˝Mit o padu se osim kod šamanskih naroda sreće u skoro svim svetskim religijama. Naziva se još i mit o izgubljenom raju.
Suština mita o padu je da su prvi ljudi bili mnogo srećniji nego mi danas, živeli su bliže prirodi, jedni drugima i božanskom i razumeli su jezik životinja.
Jednoga dana se čovek okrenuo protiv prirode da bi pokazao koliko je moćan, da može da uređuje stvari po svojoj volji. Tada se ceo svemir promenio i mnoga znanja su sklonjena od ljudskih očiju.
Od tog vremena ljudi i životinje se više ne razumeju a jedino mrtvi i šamani imaju kontakt sa božanskim.˝ - wikipedia

Želje i njihovo ostvarivanje
˝Ne žudi za stvarima pa nećeš ni oskudevati.˝

˝U većini udžbenika ekonomija se obično definiše kao “istraživanje načina za raspoređivanje ograničenih resursa među zamenljivim ciljevima”. Ljudi imaju veoma dugačak spisak potreba, ali veoma ograničene mogućnosti za njihovo zadovoljavanje. Neminovan ishod takvog odnosa je stalna oskudica. Ne možemo da posedujemo sve što želimo, nego moramo da biramo između onoga što nam je dostupno. Zato je svaki čin potrošnje istovremeno i čin odricanja, koji se na kraju završava osećanjem frustracije. U tom sumornom stanju stvari, naš zadatak kao ekonomskih bića je da svoje ograničene prihode rasporedimo tako da iz ono malo stvari koje možemo da kupimo izvučemo najveće moguće zadovoljstvo.˝- Đon Goudi,˝Ograničene potrebe, neograničene mogućnosti˝.

Prvobitna zajednica
˝Najveća ironija je činjenica da je život lovaca-sakupljača, koji su stotinama hiljada godina živeli praktično bez ikakvog materijalnog imetka, bio u mnogo čemu bogatiji i zahvalniji od našeg. Sasvim suprotno uvreženoj predstavi o divljacima koji se neprestano, tokom čitavog svog bednog života, bore za goli opstanak, ovi ljudi su svoje živote uredili tako da žele malo, da im je malo toga potrebno, tako da su, po pravilu, imali na stalnom raspolaganju sva sredstva potrebna
za zadovoljavanje svojih potreba. Na primer, !Kung sa juga Afrike rade svega 12-19 sati nedeljno da bi sebi obezbedili dovoljne količine hrane. Učili su nas da su tek nakon “otkrića” poljoprivrede (pre 6-8.000 godina) ljudi stekli dovoljno slobodnog vremena da bi izgradili kulturu i civilizaciju; tek tada su postali istinski ljudska bića. Ali, što se bolje upoznajemo sa kulturama lovaca-sakupljača, sve više uviđamo do koje mere vrednosni sistem modernog tržišnog kapitalizma ne odražava “ljudsku prirodu”. Predstava o tome šta je zaista “ljudsko” koju pripadnici tržišnih društava prihvataju kao univerzalnu istinu – da su konkurencija, nagon za sticanjem i društvena stratifikacija nešto prirodno – jednostavno ne važi za većinu lovačko-sakupljačkih naroda. Ako kao kriterijum uzmemo količinu slobodnog vremena i slobodu pristupa svim sredstvima za zadovoljavanje životnih potreba, ova društva su, u poređenju sa našim, u živela u daleko većem blagostanju. Iskustvo lovaca-sakupljača omogućava nam da ljudsku prirodu sagledamo u potpuno drugačijem svetlu, u uslovima koji su prethodili i postojali nezavisno od tržišnih odnosa i modernih ekonomskih ideja. Moguće je da naš model pati od neotklonjivih, društveno uslovljenih ograničenja, zbog kojih zapadna industrijska ekonomija ne može da prihvati kooperaciju, redukovanu potrošnju i uopšte jedan održiv način života. Ali, samo saznanje da tokom 99% vremena od kada čovek postoji na ovoj planeti ta ograničenja nisu postojala, neminovno vodi zaključku da u ovakvom stanju stvari nema ničeg prirodnog. Samo postojanje lovaca-sakupljača, a posebno njihov uspeh, predstavlja dokaz da su mogući i drugačiji načini organizacije proizvodnje i distribucije, a ne samo tržišni. Društveni model lovaca-sakupljača nije marginalan deo naše kulturne evolucije. Ljudi sa taj način živeli praktično sve vreme od kada postoje kao vrsta. Ova društva su očigledno rešila ili izbegla mnoge probleme kojima moderno društvo još ne ume ni da priđe. Moderno doba sve više prožima očaj. Izgleda kao da su se naša društva otela kontroli.˝ - Đon Goudi,˝Ograničene potrebe, neograničene mogućnosti˝.
˝Podaci do kojih se došlo kod Bušmana govore da rad jednog čoveka na lovu i sakupljanju obezbeđuje egzistenciju 4-5 ljudi. U tom pogledu, sakupljački rad Bušmana efikasniji je od rada francuskih farmera u periodu pre II svetskog rata, kada je više od 20% populacije radilo na ishrani čitave zemlje. ˝- Salins
“Tokom najvećeg dela sezone (tj. kada ih loše vreme ne zadržava u njihovim skloništima) njima je potrebno svega 2-3 sata dnevno da bi obezbedili dovoljnu količinu hrane. Pri tom, to postižu u svom uobičajenom maniru, naizgled nasumično tumarajući od mesta do mesta i sakupljajući ono što bi tu našli, kao da sve to rade samo uzgred.”-Grey
“U skoro svim delovima kontinenta koje sam obišao, gde Evropljani ili njihova stoka nisu ograničili ili uništili originalni način proizvodnje, urođenicima je po mojoj proceni obično trebalo 3-4 sata da bi obezbedili dovoljno hrane za taj dan, ito bez prekomernog naprezanja.” -Ajri
“Lovačko-sakupljački način života bio je najuspešniji i najdugotrajniji oblik čovekovog prilagođavanja ikada ostvaren. Tačnost ove ocene posebno dolazi do izražaja pri pogledu na naš sadašnji položaj, izložen stalnoj pretnji nuklearne katastrofe i populacione eksplozije. I dalje je otvoreno pitanje da li će čovek uspeti da preživi sve složenije i nestabilnije ekološke uslove koje je sam stvorio. Ako u tome ne uspe, neki budući, interplanetarni arheolozi govoriće o našoj planeti kao o mestu na kojem je, nakon jednog izuzetno dugog perioda stabilnosti, tokom kojeg su ljudi živeli uglavnom od nisko-intenzivnog lova i sakupljanja, iznenada usledio period intenzivnog tehnološkog razvoja, koji je vrlo brzo doveo do istrebljenja vrste.” -Man the Hunter

Civilizacija
“Poljoprivreda je zapravo prvi primer najamnog rada u istoriji čovečanstva. Prema biblijskoj tradiciji, prvi zločinac bio je Kain, zemljoradnik.”-Lafargue

“Mi smo jedini za koje važi fraza o ‘mukotrpnom `životu’. Oskudica je presuda koju nam izriče naša ekonomija. To je taj položaj obeležen stalnom strepnjom, ta ‘prednost’ iz koje gledamo na lovce. Ako moderni čovek, sa svom svojom tehnološkom superiornošću, ne uspeva da zadovolji svoje potrebe, kakve tek šanse ima taj goli divljak sa svojim smešnim lukom i strelom? Opremivši lovca buržoaskim impulsima i paleolitskim oružjima, mi unapred ocenjujemo njegov položaj kao potpuno beznadežan.” — Maršal Salins, Prvobitno društvo blagostanja.˝

