Malo sam razmisljala o ovome. Moram da priznam da me je zaintrigirao razgovor.



Mislim da je veoma tacno i da postoji jasna razlika izmedju ova dva tipa „zrtve"-kradljivca energije.

Prvi je podsvesno ponavljanje igrice naucene u detinjstvu, koja nam je omogucavala da dobijemo ljubav (energiju) od neposredne okoline i reakcije na pritiskanje emocionalnih dugmica, sto mozda najvise od svega nase ponasanje cini mehanickim. Osecaj oslobodjenosti kada uspemo da deaktiviramo neke svoje emocionalne dugmice je ogroman i ume da bude varljiv. Ponekad pomislimo da smo time zavrsili posao. Naravno da nismo.
No, vec je bilo reci o tome, ovde je veoma dobro opisano, ne bih dalje sirila pricu u tom pravcu.
Rekla bih samo da osobe koje igraju igricu zrtve najcesce same sebe hrane osecajem samosazaljenja i truncicama sazaljenja koje se mogu pokupiti iz okoline: okolnosti koje su se urotile protiv osobe, pa joj stalno sve ide naopako, porodica za koju se zrtvuje itd, itd.

Drugi tip mi je trenutno zanimljiviji: glavna odliku koju bih izdvojila je manipulacija. Ovom tipu nije dovoljna samo energija, vazno je uspostaviti kontrolu nad drugim. Kradljivac energije koji igra ulogu zrtve veoma umesno manipulise osecajem odgovornosti/saosecanja kod drugog, stavljajuci ga na taj nacin efikasno pod svoju kontrolu i postizuci zeljene ciljeve. Takodje dobro opisano; dodala bih samo da je uspostavljanje kontrole i vladanje nad drugim bicima motiv sam po sebi.

Za razliku od prvog tipa cije je ponasanje mehanicko – ponavljanje igrice – drugi tip pokazuje izuzetno bogat dijapazon raznovrsnih nacina delovanja, pocevsi od isticanja sopstvenih zasluga, pri cemu se kod drugog budi osecaj odgovornosti (ja to i to, a ti meni tako), preko prica o nesrecnom detinjstvu (nikada nisam osetio ljubav, verovao sam da cu je naci pored tebe, ali eto…) itd, itd.
Ova vrsta manipulacije se ne odvija samo medju supruznicima/partnerima, vec podjednako cesto na poslu ili drugim nivoima odnosa. Takodje, slobodno se kombinuje sa drugim nacinima iscrpljivanja i kradje energije: napadom, optuzbama, lobiranjem sa strane, na primer, sto nije karakteristicno za prvi tip.

Apsolutno bih se slozila da medju oba tipa ima i muskaraca i zena uz neznatne nijanse u nastupu.
Prema mom iskustvu - mada dopustam da se varam - oba tipa – i mehanicki i manipulatorski – odlikuje pricljivost, mozda najvise od svih tipova. Ovo je ekstremno verbalan tip. I ono sto ce “normalnom” coveku (odn. onom sa nekom drugom igricom/programom) izgledati krajnje neprimereno, ovom kradljivcu (posebno drugom tipu) nikada nije: on se nikada nece libiti da istakne svoje (precenjene) zasluge (toliki sam trud ulozio), da pobudjuje odgovornost kod drugoga za ono za sta ovaj nikako ne moze biti kriv (prica o nesrecnom detinjstvu na primer) i svesno ce igrati na kartu tudjeg dobrog vaspitanja: “normalan covek” (vidi prethodnu definiciju) ce izuzetno retko uci u raspravu o tome ciji je doprinos veci, u osporavanje tudjeg doprinosa ili isticanje svog – za njega se to podrazumeva - niti ce dovoditi u pitanje i cackati po stvarima koje smatra delom tudje intime i iskrenim osecanjima druge osobe. Nije nimalo lako izgraditi efikasan sistem odbrane od ovog tipa. Iskustvo dosta pomaze.
Izuzetno uspesan tip.

Medjutim, kod istinske zrtve nasilja se odvija potpuno drugaciji proces.

Dete koje je bilo izlozeno nasilju, pogotovo ako je ono bilo ekstremno, neretko disocira, odvoji, taj deo sebe i postojanje ovog dela licnosti biva potpuno nedostupno dnevnoj svesti. Po pravilu u pozadini trauma stoji osecaj neodredjene, neosnovane ali veoma snazne krivice. Ove trauma se prilicno tesko otkrivaju, zrtve se izuzetno nerado suocavaju sa njima.

