro-ugarske i Nemačke i niko u ovom povučenom dečaku nije mogao da nasluti budućeg kancelara, diktatora i osvajača. Ono što se zna o njegovoj mladosti i životu do Prvog svetskog rata, pod teškim je nasleđem sovjetske antinacističke propagande koja je Hitlera predstavljala kao klošara i "molera" (a to je preuzela propaganda i u našoj zemlji), Što je samo bukvalno prevedena nemačka reč sa značenjem "slikar" (dakle, nije bio "soboslikar", što bi rekli Hrvati). Klošari sigurno nemaju šanse da postanu kancelari, a podcenjivati opasne ljude je neoprostiva greška, koju je Evropa krvavo platila. Hitler nije imao formalno obrazovanje, ali je kao svaki autodidakt, ponekad na granici fanatizma, postao ekspert za nemačku srednjevekovnu istoriju, poeziju i ezoteriju.

Ezoterija je bila centralna tema njegovog života i političkog rada, a nacizam je prevashodno ezoterijski koncept proizašao iz jednog posednutog uma (zapravo više takvih posednutih umova). Prvi veliki uticaj na njega izvršila je Helena Blavacka, osnivač Teozofskog društva (1875 godine u Njujorku, sa pukovnikom Henrijem Olkotom), koja je, sem što je imala ogroman uticaj na ezoteriju XIX i XX veka, bila i član mnogih tajnih društava. Istraživači njenog života otkrili su da je održavala veze sa Karbonarima, tajnim, revolucionarnim društvom iz Italije, koji su imali bliske veze sa Crnim plemstvom, a bila je član "egipatskog" društva Bratstvo Luksora, koje je kasnije napustila zbog okrenutosti društva ka "sebičnosti, novcu i nemoralu".

U svojim knjigama, "Razotkrivena Izis" iz 1877 i "Tajna doktrina" iz 1888 godine, tvrdila je da je u telepatskoj vezi sa Skrivenim gospodarima ili Nadljudima koji žive u Centralnoj Aziji, na Tibetu, i sa kojima se može stupiti u vezu mentalnim putem, ako ste upućeni u tajne ezoterije i naučite određene magijske rituale.

Verovanje u Gospodare i Veliko belo bratstvo koje promovišu ljudi kao što je bila Alis Bejli, teozofska vidovnjakinja iz perioda posle Blavacke, je tema koja danas čini suštinu pokreta Novog doba (New Age) i ere Vodolije. Bejlijeva je tvrdila da "kanališe" poruke entiteta po imenu "Tibetanac" i na osnovu toga napisala brojne knjige, od kojih su najpoznatije "Hijerarhija gospodara" i "Nova svetska religija". Iz njenog "teorijskog rada" nikle su dve organizacije, Lucis Trast (imenovana po "donosiocu svetlosti") i Dobra volja sveta, koje su, interesantno, veliki obožavaoci i uporni promoteri Ujedinjenih nacija, ključne organizacije Novog svetskog poretka u obmanjivanju čovečanstva od kako postoji "pravda" u svetu.

Drugi veliki uticaj na Hitlera imala je knjiga "Dolazeća rasa" lorda Edvarda Bulver-Litona (Komitet 300), britanskog ministra kolonija, ključne ličnosti za izvoz opijuma u Kinu. Bio je blizak ljudima iz Engleskog rozenkrojcerskog društva, s kojima je delio strasnu ljubav prema ezoterijskoj magiji. U svojoj knjizi opisao je moćnu civilizaciju koja živi unutar naše planete. Ta civilizacija bila je u posedu sile po imenu "Vril", psihičke sile kojom su mogli da čine neverovatne stvari. Ovi podzemni supermeni će jednog dana izaći na površinu zemlje i preuzeti vlast nad svetom.

Ova tema se pojavljuje i kod drugih ezoterijskih tajnih društava. Red zlatne zore, osnovan 1888 godine, od strane dr Vejna Vestkota, masona, i S. L. Matersa je takođe negovao verovanje u Tajne poglavare. Maters je stvorio niz rituala i inicijacija kako bi članovi postigli pun psihički i fizički potencijal. Verovao je da je to dostupno malom broju pojedinaca, iako su u jednom periodu imali dosta članova i hramove u Londonu, Edinburgu, Bradfordu i Parizu. I Red zlatne zore je verovao u Vril, a jedan od tajnih znakova reda, ispružena desna ruka, postao je zvanični nacistički pozdrav UZ uzvik "Hajl Hitler". Red se kasnije raspao na frakcije koje su predvodili Maters, pesnik Vilijem Jejts i zlokobni Alister Kroli.

Jedan drugi red, Red orijentalnih templara (O.T.O.) takođe je preuzeo učenje o Vril energiji, a dva nemačka maga, Gvido fon List i Lanc fon Libenfels, u svojim proslavama letnjeg solsticija u prirodi, crtali su na zemlji znak Hermetičkog krsta, takođe poznatog kao Torov čekić, ili narodski rečeno - kukasti krst. Lanc fon Libenfels (pravo ime Adolf Lanc) stavio je kukasti krst na zastavu koja se vijorila na njegovom "hramu" i simbolizovala je kraj hrišćanske ere i početak arijevskog natčoveka. Za rasno inferiorne narode, koje su List i Libenfels nazivali "mračnim silama", kao što su Jevreji, Sloveni i crnci, preporučivali su kastraciju kao način uništenja. Obojica su imali veliki uticaj na Hitlera, a 1932 godine Libenfels je zapisao:

"Hitler je jedan od naših učenika... Doživećete jednog dana da će on, i kroz njega mi, biti pobednik, i razviti pokret od koga će svet drhtati..."

Kukasti krst potiče iz vremena kada je Sunce bilo bog. Od vajkada je čovek znao da se sve kreće u nekom skladu, da svet nije statičan, pa je statični krst zamenio dinamičnim krstom, svastikom. U najstarijim svetim knjigama susrećemo taj simbol kao sveto slovo unakrsne četvorke: četiri ukrsnice Sunca - dve ravnodnevnice (21.3 i 23.9) i dve obratnice (22.6 i 21.12); četiri elementa prirode po Empedokleu - vatra, voda, vazduh, zemlja.

Kukasti krst se nalazi na svim stranama sveta: na vazama stare Troje, na pečatu starog Knososa pre 3000 godina, na slici Dionisija Zagreusa u Pompeji, na zidu biblioteke u Hongčou u Kini, na mačevima japanskih samuraja, na grobnoj ploči iz Zenice iz IV veka. Nalazimo ga zaista u svim civilizacijama sveta, iz raznih vremenskih razdoblja. Nacisti su zaboravili da je sovastika-svastika jevrejski znak: eto ga na sinagogi Kapernauma, eno ga na Josipu i Mariji u manastiru Hora (mozaik Kahrija Džami u Carigradu).. Svi veruju u njegovu snagu; Džingis kan ga nosi na zapad, Hitler na istok, nose ga gnostičke sekte, sekte bogumila, teozofi, rozenkrojceri. Na japanskom se svastika kaže "manji", što znači večnost kao i osnovni broj 10.000. U Kini znači sveukupnost bića i pojavnog, jedan u sveopštem, simbol svejedinstva "Ijnjan". Sloveni su imali sveto slovo u obliku svastike, Svar-rumu, a germanska runa verdandi ima oblik svastike. Sama reč svastika je sanskritskog porekla.

Sve sekte i tajna društva imaju samo jedan cilj, da ovladaju nekim tajnim znanjem ali ne sa, ciljem duhovnog napretka. jer duhovno znanje ne poznaje zemaljske odnosno materijalne zakone, već imaju cilj da ovladaju ovozemaljskom vlašću, te se pravi cilj zaodeva i sakriva misticizmom. Nacisti su to jako dobro znali.

Na mišljenje i verovanja Adolfa Hitlera uticala su i dva Engleza, Alister Kroli i Hjuston Stjuart Čemberlen. Kroli se rodio 1875 godine u Vorvikšajeru, a posle napuštanja univerziteta u Kembridžu ušao je u red Zlatne zore, 1898 godine. Posle raspada reda putovao je u Meksiko, Indiju i na Cejlon gde je upražnjavao jogu i upoznao budizam. To je okupiralo njegovo okultno interesovanje do 1904 godine, do doživljaja u Kairu, kada je posle jednog ezoterijskog rituala pao u trans i svojoj ženi Rouz počeo da kanališe tekst koji mu je "slao" egipatski bog rata, Horus. Dobio je nalog da bude u svojoj hotelskoj sobi u određeno vreme i tri dana uzastopce komunikator mu je slao tekst koji je Kroli, tehnikom automatskog pisanja, beležio. Tako je nastala "Knjiga zakona". Staro doba Ozirisa bilo je završeno i zamenilo ga je doba Horusa. Staro doba će se završiti u krvi (i zaista, Prvi svetski rat je to potvrdio), a stari vrednosni sistem religioznosti, demokratije, osećanja i humanosti će biti odbačen od rase nadljudi. Izdiktirani tekst je pun mržnje prema slabima, bednima i poniženima, podseća na bes drevnih bogova koji se obrušavaju na uplašenu pastvu. Komunikator je Krolija poistovetio sa Zveri 666 iz Otkrovenja, koja će uništiti hrišćanstvo, i od 1909 godine Kroli, pod uticajem ovog učenja, tačnije ove negativne svesnosti (koja vodi i iluminate) u obožavanju Svevidećeg oka, postaje vodeći mag u Evropi. Dolazi na čelo OTO-a i njegova učenja stiču sve više pristalica u određenim krugovima.

Sličan uticaj imao je i Čemberlen (Komitet 300). Rođen je u Engleskoj 1855, a u Nemačku se doseljava 1882 godine. Oženio se Evom, ćerkom Riharda Vagnera, a veliku slavu stekao je knjigom "Temelji devetnaestog veka". Svoje knjige je takođe pisao u transu, posednut od istih demona kao i Kroli, koji su ga doveli do više nervnih slomova na takav način da je u svojoj autobiografiji napisao da se ne seća da je napisao tekstove koje je potpisao kao svoje. Ono što je Hitlera privuklo u Čemberlenovim knjigama bila je teza da sve civilizacije potiču od arijevske rase čiji su najčistiji predstavnici Nemci, a da su Jevreji neprijatelji koji će zagaditi arijevsku krv.

Nemački kajzer Vilhelm II, i Hitler, smatrali su Čemberlena prorokom. On je postao savetnik nemačkog cara i dosta uticao da ovaj krene u Prvi svetski rat, kako bi se ispunilo "proročanstvo" o svetskoj vlasti. Čemberlen je dobio gvozdeni krst za svoje "zasluge", a umro je 1927 godine potpuno slomljena duha i tela. Ono što je manje poznato je da je i Hitler heroj iz Prvog svetskog rata i nosilac jednog od najviših nemačkih odlikovanja, koje je dobilo samo četvoro ljudi u toku Prvog svetskog rata, a Čemberlena je upoznao posredstvom Alfreda Rozenberga, izbeglice iz Rusije, Jevrejina poreklom, i sataniste. Rozenberg je Hitleru dao primerak "Protokola sionskih mudraca" (o čemu će više reči biti u posebnom poglavlju), koji će u glavi Adolfa Hitlera izazvati ekstatično oduševljenje i potvrditi njegove najsumanutije ideje.

U predvečerje Prvog svetskog rata, Hitlera je u Beču upoznao doktor Johan Valter Štajn i bio zaprepašćen poznavanjem i analizama "neukog" Hitlera, napisanih u vezi najtežeg i najboljeg nemačkog srednjevekovnog speva "Parsifal" Volframa fon Ešenbaha, oko koga su najveći nemački lingvisti, stručnjaci za poeziju i staronemački jezik, decenijama lomili stručna koplja. Po Štajnu, koji je morao da pobegne u Englesku kada je Hitler došao na vlast 1933 godine, dubina

Hitlerovog uvida u značenje epa bila je fascinantna i do danas se smatra neprevaziđenom, što naravno nije popularno reči. Štajn je uskoro shvatio da je ovo poznavanje postignuto upotrebom droga (meskalina), što je dovelo do proširenja Hitlerove svesti i uvida u više nivoe svesnosti, pa je Hitler sebe prepoznao u liku zlog Klingsora i smatrao da je njegova reinkarnacija. O luciferskoj posednutosti Hitlera pisao je Herman Raušning u knjizi "Hitler govori":

"...Bez ikakve sumnje, Hitler je bio posednut od sila izvan njega -skoro demonskih sila za koje je pojedinac po imenu Hitler bio privremeni nosilac. Mešavina banalnog i natprirodnog stvorila je nepodnošljiv dualitet čega ste bili svesni u njegovom prisustvu... Bilo je to kao da gledate u bizarno lice čiji izraz. kao da odražava neuravnoteženo stanje uma, praćeno uznemirujućim utiskom skrivene moći."

Hitlerova opsednutost "natčovekom" i njegov strah pred ovim bičem, njegove noćne more i napadi paranoičnog straha govore da je ovaj entitet verovatno bio vidljiv za Hitlera. Engleski ezoterik Trevor Ravenskroft, uz pomoć Johana Valtera Štajna, zaključio je u knjizi "Koplje sudbine" da je Hitler u magijskim ritualima prizvao moćnog demona Levijatana (biblijskog Satanu, poznatog i kao Uroboros, zmiju koja grize sopstveni rep) i kasnije nije mogao da ga se oslobodi.

Posle Prvog svetskog rata Hitler se doselio u Minhen. Radio je na organizovanju špijunske mreže unutar radničkog pokreta i obračuna sa Vajmarskom republikom. Tu je naišao na malu, patetičnu političku partiju po imenu Nemačka radnička partija. Ona je bila "istureno odelenje" ezoterijskog tajnog društva Nemački red (Germanen Orden), koje je bilo ekstremno nacionalističko i antijevrejsko. Iz ovog reda nastala su slična društva, uključujući zloglasno Društvo Tule. To je navodno bila drevna izgubljena civilizacija na severu u kojoj su živeli ljudi plave kose i plavih očiju. Osnivač Društva Tule bio je Rudolf Glauer, astrolog, koji je promenio ime i postao baron fon Zebotendorf. Njegov program je bio revolucija protiv Jevreja i marksista, a za nemačku rasu gospodara. Iz ovog društva nikla je Nemačka radnička partija, koja će jednog dana postati Nacional-socijalistička partija.

Drugi značajan okultista u Hitlerovom životu bio je Ditrih Ekart, alkoholičar, narkoman, glavni urednik partijskog lista "Folkišen Beobahter", član Društva Tule, čovek koji je u Hitleru prepoznao nemačkog "mesiju". On je odgovoran za Hitlerovo uvođenje u magijske rituale i tajna društva, a svom prijatelju u pismu iz 1923 godine, kaže:

"Sledite Hitlera! On će igrati, ali ja sam taj koji bira muziku. Dali smo mu sredstva komunikacije sa Njima. Ne žalite za mnom: ja sam uticao na istoriju više od bilo kog Nemca.".