˝Nasuprot Hobsovoj oceni da je život primitivnog čoveka bio “ružan, surov i kratak”, koja i danas vlada umovima obrazovanih ljudi, Maršal Salins, nadovezujući se na rad svojih prethodnika i savremenika, otkriva potpuno drugačiju sliku. Time je na neočekivan način doveo u pitanje naš glavni izum: koncept tržižne ekonomije kao centralnog i svemu nadređenog aspekta svakog modernog društva. Iako nas naše svakodnevno iskustvo neprestano opominje da je reč o najdestruktivnijem društvenom sektoru, čiji su glavni proizvodi stalna oskudica i totalna ljudska, društvena i ekološka degradacija, upravo se ova druga društva, koja su pred sebe postavila drugačije ciljeve – i koja su pitanje “održivog načina života” rešila na mnogo uspešniji način – vide kao osuđena na prekomerni rad, oskudicu, bedu, nestabilnost i potpunu besperspektivnost.˝

Posjedovanje
“Najveća vrednost je sloboda.˝

˝Upravo u toj želji da se bude slobodan od tereta i odgovornosti za predmete koji bi mogli isuviše da utiču na tradicionalni način lovačko- sakupljačkog načina života, Warner vidi potvrdu njihovog nerazvijenog osećaja za vlasništvo kao i glavni uzrok nedostatka interesovanja za razvijanje tehnologije. Što manje imaju, lakše i komotnije putuju, a ono što unište, lako nadoknađuju. Odatle njihova potpuna ravnodušnost prema stvarima. Njihove potrebe su skromne, a sredstva kojima raspolaže relativno mnogobrojna. Samim tim oni su komparativno gledano, oslobođeni materijalnog pritiska, nemaju potrebu za posedovanjem, pokazuju nerazvijen smisao za vlasništvo, potpunu ravnodušnost prema stvarima i nedostatak interesovanja za razvoj svoje tehnološke opremljenosti. Njihova krajnje ograničena materijalna sredstva oslobađaju ih svih briga vezanih za svakodnevne potrebe, što im omogućava da jednostavno uživaju u životu.” -Gusinde

˝Nije reč o tome da su lovci i sakupljači prinuđeni da obuzdavaju svoje materijalističke impulse: oni samo od njih nikada nisu napravili instituciju. Najzad, ako je najveća blagodet biti slobodan od zla, onda su naši Divljaci (Naskapi, Labrador) srećni. Jer dva najveća zlotvora, koji od života većine nas Evropljana prave pakao i pustoš, ne žive u njihovim velikim šumama: mislim na slavoljublje i pohlepu. Oni su zadovoljni samim življenjem i nema nijednog među njima ko bi prodao dušu đavolu zarad sticanja bogatstva.” –LeJeune

“To vodi ka još jednom, sa našeg uvreženog stanovišta nezamislivom zaključku:umesto da do krajnjih granica naprežu svoje proizvodne i prirodne resurse, Australijanci izgleda radije žive ispod svojih objektivnih ekonomskih mogućnosti.”-Salins

Rad:(
“Svuda se postavlja isto strašno pitanje, koje već dva veka proganja svet: kako naterati siromašne da rade, kada ih jednom porazite, a sve njihove iluzije nestanu?” — Gi Debor

˝Braća Gudman su izračunali da svega 5% ukupnog obima rada zadovoljava naše minimalne potrebe za hranom, odevanjem i stanovanjem. Suština njihove poruke je potpuno jasna: direktno ili indirektno, najveći deo rada služi neproizvodnim ciljevima, pre svega trgovini i društvenoj kontroli. Iz buđaka u kojem se kriju slepi miševi, ovako bismo na svetlost dana isterali desetine miliona prodavača, vojnika, menadžera, pandura, dilera, popova, bankara, pravnika, učitelja, zemljoposednika, gorila, reklamdžija i sve one koji rade za njih. Približno 40% zaposlenih čine bele kragne, od kojih se većina bavi najdosadnijim i najidiotskijim poslovima koji se mogu zamisliti. Čitave industrije, kao što su osiguravajuća, bankarska, nekretnine (da navedem samo neke), zasnivaju se na prometu beskorisnih papira. Nije slučajno da tercijarni sektor – usluge, neprestano raste, dok sekundarni – proizvodnja, stagnira, a primarni – poljoprivreda, skoro nestaje. Budući da rad isključuje sve one čiju vlast osigurava, radnici se sve više pomeraju od relativno korisnih do relativno beskorisnih poslova, što je samo jedna od mera kojima se osigurava vladajući poredak. Bilo išta je bolje nego ništa. To je razlog zbog čega ne možete da idete kući kada svoj posao obavite ranije. Oni žele vaše vreme, da ono pripada njima, iako od toga jedva da imaju neku korist. Pošto se značaj najamnog rada za ekonomiju smanjuje, u prvi plan dolazi njegova kontrolna funkcija. Rad je, kao i država, institucija kojom manjima kontroliše većinu. Rad nam oduzima najveći deo našeg budnog vremena. Često je fizički i psihički nepodnošljiv. Za većinu ljudi rad podrazumeva svakodnevno potčinjavanje autoritetima u meri koja zaostaje jedino za onim što moraju da trpe zatvorenici. Rad iscrpljuje ljude, ostavljajući im samo onoliko energije koliko je potrebno za zamenske aktivnosti i potrošnju. To znači da je demokratija, ako pod time neko još uvek podrazumeva aktivno učešće ljudi u upravljanju sopstvenim životima, čista iluzija. Mi ne radimo zato da bismo direktno zadovoljavali svoje potrebe, niti smo mi ti koji definišu šta su uopšte “ljudske potrebe”. Bušman koji lovi antilopu ili bere svoje mongo-mongo orahe neposredno zadovoljava određenu potrebu. On ne mora da radi u firmi, da bi za tako zarađen novac kupio antilopu u konzervi, iza koje stoji čitav kompleks za akumulaciju Moći, niti je, što je jednako važno, od rođenja izložen mahnitom robnom uslovljavanju da ˝želi˝ ono što mu inače nikada ni palo na pamet.
S nama je drugačije: mi radimo za novac. A novac nije neko neutralno, univerzalno sredstvo razmene koje pomaže da u toj razmeni niko ne bude oštećen. To nisu školjke Mikmak Indijanaca ili ćebad naroda Čilkat. Naš novac ima drugu funkciju: to je simbol i sredstvo moći. Onaj ko ima više novca može da kupi više robe (u merkantiloj kulturi nema “stvari”; postoji samo roba), ali i rad drugih ljudi. Ali, zašto bi neko uopšte prodavao svoj rad? Zato što je novac, kao samo simbol i sredstvo moći, i sredstvo ucene. Onaj sa više novca može da kupi ili blokira pristup svemu što je drugima neophodno za život. Osim toga, on može da diktira šta je neophodno za život, da formuliše i nameće čitavu ideologiju Potreba. Ovakav odnos se ne uspostavlja sam od sebe. Novac, sam po sebi, ne može da stvori tu situaciju. To se postiže silom. Ta faza prethodnog osvajanja dominantne pozicije naziva se prvobitna akumulacija kapitala. Kraće, pljačka. Ni to se nije desilo odjednom, niti samo jednom i nikada više. To se događa svaki put kada vladajućoj klasi ponestane gotovine ili zatreba ulog za neku veliku transakciju. Jedina razlika je u tome što se danas primenjuju neka prefinjenija sredstva, kao što je to bilo kod nas, u vreme opštenarodnih zajmova, rata, inflacije i piramidalnih banaka (čemu treba dodati i prostu pljačku bankarskih uloga kod klasičnih banaka, ali i druge trikove). Porez, spada više u klasična dostignuća. Istorijski gledano, ovaj proces je započeo pljačkom bližnjih, da bi se nastavio pljačkom nevernika i divljaka, što je omogućilo do tada neviđenu akumulaciju Moći. Veličanstvena Zapadna Civilizacija i danas krcka bogatstvo stečeno prostom, sirovom pljačkom i ograđivanjem zemlje, šuma i voda, koji su pre toga pripadali svima. Onda su se graditelji katedrala i parkova, ljubitelji soneta i menueta, sponzori Leonarda da Vinčija i Šekspira okrenuli ka drugim svetovima. Taj pohod i dalje traje.˝- Blek