Kod starijih osoba se javlja slican fenomen, delimicno ublazen, jer ga odrasla svest ipak moze razluciti. Medjutim, on se ipak javlja i zrtva nasilja je neretko kao hipnotisana, njena vitalna energija je isisana.
Opcinioci.
Dobar primer za ovo su logorski zatvorenici. Fenomen koji me je uvak kopkao: kako je nekolicina naoruzanih ljudi uspevala da odrzi savrsenu poslusnost medju hiljadama logorasa, koji pri tome nisu imali sta da izgube. Zapanjujuci fenomen.
Mogla bih da ga prosirim na sve “nas”.

Psihoterapeuti i treneri koji rade sa zrtvama nasilja prolaze kroz specijalne treninge (trebalo bi, kod nas se ovi standardi cesto ne ispostuju) ciji je cilj „neanticipacija“: delimicno da bi se sami zastitili, da ne bi usisali ovaj materijal, sa druge strane i da bi efikasnije pruzili pomoc.

Kod nasilja u porodici se javlja slican fenomen, mada doduse pokazuje brojne varijacije. Zrtve nasilja se veoma retko odlucuju da govore o tome, da nema sos-telefona, podaci bi bili potpuno nepoznati, ovako samo idu znatno ispod realne slike. Pokusavaju same da nadju izlaz, umesto da pomoc traze i rukama i nogama tamo gde bi je eventualno mogle naci. Ima izuzetaka, izmedju ostalog onaj primer sa potresom mozga je jedan takav. Izuzetno snazan karakter, uz to, ni najmanje ne odgovara predstavama o zrtvi. Hm, dakle, definitivno je steta sto nema nikakvih podataka od ranije.
Ima i uspesno isplaniranih strategija, posle kojih se otpocinju potpuno normalne veze. Ili vise nikada ne zapocinju ikakve veze.

Naravno da ima i tipova koji nasilje koje trpe odlicno uklapaju u svoju igricu. Cesto ponavljaju isti obrazac sa drugim partnerom. To je onda gotovo iskljucivo onaj prvi tip. Rekla bih da drugi tip sve to ipak radi malo drugacije.

Tako, otprilike. I – da ponovim – bez namere da umanjim odgovornost pojedinca za okolnosti u kojima zivi i za ono sto ce uciniti od svoga zivota, mislim da je ovde izuzetno vazno napraviti jasnu razliku, jer se u javnosti vec dugo sugerise taj obrazac da zrtva nasilja u stvari uziva u nasilju, pa joj nasilnik u stvari cini neku vrstu usluge.
Te tako nasilje neprimeceno moze da traje i dalje, a zrtvi se resavanje ionako teske situacije jos vise otezava.

Vazno je izmedju ostalog i zbog toga sto kada zrtva nasilja pocne da govori o pretrpljenom to je prvi korak u dekontaminaciji i izlecenju. Oprezno, naravno, jer je tudja patnja na zalost omiljena hrana nemalog broja ljudi.

Takodje, govoriti, jer mislim da zrtvi znanje o ovom fenomenu apsolutno moze pomoci da stekne odredjenu otpornost i izbegne ovo „hipnotisano“ stanje. Ili ovakve situacije u zivotu.

Slažem se s većinom Arja..međutim, ja sam govorila o dva druga tipa krađe energije. Prvi je to što ti opisuješ, koji ima podtipove, i temelj mu je u nesvjesnom, u onome što se nauči kroz život...Ostvaruje se igranjem uloga. Takvo otimanje je uvijek uzajamno, i privlači jedno drugo. Nasilnik privuče buduću žrtvu, žrtva privuče nasilnika. Oni se međusobno prepoznaju i stupaju u vezu svatko sa svojim idejama. Nasilnik nikad ne odabire za vezu osobu koja se može obraniti, osobu koja bi mu uzvratila udarac. Uvijek odabire plahu i nježnu osobu. Buduća žrtva obiteljskog nasilja, na početku veze pogrešno prepozna osbinu nasilništva kao snagu koja će je čuvati i braniti, pružiti joj ono što joj treba. Nasilnik sebi izgardi čitav niz opravdanja za svoje ponašanje, čak vjeruje da čini naporno i dobro djelo jer će od njegovih batina žrtva da se poravi, da postane pametnija i bolja osoba. Žrva nalazi svoja opravdanja tipa: on je ustavri dobar, samo ima slabe živce, obećao je da neće više, pa sigurno će doržati obećanje..itd. Da bi se izvukli iz takvih odnosa, (jer nemoguće ih je popravljati) trebamo raditi na sebi, na onom dijelu svoje ličnsoti koji je omogućio da se nađemo u takvom odnosu. Dakle, moguće je izaći iz takvih odnosa krađe energije, uz vlastiti napor.