Hitler je bio član još jednog ezoterijskog društva, Luminozne lože ili Vril drustva. Nemački naučnik, stručnjak za rakete Vili Lej, koji je pobegao iz Nemačke, otkrio je postojanje Vril društva i verovanje nacista da će stupiti u kontakt sa rasom nadljudi koji žive u unutrašnjosti zemlje i ovladati Vril energijom. Nekoliko ekspedicija upućeno je na razne tačke zemljine kugle - Brazil, Severni pol, Južni pol, kako bi pronašle ulaz u podzemlje planete. Ostvareni su kontakti i sa nekim sektama na Tibetu, jer se verovalo da lame, i sam Dalaj lama, znaju ulaz u Šambalu, mitski podzemni grad u kome živi Kralj straha, ili Gospodar sveta. Lame iz sekte Zeleni zmaj boravili su sve vreme Drugog svetskog rata u Nemačkoj, gde su se bavili magijskim ritualima, i svi izvršili ritualno samoubistvo kada su Rusi ušli u Berlin.

Bilo je evidentno da su nemački konstruktori aviona i letelica išli ispred svog vremena. Pred kraj rata, nekoliko meseci pre kapitulacije. počeli su probni letovi onih letelica koje danas zovemo "letećim tanjirima". Interesantno je da je jedan model nosio oznaku Vril-7. Da li to znači da su nacisti otkrili tajnu Vril energije? Ovo je vrlo značajna tema, ma koliko zvučala neverovatno, pogotovo što su sve konstruktore i prototipove letelica na kraju rata preuzeli Amerikanci, i u najvećoj tajnosti nastavili rad na njima do današnjeg dana.*

* Ovo će biti tema jedne od mojih budućih knjiga.

Članstvo Tule činili su najpoznatiji okultisti Nemačke tog doba i nacisti iz samog vrha nacističke Nemačke, među njima Hajnrih Himler, Herman Gering, Rudolf Hes, Alfred Rozenberg, Julijus Štrajher, Karl Haushofer, ali i ljudi koje tu niste mogli da očekujete - Rudolf Štajner, koji se kasnije odvojio, osnovao Antropozofsko društvo i distancirao od nacizma.

Još jedna od Hitlerovih okultnih opsesija vezana je za ''Koplje sudbine'', kojim je po legendi rimski centurion Longin probo bok Isusa razapetog na krst. Ovo koplje ima magijsku moć, po verovanju okultista, ko je u njegovom posedu vlada svetom u dobru ili zlu. Kada je Nemačka anektirala Austriju 1938 godine, prvu stvar koju je Hitler uzeo iz Hofburga bilo je ''Koplje''. Posle rata Ajzenhauer ga je vratio Austrijancima, a može se danas videti među kraljevskim nakitom Habzburga u Hofburgu, jer su Habzburzi sam vrh iluminatske piramide prikazane na poleđini američke novčanice od jednog dolara (o tome u kasnijem poglavlju), mada neki kažu da je original Koplja kod Rokfelera, a u Beč je vraćena kopija. Da ne ulazimo u polemiku oko Koplja, jer to nije bitna tema ove knjige, samo ću reći da je moje mišljenje da je Koplje u Hofburgu pravo, jer potvrđuje "svetsku vlast" Kurta Valdhajma, jedno vreme generalnog sekretara UN-a, inače naciste, iluminata i ratnog zločinca sa Kozare, a Koplje će potvrditi i buduću svetsku vlast Karla fon Habzburga, o čemu ću takođe pisati u jednom od sledećih poglavlja.

Da zaokružimo prvo priču o nacističkom okultizmu. Sem Hitlera, opsesivni okultista bio je i Hajnrih Himler. Svoje okultno znanje usmerio je u najmračnijem pravcu koji je rezultirao osnivanjem SS-a, a ta organizacija je epitom ukupnog ezoterijskog verovanja nacista. Znak duplog "S" izabrao je lično Himler, a zapravo je reč o ''sig'' runi. U članstvo su primani isključivo "rasno čisti", a njihova obuka nije bila samo vojna već i ezoterijska, gde je čitanje runa (bacanje kamenčića sa urezanim znacima rune na osnovu čega se čitala sudbina) bilo obavezno. SS je bio zamišljen kao tajno, crnomagijsko društvo. Njihovi rituali bili su preuzeti iz drugih vojno-svešteničkih redova, vitezova templara i jezuita. Najviše inicirani članovi, njih trinaest, činili su Veliki savet vitezova, na čijem čelu se nalazio Veliki majstor Hajnrih Himler, a crnomagijski rituali su obavljani u zamku Vevelsburg u Vestfaliji, kojeg su esesovci kupili 1933 godine i preuredili za održavanje rituala.

U prvom delu knjige spomenuo sam Majkla Akvina, potpukovnika američke armije, osnivača crnomagijskog društva Hram Seta i člana satanističke crkve i najbližeg saradnika Šandora Laveja. Akvino je u zamku Vevelsburg izveo ritual prizivanja Princa tame, 1982 godine. Naime, Akvino se divi "magijskom opredelenju" nacističkog Anenerbea, i svoje sledbenike u Hramu Seta smatra magijskim naslednicima svog uzora. Akvino o nacistima piše:

"Većina nacista je bila u stanju da postigne transfer svesti jedino u zemaljskom smislu, u vrsti ekstatične nesebičnosti stvorene i održavane propagandom. Ali monasi-vitezovi predratnog SS-a mogli su da prezru, čak voljno prigrle, smrt ljudskog tela, jer je svest bila preusmerena na viši životni oblik, onaj hegelijanske države, i pojedinačno žrtvovanje u pravcu jačanja tog životnog oblika koji će doprineti njihovoj besmrtnosti. Sve reference smrti pojedinca u SS-u, kao što su simboli mrtvačke glave i ritualno zavetovanje na vernost do smrti, bili su u stvari činjenica arogantne afirmacije besmrtnosti."

Ovakvo neskriveno divljenje prema navodnoj spremnosti na žrtvovanje "za čast otadžbine" SS-a nije usamljen slučaj u američkoj vojsci i u Akvinovom slučaju vodilo je do identifikovanja sa idealima SS-a. Zato je odlazak u zamak Vevelsburg bio dugo željeni trenutak. Ono što je želeo da poseti bila je Mermema sala, kružna sala koja je izgrađena na mestu nekadašnje kapele. Prema Akvinu, inspiracija je bila Sala Grala, koju je po Hitlerovim instrukcijama realizovao Alfred Roler za opersku predstavu "Parsifala" u Bajrojtu, 1934 godine.

Na podu od crvenog italijanskog mermera nalazi se disk od tamno zelenog mermera, iz koga izlazi dvanaest krakova. Ovaj disk je tumačen kao "solarni simbol", a u stvari je tajni magijski sigil ezoterijskog reda poznatog kao Vestfališen Femgerihte, ili skraćeno Vem. Ovo je bilo mesto okupljanja nacista-vitezova koji su verovali da su deo iste magijske tradicije. Ispod Mermeme sale, u tajnoj odaji poznatoj kao Sala mrtvih. Akvino je izveo ritual invokacijc Princa tame. To je bio još jedan dokaz da nacizam i satanizam, zajedno ali i odvojeno, žive i danas.

Prikriven kontinuitet nacističkog uređenja Evrope doživljavaju danas svi oni koji ne znaju korene Evropske zajednice. Hitler je osmislio Evropsku ekonomsku zajednicu (Europaische Wirtschaft-gemeinschaft). a ideju je prvi izneo takođe Austrijanac, grof Rihard N. Kudenhove-Kalergi 1923 godine, u knjizi u kojoj predlaže stvaranje Ujedinjenih država Evrope. Ime je dobio po kompozitoru Rihardu Vagneru, o kome je Hitler rekao da ko bude razumeo Vagnera razumeće i nacističku Nemačku. Bliski prijatelj grofovog oca bio je Teodor Hercl, osnivač cionizma. Grofova knjiga zvala se "Pan Evropa" i dovela je do stvaranja Pan-evropske unije (zvuči li vam ovo poznato?) sa ograncima širom Evrope. Ovaj koncept podržali su vodeći evropski političari, između ostalih Vinston Čerčil, zatim američki establišment, Džon Poster Dals, Nikolas Marej Batler, predsednik Kolumbija univerziteta i Kamedžijeva fondacija za međunarodni mir, dr Stiven Dugan, osnivač i prvi predsednik Instituta za obrazovanje, koji je u potpunosti kontrolisao Savet za međunarodne odnose. U svojoj autobiografiji grof je napisao:

"Početkom 1924 godine dobili smo poziv od barona Luja de Rotšilda. Jedan od njegovih prijatelja, Maks Varburg iz Hamburga, pročitao je moju knjigu i poželeo da nas upozna. Na moje veliko iznenađenje (kako da ne!) Varbur je spontano (obavezno!) ponudio 60.000 zlatnih maraka kao podršku pokretu za prve tri godine... Maks Varburg, koji je bio jedan od najuzvišenijih i najmudrijih ljudi koje sam sreo, imao je princip da finansira ovakve pokrete. U toku celog života ostao je iskreno zainteresovan za Pan-Evropu. Maks Varburg je organizovao svoje putovanje u Ameriku 1925 godine, kako bi me upoznao sa Polom Varburgom i Bernardom Baruhom."

Oni koji su finansirali boljševičku revoluciju i obe strane u svetskim ratovima, uključujući Adolfa Hitlera, stajali su iza stvaranja i Evropske zajednice i Ujedinjenih nacija. Prvi korak u stvaranju Evropske zajednice bilo je donošenje odluke o ujedinjenju industrije uglja i čelika, u julu 1952 godine. kroz Evropsku zajednicu uglja i čelika, čime su ove industrijske grane u Zapadnoj Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Belgiji, Holandiji i Luksemburgu došle pod jedinstvenu kontrolu. Ova organizacija je određivala cene, odlučivala o investicijama, a odluke donosila glasanjem.

Ova zajednica je poznata i pod imenom "Šumanov plan" (nazvan po francuskom ministru inostranih poslova i kasnijem premijeru Robertu Šumanu), ali pravi čovek u pozadini bio je Žan Mone, direktor Komisije za planiranje. Mone i njegovi mentori iz Saveta za međunarodne odnose pokušali su da stvore evropsku armiju po istom konceptu. Pozvali su na sveopšte razoružanje i stvaranje jedinstvene evropske armije, ali je to koncept koji tek na kraju ovog veka dobija svoje konkretne obrise.

U Rimu je 25 marta 1957 godine potpisan akt kojim je šest zemalja stvorilo Evropsku ekonomsku zajednicu ili Zajedničko tržište, i Evropsku zajednicu za atomsku energiju (Evratom). Jedinstven evropski akt kojim su ukinute trgovinske barijere u zapadnoj Evropi i ugovor u Mastrihtu 1992 godine, završni su delovi plana za stvaranje Ujedinjenih država Evrope. Ovaj oprezni pristup, od skoro pedeset godina, služio je samo jednom cilju, da evropska javnost neosetno prihvati gubitak nacionalne suverenosti u korist svetske države. Obični gradani nisu bili u stanju da sagledaju kuda vode pojedinačni, čak nekonzistentni potezi, ali se sada vidi da je skoro svaki delić došao na svoje mesto. Interesantno je da je Josif Staljin, u knjizi "Marksizam i nacionalno pitanje", napisao:

"Podelite svet u regionalne grupe, kao tranzitnu fazu do svetske vlade. Stanovništvo će lakše odustati od nacionalne lojalnosti, prvo ka neodređenoj regionalnoj lojalnosti, a onda će prihvatiti svetski autoritet. Kasnije, svi regioni se mogu podvesti pod svetsku diktaturu."

Staljin je ovde govorio o konceptu svetske diktature proleterijata, Što nije daleko od generalne ideje zagovornika Novog svetskog poretka, jer su i boljševička Rusija i nacistička Nemačka, kao primeri svemoćne, korporativne države, prototip buduće svetske diktature sa robovlasničkim uređenjem.

Veliki srpski teolog, dr Justin Popović nadahnuto je pisao o pitanju Evrope, prelomljeno kroz analizu književnog dela Fjodora Dostojevskog. Na Vidovdan 1940 godine, Justin je o Dostojevskom napisao:

"U Evropi nije bilo ni mislioca, ni filosofa, ni pesnika, koji je kao Dostojevski snažno i svestrano osetio veličanstvenu dramatičnost i jezivu tragičnost evropskog čoveka i svih njegovih tekovina."

Dostojevski se bavi ovim fenomenom u svom romanu "Idiot" (1868 godine), kroz ono što govori glavni junak, knez Miškin:

"Rimokatolicizam je isto što i nehrišćanska vera. To prvo, a drugo, rimokatolicizam je gori od ateizma... Rimokatolicizam veruje da se bez svesvetske državne vlasti Crkva ne može održati na Zemlji, pa viče: Non posumus! Po mom mišljenju, rimokatolicizam nije uopšte ni vera, nego neposredan, odlučan nastavak Zapadne rimske imperije, a kod njega je sve potčinjeno toj misli, počevši od vere...".

Pitanje Svetog rimskog carstva i dinastije Habzburga razmatraću u jednom od narednih poglavlja, a sada da se vratimo poreklu Adolfa Hitlera. Kroz knjigu se provlači jedna vrlo jasna linija koja bi mogla uprošćeno da se rezimira konstatacijom da su nacizam i Hitlera stvorili Rotšildi! Oni su bili ti koji su aranžirali Hitlerov dolazak na vlast kroz tajna društva iluminata u Nemačkoj kao što su Thule-Geselhchaft i Vril-Gesellschaft. Rotšildi su ti koji su finansirali Hitlera kroz "Bank of England" i druge engleske i američke izvore kao što je "Kun i Leb banka" koja je finansirala i revoluciju u Rusiji.

Samo srce Hitlerove ratne mašine činio je gigant "I. G. Farben", kojeg sam spominjao već više puta i koji je imao i svoj američki ogranak koji su kontrolisali Rotšildi, kroz svoje "šegrte" Varburge. Pol Varburg je sedeo u upravnom odboru američkog "I. G. Farbena".

Zapravo, Hitlerov "I. G. Farben" koji je rukovodio robovskim konc-logorom Aušvic, u kome je trošio jedan od svojih ključnih "proizvoda", Ciklon B, bio je ogranak ogromnog "Standard Oila" (danas "Ekson") čiji su zvanični vlasnici bili Rokfeleri, ali iza njihove imperije oduvek kao kontrolori stoje, naravno, Rotšildi.

U oba svetska rata novinske agencije u Nemačkoj bile su u vlasništvu Rotšilda, koji su znali da kontrolišu i filtriraju informacije koje su ulazile i izlazile iz Nemačke i tako doziraju, povećavaju ili smanjuju tenziju, koja je pojačavala ili stišavala ratne operacije, zapravo tok rata, onako kako je odgovaralo ovim "vladarima iz senke". Iluminati su opsednuti "krvnom lozom" i genetskim kodom koji vrlo pažljivo reproduciraju i prate u onima koje guraju na vlast. Svi američki predsednici, uključujući i budućeg, Džordža Buša mlađeg, (upravo dok završavam knjigu traju "preganjanja" ko će biti predsednik, eksponent Iluminata, koji su po nalogu Rotšilda "pustili niz vodu" Izrael i prepustili ga na milost i nemilost Arapa čiju naftu žele, i Jevreja čiji lobi u Americi ulaže poslednje atome snage, novca i uticaja kako bi njihovi kandidati, Gor i Liberman, pobedili i zaustavili propast), a da ne govorimo da su mnogi evropski lideri u vreme Drugog svetskog rata, Čerčil i Staljin, takođe genetski vezani za "plavu krv". Ona se tako zove jer pripada nečemu što nema genetske veze sa većinom čovečanstva u svetu, ali to nije tema ove knjige i o tome ću, možda, pisati nekom drugom prilikom.