Odlični tekstovi!

Pozz

Glad
“Životinjska ovisnost o hrani prerasla u čist, ogoljen strah od gladi koji je izmakao svakoj kontroli. Naše ponižavajuće robovanje materijalnom, od čega pate sve kulture, svesno se čini još težim.”

“Za vreme gladi koja nas je zadesila, ako bi moj domaćin doneo kući dva, tri ili četiri dabra, on bi od njih odmah, bio dan ili noć, napravio gozbu za sve susedne Divljake. Ako bi još neko tog dana ulovio nešto, i on bi priredio gozbu za sve. Tako se dešavalo da u jednom danu samo idete od gozbe do gozbe, ponekad čak tri ili četiri. Govorio sam im da ne postupaju mudro, jer bolje bi im bilo da ne prave gozbe nego da nešto sačuvaju i za naredne dane, tako da ne moraju da se plaše gladi. Ali, oni su mi se samo smejali: Sutra ćemo ionako da napravimo još jednu gozbu! Da, ali često se dešavalo da im jedini ulov budu zima i vetar.” -LeJeune
˝Drugi, komplementaran običaj je zapravo negativ rasipništva: oni nikada ne čuvaju višak, tj. ne prave zalihe hrane. Na prvi pogled ovo je zaista neobično, jer nema dokaza da je stvaranje zaliha kod njih tehnički nemoguće, niti da nisu svesni te mogućnosti.˝- Woodburn
Gusinde je ovo pitanje postavio Jahgan Indijancima; njihov odgovor odisao je istim, potpuno opravdanim optimizmom. Stvaranje zaliha bilo bi “suvišno”. Naime, “tokom čitave godine i sa skoro neiscrpnom velikodušnošću more nudi ljudima sve vrste životinja, da ih love i sakupljaju. Oluja ili neka druga nedaća mogu neku porodicu odvojiti od obale na nekoliko dana. Ali, niko u tome ne vidi razlog za strah od gladi, jer svuda okolo svako od njih može da nađe ono što mu treba i to u velikimkoličinama. Zašto bi onda bilo ko brinuo zbog budućnosti! Uopšte, naši Fuežani veruju da se ne treba plašiti budućnosti, pa zato ne gomilaju zalihe. Iz godine u godinu, iz dana u dan, na onaj naredni oni nikada ne gledaju sa strepnjom.”
“Gledao sam ih kako sa velikom vedrinom prolaze kroz teške muke i nedaće. Zajedno s njima, i ja sam bio bio izložen velikoj patnji. Ali, oni su mi govorili: “Može da se desi da dva ili tri dana budemo bez hrane. Ali, budi hrabar, Chihiné. Neka tvoj duh bude dovoljno jak da izdrži sve nevolje; odagnaj od sebe tužne misli, inače ćeš se razboleti. Pogledaj nas kako smo veseli, iako imamo malo hrane.
Ali, šta je tek sa stočarima čija stada periodično bivaju pokošena nekom bolešću kao što je to tokom XIX veka bio slučaj sa nekim grupama Laponaca, koji su zbog toga morali da se vrate ribolovu? Šta je sa primitivnim seljacima koji su krčili i obrađivali zemljište, sasvim ga iscrpljujući, a onda prelazili na drugo mesto i koje je svaka suša mogla da osudi na gladovanje? Zar su oni imali veću kontrolu nad prirodnim nedaćama od lovaca-sakupljača? Najzad, šta je sa svetom danas? Između jedne trećine i jedne polovine čovečanstva svake večeri odlazi u postelju gladna. U kamenom dobu taj deo je morao biti mnogo manji. Živimo u vreme neviđene gladi. Danas, u vreme najveće tehnološke moći, mi imamo glad kao instituciju. Preokrenimo zato još jednu klasičnu formulu: sa razvojem kulture glad se uvećava, kako u relativnom tako i u apsolutnom iznosu. To je paradoks na koji ovde želim da ukažem. Okolnosti utiču da lovci i sakupljači imaju objektivno nizak životni standard. Ali, ako imamo u vidu njihove ciljeve i njima prilagođena sredstva za proizvodnju, jasno je da oni sve svoje životne potrebe zadovoljavaju sa lakoćom. Razvoj ekonomije obeležavaju dve kontradiktorne tendencije: jedna koja obogaćuje, druga koja osiromašuje; jedna koja je u odnosu na prirodu na stalnom dobitku, druga koja sa ljudskog stanovišta donosi gubitke. Progresivni aspekt je, naravno, tehnološki, slavljen zbog mnogo čega: zbog stalnog uvečavanja količine roba i usluga, veće akumulacije energije potrebne za razvoj kulture, podele rada, veće slobode u odnosu na prirodna ograničenja. Ovo poslednje je posebno važno za razumevanje najranijeg stadijuma tehnološkog razvoja. Poljoprivreda nije samo podigla društvo iznad razine proste raspodele prirodnih izvora hrane, već je omogućila neolitskim zajednicama prelazak na više oblike društvene organizacije, gde izostaju prirodni izvori hrane: dovoljno hrane moglo je da bude obezbeđeno čak i kada ne bi bilo nikakvih prinosa. To je vodilo ka sve većoj stabilizaciji društva i njegovom materijalnom povećanju.
Kultura je nastavila da niže trijumfe, u nekoj vrsti stalnog sukoba sa osnovnim biološkim zakonima, sve dok nije dokazala da može da podrži ljudski život čak i u svemiru – u prirodnim uslovima gde nema ni gravitacije, ni kiseonika.
Za to vreme, po azijskim pijacama ljudi umiru od gladi. Reč je o istovremenom razvoju određenih društvenih struktura i tehnologije, po dinamici sličnoj onoj iz priče o putu na kojem posle svakog koraka napred, slede dva koraka nazad. Strukture koje su se razvijale bile su u isto vreme političke i ekonomske, usmerene na vlast i posedovanje. One su se prvo razvile unutar društava, a zatim između njih. Nema sumnje da je razvoj tih društvenih struktura bio neophodan uslov za razvoj tehnologije, ali unutar zajednice to je vodilo stvaranju odnosa nejednakosti na planu distribucije i načina života. Najprimitivniji ljudi na svetu imaju malo stvari, ali oni nisu siromašni. Siromaštvo ne znači mali posed; to nije čak ni odnos između ciljeva i sredstava; to je, iznad svega,odnos između ljudi. Siromaštvo je društveni status i kao takvo plod civilizacije. Ono je raslo zajedno sa civilizacijom, u isto vreme kao kriterijum za razlikovanje društvenih klasa i kao odnos zavisnosti – koji je neolitske seljake činio mnogo osetljivijim na prirodne katastrofe nego što je to bio bilo koji kamp Eskima sa Aljaske˝.-Salinas