Drugi tip krađe o kojem sam ja pisala je totalno svjeno, namjerno otimanje energije i manipuliranje drugim ljudima, korištenjem crne magije- što je isto kao da nekog navode da radi ono što se od njega traži uz korištenje prisile oružjem. Ovkav tip krađe ne dešava se zato što ga žrtva nečim privuče, ne može se riješiti radom na sebi i na svojoj ličnsoti, ničim nije izazvan od strane žrtve, nikako ne u smislu da je žrtva nekoms vojom osobinom omogužila takav napad. Ne može se izvući bez pomoći poznavatelja magije, nikakav vlastiti napor neće dati ploda. (slično kao kod prijetnje oružjem, ako je onaj s druge strane stvarno naumio da puca, nikakav vlastiti napor neće pomoći) Teško da će žrtva magije uopće moći prepoznati da nad njom postoji napad magijom, nego će radije sve nedaće pripisivati vlastitoj slabosti.

Dijete koje je bilo žrtva nasilja ima samo dvije mogućnsoti u kakvog će se čovjeka razviti:
Ili će postati žrtva, ili će postati nasilnik.
Ovisi o intenzitetu traume i težini nasilja, hoće li postati otvoreni nasilnik/žrtva, ili prikriveni (zamaskirani)...Ako mu se ne pruži stručna psihološka pomoć, koja će ublažiti posljedice pretrpljenog nasilja, takvo dijete nikako ne može postati osoba koja će imati normalne, pravedne, poštene i ravnopravne odnose s drugim ljudima, i u vezama. Uvijek će ili moliti za milost i kad mu nitko ničim ne prijeti, ili napadati druge u zamišljenoj samoobrani i kad ga nitko ne ugrožava,
Ako je jedan od roditelja uhvaćen u odnos žrtva/nasilnik sa svojim partnerom, i ne može iz tog odnosa izaći nego ga i dalje trpi, on prenosi svoj karmički obiteljski zadatak dalje na svoje potomstvo. Njegova djeca će se naći u istim takvim odnosima sa svojim budućim partnerima, i imat će priliku odraditi ono za što roditelj nije imao "muda". Ako analiziramo odnose kakve su imali ranija pokoljenja, vidjet ćemo da su i u njihovim obiteljima vladali isti takvi odnosi. Prema tome, roditelj koji uspije prekinuti taj začarani krug i prestati igrati ulogu žrtve, taj je svojoj djeci učinio najveću moguću uslugu,i pružio ima najbolji mogući kapital za život. Jedino tako djeca će moći imati bolje odnose u svojim budućim vezama i biti sretnija.

evo ja se odluchio ,pa da ti definiram:
/ btw,bilo bi jako lepo,kada bi mogla,u buduce,ako vec nemozesh da se ne obracash chesto u mnozini,onda bar da navedesh koji su ti koji treba da se odluche,onako po nickovima,jer jezim se na svaki pokushaj i u 3D,i na netu,da me neko svrstava u Mi(kad god je bilo tako ,sledi zajeb,bar smo te lekcije dooobro nauchili od Hrkljusha,jer sve te podele na religiozne,ovakve,onakve grupe,su jedni te isti programi,samo su bekap vokali podesheni trendovski,jel',)

da nastavim ,
najbolji opis jedne od osobenosti nju ejdza si ti sama stavila na uvid svojim rechima,jer
po meni jedna od osobina nju ejdza je
LUPETATI O STVARIMA O KOJIMA SE NEMA POJMA:



da li si uopshte svesna shta si ovde napisala,



ili je frustrirani Ego toliko vrishtao da ni sebe nisi chula

da li govorish iz lichnog iskustva ,evo malo nazad na ovoj temi si rekla:



shta mislish,koliko "primera " iz svakodnevnog zivota je prochitalo ovu tvoju etiketu i prognozu o razvoju:

i da li uopshte osecash odgovornost shto pokushavash da ih programirash ovakvim izjavama ???