Vratimo se Hitleru. Prema psihoanalitičaru Valteru Langeru i njegovoj knjizi "Hitlerov um", Rotšildi su pomagali Hitlera iz jednog vrlo prostog razloga - HITLER JE BIO ROTŠILD! Iz ovog ugla gledano, sve se savršeno uklapa, od podrške nemačkih iluminata (zar zaista mi-slite da "klošar", kako Hitlera opisuje zvanična istorija i to "naučno", može da postane nemački mesija), koja je dovela Hitlera do mesta apsolutnog diktatora, gospodara života i smrti, do podrške engleske kraljevske kuće Vindzor (ne zaboravite, oni su zapravo Nemci, iz plemićke kuće Zakse-Koburg-Gota) i njenog člana i ratnog heroja lorda Mauntbatena, koji je delimično Rotšild (i satanista, što je manje važno, ali karakteristično). Zato nije čudno što je i nemačko plemstvo, stare junkerske porodice koje svoje poreklo znaju vekovima unazad, vatreno podržavalo Hitlera. Jednostavno, znali su ko je. Langer piše:

"Adolfov otac, Alojz Hitler, bio je nezakonito dete Marije Ane Ši-kelgruber. Zvanično se smatra da je otac Alojza H.itlera (Šikelgrubera) bio Johan Georg Hajdler. Ima onih koji su ozbiljno sumnjali da je Hajdler bio otac Alojzu... Jedan austrijski dokument pokazuje da je Marija Ana Šikelgruber živela u Beču u vreme kada je ostala trudna. U to vreme je radila kao sluškinja u kući barona Rotšilda. Čim je porodica otkrila njenu trudnoću poslala je nazad kući, gde se Alojz rodio."

Langerove informacije potiču iz materijala Gestapoa, jer je 1940 godine visoki oficir Gestapoa, Hansjurgen Keler, napravio službenu zabelešku o istrazi koju je naredio austrijski kancelar Dolfus u vezi porekla Hitlerove porodice. Originalne Dolfusove nalaze Keler je dobio. nekoliko godina pre, lično od Hajdriha, šefa nacističke tajne službe. Dosije je, piše Keler, izazvao takvu pustoš kao što nijedan dosije na svetu nije izazvao. Keler dalje piše:

"...Druga gomila u plavoj fascikli sadržala je dokumenta koja je sakupio Dolfus... Njegov zadatak nije bio težak, kao čovek na čelu Austrije lako je mogao da otkrije sve lične podatke porodice Adolfa Hitlera, koji je rođen na austrijskom tlu... Originalne krštenice, policijske kartice za registraciju, protokoli, itd, sve je to bilo u dosijeu, i na osnovu toga je austrijski kancelar sklopio sve pojedinačne delove ove slagalice, stvarajući manje više logičnu celinu...

Mlada služavka... (Hitlerova baka)... došla je u Beč i postala služavka koja je radila u kućama bogatih porodica. Ali nije imala sreće. Pošto je bila zavedena, i trebala da rodi dete, vratila se kući u svoje selo... Kod koga je mlada devojku bila u službi u Beču? Otkriti to nije bio težak problem. Jako rano u Beču je bio uveden sistem obavezne policijske registracije. I posluga i poslodavac bi bili kažnjeni ako zanemare ovu obavezu. Kancelar Dolfus uspeo je da otkrije ovu registracionu kartu. Mlada, bezazlena služavka radila je u rezidenciji Rotšilda... i Hitlerovog dedu treba tražiti u ovoj veličanstvenoj kući. Dolfusov dosije zaključen je ovim dokumentom."

Da li su ova kopanja po prošlosti brinula Hitlera, da li ih je naslućivao, da li je po "anšlusu" Austrije zataškao neprijatnu istinu? Lenger o tome kaže:

"Meni se čini da je Hitler znao za svoje poreklo pre kancelarovih istraživanju. Kao i njegov otac pre njega, kada su okolnosti postale teške, Hitlerovi su prešli u Beč. Hitlerov otac je napustio svoje rodno selo u mladosti, da bi potražio sreću u Beču. Kada je Adolf postao siroče, posle majčine smrti u decembru 1907, otišao je u Beč odmah posle sahrane. Tu kao da je nestao u toku prvih deset meseci boravka. Ovaj period je za istraživače potpuna misterija. Ima smisla, kada je ustanovljeno da je Hitler bio Rotšlld, da je pozvan da se upozna sa svojim rođacima i da porodica proceni njegove potencijale za svoje buduće poduhvate."

Rotšildi, i drugi iluminati, bili su poznati po tome što su imali mnogo vanbračnih potomaka, u okviru svog tajnog programa odgajanja dece, koja su davana lažnim roditeljima koji su ih podizali kao svoju. Zato izgleda čudno kako su "obična deca" skromnog porekla uspevala da se uzdignu do samih vrhova vlasti, bogatstva i moći. Neki od njih su, ne znajući, imali programiran uspon. Hitler je takođe imao decu, rođenu i odgajanu po ovom principu, iako se zvanična istorija upinjala da dokaže kako se nije ženio, pa samim tim nije ni imao decu. Njegovi potomci su danas sigurno među nama, nose druga imena, žive u raznim zemljama, ali se ka vrhovima moći uzdižu sa saznanjem o svom tajnom poreklu.

Ovo vam se čini neverovatnim? Hitler je imao problema sa optužbom da je bio u vezi sa svojom rođakom Geli Raubal i da je sa njom imao vanbračnu ćerku. Geli to nije mogla da potvrdi (ili opovrgne), jer je misteriozno ubijena 1931 godine, odmah po rođenju ćerke.

Ostaje da razrešimo koji Rotšild je mogao da bude Hitlerov deda. Uvidom u dokumentaciju ispada da je u vreme rođenja Alojza Hitlera, 1837 godine, jedini Rotšild koji je živeo u Beču bio Solomon Mejer. Njegova žena nije živela s njim, jer je brak bio u takvom stanju da je radije živela u Frankfurtu. Njihov sin Anselm Solomon takođe je ceo život proveo u Parizu i Frankfurtu, daleko od oca. Da je Solomon bio jedini kandidat za Hitlerovog dedu potvrđuje knjiga Hermana fon Goldšmita, čiji otac je bio Solomonova desna ruka, objavljena 1917 godine, u kojoj o Solomonu piše:

"... da je četrdesetih godina prošlog veka razvio neoprezni entuzijazam prema mladim devojkama... i ...imao je brojne avanture sa vrlo mladim devojkama, koje je policija zataškavala."

Dokaz da je Hitler bio poreklom Rotšild vidi se i iz načina kako su se u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata stvarale političke i ekonomske okolnosti koje je Hitler direktno eksploatisao u svom usponu na vlast. Jedan od Hitlerovih finansijera, Fric Tisen, izjavio je 1945 godine u istrazi:

"Prihvatanjem Jangovog plana* i njegovih finansijskih principa sve se više povećavala nezaposlenost, dok se milion ljudi nije našlo bez posla. Ljudi su bili očajni. Hitler je rekao da će on rešiti problem nezaposlenosti. Vlada je u to vreme bila slaba, a situacija je bivala sve gora. To je bio razlog ogromnog uspeha Hitlera na izborima. Kada su izbori održani, dobio je 40% glasova."

* Nemačka se posle Prvog svetskog rata katastrofalno zaduživala, u okviru Dejvisovog plana, kratkoročnim kreditima, tako da je 1929 godine dug Nemačke međunarodnim bankama iznosio šesnaest milijardi dolara (!) što je bila enormna suma u to vreme. Predloženo je novo rešenje od strane Ovena D. Janga, koji je bio eksponent "Morganove banke" i "Dženeral Elektrika". Plan je bio genijalan. Otplata dugova se više nije mogla vršiti robama i sirovinama već isključivo novcem. Nemačka ekonomija je bila uništena preko noći.

Austrijska spisateljica i istraživač Gertruda Elijas identifikovala je Hjalmara Šahta kao glavnog posrednika između nacista i bankarske elite u Londonu. Šaht je bio Hitlerov savetnik za finansije i predsednik '"Rajhsbanke". Na dokumentu Šahtovog naimenovanja, 17 marta 1933 godine, nalaze se dva potpisa - Adolfa Hitlera i Maksa Varburga, potrčka Rotšildovih. Šaht je, inače, vrlo cenjena ličnost čak i danas u bankarskim krugovima u Evropi, jer je 28 februara 1930 godine osnovao "Banku za međunarodno poravnanje" u Bazelu.**

** U BIS-u (Bank of International Settlements) se nalazi zlato bivše SFRJ vredno šest stotina miliona dolara i ova banka će presuditi kako će to zlato biti podeljeno među bivše republike SFRJ, sada samostalne države.

Osnivački kapital su obezbedile Belgija, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija, Japan, kao i "Morgan kompanija" iz Njujorka, "Prva nacionalna banka Njujorka" i "Prva nacionalna banka Čikaga". Gde god vidite u naslovu "Prva banka" nečega, znajte da tu banku totalno kontroliše Komitet 300. Trenutno u BIS-u čuvaju 192 tone zlata iz oko stotinu zemalja. Ukupan kapital od 120 milijardi dolara koristi se delom za kreditiranje članica, zaštitu domaćih valuta ili za poravnanje platnih bilansa.

Vratimo se Šahtu. U Engleskoj, ključna figura bio je Montagju Norman (Komitet 300), guverner "Bank of England" (koju kontrolišu Rotšildi) i bliski prijatelj Šahta. Kada je Hitler izabran, ponuđen je kredit nacistima. Šaht i Norman su se sreli još jednom, 11 juna 1934 godine u Nemačkoj, i dogovorili nove kredite za Hitlera. Posle invazije Čehoslovačke, 1939 godine, Norman je uradio još jednu neverovatnu stvar - prebacio je Hitleru češko zlato deponovano u Londonu, uz saglasnost Nevila Čemberlena. Neverovatno, ali iz sada poznate perspektive, Rotšildi su pomagali svog rođaka preko "Narodne banke Engleske" i svojih službenika, porodice Norman, koji su bili guverneri "Narodne banke Engleske" kao da je to njihova privatna banka. Jedan deda, Džordž Vord Norman, bio je guverner od 1821 do 1872 godine, a drugi deda, lord Kolet, bio je guverner od 1887 do 1889 godine. Montagju Norman bio je u Americi u Rotšildovoj firmi "Braun braders", a za to vreme družio se sa porodicom W. A. Delana (Komitet 300), rođaka Frenklina Delano Ruzvelta, kasnijeg predsednika SAD.

Gertruda Elijas kaže da je "Narodna banka Engleske" sarađivala sa jednim od vodećih cionista, lordom Berstedom iz "Rojal Dač Šela", u prebacivanju novca bogatih nemačkih cionista u Palestinu. Ovaj novac, kako piše, pomogao je da se stvori ekonomija u tek stvaranoj državi.

"Oni su bili privilegovana klasa emigranuta dok je Jevrejima bez imovine odbijan azil i nestali su u Holokaustu."

Pretpostavka je, ma koliko ovo surovo zvučalo, da je svesno žrtvovanje Jevreja od strane "jevrejske elite" (Rotšilda i drugih) trebalo da posluži određenoj svrsi.

Rozenberg, zvanični partijski ideolog nacista, je čovek koji je Hitleru doneo "Protokole sionskih mudraca" što je postao osnov nacističke propagande - nemačka arijevska rasa protiv jevrejske niže rase, iz čega je proizašao snažan ujedinjujuči faktor "nacija protiv zajedničkog neprijatelja" i postao osnov snažne kontrole nad nacijom. Ali to su elementi koje su istoričari već identifikovali. U poslednjih nekoliko godina pojavilo se mnoštvo protivrečnih informacija koje zbunjuju istoričare i sve više remete "utvrđenu dijagnozu" šta je bio nacizam i hitlerizam. Austrijski pisac, Rudolf Komer, napisao je pre pojave nacista da

"... ako se pojavi neka politička partija sa antisemitskim programom kojom upravljaju jevrejski ili polujevrejski fanatici, moraćemo da se pričuvamo."

Ernest Hafstengl, bliski prijatelj Frenklina Ruzvelta, a poznavao je i Hitlera pre toga, vrlo ozbiljno je shvatio Komerovu primedbu:

"Razmisljao sam o primedbi Rudolfa Komera, o antisemitskom programu kojim upravljaju jevrejski ili polujevrejski fanatici, i pao mi je na pamet Rozenberg koji je pojavom odavao Jevrejina, iako bi on sam žestoko protestvovao ako bi neko pomenuo njegovo poreklo*. Ipak, često sam imao priliku da ga vidim kako sedi u zadimljenim kafanama u Brinerstrase ili Augustenštrase, sa mađarskim Jevrejinom po imenu Hološi, koji je bio jedan od njegovih glavnih saradnika. Čovek je sebi dao ime Holander u Nemačkoj i bio još jedan od mnogih jevrejskih antisemita...

Sumnjao sam da je arijevsko poreklo mnogih drugih, Štrasera i Štrajhera koji su izgledali kao Jevreji, kao i Leja, Franka i čak Gebelsa, bilo takvo da bi imali teskoća da dokažu svoj pedigre."

* Rozenbergovo poreklo danas nije tajna za istoričare, ono je jevrejsko, estonsko i francusko.

Pre nekoliko godina engleski list "Dejli telegraf" objavio je istraživanja Brajana Riga, istoričara sa Kembridža, koji je istraživao istoriju svoje porodice iz koje su mnogi članovi, kao Jevreji, završili u Aušvicu. Razgovarao je sa mnogim bivšim oficirima i vojnicima Vermahta i potomcima poginulih oficira. Iz istraživanja jasno proizilazi da je Hitler nepobitno znao da su u njegovoj armiji ratovale na hiljade vojnika i oficira jevrejskog porekla, koje je Hitler često usmeravao na uništavanje pripadnika upravo jevrejske vere. Licemerno je potpisivao dekrete o "čistoti njihove nemačke arijevske krvi" iako je sedamdeset i sedam generala i visokih oficira Vermahta bilo "mešane" krvi ili su bili oženjeni "čistim Jevrejkama". Među Rigovim sagovornicima bio je i nekadašnji nemački kancelar Helmut Šmit, inače oficir nemačkog vazduhoplovstva u Drugom svetskom ratu, bez obzira što mu je deda bio "čist Jevrejin". I komandant ratnog vazduhoplovstva, rajhsmaršal Herman Gering, falsifikovao je krštenicu svog zamenika, feldmaršala Erharda Milha. U dokumentu od 7 avgusta 1935 godine Gering piše:

"Hitler je Milha proglasio arijevcem, iako je njegov stvarni otac, Jevrejin Karl Brauer, Erhardov ujak."