Istina '
“Prvo idu arheolozi, onda buldožeri.” — Tereza Kinc, areheolog

“Moderni pljačkaši grobova iskopali su ostatke tih božanstava i izložili ih u staklenim kavezima rezervisanim za Pozitivne Dokaze. Pljačkaši grobova su iskoristili te kaveze sa kostima da bi iz ljudskog sećanja proterali sve priče drugačije od njihovih. Ali, njihove priče bile su dosadne, za razliku od beskrajnog mnoštva tih drugih priča, jer nisu govorile ni o čemu drugom osim o samim pljačkašima grobova.” — Fredi Perlman

“Civilizacija nastaje kroz osvajanje na strani i porobljavanje kod kuće. Osvajači su za “primitivne” imali dve opcije: da ih zbrišu sa lica zemlje ili da ih asimiluju, što je, istorijski posmatrano, imalo slične posledice. Asimilaciju su sprovodili misionari i oni koji su izračunali da im ti ljudi više vrede živi (kao robovi) nego mrtvi, iako je i to teško razlikovati. Misionari su više nastojali da “divljake” civilizuju i stupe s njima u prijateljske odnose privodeći ih istini svog jednog i jedinog Boga. Istorija je uglavnom bila samoobjašnjavajuća priča o usponu ka Civilizaciji preko stadijuma “divljaštva” i “varvarstva”.˝- Salinas

“Postepeno širenje naših naseobina sigurno će naterati divljake, kao i vukove, u povlačenje; iako se razlikuju po obliku, i jedni i drugi su zveri koje treba loviti …” — Džordž Vašington,
1783.
“Ako ikada budemo primorani da podignemo svoje sekire protiv nekog plemena, nećemo ih spustiti sve dok to pleme ne bude potpuno istrebljeno ili proterano…” — Tomas Džeferson,
1807.
“Strašni masakri koje su počinili nad našim ženama i decom, obavezuju nas da ih gonimo do istrebljenja ili da ih proteramo u oblasti izvan našeg domašaja…” — Tomas Džeferson, 1813.

“…Naš način života počivao je na proučavanju prirode. Živeli smo ponepromenljivim, tradicionalnim zakonima koje smo nasledili od svojih predaka. Tako je bilo sve do 1492, kada su ti zakoni počeli da se menjaju. Taj način vladavine trajao je hiljadama godina. Ti zakoni su nam odgovarali. Svako je mogao da ih razume. Danas, širom ove zemlje, istoričari i antropolozi prekopavaju tlo u potrazi za tragovima istorije Zapadne Hemisfere. Ali, do sada nisu pronašli nijedan koncentracioni logor, nijedan zatvor, nijednu ludnicu. Kako su toliki narodi, koji su govorili toliko različitih jezika, mogli da žive bez ovih institucija? Ipak, zakon na kojem je počivao naš poredak bio je prekinut. Pre 1492. imali smo život. Za nas je to bio jedini pravi život.”- Muskogee-Creek, iz govora održanog u UN, 1977.

˝Hobsovi savremenici su se već bili susreli sa alternativnim društvenim modelima i drugačijim načinima života, posebno u Severnoj Americi, ali su isto tako bili suviše udaljeni od njihovog iskustva da bi ih pravilno razumeli. Ljudi iz nižih slojeva, kojima je način života Indijanaca bio bliži, bolje su shvatali o čemu je reč. Tokom čitavog XVII veka engleski doseljenici su bežali u indijanska plemena ili su, ako bi bili zarobljeni u ratu, odbijali da se vrate u kolonije.S druge strane, broj indijanskih prebega u naseobine belaca mogao bi se uporediti sa brojem Nemaca koji su Berlinski Zid preskakali sa zapadne strane.
Proizvodnja godišnje zalihe kukuruza za jednog Indijanca iz današnje Virdžinije zahtevala je 24 sata rada godišnje. Naravno, Indijanci nisu jeli samo kukuruz: njihova ishrana bila je veoma bogata i raznovrsna, obezbeđujući im odlično zdravlje, jer je bila mnogo hranljivija i manje monotona od onoga što je kasnije postalo standard ne samo u siromašnim zemljama Juga, već i u bastionima industrijalizma. Zato ne treba da čudi zašto su mnogi doseljenici postali “urođenici”, napuštajući najranije engleske naseobine, ostavljajući za sobom samo poruku urezanu u drvetu: “Otišli među Kroatane”. (Pleme Lambi/ Lumbee, Severna Karolina) Ti prvi begunci, koji su jedva dočekali da jaram civilizacije zamene za lagodan, varvarski život, nisu bili i poslednji. Tokom čitavog kolonijalnog perioda na stotine evroameričkih seljaka pridružilo se Indijancima.˝- Blek