Dakle, kratko receno, ne.
Ovo je ZIVOT, ne moze se spakovati u neki koncept. Sirina jednog ljudskog bica i njegova zivotna situacija uvek iscuri iz fijoke unapred stvorenog misljenja koju smo za njega pripremili. A sustina empatije i jeste u tome da naslutimo apsolutnu neponovljivost tog pojedinacnog ljudskog bica i osetimo njegovu prisutnost (otisak u vremenu i prostoru), umesto da ga procenjujemo na osnovu nekih svojih drustvenih / energetskih /psiholoskih? koncepata.

Vidis, ja sam se sa ovim problemom suocila upravo preko dece, adolescenata tacnije, sa kojima sam radila neke projekte i sticajem okolnosti dobila priliku da zavirim iza kulisa.
Sjajna deca. Nadam se da ih niko nece ubediti da za njih nema spasa.

I otprilike shvatila kako se osecao mladi Sidarta kada je napustio svoju ususkanu palatu i nasao se oci u oci sa realnim svetom. (Uzgred, veoma interesantno da mnogi duhovni tragaoci slede razne iz budizma proistekle prakse, veoma rado zaboravljajuci ovaj apsolutno PRVI korak).
Open your eyes, look up to the sky and see ... (da se ne bi pogresno shvatilo, ovo je iz rapsodije, cija poenta lezi …jel’… u rapsodicnosti).

Pored ove apsolutne licne dimenzije, ovo je i drustveni problem i naocigled njega nismo bespomocni. Delimicna promena zakonske regulative je vec postignuta i nadam se da ce i propisi koji ce omoguciti njenu efikasnu primenu uskoro doci na red.
Uz vec ogroman rad na prevenciji i informisanju.
I objasnjavanju da zrtva NIJE KRIVA za nasilje koje se nad njom vrsi. Kao prvi korak podrske u njenom nastojanju da preuzme punu ODGOVORNOST za svoj zivot.

Odlicno a ja razmisljam i razmisljam kako bih to opisao, sjajno.

Arja...mislimda govorimo o problemu s dva različita aspekta.
No nije važno...uvjerena sam da ćeš, pošto radiš s djecom, i ti doći do teorije i doznati da ipak psotoje neki mehanizmi, neke uzročno-posljedične veze, i da se problem može riješiti ako ga dobro upoznaš sa svih stajališta.
Ne bih ti sa prepričavala svoja iskustva u radu ni svoje titule, ni izvore znanja...nema smisla, ovo nije naučni forum.
Nigdje nisam rekla da za žrtve nasilja nema pomoći, rekla sam da nema izbora ako ne dobiju pomoć, to jest, ako ih prepustimo same sebi da se bakću sa svojim problemima. Rijeki uspiju samospoznajom nadjačati svoje rane, većini terba pomoć.
Ti govoriš o društvenom aspektu obiteljskog nasilja, ja govorim o energtskom i podsvjesno- psihološkom.
ŽRTVA NIJE KRIVA je poruka koju šaljemo žrtvama jer je baš osjećaj krivice taj koji ih zarobljava u nasilju, zbog tog osjećaja ne traže pomoć od plocije i društva, ne usuđuju se nikom ni ispričati što im se dogodilo, i ne usuđuju se pobjeći od nasilnika.
ODGOVORNOST žrtve koja trpi a ne traži pomoć, je druga stvar. Žrtva koja čeka da će netko drugi reagirati ostaje žrtva. Žrtva koja shvaća svoju odgovrnost za svoj vlastiti život, će potražiti pomoć, prijaviti, ispričati, pozvati nekog, napravit će nešto za sebe.
Događa se da žena traži pomoć svojih roditelja a ovi je vraćaju natrag mužu koji je nasilnik. To nije razlog da ta žena odustane. Ako roditelji ne razumiju i ne žele pomoći, ima drugih načina. Međutim, ako je ta žena zarobljena u osjećaju vlatite krivnje i ne razumije da svojim ponašanjem nesvjesno omogućava (ne izaziva - nego dozvoljava, omogućava,,), ako to ne razumije, neće se pomaknuti s mjesta, nego će čekati da batine prestanu, a one neće prestajati.
Rješavanje problema, trajno i potpuno, nije moguće bez razumijevanja oba aspekta..i društvenog i psihičkog, i onog što je na razini svijesti i onog čega nismo svjesni. Jedno je što treba društvo napraviti zakonima i kaznama, drugo je što žrtva mora napraviti sama za sebe, što sve mora shvatiti i kod sebe ojačati, kad izađe iz takvog odnosa.
Žao mi je što ne čitamo pažljivije i s razumijevanjem tekstove na koje odgovaramo. Ispada da govorimo različitom jezicima.