Polujevrejin je bio i potpukovnik dr Ernst Bloh koji je bio na čelu nacističke obaveštajne službe u Varšavi. Njegov šef, admiral Vilhelm Kanaris, naredio je 1939 godine da Bloh u Varšavi pronađe rabina Jozefa Šmersona, čuvenog vođu sekte ultraortodoksnih Jevreja Lubavihter, i prebaci ga u Latviju, odakle je posle premešten u SAD. Tu je živeo do svoje smrti, 1994 godine, i bio pravi "vesnik mesije" za svoje sledbenike. Abver je sigurno znao ko je Šmerson, ali je verovatno već tada onima koji su pripremali rat i videli u budućnosti stvaranje države Izrael, ovaj najavljivač Spasioca bio potreban kao veliki propagator države Jevreja i povratka u "jevrejsku svetu zemlju". Rig je takođe otkrio da je sedamnaest osoba jevrejskog porekla u toku postojanja nacističke Nemačke odlikovano Viteškim krstom, najvišim nemačkim vojnim odlikovanjem. Takođe je dokumentovao da je 2400 rođaka završilo u logorima smrti, a da 1000 onih koji su bili u uniformama nemačke vojske nije moglo da im pomogne.

Nije li to strašno? Od početka veka, u toku Prvog svetskog rata i u vremenu između dva rata, odvijao se pakleni, minuciozno razrađen plan, pokriven neviđenom manipulacijom i prevarom svetskog javnog mnjenja kako bi se plan ostvario. Stvaranje i negovanje monstruma, Adolfa Hitlera, išlo je nepogrešivom linijom kreiranja uslova za novi svetki rat u kome će izginuti desetine miliona ljudi kako bi se ubrzali procesi stvaranja svetske vlade, njene političke strukture na globalnom nivou i svesti kod ljudi, da je to neophodno kako bi se obezbedila "kolektivna sigurnost" kao osiguranje od budućih svetskih ratova koje "niko ne želi". Tajna kampanja išla je vrlo široko, od podsticanja Hitlerovih fanatičnih pretenzija, počev od knjige "Mein Kampf" (koju je inače za Hitlera napisao Karl Haushofer, koji je priznao da je glavni izvor njegovih ideja za knjigu bio Halford J. Makinder, direktor elitne Ekonomske škole u Londonu), pa do otvorene podrške u engleskim aristokratskim krugovima, od članova Okruglog stola, Kraljevskog instituta, Komiteta 300, Lajonela Kertisa, Leopolda Ejmerija, lorda Lotijana, Džefrija Dosona, vikonta Hejlšama, vojvode od Kenta, brata kralja Edvarda VIII i kralja Džordža VI. Edvard nije abdicirao s engleskog prestola, posle jedanaest meseci kraljevanja, zbog udovice, već zbog otvorenih simpatija prema nacistima, i verovatno je da bi bio protiv rata sa Nemačkom, koji se već pripremao iza kulisa.

Iluminati i Rotšildi su konstantnim povlačenjem i glumljenjem slabosti i neodlučnosti ohrabrivali Hitlera da ide iz jedne avanture u drugu. Zato je na čelu bntanske vlade bio tragični naivac, Nevil Čemberlen, koji je verovao da zna šta radi, iako su drugi vukli poteze kojih on nije bio svestan i koji će dovesti Hitlera da napravi grešku posle koje neće moći nazad - invaziju na Čehoslovačku 1939 godine. Koliko je Čemberlen bio van događaja svedoči njegova izjava na Radio BBC, da je sukob između Nemačke i Čehoslovačke bio:

"...svađa u dalekoj zemlji između ljudi o kojima mi ne znamo ništa.''

Gertruda Elijas piše:

"Ono što je otkriveno je zaprepašćujuće, čak i u današnje vreme, a to je podatak da su postojali aranžmani koji su prethodili prodaji Čehoslovačke od strane Čemberlena 1939 godine, koji su Nemačku pretvorili u vojnu supersilu. Činjenica je da su zavodi "Škoda", najveća fabrika municije u centralnoj Evropi, koju je kontrolisala francuska firma "Šnajder Kruzo", i najveća čeličana kao što je "Vitovic", bili vlasništvo Rotšilda, i sve je to predato Nemačkoj... Smrtna presuda (Čehoslovačkoj) bila je potpisana u kancelarijama "Unilevera" u Ausigu, sedištu pronacističke klike."

Kad je okupacija Čehoslovačke okončana, situacija se promenila preko noći. Lord Halifaks je započeo propagandnu akciju koja je stvorila pravu ratnu paniku, poznatu kao "plašenje ratom". Vlada je pustila u promet priče koje su sa preterivanjem govorile o snazi nemačke vojske. U narodu je širena panika kako će Nemci započeti rat bacanjem bojnih otrova iz aviona nad Engleskom, pa se počelo sa deljenjem gasnih maski i kopanjem rovova u engleskim parkovima! Lord Lotijan i lord Astor su iznenada počeli da drže govore čiji sadržaj je bio potpuno suprotan onom što su govorili godinama pre toga. Rat sa Nemačkom! - sve je bilo transparentno jasno, jedino što javnost nije mogla čak ni da nasluti prave razloge ove nagle promene.

Osramoćeni Čemberlen je otišao, novi premijer je postao Vinston Čerčil. Kakva slučajnost da Čerčilovi imaju bliske veze sa Rotšildima. Vinstonovog oca, lorda Randolfa Čerčila, finansirala je kuća Rotšild dok je bio britanski ministar finansija, sredinom XIX veka, a njegov najbliži prijatelj bio je Natanijel Rotšild. Kada je umro, ostao je dug Rotšildima od 65.000 funti, što je za to vreme bila velika suma. Vinston im je takođe dugovao, i bio dobar prijatelj lorda Viktora Rotšilda i njegovog glavnog pomagača u Americi, Bernarda Baruha. Veza se ne prekida ni danas. Porodica Čerčil je 1995 godine prodala Vinstonove papire, prepisku i drugu zaostavštinu Memorijalnom fondu za nacionalno nasleđe za 12,5 miliona funti. Predsednik Memorijalnog fonda, koji je darežljivo odrešio kesu, je lord Jakob Rotšild. Čercilovi su održavali bliske veze i sa Bernardom Baruhom i porodicom Sesils. Sesilsi su kontrolisali mrežu koju su u svetu razapeli jezuiti, i bili na usluzi drugim važnim porodicama evropske elite kao što su Habzburzi i Crno plemstvo u Italiji.

Kada je pre par godina izašla knjiga američkog istoričara Ričarda Brajtmana, "Zvanične tajne", počele su žučne polemike oko njenog ključnog navoda da je britanska obaveštajna služba, pa samim tim i američka, od kraja 1941 godine, kada je provaljen nemački sistem kodiranih radio poruka "Enigma", znala za masovno uništavanje Jevreja, ali da ništa nije preduzela da to spreči.

Već prilikom napada na Sovjetski Savez počele su da stižu radio vesti o "čišćenju terena". Između 19 i 22 avgusta vojnici 45-og bataljona ubili su 1059 Jevreja u Slavuti, na južnom delu fronta. U Ukrajini je 320-ti bataljon ubio početkom septembra prvo 4200, a onda još 2000 Jevreja. U Kamenec-Podolsku, takođe u Ukrajini, nemačka policija masakrirala je dvadeset hiljada Jevreja. Krajem 1941 godine šifrovane poruke postale su vrlo eksplicitne. Sadržale su podatke o deportovanju Jevreja u logore, naručivan je Ciklon B, tražili su se stručnjaci radi dovršenja Aušvica, a onda su u toku sledeće tri godine, u bezbrojnim izveštajima, sledile statistike o ubijenima i deportovanima. Zašto Zapad nije reagovao?

Brajtman je trpeo strahovite kritike zbog iznetih podataka. Opravdavanje ćutanja često je imalo bljutav ukus. Po jednima, Britanci nisu reagovali kako Nemci ne bi shvatili da im je šifra provaljena. Drugi su smatrali da je ćutanje posledica iskustava iz Prvog svetskog rata, kada se ispostavilo da su informacije o nemačkim zverstvima u Belgiji i Francuskoj bile propaganda, pa su se plašili da i ovog puta ne dođu u istu situaciju. Osim toga, Zapad se plašio reakcije Arapa i njihovog prelaska na stranu nacizma ako se ovaj previše bude zalagao za Jevreje. Kolega istoričar, Džon Kigan, napao je Brajtmana u "Njujork Tajmsu" napisavši da nije uzeo u obzir činjenicu da su saveznici imali druge prioritete (!) i da su "humanitarni problemi" morali da ostanu u drugom planu. U Londonu je reagovao lord Džener od Braunstona, koji je Brajtmanove teze nazvao "uvredljivim". Nije se našao niko ko bi hrabro izrekao pravu istinu: da je britanska obaveštajna služba MI6, na čijem čelu je bio lord Viktor Rotšild, namerno zadržavala sve ove informacije. Razlog za to je, rekao bih, plan Rotšilda i iluminata da se Jevreji u

Evropi "prorede", i da se ta strašna činjenica iskoristi posle rata kao jedan od glavnih argumenata za stvaranje države Izrael!

Drugi svetski rat bio je suštinski bitan za planove o globalnoj kontroli. Posle njega, u kratkom roku, stvoren je čitav niz institucija globalne centralizacije, kao što su Ujedinjene nacije, Evropska zajednica, NATO i čitav niz drugih organizacija u oblasti finansija, biznisa i medija. Rotšildi su dugo razrađivali i ostvarivali plan stvaranja "privatnog carstva" u Palestini, a jedna od ključnih karika bilo je ubeđivanje Jevreja da se ponovo nasele u "svojoj domovini".

Čarlsa Rasela, iluminata koji je stvorio društvo Kula svetilja, poznato kao Jehovini svedoci, inače satanistu i pedofila po tvrdnji njegove žene, finansirali su Rotšildi. Trebao im je ovaj kult kontrole uma, kao što su im trebali mormoni Džozefa Smita, masona trideset i trećeg stepena, inače vrlo sličnog ustrojstva jehovistima koje su finansirali kroz svoju američku filijalu "Kun, Leb i Ko". Svi glavni jehovisti i mormoni su bili u isto vreme i masoni. Još 1880 godine Rasel je prorekao da će se Jevreji vratiti u svoju domovinu. Nije bio vidovit, znao je da postoji plan koji će se jednom ostvariti.

Podsetiću još jednom na 1917 godinu i Balfurovu deklaraciju, koja je predviđala stvaranje Palestine. Naučnici su kasnije dokazali da je pismo napisao, sam sebi, lord Lajonel Valter Rotšild. U tome mu je pomogao Alfred Milner, koji je bio na čelu Okruglog stola, jedne od najvažnijih tajnih organizacija XX veka. Iz ideja i planova Okruglog stola nikli su Bilderberg grupa, Savet za međunarodne odnose, Trilateralna komisija i Kraljevski institut za međunarodne odnose. Slučajnošću. lord Balfur je bio član tzv. unutrašnjeg kruga članova Okruglog stola. a Alfred Milner predsednik, a finansijer, ko bi drugi nego lord Lajonel Valter Rotšild.

Dve godine kasnije, 1919, održana je mirovna konferencija u Versaju. Konferenciju su organizovali i vodili "vitezovi" Okruglog stola Alfred Milner, Edvard Mandel Haus i Bernard Baruh. Jedna od odluka bile su ogromne reparacije koje je Nemačka morala da plati, što je otvaralo put totalnog bankrotstva Nemačke i uzdizalo jednog Rotšilda i Hitlera ka vlasti u Nemačkoj. Da ovo nisu moje izmišljotine, potvrđuju podaci. Američkog predsednika Vudrou Vilsona "savetovali" su u Versaju pukovnik Haus i Bernard Baruh, Rotšildovi ljudi, lideri Okruglog stola u Americi. Britanskog premijera Lojda Džordža "savetovali" su Alfred Milner, Rotšildov službenik, i ser Filip Sasun, direktni potomak Majera Amšela Rotšilda, osnivača dinastije Rotšilda. Francusku je predstavljao Žorž Klemanso, a njegov "savetnik" na konferenciji bio je ministar unutrašnjih poslova Žorž Mandel, čije pravo ime je bilo Jeroboam Rotšild.

Želite dalje? U američkoj delegaciji, u kojoj su bila braća Džon Foster i Alen Dals, kasnije otvoreni nacisti i podržavaoci Hitlera, o čemu sam već u ovoj knjizi pisao, ključna ličnost bio je čovek Rotšildovih, Pol Varburg iz "Kun Leba" i američke filijale "I. G. Farbena". U nemačkoj delegaciji, jedan od članova bio je njegov brat, Maks Varburg, koji će postati Hitlerov bankar! Njihov domaćin na "mirovnoj konferenciji" bio je baron Edmond de Rotšild, veliki zagovornik stvaranja države Izrael. Ovo naseljavanje Izraela počelo je upravo 1880 godine, kako je Rasel prorekao, kada je Edmond de Rotšild počeo da finansira ruske Jevreje kako bi došli u Palestinu da osnuju naselja, farme i fabrike, i počnu nov život. Iako je Edmund de Rotšild nazivan "ocem Izraela" i bavio se ovim projektom do svoje smrti 1934 godine, njegov pravi cilj bio je unapređenje interesa Rotšilda, a prema Jevrejima se odnosio sa prezirom i upravljao gvozdenom rukom farmama i fabrikama u Palestini. Kada su se 1901 godine jevrejski naseljenici požalili na njegove diktatorske manire u upravljanju "Jišuvom", baron Rotšild je odgovorio:

"Ja sam stvorio Jišuv, ja lično. Prema tome, nijedan čovek, bilo kolonista ili organizacija, nema pravo da se meša u moje planove..."

U ovoj jednoj rečenici vidi se pravi stav Rotšilda prema jevrejskom narodu. Svi koji su se našli na njihovom putu nemilosrdno su uklonjeni. Cionistička teroristička organizacija ubila je grofa Bernadota, međunarodnog posrednika, 17 septembra 1948 godine, zato što je hteo da predloži novu rezoluciju u Ujedinjenim nacijama o razdvajanju zaraćenih strana u Palestini. Edmond de Rotšild je bio veliki prijatelj Teodora Hercla, jednog od vođa cionističkog pokreta, kao i Haima Vajcmana, drugog velikog lidera ovog pokreta. Jednom prilikom mu je rekao:

"Bez mene, cionizam ne bi uspeo, ali bez cionizma, moj rad bi bio potpuno zaustavljen."

Ovim tezama daje potvrdu izjava P. W. Bote, bivšeg predsednika Južne Afrike, data 1998 godine:

"Imao sam nekih čudnih poslova sa engleskim Rotšildima u Kejptaunu, kada sam bio predsednik.", rekao je i ispričao mračnu priču koja sve govori o Rotšildima. Prvo su zatražili sastanak sa njim i njegovim ministrom inostranih poslova Pikom Botom (nisu u srodstvu), inače iluminatom. Na tom sastanku, Rotšildi su mu rekli da se na bankovnim računima u švajcarskim bankama nalaze ogromne sume novca koji je nekad pripadao nemačkim Jevrejima, i da je slobodan za investiranje u Južnu Afriku ako se dogovore o kamatnim stopama. Bilo je to bogatstvo oteto nemačkim Jevrejima koji su stradali pod nacističkim režimom, što je nedavno otkriveno i pojavilo se u svetskoj javnosti. Rotšildi su, od kraja rata, taj novac obrtali kao svoj! P. W. Bota je odbio taj novac, ali je Pik Bota napustio sastanak u društvu Rotšilda i moguće je da je neki dogovor kasnije napravljen.

