U protestantizmu se onaj ko najviše radi i zarađuje smatra onim koji najviše služi,to jest koji se najviše posvećuje bogu

Odbijanje aktivizma i skponost misaonom posmatranju sveta i života, uz negativan stav prema sticanju materijalnih dobara, a svrstavanje siromaštva među vrline, može se smatrati dvostruko nekorisnim za razvoj kapitalizma u Srbiji, ističe magistar Irena Ristić iz Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka.

„Ne bih rekla da pravoslavlje direktno poziva na siromaštvo, ali pravoslavni pojedinac, ukopiko žepi da služi bogu, jednostavno manje pažnje posvećuje radu, sticanju dobara i vlasništva. Samim tim pravoslavni pojedinac manje pažnje posvećuje preuzimanju odgovornosti unutar zajednice, kako prema samoj zajednici, tako i prema onima koji nemaju i kojima bi država preko socijalnog sistema trebalo da pomogne. Jer država čiji građani rade samo minimalno nema priliv sredstava kojima bi finansirala ustanove koje pomažu onima kojima je to moguće. Umesto toga država mora da se oslanja na neredovne i proizvoljne dobrovoljne priloge bogataša što sprečava jednu sistematsku i ravnomernu raspodelu dobara", kaže ona.


Primera radi, u protestantizmu se onaj ko najviše radi i zarađuje smatra onim koji najviše služi, to jest koji se najviše posvećuje bogu. Uslov je jedino da je stečeno bogatstvo plod njegovog časnog rada i da način njegovog življenja ostane skroman.

Trojstvo rada, zarade i skromnosti (štednje), kao i disciplina i organizacija na kojima to trojstvo počiva, smatra se osnovom protestantizma i principa modernog kapitalizma.
Kako kaže u pravoslavnom shvatanju odnos prema radu i bogatstvu se čini obrnutim. Slično protestantizmu i u pravoslavlju taj se odnos može objasniti na osnovu definicije služenja bogu. Pravoslavna filozofija, naime, smatra da služenje bogu treba da se sastoji od duhovnog posvećivanja bogu. Pri tome pojedinac treba da stiče samo onoliko koliko mu je potrebno za zadovoljenje osnovnih fizičkih potreba, a da ostatak energije ne troši na racionalno sticanje materijalnih dobara već na kontemplativno približavanje bogu, u nadi da će tako jednoga dana spasti svoju dušu.

• Koje prepreke stoje na putu prihvatanja vrednosti kapitalizma, koje teško da se uklapaju u ono što pravoslavlje propoveda?
- Treba imati na umu da je i uticaj religije na društveni i ekonomski razvoj jedne moderne države ipak ograničen. Ali, može se reći da je protestantizam olakšao ili pospešio nastanak kapitalizma u Zapadnoj Evropi, kao što bi moglo da se kaže da pravoslavlje, kao dominantna vera u Srbiji, ima usporavajući uticaj na razvoj kapitalizma na ovim prostorima. Teškoće koje se ovde javljaju u vezi sa prihvatanjem takozvanih kapitalističkih vrednosti se, međutim, samo jednim delom mogu objasniti pravoslavnom filozofijom i njenim odnosom prema radu i sticanju bogatstva. Kapitalizam se ovde teško prihvata, pre svega, zbog toga što je to na ovom prostorima jedan gotovo potpuno stran sistem, jer dok je u Zapadnoj Evropi nastajao kapitalizam ovde je vladalo Otomansko carstvo koje je bilo centralizovano i ekonomski netržišno. Od sticanja nezavisnosti Srbije pa do stvaranja socijalističke Jugoslavije bili su samo kratki periodi kada su se državne elite donekle okretale kapitalističkim vrednostima u kojima se stvarao jedan građanski sloj koji je sticao bogatstvo i to bogatstvo delio sa zajednicom.

• Šta sve još utiče na otpor promena i prihvatanju kapitalizma?
- Vratiću se na period nakon 1945. godine kada se sticanje privatnog vlasništva i vlastitih materijalnih dobara državnom ideologijom proglasilo nebitnim, pa čak i nepoželjnim, iako je toga naravno ipak bilo. Tu se može opaziti izvesna sličnost pravoslavlja i komunizma u odnosu prema (privatnom) vlasništvu, što je verovatno Dostojevskog navelo na to da tvrdi da je „pravoslavlje naš ruski socijalizam„. Uticaji su, dakle, raznovrsni i naravno međusobno uslovljeni i zbog toga je i prevazilaženje teškoća u prihvatanju kapitalizma u Srbiji povezano sa prevazilaženjem višeslojnog i viševekovnog nasleđa koje je satkano kako od posledica Otomanskog carstva i zakasnele modernizacije, tako i od posledica komunizma. Konačno, ne treba zaboraviti posledice ratova i tranzicije tokom 90-ih godina prošlog veka koje takođe utiču na otpor prema promenama i prihvatanju kapitalizma.