..........................................................................
Nat,
nema smisla da odgovaram na tvoje napise. Ton kojim mi se obraćaš govori više o tebi nego o meni. No, to je tvoje pravo, tvoj izbor. Moj izbor je da tvoj ton mene ipak vrijeđa iako bi mi trebalo biti sve ravno...
Što se tiče tvog pitanja jesam li svjesna što govorim, jesam. Znam što govorim, i stojim iz svake svoje riječi. Također znam da neće svatko razumjeti, ali, onaj kome je namijenjeno, nesumnjivo hoće, shvatit će,..I vjerujem da će prestati pronalaziti razne izgovore i opravdanja za svoju situaciju i da će jednom zauvijek prestati da igra ulogu žrtve u svom životu i uz to da prisiljava svoju vlastitu djecu da zajedno s njim/njom budu žrtve. Ako treba, i glavom kroz zid, ali izaći će iz tog zatovra.

Vec dugo nisam u tim projektima sa klincima. Prelepo iskustvo, ali vise nije deo moje zivotne situacije.



Ali me neobicno raduje tok koji ova diskusija pocinje da poprima. Mic po mic… . Argumenti daju rezultate.
No, da ispravimo jos nekoliko preostalih stvarcica:

Nisam osporila postojanje podsvesno-psiholoskih mehanizama, niti “uzrocno-posledicnih veza”, vec pojednostavljeno uopstavanje i proizvoljno donosenje zakljucaka o necijoj licnoj zivotnoj situaciji i psiholoskom profilu.
Ne, ovo nije naucni forum, ali – hebiga – okuplja prilicno obrazovane ljude sa prilicnim zivotnim iskustvom.

Takodje:


Sada me samo ispravi ako gresim, ali ti si se posle mog pokretanja ove teme odjednom setila da ove tekstove cita neko odredjen ko se suocava sa nekim slicnim problemom i sada izgleda pokusavas da tom nekom pomognes (???) svojim postovima, da bi onda javno (!) i istakla tu svoju netrazenu pomoc?

Dakle, sta god da je u pitanju, zaista sam iznenadjena. Bavljenje tako licnom i osetljivom situacijom jednostavno nije za forumske diskusije. Postoji nesto sto se zove diskrecija i postovanje tudje intime i postoji odgovoran pristup ovakvom problemu.
Izvini, ali delimicno se osecam odgovornom usled pokretanja ove teme – sa nekog drustvenog stanovista, doduse - i moram da ti skrenem paznju na ovo. A ako ponovo izaberes da budes uvredjena, zao mi je.

Malo manje maste i projekcija, malo vise analize i objektivnosti.

Uopće se ne radi o ničijoj ličnoj sutuaciji. Sve su te situacije na neki način slične, iako se akterima čini da je njihova nesreća neponovljiva. Mnogi ljudi dijele iste sudbine, i kad su "unutra" ne vide izlaza.


Da mi možda malo previše ne prenosimo ovu korisnu raspravu na osobnu razinu?
Mene to baš i ne zanima..

Da se vratimo psihičkim mehanizmima..i da ja ne prepričavam lekcije jer se lako dogodi da nešto što mi se čini da je svima razumijivo preskočim, pa tako izazovem nesporazume i nerazumiejvanja. Ne pipem o nikavih+m svojim razmišljanjima niti nečemu što sam ja lično zaključila na osnovu svog isksutva, nego samo prepričavam ono što je općepoznato, i što se nalazi u knjigama. ...Možete ukucati na neku tražilicu "self psihologija" ...osnovne stvari su tamo napisane, pa ako nekog zanima, nek potraži sam.