Južna Afrika je inače bila polje širokog delovanja Rotšilda, prvo preko njihovog čoveka Sesila Džona Roudsa, kao i Barnija Barneta, Alfreda Bejta i porodice Openhajmer, koji već dva veka pljačkaju Južnu Afriku nemilice eksploatišući njena prirodna bogatstva. Openhajmeri su toliko veliki i moćni da, recimo, Rokfeleri u odnosu na njih deluju kao siromašni rođaci iz provincije. Openhajmeri su vlasnici giganta po imenu "Anglo Amerikan Korporejšn" koji eksploatiše zlato i dijamante i kontroliše svetsko tržište dijamanata određujući kvote i cene, a novac se preko kompanije "Minorko" na Bermudima reinvestira u SAD. Ne može se ni naslutiti koliki je novac u pitanju u proteklih pola veka ušao u SAD, ali se pretpostavlja da je jedna od najvećih svetskih banaka, "Sitikorp", pod njihovom kontrolom. Openhajmeri su preuzeli kontrolu i nad svojim najvećim rivalom u Južnoj Africi, "Konsolidejitid Gold Filds", kupivši 28% akcija, i diktiraju uslove proizvodnje i prodaje zlata, dijamanata, platine, titana, bakra, gvožđa, urana i pedeset i dva druga metala i minerala koji se proizvode u Južnoj Africi. Nije zato čudo što su Openhajmeri ključni članovi Okruglog stola i Komiteta 300.

Jedan od najvećih špekulanata na berzama širom sveta, u službi Novog svetskog poretka, je Džordž Soroš, mađarski Jevrejin sa američkim pasošem. Na berzama špekuliše milijardama dolara sa ciljem destabilizacije valuta i tržišta stvarajući enormne profite u tom procesu. Organizacija preko koje idu špekulacije zove se Kvantum grupa i u njoj dominiraju švajcarski i italijanski finansijeri, pripadnici Crnog plemstva. Soroš je zapravo paravan za anglo-francusku bankarsku grupaciju Rotšilda. Jedan od članova upravnog odbora Soroševog Kvantum fonda je Ričard Kac, predsednik "Rotšild Italija S.p.A." u Milanu i član upravnog odbora N. M. Rotšild.

Drugi direktor Kvantuma je Nils O. Taube, partner Rotšilda u firmi "Sv. Džejms Pleis Kapital". Jedan od Soroševih partnera u nekoliko njegovih poduhvata bio je ser Džejms Goldsmit, rođak Rotšilda. Poznato je da je Soroš izvršio pravi monetami udar na englesku funtu, što je u jednom trenutku izazvalo jake poremećaje u evropskom monetarnom sistemu, pa su posle toga naglo porasli zahtevi za uvođenjem jedinstvene evropske monete.

Valutne špekulacije niti su špekulacije, niti su slučajne. One se pažljivo planiraju i sprovode kako bi izazvale određene efekte. Zato treba biti oprezan kada se Sorošev fond pojavi sa "humanitarnim" programima u nekoj zemlji. Pomoć i stipendije su samo prašina u oči. Cilj je miniranje bankarskog sistema te zemlje i otimanje milijardi kroz špekulacije.

Da zaključimo o Rotšildima (nekada Bauersima). Od dana kada se pre dva i po veka, 24 februara 1744 godine, rodio Majer Amšel u getu Frankfurta, u kući koja je nosila broj 148. svet više nije bio isti. Majer Amšel je bio veoma obdaren, bio je trgovac vinom i štofovima, i kako je raslo njegovo bogatstvo i veze, dobijao je podršku moćnih i uticajnih iluminata iz vladarske kuće Hese (Gijoma d' Asi Kasel Vilhelma IX), nastavljajući i uključujući se u jednu od najozloglašenijih crno okultnih krvnih loza srednjevekovne Nemačke. Njihovo novo uzeto ime "crveni štit" (rotes-schild), koji je stajao na fasadi kuće, zapravo je heksagram - Davidova zvezda ili Solomonov pečat, i drevni je ezoterijski simbol, a sa Jevrejima je povezan preko Rotšilda koji su se nametnuli svetu kao "najznačajniji Jevreji" novog doba. Rotšildi su ključna krvna loza Iluminata i za Jevreje u svetu su zainteresovani samo onoliko koliko to odgovara njihovim potrebama. Pošto je postao sitni menjač novca, a daleko od toga da je bio bankar, ostalo je nejasno kako je Majer Amšel u vrlo kratkom periodu, posle Napoleonovih ratova, podigao novu bankarsku dinastiju u Evropi.

Neki ezoterici tvrde da je Majer Amšel potpisao "ugovor sa đavolom" i prodao duše svoje dece i svih svojih potomaka u zamenu za novac i svetsku moć, ali u domenu materijalnog sveta jasno je da je Majer Amšel svoje sinove, "pet strela kuće", ujedinjene duhom odgovornosti prema porodici, vredne, uporne i sposobne, poslao u Evropu, kako bi stvorili bogatstvo i stekli moć.

Vrlo brzo stvoreno je pet banaka: u Beču (Solomon), Napulju (Kalman), Parizu (Jakob), Londonu (Natan) i Frankfurtu (najstariji sin koji se takođe zvao Amšel). Sinovi su sledili očevu filozofiju, da je brojna porodica osnov snage, pa su akcionari uvek bili sinovi i bliski rođaci. Iako je finansijska imperija rasla iz generacije u generaciju, moć i bogatstvo je ostajalo u porodici, a "dođoši" sa strane su pažljivo birani i bračnim vezama uvođeni u osnovni tok.

Rotšildi su svoj politički uticaj gradili kroz imidž spasilaca domovine, jer su u zemljama u kojima su živeli spremno priskakali u pomoć vladarima ili narodnim bankama spasavajući ih bankrotstva u kritičnim trenucima. Naravno, tada je teško bilo uočiti ono što je osnova njihove politike, da iza kulisa stvore krizu, a onda se javno pojave da je reše, vukući za sebe korist. Jedna od njihovih vrhunskih podvala, tipična za taktiku koju primenjuju dva veka, su "Protokoli sionskih mudraca" za koje je ljaga bačena na jevrejski narod, koji tobože priprema osvajanje sveta. "Protokoli" su stvoreni u radionici Rotšilda, govore o njihovim sopstvenim planovima, a protureni su u carskoj Rusiji početkom veka, jer su tu spremali revoluciju, rušenje pravoslavne carevine ogromnih potencijala koji se nisu smeli aktivirati u ovom veku. Dimenzija koja je zaprepašćujuća je da su Rotšildi ovo kukavičije jaje podmetnuli jevrejskom narodu i zamenom teza pretvorili u svoj odbrambeni štit, jer se Jevreji i njihove organizacije ceo ovaj vek pravdaju i bore protiv kleveta iznetih u tom pamfletu, štiteći pritom interese Rotšilda, što jeste glavni cilj ove neverovatne diverzije. Ono što je posledica ove tragične zablude jeste da će, jednog dana, ako Rotšildi i njihovi pomagači zavladaju svetom, jevrejski narod platiti žestoku cenu svojoj istorijskoj zabludi i naivnosti, što se uostalom već vidi, jer je Bilderberg grupa donela odluku 1998 godine da državu Izrael prepusti na milost i nemilost muslimanima pošto im treba njihova nafta.

Trenutno se na čelu dinastije Rotšild nalazi Gi de Rotšild iz francuskog ogranka. Ajk ga u svojoj knjizi naziva jednim od najgrotesknijih eksponenata trauma bazirane kontrole uma, koji se njima aktivno bavi kako bi potčinjavao druge. On je, po Ajku, lično odgovoran za smrt miliona ljudi, bilo direktno ili preko svojih pomagača. Lažna je slika patetične žrtve koju je hteo da odglumi početkom osamdesetih godina kada je francuska vlada nacionalizovala njegovo sedište u ulici Lafajet, i kada je sebe nazvao "Jevrejinom pod Petenom i obespravljenim čovekom pod Miteranom". Daleko od toga. Svet se nalazi na ivici sloma koji su, između ostalih, programirali i Rotšildi. Najpogrešnija stvar je liti suze saosećanja nad njihovom sudbinom. dok i dalje rade na svom osnovnom planu - pokoravanju sveta i ljudskog roda u korist onog koji stoji iznad njih i daje im demonsku snagu. Njihov povratak u Frankfurt, posle pedeset godina, i ponovno otvaranje banke u Nemačkoj, potvrduje samo jednu stvar koja se desila na samitu Evropske zajednice u Nici - Nemačka postaje vodeća zemlja Evrope i formalno, za budući Evrokorpus, Nemačka će dati šezdeset hiljada vojnika, najviše od svih zemalja zajednice, a glavnokomandujući je nemački general. Vermaht ponovo maršira, a Rotšildi će pomoći iz senke.

Omča krivice oko vrata sveta

Mnogi istraživači rada tajnih društava tvrde da su se iluminati pojavili u javnosti po nalogu Rotšilda. Naime, jezuitski sveštenik Adam Vajshaupt prekršio je zavet ne spominjanja reči "iluminat" i 1 maja 1776 godine objavio osnivanje organizacije sa tim imenom. Radio je na univerzitetu u Ingolštatu kao profesor prava, i postulati "novoosnovanog društva" bili su ukidanje svih nacionalno uređenih država, ukidanje privatne svojine, patriotizma, privatnih kuća i individualnog stanovanja, ukidanje religije i uvođenje jedne ideologije koja bi se bazirala na totalitarizmu i kontroli stanovništva. Iste godine kada je obznanio postojanje nove organizacije, Vajshaupt je objavio knjigu "Bogatstvo nacija", koja je postavila ideološke temelje razvoja kapitalizma i industrijske revolucije.

"Komunistički manifest" Karla Marksa i Fridriha Engelsa, objavljen pedeset godina kasnije, prepisani je program Iluminata Adama Vajshaupta. Nije slučajno što je američka Deklaracija nezavisnosti napisana iste godine kad i program Iluminata. Njih su u Americi zvali Jakobincima, odnosno članovima Jakobinskog kluba. U Španiji su se zvali Alumbradors, u Francuskoj Guerients. Tajne svih ovih društava bile su u stvari tajne Bratstva zmije. Njihovo učenje, razblaženo, simbolično, često bez pravog razumevanja značenja simbola, bilo je takođe učenje Bratstva zmije, staro hiljade godina, čiji su nosioci bili "prosvetljeni" ("iluminirani"). Zašto je Vajshaupt dobio nalog da obelodani postojanje Iluminata ostaje za diskusiju, ali su svoje učenje pretočili u programe drugih tajnih društava, u prvom redu masona koje su, malo po malo, počeli da kontrolišu.

Na političkom planu, svoju doktrinu rušenja starog poretka kako bi uspostavili novi, koji će kontrolisati, najbolje su demonstrirali 1789 godine. Francuska revolucija je državni udar Iluminata, rušenje monarhije, deklarisane diktature jednog čoveka, kralja, i njena zamena nevidljivom diktaturom "volje naroda" odnosno "parlamentarne demokratije" koja daje iluziju vladanja naroda i u ime naroda, ali koja je zapravo struktuirana tako da manjina u senci može da kontroliše vlast.

Mnogi poznati revolucionari u Francuskoj primali su novac iz Nemačke, kao i mnogi slavni i ugledni plemići koji su po pravilu bili na čelu masonskih loža. Jedan od onih koji su iz senke vukli konce iluminatske zavere bio je Mojsije Mendelson, iluminat, koga rabin Marvin S. Antelman u svojoj knjizi "Eliminisanje opijata" iz 1974 godine označava kao ključnog manipulatora iz uske "jevrejske" klike koja je, zapravo, imala za cilj uništenje judaizma i drugih religija i uvođenje kulta Svevidećeg oka koji će biti religija iluminatskog doba. Ovaj luciferijanski kult je u pozadini Francuske revolucije i povezan je sa porodicom Rotšild. Mendelson je iste godine, 1776, kada je objavljeno postojanje Iluminata, osnovao svoj pokret - Haskala, koji se tobože borio za plemenite ciljeve judaizma, ali zapravo imao na umu program Iluminata.

U masonske lože u Francuskoj, naročito one koje su bile pod jurisdikcijom Velikog Orijenta su se infiltrirali iluminati i kroz njih zapalili vatru revolucije. Markiz de Mirabo je 1786 godine formirao ložu Iluminata na Jakobinskom koledžu u Parizu, a članovi su dobili ime Jakobinci. Iste godine, još jedna grupacija Iluminata Svevidećeg oka po imenu Frankisti (nazvani po Jakobu Franksu) stvorila je ložu u Frankfurtu. Jedan od njenih vodećih "svitaca" bio je Mihael Hes, službenik Majera Amšela Rotšilda. Ove dve grupe, Jakobinci i Frankisti, bili su u centru pokretanja Francuske revolucije. Planovi ove organizacije otkriveni su kada se umešao Božji prst. Jednog člana organizacije, Adama Vajshaupta, udario je grom u Ratisbonu i ubio ga. Kod njega su nadeni papiri sa tajnim planom za svetsku revoluciju, na koje su neverovatno podsećali "Protokoli sionskih mudraca" koji su se pojavili više od sto godina kasnije. Daklem, nije sluđeni pamfletista Nilus autor, niti je to "operacija" carske policije Ohrane. Reč je o političkoj zaveri koja je zamišljena odavno, a faze se protežu decenijama, čak vekovima unapred.

Posle pronalaska planova, bavarska vlada je pretresla sedište Iluminata. Nađeno je dosta informacija i one su poslate francuskim vlastima, ali događaji u Francuskoj su već bili u fazi kada se nisu mogli zaustaviti. Do 1789 godine u Francuskoj je radilo 2000 masonskih loža povezanih sa Velikim Orijentom u kome su sedeli iluminati. Francuska revolucija bila je krvava i surova, a likvidirane su i sve njene vođe koje nisu bile članovi Iluminata. Robespjer je održao jedan od svojih poznatih govora, 28 jula 1794 godine, u kome je jasno rekao da u pozadini revolucije stoje "agenti korupcije i ekstravagancije", moćna sredstva koja žele da unište revoluciju, a da ih drže "nečisti apostoli ateizma i besmrtnosti koje su u njegovoj osnovi". Iste te noći u Robespjera je pucao nepoznati atentator, a sutradan je Robespjer završio na giljotini. Ova revolucija postavila je matricu koja se primenjivala širom Evrope i sveta i zadržala do danas svoje osnovne karakteristike:

1) finansijska kriza koja donosi patnju i želju za promenama;

2) obmanjivanje uticajnih ljudi koji podržavaju "stvar" ne shvatajući šta je pravi cilj;

3) odbacivanje ovih ljudi kada ispune svoj zadatak;

4) masovna propaganda koja koristi prirodan osećaj masa prema nepravdi, da dezinformiše i vodi javno
mnjenje u željenom pravcu;

5) širenje laži o protivnicima plana i blaćenje njihovog karaktera do tačke kada ljudi počinju da osećaju
veliku mržnju prema njima;

6) organizovanje "iznajmljene rulje" koja agituje i ohrabruje druge da sruše postojeći poredak;

7) na kraju sledi uspostavljanje lažne demokratije ili alternativne diktature.