• Koliko se pravoslavlje sa svojim sistemom vrednosti, uklapa u vrednosni sistem kapitalizma?
- Teško je porediti jednu veru sa jednim ekonomskim sistemom, jer se oni sa različitim ciljem obraćaju pojedincu. Pored toga je neophodno kapitalizam bliže odrediti, jer uprkos rasprostranjenim tvrdnjama, on se ne može svesti na onu najpopularniju definiciju po kojoj je to sistem u kome jedni (vlasnici dobara i kapitala) eksploatišu, dok su drugi (radnici) eksploatisani. Naprotiv, kapitalizam je jedan složen sistem i on ima više pojavnih oblika, a gotovo da ne postoji nijedna država na svetu koja se rukovodi isključivo kapitalističkim načelima. Tako se, na primer, Nemačka svojim ustavom ne definiše kao kapitalistička država, već kao država u kojoj vlada socijalna tržišna privreda. Nemački sistem je veoma sličan tržipšim sistemima drugih zapadnoevropskih zemalja i donekle Kanade i Australije, dok se malo više razlikuje od kapitalizma koji se upražnjava u SAD. Ako bismo se, međutim, zadržali na ovom zapadnoevropskom obliku kapitalizma, prosto jer je taj prostor Srbiji geografski i kulturno bliži, i pokušali da odredimo njegov vrednosni sistem jednom odlikom mogli bismo reći sledeće: kapitalizam, bar idealno-tipski, počiva pre svega na privatnom vlasništvu pojedinaca, sa krajnjim ciljem da se obaveze unutar jedne zajednice u što većem obimu prenesu sa države na pojedinca. Država, dakle, nije zamišljena kao centralizovana ustanova koja uređuje što veći broj segmenata života jednog pojedinca, već se shvata kao institucija kojoj je primarni cilj da što većem broju ljudi omogući sticanje dobara, da samim tim poziva i merama potpomaže inicijativu kako bi pojedinci stigli do privatnog vlasništva i stekli ne samo prava, već i odgovornosti. Ovaj zapadnoevropski model kapitalističke države istovremeno predviđa i jedan socijalni sistem, koji treba da pruži materijalnu podršku svima, koji nisu u stanju da stiču dobra ili da steknu privatno vlasništvo.

• Da li sistem vrednosti koji je prisutan u pravoslavlju ima drugačiji cilj?
- U poređenju sa ovim jako svedenim shvatanjem kapitalističkog sistema vrednosti pravoslavni sistem vrednosti ima potpuno drugi primarni cilj. On se sastoji u tome da pojedinac nađe misaoni put do boga, dok je sticanje dobara i vlasništva samo nešto što ga od tog puta odvraća. Shodno tome se i država smatra, pre svega, institucijom koja treba da omogućuje služenje bogu.

• U protestantizmu bogaćenje je bogu milo?
- Shodno novom shvatanju, služenje bogu počiva na tome da pojedinac svesno i odano obavlja svoj poziv koji mu je bog odredio, pri čemu on kontinuirano mora da čini dobra dela: da radi, da stiče bogatstvo i da ga deli sa zajednicom. Pri tome za eventualno nečinjenje ili nerad, što je ravno grehu, nije moguće dobiti oproštaj.
Takvo delovanje se može nazvati unutarsvetovnim asketizmom: pojedinac živi monaški asketski (skromno) odan pozivu, ali ne beži od sveta već ostaje u njemu i svrhu svog postojanja vidi u sticanju materijalnih dobara kojima pomaže sirotinji, čineći time dobro delo. Shodno tome protestantizam propoveda aktivnost, a ne misaono posmatranje sveta. Protestantizam veri prilazi razumno i putem razuma želi da je shvati i praktikuje. Pojedinac pri tome ne treba pasivno i bez pogovora da prihvati sudbinu sveta neupitno joj se pokoravajući, već mora da ovlada svetom.

• U pravoslavlju je siromaštvo bogougodno ?
- Sticanje materijalnih dobara za pravoslavnog hrišćanina je sekundarno. To stvara izvestan odbojan stav prema ovozemaljskom svetu i problemima koji njime vladaju, pri tome odvraća pojedinca od svakog dugoročnog planiranja i organizovanja (život od danas do sutra) a metafizički legitimiše trpđljenje, poniženje i žrtvovanje kao vrline. Tako se vrlinom smatra i odlazak u manastir, odbijanje ovozemaljskog sveta i odustajanje pojedinca da ga svojim delovanjem jača ili menja nabolje. Istovremeno se zapadni svet omalovažava zbog svog “aktivizma„ i “obožavanja rada".