Korisna, da. Ali rekla bih da je tema pre svega izuzetno teska.

A da je krivudava linija koja vodi izmedju egoisticne nezainteresovanosti ili (samo)obmanjujuceg ignorisanja i umanjivanja nekog problema sa jedne strane i sa druge pomaganja nekome, ko nasu pomoc nije trazio - sto uvek podrazumeva neovlasceno posezanje u neciji zivotni prostor - tanka kao zilet. Iglene usi.

I u svakoj novoj situaciji je iznova trazimo i definisemo za sebe.

U konkretnom slucaju ta linija je za mene postavljena na sledeci nacin:

Kao sto na primer zena koja zivi u nekoj patrijarhalnoj zajednici i preuzima svoju ulogu u njoj ima svo pravo ovoga sveta na taj izbor (i po pravilu je puno normalnija od svojih „spasilaca“)
tako i
Zena koja trpi nasilje u porodici samo sama moze odluciti da ga vise ne trpi, a dotle ima apsolutno pravo da joj se ne salju neke „poruke“, niti da se donose i javno iznose stavovi o njenom psihickom stanju, karmickom opterecenju, kao i prognoze o razvoju njene/njegove dece i slicno. Licno ili uopsteno, sasvim svejedno.

ONA IMA APSOLUTNU SLOBODU IZBORA.

Sve u nama se buni protiv ovakvog stava. Imamo potrebu da objasnimo, ukazemo, pomognemo, da nekoga trgnemo. Ali istina je da niko nikoga ne moze spasti. Niti bih rekla da je to predvidjeno velikim nedokucivim planom.

Mi svi trpimo/i cinimo gomilu nasilja i pristajemo na najrazlicitija ogranicenja svoje slobode, pa se svi kanda smatramo potpuno normalnim.

Zbog toga me pre svega zanima stvaranje uslova koji ce omoguciti vecu slobodu izbora. Promena zakonske regulative ne podrazumeva kaznu za pocinioca vec zastitu za zrtvu.
(Uostalom, zasto ja inace placam sudstvo i policiju? Da bi mi naplacivali kazne za brzu voznju? Kakav kompliment za ovaj moj krs ).

I zatim me zanima rasciscavanje sa svim onim mitovama koje ks siri najrazlicitijim kanalima u vezi sa nasiljem i zrtvama nasilja, a koji imaju jednu jedinu funkciju, a to je da se hranidbeni lanac ocuva netaknutim.

I zatim me zanima informisanje o postojanju ovog problema, da bi se stvorio imunitet.
Jer znanje stiti.

A onda, neka svako sa svojim zivotom radi ono sto najbolje zna.

I nemoj nista od ovoga da shvatis licno, jer ne mislim tako.
To je prosto moje misljenje i to je ta linija koju trazim za sebe. U svakoj situaciji iznova.

Jedino pravo koje imamo je da informiramo...

u vezi karme i obiteljskih odnosa, poduži tekst na:

http://www.tomislavbudak.com/karma.htm

Arja i arwen dor nije mi namjera da se uplićem u privatnu raspravu ali pošto mi je to bilo interesantno pratio sam kako će se to završiti.
Primjećujete li sada poslije ispucavanja koliko je to besmisleno. Ubjeđivati jedni druge u vlastite teorije je uzalud, možda i kontra efekat ai ako postoji i dobra namjera. Nije lako izaći iz Matrixa koji nam je napravljen. Ovo sam napisao samo pošto i sam svaki dan analiziram svoje postupke i učinim svakodnevno mnoštvo stvari koje kasnije primjetim kao nepotrebne ili prosto kao beskortisne.
Ali da ne dužim da završim. Cilj svakog pojedinca treba da je jasan; Znanjem i samo znanjem dolaziti korak po korak Zakonu jednog.
Slažem se i sa onom, da su mnogi pročitali mnoštvo knjiga i nisu napravili ni iskoraka. Tačno je i to, ali put je trnovit i nepoznat, a do cilja dolaze najuporniji. Kada će doći cilj to nezna niko od nas. I kao što rekoše Kaseopejci ; Sve su ovo lekcije i samo lekcije.
Nadam se da smo na istom, i ovo nije popovanje nego samo želja da idemo zajedno dalje jer do cilja je daleko a tu smo da pomognemo jedni drugim.
www.joschua.org

Znaju one to (Arja, arwen dor)...ali neko 'mora' i govoriti.(...)