Ljudi siva lica
˝Pogledaj dom svoj, anđele, skini paučinu s očiju...˝

“Kada neko kaže “moja glava pripada samo meni i nikome drugom osim meni”, on ispravno kaže i niko ne bi mogao da mu to ospori. Sve dotle Papalagi (= belci) i ja mislimo isto. Ali, kada Papalagi kaže “ova palma je moja”, samo zato što raste ispred njegove kolibe, on to kaže kao da ju je on izmislio. Palma ne pripada nikome. Nikome! To je Božja ruka, koja se pruža ka nama iz zemlje. Bog ima mnogo ruku. Svako drvo, svaka vlat trave, more i oblaci koji lebde iznad nas, sve su to njegove ruke. U njima možemo da uživamo, ali ne i da kažemo: “Ova Božja ruka pripada meni i samo meni.” A Papalagi upravo to govore. U našem jeziku lau znači “moje”, ali i “tvoje”. To je skoro jedno te isto. Ali, u jeziku Papalagija teško je naći dve reči čije se značenje toliko razlikuje, kao što su “moje” i “tvoje”. Kada bi imali makar malo zdravog razuma, Papalagi bi sigurno shvatili da ništa ne možemo da zadržimo samo za sebe, da pripada samo nama, jer onda, kada naiđu teška vremena, ne bismo imali na šta da se oslonimo. Onda bi počeli da shvataju da je Bog svoju kuću napravio ovako velikom jer je hteo da u njoj bude dovoljno mesta i sreće za sve. Ona je dovoljno velika da u njoj svako može da nađe svoje mesto pod Suncem, svoje parče sreće, nekoliko palmi i mesto na koje će moći da spusti svoja stopala. Kako bi Bog ikada mogao da zaboravi na neko svoje dete? Ipak, mnogi se grozničavo drže tog malog, tanušnog dela zemlje koje je Bog odredio za njih. Pošto su prestali da ga slušaju i počeli da izmišljaju svoje zakone, Bog je Papalagima poslao mnoge opasnosti koje ugrožavaju njihovu imovinu. Poslao im je sušu i kišu koje pustoše njihovo “moje”. Poslao im je oluju i vatru. A duboko u njihova srca usadio je i ono najgore, strah. Strah je Papalagijev najveći posed. Njegov san nikada nije miran, jer stalno mora da bude na oprezu, da mu neko po noći ne bi oteo sve ono što je nagomilao tokom dana. Njegove ruke i čula stalno su zauzeti čuvanjem tog blaga. A to blago mu se danju i noću smeje u lice, govori mu da je ukradeno od Boga, kinji ga i stalno mu donosi nevolje. Ali, Bog je za Papalagije smislio i nešto gore od straha. Poslao im je rat između onih koji imaju malo ili nemaju ništa i onih koji imaju mnogo. Ta borba je žestoka i besni danju i noću. Ta borba donosi zlo svima i proteruje svu radost iz života. Oni koji imaju mnogo trebalo bi da daju onima koji nemaju ništa, ali oni to ne žele. Oni koji nemaju ništa žele da dobiju svoj deo, ali ne dobijaju ništa. Često su to oni koji su stigli kasno, kada je sav plen već bio podeljen, ili oni koji su bili i suviše trapavi da bi ugrabili nešto za sebe. To što svi oni kradu od Boga, nikoga ne zabrinjava. Braćo! Šta biste mislili o onome ko ima veliku kuću, toliko veliku da u nju može da stane čitavo samoansko selo, a ko ne bi dopustio putniku da prenoći pod njenim krovom? Šta biste mislili o čoveku koju u ruci drži čitavu granu banana, a neće da da nijednu čoveku koji pred njim umire od gladi i moli ga za jedan zalogaj? Vidim kako vam se oči pune gnevom i čujem kako sa vaših usana teku reči prezira. Znajte onda da se Papalagi tako ponašaju svakog časa, svakog dana. U vreme berbe, palma nam nudi svoje lišće i plodove. Papalagi su poput palme koja za svoje lišće i plodove kaže “sve to je samo moje”. Ljudi ne smeju da uzmu nijedan njen plod! Kada bi postojalo takvo drvo, kako bi ono ikada moglo da donese nove plodove? Zato su palme mudrije od Papalagija . Tek po neki odrasli Papalagi može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost govoreći da su trčanje, rvanje i skakanje ispod dostojanstva ponositog čoveka. Ali, to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov “posao” nosi sa sobom situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok u isto vreme isisava krv iz njihovih tela. U Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire svu sreću i ne dopušta da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagija koji rade tinja mržnja. U njima živi nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi. Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja. Čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara zbunjene, bolesne i očajne ljude. Život Papalagija koji rade je košmar. Oni to ne shvataju i kada bi mogli da me čuju šta govorim sigurno bi me nazvali budalom, jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan radio poput nekog Evropljanina. Ali, nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni zašto bi trebalo da radimo više nego što to Bog od nas traži, tj. samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki pravi muškarac sa naših ostrva obavlja svoj posao sa radošću, nikada s tugom. Kada bi bilo suprotno, ne bi radio uopšte. To je ono što nas čini drugačijim od Papalagija. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali, kao da mu neki teret lomi kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa nadpevavajući se sa devojkama koje peru svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog nekog posla, niti da se vučemo okolo poput morskih puževa iz lagune ili da se gegamo kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek.”- Tuiavii, samoanski poglavica

Igra
˝Starost se zasniva na tome da je ono što je preostalo, zatvoreno u savršeni krug rutine.˝ -Kastaneda

˝Vrlo je teško, osobito za zapadnjački um, shvatiti da život nema nikakva cilja. Zapad razmišlja u odnosu na svrhu, a Istok u odnosu na besciljnost. Istok kaže da život nije posao nego igra, a ona nema nikakva smisla. Ili se može reći da je igra svrha samoj sebi, dovoljno je igrati se. Životom se ne postiže nikakav cilj, život je sam sebi cilj. Ovog trenutka, ovdje i sada, život je konačan. Um koji želi nešto postići nikada neće biti sretan, bit će uvijek napet. Uvijek kada nešto postigne, takav će se um osjećati razočarano, jer sada treba smisliti nove ciljeve. Samo um koji ništa ne mora postići može biti miran.
Ako počnete stjecati sigurnost, postajete ustajali ribnjak, vaša energija se ne pokreće. Počnete se bojati, poznato je sigurnije, postajete opsjednuti s njim. Ali, postaje vam dosadno, osjećate se jadno, nepoznato izaziva u vama drhtanje.
Kada se udaljite od uobičajenosti postajete opet divlji, dio iskonskog svijeta, opet živite kao tigar, protječete poput rijeke. Vaš život treba ostati igra, ona je centar vašeg života, rad treba biti samo sredstvo koje će nas dovesti do igre. Igra znači raditi nešto zbog onoga što se radi, ne zbog rezultata.˝- Osho

˝Svi mi sanjamo o stanju trajne i potpune sigurnosti. No, najsigurniji smo u stanju trajne i potpune nesigurnosti. U relativnoj sigurnosti civilizacije možda smo zaboravili, ali mi smo sustav; nestabilni sustav, koji ne može postojati sam po sebi, koji se mora boriti da bi živio. Ako ništa drugo, moramo disati, piti i jesti. Ali ni to nije dovoljno. Naše potrebe nisu samo fizičke. Moramo neprestano obnavljati naš duh, svježinu, radost. Moramo se igrati.˝

Pokretnost
“Ono što prosto zapanjuje je kako jedna civilizacija uništava samu sebe samo zato što nije u stanju da u svetlu sasvim novih okolnosti preispita jednu ekonomsku ideologiju.” — Goldsmith

“Naši domaćini spremali su se za pokret u tako dobrom raspoloženju kao da kreću u šetnju ili na izlet; brzo su pripremili svoje znalački izrađene kanue kojima su upravljali tako vešto da bi za jedan dan, za dobrog vremena, skoro bez napora prevalili 30-40 liga; ipak, retko kad smo mogli da vidimo ove Divljake kako gledaju da što pre završe svoje putovanje; oni nikada nisu bili u žurbi. Za razliku od nas, koji ništa ne možemo da uradimo bez žurbe i brige.“-Biard

Država:!:
“Dragi brate, prema tebi osećam najdublje sažaljenje. Poslušaj moj savet i postani Hjuron. Naime, ja jasno vidim veliku razliku između tvog i mog položaja. Ja sam jedini gospodar svoje sudbine i svog života. Potpuno raspolažem sobom i slobodan sam da činim šta mi je volja. Ja sam prvi i poslednji među svojim ljudima. Ne plašim se ni jednog čoveka i zavisim samo od Velikog Duha. Dok si ti, čitavim svojim telom i dušom, osuđen na večitu zavisnost od tvog velikog kapetana, a vaš Vicekralj može i sa tobom i sa njim da čini što mu je volja. Nisi slobodan da slediš svoje misli, živiš u stalnom strahu od pljačke, lažnih svedoka i ubica i uvek zavisiš od beskrajnog niza osoba koje se po položaju nižu iznad tebe. Kaži, da li je tako ili nije?” — Poglavica Hjurona Tionnontate, zvani Kondiaronk ili Pacov, baronu De Lahontanu, glavnom zapovedniku francuske kolonije Placentia, Newfoundland, 1690.