• Kakav značaj pravoslavlje pridaje radu?
- Kao što iz protestantizma sledi specifičan „ekonomski duh", isti se može izvesti iz pravoslavlja. Kao rezultat primarnosti kontemplaciji radi spasenja duše u pravoslavlju se radu i sticanju bogatstva ne pridaje veliki značaj. Rad služi u prnom redu namirenju fičičkih potreba (hrana, odeća), a idealnim se smatra onaj rad koji se čini bez lične koristi i koji se radi beč naknade. Takvo shvatanje rada je bliže socijalističkom nego kapitalističkom poimanju ekomomije.

• Da li Vam je poznato da se neki pravoslavac odrekao bogatstva zbog vere?
Nije. Ako je neko potpuno posvećen pravoslavac, njemu sticanje bogatstva neće biti primarni cilj i on će živeti asketski posvećen bogu. To su uglavnom monasi, kojima crkva putem vlasništva, kojim raspolaže zahvaljujući državi, omogućuje život u kome oni ne moraju da se brinu o ovozemaljskim problemima (stan/kuća, hrana, odeća, školovanje dece...). Oni se, tako, u potpunosti mogu posvetiti bogu. Jedan običan građanin Srbije, međutim, tu privilegiju nema i on sebi i svojoj porodici treba sve sam da obezbedi, a to može samo ako radi. A danas se radeći u Srbiji ne postaje bogatim, prosto jer je Srbija siromašna zemlja u kojoj prosečan čovek koji radi zarađuje samo toliko da izmiri troškove stanovanja, življenja, školovanja dece i obezbeđivanja starosti, dok o akumuliranju bogatstva kod velike većine ne može biti govora. Ali čak i kada bi građani Srbije imali realne mogućnosti da teže bogatstvu, trebalo bi u načelu razmisliti koliko je za jedno moderno društvo, pa i za religiju koja u njoj preovlađuje, korisno da negira materijalnost sveta i da poziva na kontemplaciju umesto rada. Proglašavajući bogatstvo tako a priori nepotrebnim i nepoželjnim u jednom modernom društvu koje počiva na razvoju znači odricati se svoje budućnosti, a time i budućnosti svoje dece, svog društva i države. Pa konačno i budućnosti te vere. Umesto toga bi korisnije bilo praviti razliku između legalno i nelegalno stečenog bogatstva, između dobrih i loših odnosa prema svojim zaposlenima, između toga da li se porezi plaćaju ili ne plaćaju ili između toga da li se stečeno bogatstvo na neki način vraća zajednici ili ne.

Nada Kovačević
(Politika)



Meni ovo ima vise smisla nego one teorije o manje ili vise inteligentnim narodima.

Biblijski koreni

Jedan od razloga nepopularnosti godisnjih odmora u SAD dolazi direktno iz Biblije. Naime, poznato je da je protestantima veoma vazan profesionalni poziv. Iskreno veruju da su od Boga pozvani da kroz rad sluze ljudima a time i drustvu, sto vodi povecanju prosperiteta i Bozje slave na zemlji. Ovaj jednostavni postulat slobodno se moze okarakterisati kao temelj americke biznis kulture. Kalvinisti (reformisani hriscani) isticali su vaznost rada i moć samokontrole, da bi se rad organizovao racionalno i metodicki. Zbog efikasnosti je vazno da se ciljevi realizuju uz minimalne troskove, da bi profit bio sto veci. Asketski elementi takvog nacina zivota su evidentni u stedljivosti i akumulaciji kapitala. Kako je bogatstvo bilo posledica Bozjeg blagoslova usmerenog prema napornom i legalnom radu, bilo je vazno odricanje od uzivanja u bogatstvu. Novac nije bio objekat uzivanja i potrosackih strasti, vec sredstvo akumulacije kapitala i investicija. Rad je preuzeo jednu od vaznih uloga u potvrdivanju pojedinca u drustvu i pred Bogom. Protestanti su zato zahvaljivali Bogu za sve blagoslove koje im daje, ukljucujuci i materijalne. Time bogatstvo samo po sebi vise nije greh, osim onda kada prelazi u uzivanje i zavisnost.