Ne vidim to kao popovanje, joschua, naprotiv. Hvala na komentaru.
Ali sam ja vidis rezultatima rasprave veoma zadovoljna i uopste je ne smatram uzaludnom. Naprotiv.
I u smislu kristalizacije stavova i u smislu zakljucka, a pogotovo (za mene licno) u smislu centriranja tanke crne linije koja vodi izmedju nekih ops-krajnosti. Naravno, uz vaznost i osetljivost same teme.
Znanje i primena znanja cine celinu.

Sve su lekcije, a kako se uce lekcije? Jednostavno, tako sto postavis neku lekciju ispred sebe i isfiltriras iskustvo. Kada zavuces glavu u pesak, jedina lekcija koju mozes da naucis je eventualno o granulaciji zrna peska u toj oblasti.

A da idemo dalje zajedno, naravno. Kako drugacije

Za pocetak nazad na Ra.

Hehe... nisam mogao odoljeti...



Kad stavimo glavu u pijesak, guzice nam ostaju vani...

Dakle, sad, zaključimo sami... ( ispričavam se na izrazu, ali "u narodu" se dobro razumije što to znači )
i onda nam lijepo netko iznuđuje i krade energiju...

Guranje glave u pijesak treba nemilosrdno izbjegavati...

najnemilosrdnije

Meni uopće nije cilj dokzivati ispravnost mojih znaja ili stavova, niti obrazlagati čime se i koliko dugo već konkretno bavim u projektima protiv obiteljskog nasilja, protiv ovisnosti, i protiv nasilja među djecom..

cilj mi je napisati ono što bi nekom, neodređenom, bilo kome tko ovo čita (zaboga, Arja, nemoj opet pogrešno misliti da se obraćam tebi osobno i nekoj svojoj projekciji tebe osobno!!!), dakle, pišem nekom kome bi ovo moglo doista biti od koristi.
.
U Hrvatskoj, nije bilo lako senzibilizirati javnost za te probleme. ali..ide i to nekako na bolje. Kad bi šutjeli o tome, ne bi išlo. Zakon o obiteljskim odnosima je ne ako davno promijenjen, i po tom zakonu onaj koji fizički napadne člana obitelji ide u zatovr. Opet ovisi o sucima koji su nadležni u nekom gradu, pa i tu ima mjesta za muljanje pravde, ali.. i to ide na bolje..
Najviše se postiže kad se žene osvijeste, a osvijeste se najviše kad spoznaju da takvo trpljenje nanosi ogromnu štetu njihovoj djeci. Dok im to ne postane jasno, one same sebe uvjeravaju da je dobro da trpe jer je to za djecu bolje.
Možemo te žene informirati i reći koje su opcije kojih izbora, možemo objasaniti neke osnovne stvari o tome kamo vodi kakvo ponašanje, kako to utječe na psihu, na budućnost, a osoba sama odlučuje hoće li uopće čuti to što mi govorimo, pišemo poruke na jumbo plakatima i javljamo se po novinama.
Nema razlike među ženama zbog obrazovanosti. Ima obrazovanih i neobrazovanih žena koje su u toj ulozi žrtve, a nasilnici su jednako funkcioneri, direktori, profesori, kao i zidari, smetlari, trgovci..

Ovdje smo iz raznih krajeva bivše Juge. Zakoni se u tim krajevima međusobno razlikuju, običaji, javno mnijenje i mentalitet još više. MAterijalne prilike, standard, prilike za zaposljenje razlikuju se strašno mnogo na ovim prostorima. Nije svejedno iz koje se sredine tko od nas javlja. U neki sredinama možda tek počinju raditi na senzilibizaciji javnosti, možda tek pokreću promjene zakona, au nekim su to već obavili pa idu naprijed.
tu gdje jesam, zakoni su promijenjeni, razne državne i nevladine udruge su zadnjih gdina prilično toga napravile da pomognu., gradovi financiraju programe borbe protiv nasilja u obitelji, i programe protiv ovisnosti maldih (ti programi uvijek idu ruku pod ruku)
Sad je na pojedincima da odluče li će prihvatiti pomoć, ili će ostati u onome gjde jesu, a za to je jako bitno jesu li osvijestili, da li im je jasno što rade kad pate i što rade kad maltretiraju nekoga.