Iz ove svesti, kao žestoko sredstvo dezinformacije i subverzije, nikli su i "Protokoli sionskih mudraca". Mnogi ih zovu "Protokoli iluminata", jer žele da ih distanciraju od vezivanja za jevrejski narod sa kojim objektivno ovi planovi nemaju veze. No zbivanja u Rusiji, gde su postojala jaka antisemitska osećanja, pokazuju da su iluminati odigrali značajnu ulogu u organizovanju i vođenju Oktobarske revolucije. Francuski pisac Lion de Ponžan napisao je knjigu "Tajne sile revolucije - Revolucionarna uloga judaizma", koju je 1928 godine izdao "Brosar". Tu je dat neverovatan spisak vrhova Boljševičke partije i državnih organa u vreme Lenjina.

Lista izgleda ovako -

Savet narodnih komesara: 22 člana, 17 Jevreja, procenat 77,2;
Komesarijat rata: 43 člana, 33 Jevreja, procenat 76,7;
Komesarijat unutrašnjih poslova: 16 članova, 13 Jevreja, procenat 81,2;
Finansije: 30 članova, 24 Jevreja, procenat 80;
Pravda: 21član, 20 Jevreja, procenata 95;
Javni poslovi: 53 člana, 42 Jevreja, procenat 792;
Socijalna pomoć: 6 članova, 6 Jevreja, procenat 100;
Rad: 8 članova, 7 Jevreja, procenat 87,5;
Crveni krst boljševika (Berlin, Beč, Varšava, Bukurešt, Kopenhagen):
8 članova, 8 Jevreja, procenat 100;
Komesari provincija: 23 člana, 21 Jevrej, procenat 91;
Novinari: 41 član, 41 Jevrej, procenat 100.

Sastav narodnih komesara izgledao je ovako:

Lenjin, pravo ime Uljanov, Jevrej po majci;
Trocki, pravo ime Bronštajn;
Steklov, pravo ime Načamkis;
Martov, pravo ime Cederbaum;
Gusjev, pravo ime Drapkin;
Kamenjev, pravo ime Rozenfeld;
Suhanov, pravo ime Himer;
Lagecki, pravo ime Krahman;
Bogdanov, pravo ime Silberštajn;
Gorev, pravo ime Goldman;
Uricki, pravo ime Radomiselski;
Voladarski, pravo ime Koen;
Sverdlov, zadržao pravo ime;
Kamkov, pravo ime Kac;
Ganecki, pravo ime Jurstenberg;
Dan, pravo ime Gurevič;
Meškovski, pravo ime Goldberg;
Parvus, pravo ime Geljfand;
Rosanov, pravo ime Goldenbah;
Martinov, pravo ime Cimbar;
Černomorski, pravo ime Černomordik;
Pjatnicki, pravo ime Levin;
Adramovič, pravo ime Rein;
Loincev, pravo ime Blajhman;
Zvezdič, pravo ime Fonštajn;
Radek, pravo ime Sobelson;
Litvinov, pravo ime Finkelštajn;
Maklakovski, pravo ime Rozenblum;
Lapinski, pravo ime Levenson;
Vobrov, pravo ime Natanson;
Ortodoks, pravo ime Akselrode;
Garin, pravo ime Gerfelt;
Glazunov, pravo ime Šulce;
Lebedeva, pravo ime Limso;
Žof zadržao ime;
Kamenski, pravo ime Hofman;
Naut, pravo ime Ginsburg;
Zagorski, pravo ime Kračmalnik;
Izgojev, pravo ime Goldman;
Vladimirov, pravo ime Feldman;
Bunakov, pravo ime Fundaminski;
Manuilski zadržao ime;
Larin, pravo ime Luri.

Medu njima je bilo i pet Rusa - Lunačarski, Kolontaj, Krasin, Čičerin i Golkovski, i jedan Letonac - Peters.

Od ukupno 545 članova boljševičke administracije tog doba, 447 su bili Jevreji, 30 Rusi, 34 Letonci, 22 Armenci, 12 Nemci, 3 Finca, 2 Poljaka i 5 pripadnika pet drugih naroda. Nije čudo da je ova slučajnost izazvala podozrenje i tvrdnju kako Jevreji spremaju svetsku zaveru, što je u kasnijem periodu, pred Drugi svetski rat, izazvalo pravu antijevrejsku paranoju.

Ljudi koji žestoko napadaju "Protokole", kao osnovnu tezu, ističu da su "Protokoli" falsifikat. Čega? Nema falsifikata bez originala, jer se samo u odnosu na original može meriti odstupanje od njega, pa to odstupanje postaje falsifikat. "Protokoli" su originalan dokument organizacije koja ga je perfidno prilepila Jevrejima, kako bi, krijući se iza njihovog pravdanja, radila na njegovom ostvarivanju. Čudno je koliko ono što je opisano u "Protokolima" podseća na stvarna zbivanja u ovom veku.

Uznemiravajuće je videti kako se jedan po jedan protokol ostvaruju, a pritom ne jenjava kampanja Rotšildovih organizacija, Antidefamacijske lige i B'nai B'rita, koje lepe etiketu "antisemitizma" na sve one koji žele da upozore na to šta su zapravo "Protokoli". Zamenom teza, da je cionizam (iza koga stoje Rotšildi) legitimni pokret jevrejskog naroda u borbi za "njihova prava" (koja?), Rotšildi su kompleks krivice dela čovečanstva zbog stradanja Jevreja u Drugom svetskom ratu nametauli svetskom javnom mnjenju.

Taj paravan skriva pravu suštinu cionizma koji nije sinonim za jevrejski narod. Mnogi Jevreji nisu cionisti, mnogi ne-Jevreji su cionisti. Jevreji koji su protiv cionizma često imaju ozbiljne probleme u svakodnevnom životu.

Ideja da se "Protokoli" objave javno nikada nije postojala. Otkriveni su slučajno, kao uputstvo za rad namenjeno "prorađivanju" u ložama Iluminata i drugih organizacija Novog svetskog poretka. Kada su otkriveni, onda je izvršena promena plana, jer trebalo je "Protokole" nekome "prišiti", a to je bio jevrejski narod. Izmišljen je pokret za njihovu "zaštitu", cionizam, i on je organizovao dvostruku igru, uvrede i odbrane od uvreda, kako bi to zamutilo horizont, kako se ne bi došlo do stvarnih inicijatora. Razvijanjem tehnika kontrole uma u ovom veku i njihovom masovnom upotrebom, svetska javnost je ubeđivana da ono što gleda ne vidi, da ono što čuje ne veruje, da ono što se dešava u mnogim zemljama nije u vezi sa "Protokolima", pošto su oni "falsifikat".

Tiranija ima mnogo oblika i mnogi su lako uočljivi. Kolektivna indoktrisanost Nemaca u toku nacističke vladavine dovela je do jedinstvenog prihvatanja "istine" o Jevrejima i to je bio osnov za njihovo proganjanje i uništavanje. No, skriveni oblici tiranije, koja se ispoljava i kao hipokrizija, su opšteprihvaćeni obrazac "normalnog" načina mišljenja u svetu danas. Kako bi se inače moglo dogoditi da se oko ključnih pitanja života bez problema primenjuju dvostruki standardi (što je srpski narod tako jasno doživeo u poslednjih deset godina) i da se to verovanje u pogrešnu procenu, često stvorenu u centrima manipulacije, o kojoj govorim u ovom poglavlju, završava na površini ljudske savesti.

Danas se najveći zločini, čak i genocid, vrše pod firmom "zaštite ljudskih prava". Bombardovanje bez objave rata je "uvođenje demokratije", a razbijanje jedne zemlje (Jugoslavije) izvedeno je iz njenih bivših republika, "ratom preko posrednika". Ta sila iz senke uspela je da život ljudi dotera do opasne ivice. Živimo atomizirani, u zemljama koje se plaše drugih ljudi. Živimo u svetu kome je nametnut strah od drugih ljudi, bilo zbog drugačije boje kože, drugačije religije ili drugih kulturnih obrazaca, a pritom je kampanja oko jednog sveta, opšteg svetskog zajedništva, veća nego ikada. Što je kampanja oko rušenja postojećih granica i barijera veća, to je veća homofobija, nikla iz jednoumnog koncepta brisanja razlika, jer je za to "došlo vreme". Razlike se mogu obrisati raznim oblicima prinude - ekonomske, političke, kulturne, ali se iza takve prinude jasno vidi krajnji cilj "vladara iz senke". Bićemo jedan svet - sjedinjen u ropstvu.

Strah vlada svetom od početka civilizacije do danas. Zato su sva tajna društva po svojoj organizaciji parareligiozna. Imaju cilj ("verovanje"), imaju pravila (rituale), imaju sankcije (kaznu). Što je cilj nekog društva nerealniji to su sredstva nemilosrdnija. Svi rasizmi bazirani su na pogrešnim mitovima. Kolektivna svest naroda i očekivanje posledica su fizičke neslobode, predrasuda, rasizma, pogrešnih vrednosnih sudova, često vešto pothranjivanih od onih koji znaju šta će im to doneti.

Osećaj individualne krivice najlakše se prazni kroz religioznost. Nije zato čudo što veliki religijski sistemi odumiru, a stvara se, svakodnevno, mnoštvo novih religijskih zajednica u kojima se čini da je "oprost" lakše dobiti. Jednom kada se uhvatimo na trik da postoje samo dva pola prosuđivanja - "dobar" i "loš", bez nijansi između njih, postali smo roboti, lako podložni manipulaciji. Drugi svetski rat je primer. Nacisti su bili jednoobrazno zli, inkarnacija svega nakaznog, a nasuprot njima stajali su saveznici, koji su simbolizovali dobrotu, slobodu, vrline. Još jedna crno-bela fantazija. Kako danas objasniti ljudima da je pobeđen Vermaht, a ne nacizam, da su najveći ratni zločinci izbegli sud pravde tako što su pobegli u SAD i nastavili da za novog gospodara rade isto ono što su radili kao nacisti, da je uništenje Evrope u fizičkom, duhovnom, ekonomskom i svakom drugom smislu bio jedini plan onih koji su svet uvukli u rat.

Zato "Protokoli" nisu primitivni falsifikat. Oni su cinična eksplikacija onoga što se dešava čovečanstvu u ovom veku. Kritika "pisca pamfleta" je smešna pred činjenicom da se svet gazi i razbija po principima iznetim sa takvom preciznošću da se možemo zapitati ko su ti zlokobni proroci koji su to stavili na papir. Ko god je držao pero manje je značajan od onih koji su mu šaputali formulacije u uho.

Svet mora biti totalno opljačkan od "elite", silovan, zgažen, ponižen, premlaćen, jer to je sudbina namenjena svima onima koji ne žele da dobrovoljno predaju pljačkašima svoja dobra, svoje telo i dušu. Zato se svet drži u gvozdenim mengelama sofisticiranog ropstva, jer se ne sme desiti da neko bude van njih i pokaže da postoji alternativa. Zato je državni teror svetskih sila jedini oblik komunikacije u svetu, bez obzira u kakve celofane ga zamotavali. Ovde pravila igre postoje samo za one koji treba da izgube i taj privid fer-pleja postoji samo dok ne izgube. Posle toga se pojavljuje pravo lice tiranije, nemilosrdno, ljudoždersko, zatiruće. Zato, ako vas uzbuđuje sudbina vaših potomaka, ako vas plaši slika sveta u kome će živeti, učinite sada makar minimum. Pročitajte "Protokole sionskih mudraca" i ne dozvolite da vas sledbenici ovog luciferijanskog kulta zaplaše kako to nije dozvoljeno.

Masoni

O masonima ću govoriti samo u kontekstu teme, ostavljajući van ove knjige istorijski razvoj, organizaciju, proklamovane ciljeve, rituale i popularne zablude ovog mističnog, religiozno-filozofskog pokreta, jer su o tome drugi pisali mnogo kompetentnije. Jasno je, iz prethodnog poglavlja, da sem registrovanih loža koje postoje u velikom broju zemalja i imaju brojno članstvo, a sigurno se na nižim stepenima bave i humanitarnim radom i samousavršavanjem, postoje i tajne lože koje se na visokim stepenima, čak iznad trideset i trećeg (za kojeg se misli da je vrh masonske piramide, a nije), bave svetskom politikom na najvišem nivou i finansijama čiji obim ne može ni da se zamisli, a takođe i ritualima koji nemaju veze sa ritualima masonerije na nižim nivoima, već bi se mogli nazvati luciferijanskim. Osnovno sredstvo organizacije je ono što je izneto u "Iluminatskim Protokolima", posebno u Protokolu broj 15, koji predviđa manipulisanje masonskim ložama i braćom masonima na nižim nivoima hijerarhije.

Očigledno je da postojanje loža kao što je P2 izlazi iz okvira klasične, ritualne masonerije.

Ovakve lože su pre subverzivne, terorističke organizacije, kojima su kvazimasonski rituali samo paravan za ostvarivanje pravog cilja. Uostalom, pravilo za ulazak u P2 postojalo je samo u ovakvoj loži i nema nikakve veze sa pravilima za prijem u javne lože. "Ulaznica" za P2 morala je da bude neka tajna - državna ili vojna, uvek u pisanom obliku, koju bi novi član poverio Liču Đeliju. Šta se dalje dešavalo sa kandidatom, a šta sa dokumentom? Ako je tajna bila vredna, obavljao se prijem, ako ne, kandidat je trebalo da nađe nešto bolje. Anđelo Rikoni, najveći italijanski izdavač, u nedostatku neke tajne otkupio je od anonimnog amatera fotografiju nagog pape Jovana Pavla II za pedeset miliona lira i dao je Đeliju kao svoju ulaznicu. A fotografija? Njenu tajnu će obelodaniti Vani Nistiko, bivši šef odeljenja za štampu Socijalističke partije Italije, koji je uz socijalistu Fabricija Čikita javno priznao da je bio član lože P2. Prilikom jednog susreta sa Đelijem, u jesen 1980 godine, u sedištu P2 u hotelu "Ekscelzior", Đeli je izvadio gomilu fotografija i pokazao ih Nistiku.

"Zaprepastio sam se.", izjaviće Nistiko. "Kada sam ih ugledao nisam mogao da poverujem svojim očima. U prvi mah mi se činilo da je reč o nekakvoj fotomontaži, ali ne - bile su to prave, izvorne fotografije. Na jednoj od njih bio je nag papa Jovan Pavle II, snimljen kako stoji na ivici svog bazena u Kastelgandolfu."

Đeli je ovu papinu fotografiju prokomentarisao:

"E, dragi moj, obaveštajna služba je slaba. Ako je ove slike mogao da načini neki fotoamater, zamisli koliko bi tek za jednog profesionalnog ubicu bilo lako da ubije papu?"

Da bi se olakšalo komuniciranje izmedu masona i članova drugih ezoterijskih, viteških i tajnih društava, i kako bi se suzbio strah običnih ljudi koji zaziru s pravom od "tajnih" društava i onog što se u njima radi, članstvo javnih organizacija kao što je Trilateralna komisija, Savet za međunarodne odnose i Bilderberg grupa, po pravilu se prepliće sa članstvom u masonskim ložama. Naravno, ova ogromna mreža tajnih i javnih organizacija ima svoje ekskluzivne "ćelije" o kojima se malo ili ništa ne zna, gde se u najužem krugu donose važne odluke, kao što su Parlor klub ili Klub ostrva. U SAD-u deluje društvo Mrtvačka glava (Skull and Bones Society), koje je tesno vezano sa masonima, a takav je i Red oranžista u Severnoj Irskoj. I Okrugli sto je bio osnovan na masonskim premisama i služi sada kao veza između raznih tajnih društava. Malteški vitezovi su još jedna elitna organizacija koja koordinira tajne aktivnosti iluminata i Vatikana i ima ogroman uticaj na poslove Vatikana, ali je u isto vreme i njegova "udarna pesnica" jer je direktno potčinjena papi.

