Mali prilog temi - predgovor uz knjigu „Zivot je sada“:

Na pitanje: "Šta prvo kažete čoveku koji želi da radi na sebi?", Sah odgovara jednostavno, ali mudro: "Nemoj da mi veruješ." Možda bi ovaj odgovor mnoge naveo na zaključak da čovek ne može učiti od nekoga ako mu ne veruje, pa ipak pravo učenje se odvija jedino kada prestanemo da verujemo i počnemo sami da istražujemo. Kada bi
se duhovnost zasnivala na verovanju, ona bi postala samo još jedna od religija.

Poznajući prirodu ljudskog uma, stav duhovnih učitelja je oduvek bio: "Proveri ono što ti govorim, a ako to nisi u stanju ili ako tvoje iskustvo dokazuje suprotno, onda to odbaci; ali nikada nemoj verovati." Sa druge strane, religiozni učitelji vekovima sugerišu: "Veruj u ono što ti govorim i ponašaj se u skladu sa tim verovanjem." Da li su
se duhovni učitelji, na osnovu čijih učenja su kasnije nastale različite religije, ikada oslanjali na druge? Da li je Buda bio budista ili je budizam nastao tek nakon njegove smrti kada je nekolicina počela bez razumevanja da ponavlja ono što je on podučavao?
Da su se iskustveno uverili u istinitost Budinog učenja, oni ne bi prazno ponavljali njegove reci već bi pričali iz sebe. (…)

Duhovnost ne može biti religija jer ne predstavlja put vere već put put unutrašnjeg iskustva koji treba da nas dovede do vrhovnog ili neiskustvenog iskustva tj. prosvetljenja. Duhovnost je istraživanje duha ili vančulne stvarnosti, nikako verovanje u vančulnu stvarnost. Buda je svoj put do prosvetljenja nazvao darmom1. Ali pošto njegov put
nije jedini, svi putevi istraživanja duha se mogu nazvati jednim zajedničkim imenom -duhovnost. Da bismo bili duhovni nije potrebno da sledimo bilo čiji put. Naprotiv, prava duhovnost zahteva od nas da budemo individualci. I zato, tek kada sledimo svoj sopstveni
put unutrašnjeg istraživanja, nalazimo se na duhovnom putu. "Čovek je sam na putu, od početka do kraja, i sa učiteljem i bez njega" - Sah,
Nasuprot duhovnosti postoje sekte tj. grupe ljudi koje se drže istog mišljenja ili podržavaju isto verovanje. Religija koja je samo omasovljena sekta, ne može postojati bez uniformnosti mišljenja ili verovanja. Svojevrstan je paradoks što pripadnici određenih
religija osuđuju različite sekte ne uviđajući da njihova religioznost ima sve odlike sektaštva. Za razliku od sektaštva, duhovnost potencira različitost u mišljenju, a jedinstvo u duhu. Ona je za individualnost, dok je sektaštvo protiv svake autentičnosti.

Duhovnost ne podrazumeva da smo jedinstveni u duhu ako činimo ili mislimo isto. Naprotiv, da bismo bili jedinstveni u duhu svako mora misliti svojom glavom i ponašati se u skladu sa svojom prirodom, jer kako San kaže: "Duhovnost aktera prenosi se i na akciju, to jest čin. Kada si svestan, više nije važno šta radiš, već kako to radiš, ne 'kako' u smislu
veštine, već 'kako' u smislu potpune prisutnosti subjekta iza bilo kojeg dela."(…)

Svami Muktananda