Ono što svaku majku brine, je da dijete ne postane narkoman. Jedno od ponašanja koje gura dijete u ovisnost jesu nesređeni obiteljski odnosi, roditelji koji se međusobno mrze, majka koja je previše slaba i "labava" i ne pruža djetetu oslonac, otac kojeg se diejte boji i istovremeno ga i mrzi i voli.
(roditelj koji mrzi drugog roditelja, ne može slobodno volejti dijete te osobe koju mrzi....)
Majka koja se bori sama sa sobom, koja je depresivna zbog batina i vrijeđanja koje je pokupila, ne može biti dovoljno dobra majka. Može se truditi, brinuti, pokušavati najbolje, ali, to nije dovoljno. Majka treba djetetu biti uzor u emiconalnom sazrijevanju. Djeca uče modele ponašanja od roditelja. ako je model autodestruktivan, kako dijete može ispasti drugačije? i ono će biti autodestruktivno. Ako majka ne može zaštiti sebe i svoje dijete, kako se to dijete može osjećati sigurno i zaštićeno? tko će ga braniti od svijeta, ako ne roditelji? gdje će potražiti osjećaj sigurnosti, zaštićenosti i prihvaćenosti, ako ga nema u svojm domu? Osim toga, za vrijeme dok se roditelji bave sami sa sobom i sa svojim svađama, to su vrijeme izgubili, i nisu se bavili djecom. Ako su stalno ljutiti ne mogu biti raspoloženi za svoju djecu. Ne možeš istovremeno biti ljut ili nesretan i radovati se djetetu, njegovim igrama, ne možeš se istovremeno smijati a duša da plače ili ključa od bijesa....


Ovo je preširoka tema...počeli smo s iscrpljivačima koji igraju ulogu žrtve, ako se dobro sjećam?...

Hm, JAck? Koliko se ja razumijem u te stvari, taj "netko" nam uradi nešto drugo, dok su guzice vani......hehehe

Dakle, arwen, samo da znas da sam izgubila opkladu zbog tebe , posto je jedan prijatelj tvrdio da ces nastaviti, dok sam ja rekla, ma ne, ukapirala je, videces da jeste. I sada ce ovo da mi natrlja na nos i zaista mislim da to nije u redu. (Priznajem, priznajem, priznajem - kreten).



Da li ti mislis da je granica tokom prethodne decenije bila nepropusna za one koji su zeleli da ostvare saradnju? Nije.
Dakle, imam prilicno jasnu sliku kako funkcionisu stvari u Hrvatskoj. Aktivno iskustvo je druge vrste, ali svejedno znam veoma dobro koliko je u Hrvatskoj (kao i u Srbiji i u celoj bivsoj Jugi) uradjeno da bi se rascistilo upravo sa svim onim mitovima, koje si uporno branila tokom citave ove diskusije, i koliko je uradjeno na promeni zakonske regulative, ciju si potrebu osporavala, i organizaciji sigurnih kuca.
Ne kiti se tudjim perjem.
Kao i na rasciscavanju sa podelama koje ponovo prizivas.

Prave granice su drugacije povucene.



Kako funkcionise ta pomoc? Prvo ih ubede da su potpuno nemocni i bespomocni, opterete ih krivicom mitskih razmera, energetski ih vezu za sebe, ubedjujuci ih da im pomazu? Hm, interesantan vid pruzanja pomoci.
Sa sve self-psihologijom.

Nemoj ni na trenutak da gajis iluziju da nisam videla a i osetila sta radis i da sam jedina. Samo sam se pitala koliko to radis svesno.

Kazem ti veoma otvoreno: dok se sve vrtelo oko razlicitih pogleda na stvari i koncepata, mogle smo da caskamo, ali sam kod ovog "pomaganja" povukla crtu i najnemilosrdnije te necu pustiti da je predjes, pa makar mi se joschua ponovo zabrinuo zbog skretanja sa Zakona jednog i makar propustila epizodu „arwen kao inicijator prekogranicne saradnje“. Mogu samo da izrazim zaljenje sto si propustila da tu crtu vidis.