Jasno je zašto ezoterijski redovi moraju da imaju i nivo javnog delovanja, a to je način da se legalno i neprimetno uključe u javno funkcionisanje sistema, kako bi delovali unutar njega, a u korist tajnog društva kome pripadaju. S druge strane, tajnost se ljubomomo čuva jer dominacija se lakše može ostvariti strahom, koji proističe iz tajnovitog i nepoznatog, pogotovo što komunikacija ide samo u jednom smeru - od tajnih društava ka javnom sektoru života. Tajna društva ne bi ni postojala kada bi, recimo, zainteresovani građanin poslao pitanja i dobio odgovor o delovanju devet nepoznatih ljudi iz Lože devet sestara u Parizu ili Quatuar Coronati lože u Londonu. Bez obzira na tajnost u radu, masone i druga tajna društva je moguće identifikovati preko ezoterijske simbolike koja je vrio bitna za njihov rad i daleko je od "kostimiranih ceremonija", kako neki veruju. Simboli nisu samo znaci raspoznavanja između članova, oni su ključevi za određena zvanja i znanja, mesto u hijerarhiji, kako bi se strogo odvojila znanja onih koji na njih imaju prava zbog određenog mesta u hijerarhiji, u odnosu na one koji do tih znanja još nisu došli.

Sjedinjene američke države su najbolji primer onoga o čemu govorim. Njihovi državni simboli su zasnovani na ezoterijskim principima i znanju. Veliki pečat Sjedinjenih država je prepun masonske simbolike, uključujući piramidu i Svevideće oko. Ovaj simbol je stavljen na američki dolar u vreme predsednika Frenklina D. Ruzvelta, masona. Već sam spomenuo da je Deklaracija o nezavisnosti i izlazak u javnost Iluminata pao u istu godinu, 1776-tu. To nije slučajnost. Brojevi imaju posebnu energetsku vibraciju, kao i reči (zvuk), boje i simboli.

Vrhovni iluminati, čije je ezoterijsko znanje veliko, prodiru u poznavanje tajni makro i mikrokosmosa, i to znanje koriste na način koji nije poznat običnim ljudima, jer ove vibracije utiču na podsvest na način koji još u potpunosti ne razumemo. Zato se neki događaji tempiraju u tačno određeno vreme kako bi se ta energija iskoristila za uspeh poduhvata. Ovo znanje je staro. Verovatno potiče iz stare Haldeje, gde su matematika i astronomija imale neverovatan nivo, preko Vavilona, antičke Grčke, do današnjih ezoterijskih društava.

Upotreba broja 7 u Otkrovenju svetog Jovana Bogoslova ima ezoterijska, a ne literarna značenja. Biblija je inače prepuna numerologije koju je crkva shvatala i prenosila bukvalno, sem najviših poznavalaca koji su znali pravo značenje nekih brojeva. Broj 13, tačnije 12+1, ima veliki ezoterijski značaj. On označava transformaciju, novo rođenje, nov red. Isus ima dvanaest učenika, apostola; Oziris, bog Egipta, ima dvanaest sledbenika; Buda ima dvanaest učenika, kao i bog Acteka, Kvecalkoatl. Bilo je i dvanaest vitezova Okruglog stola kralja Artura, dvanaest sinova Jakova, dvanaest plemena Izraela, dvanaest znakova zodijaka. Nadzorni komitet Bilderberg grupe ima 39 članova (13+13+13), a lokacije za svoje sastanke bira po ezoterijskom principu. Na primer, 1965 godine bilderbergovci su se sastali na jezeru Komo u Italiji, drevnom središtvu Reda Komoćini, preteča srednjevekovnih masona. Ženevu, sedište mnogih institucija Novog svetskog poretka, tajna društva smatraju jednim od najvažnijih zemaljskih energetskih centara.

Brojevi 13 i 33 su na razne načine iskorišćeni i kao logotipi mnogih poznatih svetskih firmi. Frensis Bejkon je koristio broj 33 kao svoj ezoterijski kod u mnogim delima. Škotski obred masonerije ima 33 stepena. Na već spomenutom dolaru, piramida ima 13 stepenica koje simbolizuju 13 stepena Iluminata. Piramida ima inače 33 kamena. Na pečatu, orao (do 1841 godine je bio feniks) ima 13 pera u svakom krilu, 13 strela u desnoj kandži i maslinovu granu sa 13 listova u levoj, a u kljunu drži svitak sa 13 slova. Oko njega se nalazi 13 zvezda koje formiraju Davidovu zvezdu, a tu je i štit sa 13 traka koje predstavljaju prvobitnih 13 država. Na logu Ujedinjenih nacija mapa sveta je napravljena od 33 segmenta, a iza njih je 13 klipova kukuruza. Zgrada UN-a je sagrađena na jednom od najsvetijih mesta (energetskih tačaka) Indijanaca. Logo kompanije "Proktor i Gembl" je stari masonski simbol - bradati čovek u krugu 13 zvezda.

Još tipičniji primer je doprinos Fransoa Miterana, masona vrhunskog ranga, čiji je brat bio Veliki majstor Velikog Orijenta Francuske. Kao mason, Miteran je uradio nešto što je u jednom trenutku smatrano svetogrđem. Na ulazu u Luvr postavio je veliku staklenu piramidu, imitaciju Velike piramide u Gizi do najmanjeg detalja. Razmere Miteranove piramide imitiraju piramidu u Gizi čak do ugla nagnutosti, koji iznosi 50,7 stepeni. Visina je 21,60 metara, što je 1/100 ere koja ima 2160 godina. U osnovi, strana piramide ima 35 metara. Ove mere imaju u osnovi zlatni broj (1,618) i njegovu obrnutost (0,618), vrlo značajne brojeve za masonsko posvećenje, koji omogućavaju da se odrede tačne razmere uzdužnog četvorougla masonskog hrama i božanskog trougla koji ga krasi, jer 35 m x 0,618 = 21,63 m. Isto važi za staklene paralelograme čije mere su 3 m sa 1,90 m, a od kojih se sastoji piramida u Luvru:

3 m x 0,618 = 1,854 m. Veliku piramidu okružuju tri male piramide, visoke 5 metara, sa stranom od 8 metara u osnovi. I ove mere odgovaraju zlatnom broju: 8 m x 0,618 = 4,944 m. Površina tla na kome je piramida je 35 m na kvadrat=1225 kvadratnih metara. Reč je o božanskom broju, a formula za dobijanje tog broja je T = n (n+l)/2. Radi se o pitagorejskom Tetraktisu koji omogućava spajanje božanskog i ljudskog.

Čitav sklop piramide je zbir ezoterijskih simbola zasnovanih na broju 6. Piramida je sastavljena iz 684 trouglova koji se brojčano iskazuju kao 666 + 6 + 6 + 6. Vidljivi deo piramide se sastoji od 324 X. 4=1296 trouglova, 36 na kvadrat, ili (6 x 6) x (6 x 6). Broj 36 po kabalističkom tumačenju daje "božanski" broj 666, broj Zveri. Miteranova piramida je prazna i simbolizuje grobnicu hrišćanske monarhije koja je ukinuta Francuskom (iluminatskom) revolucijom. Francuska rimokatolička monarhija trajala je 1296 godina, od preobraćanja i krštenja Klovisa 496 godine do uspostavljanja Prve republike 1792 godine, što je tačno 1296 godina (u masonskom popisu nazivlja, broj čoveka je 108, 1/12 od 1296;
108 je i 1/20 ere od 2160 godina).

Ovde je jasno predstavljena utopija Novog doba (New Age). Kralja, božjeg pomazanika na zemlji, mora zameniti masonska republika, preteča Svetske vlade. Tako će hrišćanstvo, nastalo u eri Ribe, biti zamenjeno ekumenskom svetskom religijom u eri Vodolije. Tu ulogu će pripomoći Svetski savet crkava i vaseljenski patrijarh koji je protiv izvornog učenja i kanona Pravoslavne crkve. Ispod ove staklene piramide održana je osnivačka skupština Svetske akademije kulture, na čijem čelu je bio nobelovac Eli Vizel, čija specijalnost su poslednjih godina bili zahtevi da se bombarduje Srbija. Umesto Sfinge u Gizi, ispred Miteranove piramide nalazi se olovni kip Luja XIV na konju. Reč je o alhemičarskom simbolu: Kralj Sunce, Apolon, oličenje Svetlosti, zatočenik je olova odnosno podzemne tmine. On čeka da u piramidi bude preobražen u zlato svetlosti.

Miteran je zaslužan i za dogradnju Pale Roajala, takozvanih "stubova Danijela Birena". Tamo je ranije bilo 140 stubova, a Biren im je dodao još 260, pa je njihov broj sada 400, što kad se podeli sa deset daje broj Iskušenja, a prema Pitagorinom Tetraktisu označava biće stavljeno u karantin - 260 stubova podeljeno je u 13 redova, tako da u svakom redu ima po 20 stubova. Od tih 260 dodatih stubova, 44 su puni stubovi koji u mitologiji Maja predstavljaju broj obilazaka Meseca oko Zemlje. Ta 44 stuba, poređana u tri niza, razdvajaju dve površine. U tim površinama nalazi se po 108 stubova, što označava broj čoveka (6 na kvadrat + 6 na kvadrat + 6 na kvadrat), a ostalih 216 (6 x 6 x 6) su 1/10 stare ere. Svih 260 Birenovih stubova su obredni kalendar koji je bio u upotrebi kod Maja i služio je za određivanje povoljnih i nepovoljnih dana za vršenje žrtvenih obreda. Ispod ploče na kojoj su stubovi nalaze se tri potoka i jedan bunar koji predstavljaju biblijski Bezdan. Potoci simbolizuju mitsku reku Alfu, a 44 stuba simbolizuju i 44 sveće koje se pale na jevrejski praznik Hanuka i znače očišćenje u Hramu.

Miteranove građevine nazivaju se "fabrikama vetrova" s određenim razlogom. Vetrovi u kabalističkoj simbolici proizvode umne i duhovne preobražaje i utiču na psihu stanovništva. Vetar, simbol duha, blagosti, ali i ljutnje i svetske pomame (Pandorina kutija), je snaga kojom treba ovladati. U kvartu Defans, gde se nalazi Ministarstvo odbrane, krov je izgrađen u obliku zodijaka, a pred vratima je znak Vodolije koji simboliše vazduh. Interesantno je da se tu događaju neobjašnjive atmosferske pojave, a čitavo zdanje sagradeno je tako da liči na "hodnik za vetrove".

Kompleks je otvoren 14 jula 1989 godine, na dvestotu godišnjicu Francuske revolucije, tokom svečanog zasedanja grupe G7. Tom prilikom 7 predsednika i 15 posvećenika iz Saveta sastalo se na vrhu "Luka Bratstva". Sedeli su oko okruglog stola imitirajući vitezove Okruglog stola kralja Artura. To nije bilo slučajno, pošto su vitezovi kralja Artura tragali za Svetim Gralom. a u grozničavoj potrazi za Gralom su bila mnoga tajna društva. Smatra se da je Gral u posedu Templara. "Luk Bratstva" je sagrađen kao astronomski hram i njegovo otvaranje označava početak takozvanog Novog doba. Da bi jedna loža počela sa radom potrebno je prisustvo sedam članova, tačno koliko ih je bilo na krovu. I G7 je masonski simbol. "G" je kralj-slovo u masonskoj azbuci (Geometre, Gloire, Grandeur, God - Geometar, Slava, Veličina, Bog).

Pre nego što je počeo sastanak na "Luku", sedmorica velikodostojnika su posetili piramidu ispred Luvra i prisustvovali smotri vojske na Jelisejskim poljima, što takođe ima magijsku simboliku (Sedam kraljeva iz Apokalipse). "Luk Bratstva" ima oblik oltara i predstavlja "naopaki Jerusalim". U Svetom pismu, "nebeski Jerusalim" silazi sa Neba da okonča vladavinu Zveri, dok sa ovog naopakog Jerusalima Zver kreće u juriš na Nebo kako bi preuzela vlast od Boga.

Sahrana Fransoa Miterana, koji je umro od raka, obavljena je šetnjom ulicama Pariza i zaustavljanjem pred značajnim masonskim građevinama u gradu, a kada se pogleda plan šetnje gradom vidi se da je u obliku zmije Uroboros. To je zmija savijena u krug i grize sopstveni rep, što na simboličan način označava povezanost života i smrti. U hrišćanskoj simbolici, zmija je personifikacija đavola, Uroboros je i Levijatan, odnosno Satana. Pariz nije slučajno "grad svetlosti". Na Trgu Bastilja, na stubu u središtu, nalazi se pozlaćeni kip Lučonoše, alfe i omege masonskog pentagrama, pobunjenog anđela, poznatog kao Lucifer, koji na čelu ima zvezdu, u desnoj ruci baklju, a u levoj raskinute lance. Sem na Miteranovoj sahrani, crnomagijski simbol Uroborosu mogao se videti i prilikom šetnji građana po Beogradu, u zimu 1997/98 godine, a ne zaboravite da je srednjevekovni Beograd bio napravljen u obliku pentagrama.

Još jedna značajna politička ličnost zapadne Evrope, mason Velikog Orijenta i malteški vitez, je bivši kancelar Nemačke, Helmut Kol. Velika jevrejska loža B'nai B'rit odlikovala je Kola svojim najvećim odlikovanjem - Blutorden-dem Joseph-Orden, odnosno Ordenom Josifa. Ovo odlikovanje dodeljuje se za izvanredne zasluge onim Jevrejima koji su se zauzimali za dobro jevrejskog naroda na poseban i istaknut način.

Taj orden je dobio u svoje vreme i Menahem Begin. Pitate se od kud taj orden Helmutu Kolu. Deda i baba nemačkog kancelara zvali su se Salomon i Sara Kon. Konovi su bili hazarski Jevreji koji su kao trgovci pod imenom Kon (Kohn) živeli u južnoj Poljskoj, odnosno Galiciji. Preko Praga su došli u Beč gde su živeli do smrti kao poznati i uvaženi bogati poslovni ljudi. Njihovi potomci su se preselili u Ludvighafen gde se 1930 godine rodio Henoh Kon koji će kasnije postati Helmut Kol. Sem što je mason, nekada veliki prijatelj Miterana, blizak je prijatelj porodice Rotšild iz Londona i redovan je gost na svim skupovima bankara, bez obzira što više nije na političkoj funkciji.