Protestantizam je u potpunosti odbacivao bilo kakav oblik „nepotrebnog" odmora ukoliko on nije sluzio fizickoj kondiciji i pripremanju za nastavak rada. Tolerisane su samo umerene zabave. Vazna je bila podela rada, zbog specijalizacije i profesionalizma u izvrsavanju razlicitih poziva, sto povecava mogucnost izbora i opsteg prosperiteta sto veceg broja ljudi. Svako je odgovoran da otkriva sopstvene ambicije i da se kvalifikuje kroz edukaciju. Na osnovu nje se odreduje poziv, pa je vazno da svako ostane u njemu, bez namere da menja sopstvenu poziciju. Istorija pokazuje daje formiranje gradansko-kapitalistickog drustva na principima slobodnog trzista i privatne inidjative u proslosti vednom bilo karakteristidio za one nacije u kojima je Reformacija ostavila dominantne kulturne tragove. To su podrucja danasnje Nemacke, Svajcarske, skandinavskih drzava, Velike Britanije, SAD-a i drugih drzava pod anglosaksonskim uticajem.

Amerika nije imala srednji vek i feudalne institucije, pa nije bila opterecena ogranicenjima prema drustvenim pozicijama, kao sto je to bio slucaj u Evropi. Jednakost i individualizam bili su prihvaceni unutar americkih organizacija i struktura - i kod tradicionalnih protestantskih crkava i kod sekti. Takav model je automatski bio preslikan na gradjanske odnose u americkoj demokratiji. S obzirom na to da se pojedinac u americkom drustvu potvrdivao kroz uspeh u napornom radu, titule nisu bile vazne, a klasna mobilnost je bila velika. Tako je americka sloboda nudila mogucnost za kreativno delovanje ambicioznih pojedinaca i za uspeh mnogih ljudi koji su bili zrtve siromastva, progona i represije.


Strah od dokolice

Rad pod mocnim uticajem kalvinizma postao je osnovna vrednost na kojoj se izgradivala americka kultura. Amerikanci i danas veruju da materijalno blagostanje zavisi od prihvatanja individualne odgovornosti za uspeh u radu. Zato je potpuno logicno sto je privatni americki sektor motivisan logikom koja se temelji na stednji (protestantizam), gde god se ona moze sprovesti. Otud i okolnost da americke firme pokusavaju da smanje troskove otpustanjima i rezanjem radnickih beneficija. To je jedan od razloga sto je u SAD zaposljavanje obicno kratkotrajno, a ocenjivanje i promocija zaposlenih je izuzetno brza: ili se napreduje ili se menja firma. Put karijere je vrlo specijalizovan, ljudi ostaju u jednoj oblasti rada dtavu karijeru (ali menjaju preduzeca). Za razliku od, na primer, Japana, gde se zaposleni rotiraju i upoznaju mnoge oblasti, ali ostaju u istoj kompaniji. Donosenje odluka u Americi je individualno a kontrola vrlo eksplicitna - Amerikanci tacno znaju sta se i kako kontrolise. Odgovornost je dodeljena na individualnoj osnovi. Briga za zaposlene u Americi postoji samo dok su na poslu i u vezi sa poslom. Ne retko jedan zaposlen Amerikanac obavlja posao trojice. Zbog mogućnosti moderne tehnologije, posao se cesto obavlja pod pritiskom veoma kratkih rokova. Ljude je strah da ce izgubiti posao. Tu je i pomenuti osecaj krivice, koji je zasnovan na protestantskoj radnoj etici, povezan s navodnim „gubljenjem vremena", koje Amerikanci asociraju s dokolicom. A menadzeri to zloupotrebljavaju.


Biljana Vitkovic
Ekonomist Magazin br. 323

Nevjerovatno je da se netko igra sa osnovnim ljudskim strahovima poput straha od smrti, sa pitanjima o zivotu, o nastanku svijeta, o smislu i svrsi cijele ove ludosti. I prave se da znaju apsolutno sve o tome i to ce ti doslovno prodati, da bi naravno oni prosperirali. Ti im placas pare a oni doslovno i sustavno unistavaju tvoju osobnost i nadomjestaju je svojim glupim konstruktima. Osobe su preširoke i komplicirane da bi se strpale u takve okvire. Crkva zeli imati stado prestrasenih glupih ovaca da ju odrzava na zivotu.
a tek crkva kao politicki instrument...
a opet...narodu to ocito treba. Treba mu utjeha i oni mu je prodaju...

Svaka religija shvacena u svojoj biti nije u skladu s kapitalistickim modelom zivljenja, a ne samo pravoslavlje. No, da li to cini religije dobrima? Kapitalizam je ojacao kao model bas zato jer su religije (konacno) olabavile, a ljudi nisu pronasli neki drugi, visi cilj. Da nije dobro, nije, al sto se mene tice, kapitalizam je manje zlo od religijskog fanatizma.