˝Primitivna društva su društva bez države. Ono što se time u stvari kaže je da primitivnim društvima nešto nedostaje i da je to nešto Država. Ovde se jasno uočava jedan etnocentričan pristup, najčešće nesvestan, i samim tim veoma čvrsto ukorenjen. Njegov neposredan, spontani izraz predstavlja jedno možda nejasno, ali svakako veoma rašireno uverenje: svako od nas je, duboko u sebi, poput pravog vernika, ubeđen da društvo postoji zbog Države. I kako onda gledati na samo postojanje primitivnih društava osim kao na odbijanje univerzalne istorije, anahroni ostatak dalekog doba kojeg su svi ostali prevazišli? Ovde otkrivamo drugo lice etnocentrizma, sklonost da se istorija vidi kao jednosmerna ulica u koju svako društvo mora da uđe, prolazeći kroz sve faze koje vode od divljaštva ka civilizaciji. Ali, isticanje jedne specifične evolucije ne opravdava doktrinu koja proizvoljno vezujući stanje civilizacije za civilizaciju Države, ovu poslednju proglašava za obavezni cilj i krajnju sudbinu svakog društva. I dalje se možemo pitati šta je to što je poslednje među primitivnim narodima održalo takvima kakvi jesu?
Već je primećeno da se primitivna društva skoro uvek klasifikuju negativno, u znaku nekog nedostatka: društva bez Države, društva bez pisma, društva bez istorije. Klasifikacija na ekonomskom planu sprovodi se na isti način: to su društva sa elementarnom ekonomijom. Ukoliko se time želi reći da primitivna društva ne znaju za tržišnu ekonomiju koja stvara višak vrednosti, onda se time, strogo uzevši, ne kaže ništa. Zadovoljava se time da se konstatuje još jedan nedostatak i nastavlja sa rezonovanjem u kojem naš vlastiti svet služi kao jedina referenta tačka: sva ta društva bez Države, bez pisma i bez istorije takođe su i društva bez tržišne ekonomije. Ali, zdrav razum bi ovde mogao da prigovori: kakva korist od tržišta ako nema viška vrednosti? Pojam elementarne ekonomije podrazumeva da primitivna društva ne proizvode višak vrednosti prosto zato što su nesposobna za tako nešto, potpuno obuzeta proizvodnjom u cilju pukog opstanka – slika večite neimaštine Divljaka, koja uporno odoleva vremenu. Dalje, nesposobnost primitivnih društava da se odvoje od životarenja u bedi, objašnjava se njihovom tehničkom neopremljenošću i inferiornošću.
Šta imamo u stvarnosti? Ako se pod tehnikom podrazumeva skup postupaka koje ljudi razvijaju ne u cilju apsolutne dominacije nad prirodom (što važi samo za naš svet i njegov sumanuti kartezijanski projekat, čije ekološke posledice tek od skora počinju da se sagledavaju) već u cilju ovladavanja prirodnim okruženjem u skladu sa svojim potrebama, onda nema više nikakvog razloga da se primitivna društva
smatraju tehnološki inferiornim: ona pokazuju sposobnost da zadovolje svoje potrebe na način u najmanju ruku ravan onom na koji je naše industrijsko, tehnološko društvo tako ponosno. Ono što primer Eskima ili Australijanaca čini tako zapanjujućim su upravo raznovrsnost, imaginacija i izuzetan kvalitet njihove tehnološke aktivnosti, inovativna i praktična moć njihovog oruđa. To znači da na tehnološkom planu ne postoji hijerarhija, pa tako ni superiorna ili inferiorna tehnologija. Jedina mera tehnološke opremljenosti nekog društva je njegova sposobnost da zadovolji svoje potrebe u datom okruženju.
Tako dolazimo do pravog pitanja: da li je ekonomija primitivnih društava zaista “elementarna”? Ukoliko insistiramo na doslednoj primeni reči, i ako onda pod elementarnom ekonomijom ne podrazumevamo samo odsustvo tržišne ekonomije i viška vrednosti onda zapravo tvrdimo da ovaj oblik ekonomije omogućava društvu tek puki opstanak. Drugim rečima, to znači da ova društva neprestano mobilišu svoj celokupni proizvodni potencijal samo zato da bi proizvela minimum sredstava za život.
Čovek u primitivnim društvima živi u elementarnoj ekonomiji i samo mali deo vremena provodi u potrazi za hranom i može sebi da priušti mnogo slobodnog vremena, koje obično provodi pušeći u svojoj ležaljci. To je ostavilo izrazito nepovoljan utisak na prve Evropljane koji su posmatrali brazilske Indijance. Veliko je bilo njihovo negodovanje kada su videli sve te mišićave muškarce koji su pucali od zdravlja kako se šepure okolo išarani i okićeni perjem kao žene, umesto da crnče u svojim baštama. Bilo je očigledno da ti ljudi svesno odbijaju shvatanje po kojem čovek mora da zaradi parče hleba u znoju lica svog. To kod njih nije moglo da prođe. Niti je moglo da potraje: Indijanci su ubrzo bili primorani da rade i da umiru od toga. Izgleda da je napredovanje Zapadne civilizacije od samog početka počivalo na dva aksioma: prvi je da se prava društva mogu razvijati samo pod zaštitničkim okriljem Države, a drugi, da čovek mora da radi.
Ne samo da ljudi u primitivnim društvima nisu osuđeni na animalni život, sveden na preživljavanje, nego postižu upravo suprotno i to u izvanredno kratkom vremenskom periodu. To znači da primitivna društva imaju na raspolaganju, ako to požele, svo vreme potrebno da se poveća proizvodnja materijalnih dobara. Ali, zdrav razum odmah postavlja nekoliko pitanja: zašto bi ti ljudi želeli da rade i proizvode više, kada su im ta tri ili četiri sata rada dovoljna da podmire sve potrebe grupe? Kakvu bi korist imali od toga? Čemu bi služio tako ostvaren višak vrednosti? Kako bi on bio upotrebljen?