Slični podaci su se pojavili i za Rusiju, 1995 godine, kada je izvesni Oleg Platonov izneo spisak sa imenima poznatih ruskih političara. Na njemu su imena Mihaila Gorbačova, poslednjeg predsednika SSSR-a, zatim tada aktuelnog predsednika Borisa Jeljcina, koji je malteški vitez. Na spisku su i tadašnji svetski prvak u šahu, Gari Kasparov, kao i šef ruske diplomatije Andrej Kozirev. Tadašnja ruska elita pripadala je uglavnom loži Vzaimodejstvije (Zajedničko delovanje). Među članovima su bili biši premijer Jegor Gajdar, bivši ministar Pjotr Aven, ekonomista Leonid Abalkin, vlasnik banke "Nacionalni kredit" i firme "Olbi", Oleg Bojko, direktor "Avtomaza", Vladimir Kadanjikov i direktor "Inkom-banke", Vladimir Vinogradov. Brojni su masoni i u ruskom PEN centru kao i u Međunarodnom ruskom klubu. Članovi Rotari kluba, paramasonske organizacije, su pisac Anatolij Ananjev, zatim vlasnik velike medijske kompanije "Most", Vladimir Gusinjski, i vlasnik slične firme, "Germes", Oleg Volkov. Ruski kosmonaut Georgij Grečko član je masonskog kluba Magisterijum, a bivši prvi vice premijer, Genadij Burbulis, i bivši predsednik parlamentamog komiteta za spoljnu politiku, Jevgenij Ambarcumov, članovi su masonske komisije Velika Evropa.

Novi ruski predsednik, Vladimir Putin, je po jednima mason, što se može zaključiti po dvorani u kojoj je polagao zakletvu predsednika i koja je prepuna masonskih simbola. Po drugima je templar, član preovlađujuće organizacije među oficirima bivšeg KGB-a. Iz ovoga se vidi da je uspon na vlast nemoguć bez pripadništva nekoj moćnoj organizaciji. U ovom slučaju i ja tipujem na Templare koji su sa vrha vlasti skinuli Malteške vitezove (Putin protiv Jeljcina) u Rusiji. Putinov odlazak u Italiju, kako bi presekao vrpcu na postavljenom spomeniku Puškinu, smešan je povod u odnosu na to da ruski predsednik nije običan dokon i besposlen čovek. Posle toga, Putin odlazi da se sretne sa papom Jovanom Pavlom II, a prethodno sa ser Endrju Bertijem, Velikim majstorom Malteških vitezova, jer ulazak u papin salon vodi kroz "malteško pretsoblje". Sigurno je Putin morao da im objasni svoj budući stav prema Malteškim vitezovima i katoličkoj opciji u Rusiji, kao što je jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica morao da prođe istim putem kako bi sa papom razgovarao o svom odnosu prema Malteškim vitezovima, njihovim željama, kao i željama Vrhovnog masonskog saveta Nemačke, njegovim aspiracijama prema Banatu, povratku "folksdojčera", delovanju Katoličke crkve u Crnoj Gori, ili ko zna sve o kojim temama koje mi ne mogu pasti na pamet ovog trenutka.

Koliko daleko masoni planiraju i kako ostvaruju svoje planove neka podseti i let na Mesec američkih kosmonauta. Prvi kosmonaut koji je kročio na Mesec bio je Nil Armstrong, a za njim Edvin Oldrin (Auldrin, u originalu). Obojici ime počinje na "A", kako bi se stihu iz Jevanđelja: "Ja sam Alfa i Omega, ja sam prvi i poslednji..." dao magijski značaj koji je važan za masone. Oldrin, mason trideset i trećeg stepena, je na Mesec poneo uglomer i šestar. Meni lično se u povezivanju "nebeskog sa zemaljskim" više sviđa stav oca Justina Popovića da "dvadeseti vek znači savez sa đavolom". Ta istina nas pritiska, bez obzira da li to ljudi vide ili se to krije od njihovih očiju.

U Srbiji, a kasnije i u Jugoslaviji, masoni su imali veliki uticaj na politički život. Čak bi se moglo reći da su masoni bili preovlađujući članovi svih jugoslovenskih vlada od 1918 do 1941 godine. U toku rata, najvažniji masoni su otišli u inostranstvo, a oni koji su ostali su "uspavali rad" svojih loža. Skoro svi pučisti od 27 marta 1941 godine su bili masoni, a neki su radili i za britanski "Intelidžens servis". Veliki broj masona, nekoliko stotina, bili su uhapšeni posle kapitulacije Jugoslavije. Brzo su pušteni uz pomoć Nemaca masona, Franca Nojhauzena, opunomoćenog ministra za privredu Srbije, koga je lično podržao Gering, takođe mason. Masoni su bili i Jozef Matl, major Abvera i Vajnman, major Gestapoa, a sve njih je pokrivao šef Abvera Kanaris.

U Hrvatskoj, uhapšeni masoni su odvedeni u Jasenovac, gde je postupak prema njima bio dosta blag. Nisu tučeni, ništa nisu radili, a ostavljen im je i novac. Većina je puštena iz logora aprila meseca 1942 godine. Iako su formalno bili zabranjeni, delovali su neometano jer je veliki broj visokih ustaških funkcionera pripadao masonima, a najpoznatiji su bili Slavko i Eugen Kvaternik. I među većnicima AVNOJ-a bilo je masona, što nije smetalo OZNI da posle rata strelja jedan broj masona zbog pripadnosti mreži engleske obaveštajne službe. Lože nisu obnovljene, ali su masoni bili pojedinačno kontaktirani, dok su masoni i rotarijanci iz Amerike vodili veliku kampanju, pedesetih godina, u korist Jugoslavije, odnosno braće u Jugoslaviji, što nije bilo teško jer američki masoni kontrolišu humanitarne organizacije "UNRA" i "CARE". Postepeno su masoni jačali svoj uticaj u tradicionalno svojim sredinama, na Beogradskom univerzitetu i u Srpskoj akademiji nauka. Neki su aktivno učestvovali u studentskim demonstracijama i protestima na Beogradskom univerzitetu 1968 godine, a sedamdesetih godina francuska masonerija, u prvom redu Veliki Orijent, na čijem čelu se tada nalazio kao Veliki Majstor Žak Miteran (brat Fransoa Miterana), podržavala je "mas pokret" u Hrvatskoj i brata masona Miku Tripala.

Novija istorija masonerije u Jugoslaviji vezana je za obnavljanje rada masonskih loža u Jugoslaviji, pa je 1990 godine obnovljena Velika loža Jugoslavije, na čijem čelu se kao Veliki Majstor našao Zoran Nenezić, a "svetlost" je dala, da se poslužimo masonskom terminologijom, Ujedinjena velika loža Nemačke. To je bilo izvesno iznenađenje ako se zna da je francuska masonerija tradicionalno podržavala jugoslovensku masoneriju i da je decenijama vodila žestoku borbu sa engleskom masonerijom oko uticaja u Jugoslaviji. U igri su uvek bili i italijanski masoni, zbog pretenzija Italije prema Dalmaciji, kao i lože iz Mađarske i Češke. Po čudnoj koincidenciji ove zemlje su i u razbijanju Jugoslavije i nametanju sankcija našoj zemlji bile najglasnije i najagilnije. Posebno zadovoljstvo su masoni ovih zemalja doživeli razbijanjem Bosne i Hercegovine, koja je poprište sučeljavanja raznih masonskih interesa, pa je to bila prilika da se ti interesi zadovolje, da svi nezadovoljnici dobiju svoje "geostrategijsko parče kolača" i da se situacija na ključnom prostoru Evrope, na Balkanu, okrene u korist najmoćnije zemlje Evrope i rešavanju njenih decenijskih frustracija zbog dva izgubljena svetska rata.

Veliki Majstor Nenezić se nije dugo zadržao na svom mestu, postao je smetnja za određene apetite i igre, pa je uskoro smenjen, i onda je usledila klasična igra prevare i dezinformacija formiranjem četiri nove masonske lože koje rade neregularno, ali postoje. Za čije potrebe i u ime čega, ostaje pitanje. Evropu je iznenadio i uzdrmao podatak koji je Nenezić javno izneo. a to je da su mnogi nemački nacisti našli utočište među masonima, a neki postali i Veliki majstori Ujedinjene velike lože Nemačke - Teodor Fogl (VM 1958-1959), Konrad Merkel (1960-1961), Rihard Miler-Berner (1961-1062), Hajnc Rigerberger (1966-1968) kao i Georg Fromholc, Veliki majstor Velike zemaljske lože Nemačke (1973-1977).

Nije nepoznato da su devedesetih godina na razbijanju Jugoslavije iznutra delovali i neki masoni, u prvom redu tadašnji premijer Ante Marković, kao i moćni šef tajnih službi Stane Dolanc. Ante Marković je kao genijalni potez uveo ekonomske reforme Džefrija Saksa, čija suština je pljačka nacionalnih ekonomija svih zemalja bivšeg komunističkog bloka koje treba "reformisati". Danas Ante Marković "savetuje" vladu Makedonije na poziv brata masona, američkog čoveka, Vasila Tupurkovskog. Stane Dolanc, veliki trgovac oružjem, imao je poslovne aranžmane sa Lorensom Iglbergerom, nekada ambasadorom SAD-a u Jugoslaviji. Naime, Iglberger je 1986 godine pomogao da se osnuje "LBS banka", njujorška filijala "Ljubljanske banke" koja je služila za pranje novca od prodaje oružja, a sarađivala je sa "BNL bankom" u Atlanti, koja je kreditirala nabavku opreme za proizvodnju bojnih otrova za Irak. Iglberger je bio direktor "LBS banke" u periodu od 1986 do 1989 godine, a 20% njenih poslova u Njujorku je išlo preko "BNL".

Ako pretpostavimo da su masoni imali aktivnog učešća u političkom životu Jugoslavije u svim njenim periodima u ovom veku, nema razloga da sumnjamo da je tako i sada. Još pre nekoliko godina na sred Knez Mihajlove ulice, ispred zgrade Srpske akademije nauka, postavljena je verna kopija nedovršene piramide sa poleđine američkog dolara. Jedna "neformalna grupa", kao članica DOS-ove opozicione grupacije, koja se zove G17 plus, je tipična masonska tvorevina (značenje slova "G" za masone sam već objasnio). Ima i onih uticajnih političara DOS-a, na značajnim funkcijama u saveznoj i republičkoj vladi, koji su članovi masonskih loža u Nemačkoj i Švajcarskoj, odakle stiže snažna podrška promenama u Jugoslaviji koje sprovodi nova vlast od septembra 2000 godine.

Već je opšte mesto ponavljanje da se širok opseg delovanja obavlja i kroz paramasonske organizacije, kao što su rotarijanci i mnoge kulturne institucije i fondacije iz sveta koje pružaju finansijsku, naučnu i drugu pomoć "zemljama u razvoju", gde spadamo i mi. Po njihovim rečima, mi smo u situaciji kada se pomoć ne odbija, a pogotovo što to pomaže "demokratske procese" u našoj zemlji i "slobodne medije", pa kako sada reći da ta pomoć ima svoju cenu koja će morati da se plati jednog dana. Uostalom, razorno delovanje raznih komiteta za pomoć može se pratiti kroz raspad zemalja Istočne Evrope, gde je socijalizam, potpuno iscrpljen svojom ispraznošću, pao pred novim vizijama opšte sreće, pa nije teško uočiti u mađarskom parlamentu masonsku simboliku na svakom koraku, ili na primer u Poljskoj, spregu katoličanstva i masonerije.

Jedan od takvih konkretnih "doprinosa" je iz 1995 godine, kada je iz Vrhovnog masonskog Saveta Nemačke u Frankfurtu, posredstvom poverenika u Beču, u Vršac stigao nalog da se reaktivira rad masona prekinut 1940 godine odlukom Velike lože slobodnih zidara Jugoslavije. Za masone u Vršcu biće zadužena Privremena uprava masonske lože Aurora, a program delovanja je "rušenje neodržive diskriminacije starosedelaca Vojvodine, koji su zbog velike zastupljenosti dođoša u organima vlasti u podređenom položaju". Masoni iz Nemačke zahtevaju da se Kosovo i Metohija izjednače u svemu sa užom Srbijom i Crnom Gorom, a insistiraće da prestane mešanje Srbije u rad vojvođanskog parlamenta. Ovo mi nešto poznato zvuči, na kraju 2000-te. Nemački masoni pozivaju svoje sledbenike u Vršcu da pruže otpor "uspostavljanju punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda", da se odupru "hegemonistima iz Beograda" i da pokrenu starosedeoce u Vojvodini da "izraze svoje opravdano nezadovoljstvo prema ratnim zločincima (Srbima) koji nisu prihvatili ustavni i pravni poredak Hrvatske i koji su otuda pobegli od tobožnjeg hrvatskog progona i genocida". Šta je kruna ovog bezobraznog mešanja u unutrašnje stvari Jugoslavije vidi se iz ključnog dela teksta:

"... Nas strateški pravac delovanja jeste da se u Vojvodinu ponovo vrate proterani Nemci (folksdojčeri), da se tako sa njima ponovo vrati na ove prostore zdrav i civilizovan duh... Tako ćemo učiniti da Vojvodina opet bude bogata i da se potpuno samostalno razvija..."

Verovatno do otcepljenja, kako bi se priključila "Novom rimskom carstvu", bolesnoj utopiji Vatikana i kuće Habzburg, novoj Austro-ugarskoj koja će u podunavski region uključiti svoje bivše pokrajine. Da autonomaši Vojvodine ništa ne rade slučajno, vidi se i iz delovanja izvesne dr Edite Stojić, rođene Arnštajn, o kojoj su se početkom 1997 godine pojavili neki tekstovi u nemačkim i austrijskim novinama. Delovanje dr Stojić se odvijalo preko Beograda, gde je ona direktor Centra za susedne zemlje i regionalnu saradnju. Naravno, "regionalna saradnja" se baš locirala u Vršcu, preko masonskih i rotarijanskih krugova, pa pravo u "Hemofarm", jednog od najvećih proizvodača lekova, ne samo u Jugoslaviji, već i u ovom delu Evrope. "Poslovne veze" su uspostavljene direktno iz Centra, ali i preko privatne firme ("Bizma") gospođe Stojić. Da spomenem da je Stojićka bila udata za profesora Pravnog fakulteta u Sarajevu, Mustafu Imamovića, bliskog prijatelja Alije Izetbegovića, što naravno nema nikakve veze sa delovanjem u Beogradu, a prema Banatu. Zakuvanoj situaciji u ovom delu zemlje kumuju ne samo određeni krugovi iz Nemačke, masonski i BND-ovski, već se sa njima nadmeću i rumunske masonske lože, pod zaštitom francuskog Velikog Orijenta. Kad rasparčaju Jugoslaviju i podele "evropski masonski kolač" krenuće dalje.

Cilj masonskih snova je Rusija, gde poslednjih godina masoni i druga tajna društva doživljavaju neviđenu ekspanziju, počev od predsednika države (Jeljcina kao malteškog viteza), preko ministara i poslovnih ljudi. Ruski narod će pred naletom ovih organizacija, kao i svih verskih sekti koje haraju zemljom bez ograničenja, morati da se bori svim silama da sačuva svoje nacionalno biće i svoju nezavisnost, kako ne bi podlegao opštem naletu mondijalizma. To će biti i problem ove zemlje, jer se Novi svetski poredak, čijih se ponuda za novi i bolji život treba čuvati, već ušančio u mnogim busijama našeg života, i čeka pravi trenutak da izađe na otvoreno.