Čovek radi više nego što je potrebno da bi zadovoljio svoje potrebe samo ako je na to primoran. Upravo ta vrsta prinude ne postoji u primitivnim društvima. To odsustvo spoljne sile prinude ukazuje na pravu prirodu primitivnog društva.
Prednost metalne sekire nad kamenom je toliko očigledna da o tome nije potrebno raspravljati: sa metalnom sekirom za isto vreme može da se obavi deset puta više posla nego sa kamenom; odnosno, isti posao za jednu desetinu vremena. Kada su Indijanci otkrili proizvodnu nadmoć sekire belog čoveka, počeli su da je koriste ne zato da bi proizvodili više za isto vreme, već isto koliko i pre, samo za deset puta kraće vreme. Ali, desilo se suprotno: zajedno sa metalnim sekirama došli su nasilje i vlast belih došljaka, što je napravilo pravu pustoš u primitivnom indijanskom svetu.
Kada odbijanje rada nestane, kada sklonost ka akumulaciji zameni osećaj za vrednost slobodnog vremena; ukratko, kada delovanje gore spomenute spoljne sile postane očigledno unutar društvenog tela? Ta sila bez koje se Divljaci nikada ne bi odrekli svoje slobode i dokolice, sila koja uništava njihovo društvo, je sila prinude – to je politička vlast. Tada, ekonomija postaje politička ekonomija.Obim proizodne aktivnosti kod primitivnih naroda je precizno utvrđen, ali ne u odnosu na materijalne, već na energetske potrebe: proizvodnja je ograničena na obnavljanje utrošene energije. Drugim rečima, sam život je, u svom prirodnom ritmu, taj koji utvrđuje i reguliše količinu vremena koje će biti utrošeno za reprodukciju. To znači da kada zadovolji svoje potrebe, ništa ne može da natera primitivno društvo da proizvodi više, da ga natera da otuđuje svoje vreme radeći bez pravog razloga, kada to vreme može da provodi u dokolici, igri, ratovanju ili u svetkovinama. Koji su to uslovi u kojima ovakav odnos između primitivnog čoveka i proizvodnje može da se promeni? Pod kojim uslovima ta aktivnost može biti usmerena na neke druge ciljeve, umesto na zadovoljavanje energetskih potreba? Tako stižemo do pitanja porekla rada kao otuđenog rada. Sve počinje da tone u haos kada se proizvodnja odvoji od svog prvobitnog cilja, kada umesto za sebe primitivni čovek počne da radi za druge, bez razmene i bez reciprociteta. To je tačka u kojoj postaje moguće govoriti o radu: kada egalitarno pravilo razmene prestane da podupire “građanski kod” društva; kada proizvodna aktivnost počne da služi zadovoljavanju potreba drugih; kada sistem razmene ustupi mesto teroru duga.
Ovde, zapravo, treba povući crtu koja razdavaja amazonske divljake od carstva Inka i ostalih Civilizacija. Kada se sve uzme u obzir, prvi rade zato da bi živeli, dok drugi rade zato da bi drugi mogli da žive, oni koji ne rade, gospodari koji im govore: moraš da nam vratiš ono što nam duguješ. Moraš stalno da otplaćuješ svoj dug. Kada ekonomska dinamika postane zaseban, autonoman sektor, kada proizvodna aktivnost postane otuđen, proračunat rad, nametnut od onih koji će uživati u plodovima tog rada, primitivno društvo počinje da se deli na one koji upravljaju i na one kojima se upravlja, na gospodare i podanike; u njemu počinje da se izdvaja nešto što najavljuje njegovu propast kao društva: vlast i respekt prema vlasti. Najveća društvena podela, koja predstavlja osnovu za sve druge podele, uključujući tu i podelu rada, je novi vertikalni poredak stvari. To je velika politička razdelnica koja razdvaja one koji raspolažu silom, vojnom ili religioznom, i one koji su toj sili potčinjeni. Politički odnos vlasti prethodi i pruža osnovu za ekonomski odnos eksploatacije. Otuđenje je političko pre nego što postane i ekonomsko; vlast prethodi radu; ekonomsko proističe iz političkog; pojava Države prethodi pojavi klasa.Primitivna društva nisu zadocneli embrioni drugih društvenih oblika, društvena tela čiji je “normalan” razvoj bio ometen nekom čudnom bolešću; ona se ne nalaze na početku nekakve istorijske logike koja pravolinijski, tokom vremena, stremi jednom zadatom cilju, koji se tek naknadno definiše kao naš društveni sistem. Isto važi i kada je reč o ekonomskom životu, koji odlikuje odbijanje mogućnosti da rad i proizvodnja ovladaju društvom; ukratko, zabrana nejednakosti.
Zašto ekonomija primitivnih društava nije politička ekonomija? Razlog leži u očiglednoj činjenici da ekonomija u ovim društvima ne predstavlja izdvojen sektor. Moglo bi se reći da su u ovom smislu primitivna društva zapravo društva bez ekonomije, jer odbijaju ekonomiju.
Da li to znači da u njima, pošto se radi o društvima “bez zakona i kraljeva”, polje političke aktivnosti i ne postoji?
S jedne strane, postoje primitivna društva, ili društva bez države. S druge strane, tu su društva sa Državom. Postojanje ili nepostojanje Države (u različitim oblicima) je upravo ono što svakom društvu
dodeljuje njegovo logično mesto, nepovratno razdvajajući ova dva tipa društva. Pojava Države dovodi do velike tipološke podele na Divljake i Civilizovane. To stvara nepremostiv jaz između ove dve opcije, u kojem se sve menja i gde Vreme postaje Istorija.˝-Klastr

Ekonomija i društvo
“Kakva je to nesreća mogla da toliko raščoveči čoveka, rođenog samo zato da bi živeo u slobodi, da ga natera da izgubi sećanje na taj prethodni život i ubije u njemu želju da se tom životu vrati?”- La Boesi

˝Odavno je primećeno, i to s pravom, da su na hod istorije radikalno uticala dva velika ubrzanja. Snaga prvog potiče iz onoga što se naziva neolitskom revolucijom (pripitomljavanje životinja, poljoprivreda, otkriće tkanja i grnčarstva, postepni prelaz na sedalački način života, itd.). Mi i danas, i to u sve većoj meri, živimo u znaku drugog ubrzanja: industrijske revolucije XIX veka.
Nema sumnje da je neolitski skok drastično izmenio uslove materijalnog života. Smatra se da prelazak sa nomadskog na sedalački način života predstavlja najznačajniju posledicu neolitske revolucije, utoliko što je time, zahvaljujući koncentraciji jedne stabilne populacije, omogućen nastanak gradova, a zatim i Države. Ali ta hipoteza navodi na zaključak da su svi “tehnološki kompleksi” bez poljoprivrede nužno nomadski. Ovo stanovište je netačno: jedna ekonomija koja se zasniva na lovu, ribolovu i sakupljanju ne mora da podrazumeva nomadski način života. To potvrđuje pretpostavku da ako neka društva nisu usvojila poljoprivredu, iako su ekološki uslovi to dopuštali, to nije bilo zbog njihove nesposobnosti, tehnološke zaostalosti ili kulturne inferiornosti, već prosto zato što im poljoprivreda nije bila potrebna. Istorija prekolumbovske Amerike nudi primere poljoprivrednih populacija koje su,usvojivši neke aspekte tehnološke revolucije (konji, a zatim i vatreno oružje), izabrale lov kao praktično jedinu aktivnost, čiji je učinak bio uvećan zahvaljujući skoro desetostruko većoj mobilnosti koju su omogućavali konji. Njihovo napuštanje poljoprivrede nije imalo za posledicu demografsku disperziju, niti je izmenilo njihovu prethodnu društvenu organizaciju.
Šta nam govori ovaj prelaz najvećeg broja društava od lova ka poljoprivredi, kao i suprotan proces, kod nekolicine drugih, od poljoprivrede ka lovu?
Izgleda da ove promene nisu ni na koji način promenile i samu suštinu tih društava. Pokazaše se da su uprkos radikalnoj promeni materijalnih uslova njihove egzistencije ova društva ostala kao što su i bila; da neolitska revolucija – koja je imala ogroman uticaj na materijalni život tadašnjih ljudi, čineći ga svakako lakšim – nije mehanički vodila ka potpunom preobražaju društvenog poretka.
Drugim rečima, u primitivnim društvima, transformacija onoga što marksisti zovu ekonomska infrastruktura ne “odražava” se nužno na političku superstrukturu (nadgradnju), budući da se ova u svemu pokazuje nezavisnom od svoje materijalne osnove. Primeri sa američkog kontinenta jasno ilustruju međusobnu nezavisnost ekonomije i društva. Neke grupe lovaca-ribolovaca-sakupljača pokazuju iste socio-političke karakteristike kao i njihovi sedalački, poljoprivredni susedi: različite infrastrukture, iste superstrukture. I obrnuto: srednjoamerička, imperijalna društva sa Državom, zasnivaju se na poljoprivredi koja, iako mnogo intenzivnija, na tehničkom nivou i dalje veoma podseća na poljoprivredu “divljih” plemena iz tropskih šuma; iste infrastrukture,različite superstrukture, budući da se u jednom slučaju radi o društvima bez Države, a u drugom o društvima sa potpuno razvijenom Državom.
To znači da odlučujući faktor ne predstavlja transformacija u ekonomskoj već u političkoj sferi. Prava preistorijska revolucija nije bila neolitska – budući da je ona mogla sasvim lako da ostavi netaknutom prethodnu društvenu organizaciju; to je bila politička revolucija: misteriozna, ali nepovratna i po primitivna društva fatalna, pojava te stvari koju nazivamo Država.Samo je jedan strukturalni, kataklizmični uspon mogao da promeni primitivna društva do tačke njihovog uništenja; mutacija, začeta unutar ili izvan društva, koja izaziva narastanje tog organa čije samo odsustvo definiše primitivno društvo: hijerarhijske vlasti, odnosa moći i mehanizma za potčinjavanje ljudi. Jednom rečju, Države. Bilo bi sasvim uzaludno tražiti uzrok ovog događaja u hipotetičkoj promeni proizvodnih odnosa unutar primitivnog društva, koja bi, postepeno deleći društvo na bogate i siromašne, na eksploatatore i eksploatisane, mehanički vodila ka uspostavljanju organa sposobnog da sprovodi vlast jednih nad drugima, što bi trebalo da označi početak rađanja Države.Da bi se proizvodni sistem nekog društva promenio u pravcu intenzivnijeg rada, sa ciljem povećanja količine proizvedenih dobara, ljudi moraju ili da sami požele da promene svoj način života, ili im se, ako to ne žele, ta promena mora nametnuti spolja. Od tada, ljudi ćemorati da rade i proizvode više da bi zadovoljili potrebe svojih novih gospodara.
Političko nasilje određuje, proizvodi i dopušta eksploataciju. Nasilje države nastaje izvan i nezavisno od primitivnog društva, a ne laganim sazrevanjem unutrašnjih društveno-ekonomskih uslova koji pogoduju njenom nastanku.
Obično se kaže da je država instrument kojim vladajuća klasa sprovodi svoju nasilnu dominaciju nad potčinjenim klasama. U tom slučaju država može da nastane samo na osnovu prethodne podele društva na antagonističke klase, povezane odnosom eksploatacije. Prema tome, struktura društva, tj. klasna podela, prethodi pojavi državne mašinerije. Ako društvom upravljaju gospodar koji su u stanju da ljude drže u potčinjenosti, to je zato što na raspolaganju imaju određenu silu, tj. upravo ono što čini samu suštinu Države – “monopol legitimne primene fizičkog nasilja.” Ako je taj uslov zadovoljen, u čemu bi se još sastojala uloga Države, kada je njena suština – nasilje – već prisutna u društvu, kroz nasilje koje jedna grupa vrši nad drugom?
Povezivanjem nastanka države sa transformacijom društvene strukture ovo pitanje se ne rešava već samo odlaže. I dalje možemo da se pitamo zašto se u primitivnom, a to znači u jednom nepodeljenom društvu, javlja podela na gospodare i podanike? Koja sila pokreće tu transformaciju koja kulminira pojavom Države? Moglo bi se odgovoriti daje njena pojava zakonski sankcionisala prethodno formirano privatno vlasništvo. Ali, zašto bi se privatno vlasništvo uopšte pojavilo u društvu koje za njega nije znalo jer ga je odbijalo? Zašto bi nekoliko pripadnika tog društva jednog dana odlučilo da kaže ovo je moje, i kako bi ostali dopustili da se u društvu začne seme nečeg do tada nepoznatog – vlasti, nasilja, Države? Nema ničeg u ekonomiji primitivnog društva što dopušta uvođenje razlike između nekog ko bi bio bogatiji ili siromašniji od drugih, jer niko u tom društvu i ne pomišlja da radi više,poseduje više ili da bude nešto više od svog bližnjeg. Sposobnost koju sve kulture pokazuju u zadovoljavanju svojih potreba, kao i razmena usluga i dobara, kojaneprestano onemogućava akumulaciju dobara, čini da se takva želja – a želja za posedovanjem je u stvari želja za vlašću – prosto nikada ne razvije. Primitivna društva, prva društva obilja, ne ostavljaju ni malo prostora za preobilje.˝- Klastr

˝Ljudi su sebe smatrali rođacima životinja. Sledeći njhov primer oblikovali su mnoga oruđa. Duž obala reka i jezera, ljudi su izmislili sve moguće vrste splavova i čamaca da bi mogli da plove poput patki ili labudova. Pravili su zimske zalihe oraha i zrnevlja poput veverica. Razbacivali su semenje poput ptica. Pleli mreže poput paukova. Lovili jelene na način vukova. Pošto vukovi imaju oštre zube i snažne čeljusti, oštrili su svoje štapove i kamenje. (Naši arheolozi prikazuju tog čoveka kako po ceo dan nešto kleše i delje. Mi stalno imamo pred očima tu sliku. Ti ljudi nisu bili u vlasti onoga što je Tojnbi nazvao “impersonalnim institucijama”. Niko nije mogao da ih natera da nastave da delju, kada im to više ne bi bilo zabavno.) Modernim kopačima je uspelo da dođu do ostataka drevnih gradova u oblasti Anadolije i Levanta, na mestima koja su kasnije nazvana Šanidar, Jerihon, Katal Hojuk, Hakilar. U Šanidaru je čitava zajednica koristila jednu pećinu kao zimsko sklonište; stanovnici te pećine su očigledno znali da koriste metale. U Jerihonu su sami napravili pećinu, tako što su se ogradili zidom, verovatno zato da bi se zaštitili od neprijatelja. Severno od njih pronađeni su ostaci naroda koji je uzgajao biljke i životinje, ali koji nije podizao ni gradove, ni zidove. Na sasvim drugom kraju sveta, na obalama Gornjeg jezera, preci Odžibva Indijanaca bavili su se metalurgijom, praveći predivne bakarne ukrase i pribor.
Nijedan od ovih naroda nije razvio ništa nalik “impersonalnim institucijama”. Ostali su rođaci. Nastavili su da dele sve što imaju i sve što bi doživeli. Kovači bakra sa Gornjeg jezera nisu sadili biljke, niti držali životinje. Možda su znali da je i to moguće, ali nisu imali nijedan jedini razlog da se time i pozabave. Istina je da su imali pse. Psi su se sami pripitomili, bilo iz bezgranične ljubavi prema ljudskim bićima, bilo iz neke parazitske potrebe. Ali, zašto bi ti ljudi uopšte pokušavali da i od karibua ili losova naprave parazite? Materijalni predmeti, motke i kanui, štapovi za kopanje i zidovi, bili su stvari koje je svaki pojedinac mogao da napravi ili su, kao u slučaju zida, nešto što se u konkretnoj prilici moglo postići zajedničkim radom. Pretpostavljam da su graditelji jerihonskog zida prestali da budu graditelji zidova istog časa kada su napravili taj jedan; sigurno su se odmah vratili mnogo važnijim aktivnostima. Pretpostavljam da su zato i napravili zid, da bi tim važnijim aktivnostima mogli da se bave na miru.
Vratimo se sada na višak proizvoda, čuvenu Marginu, koju su, navodno, upravo ta sredstva učinila mogućom: Salins i drugi antroplozi su pokazali da su zajednice sa mnogo materijalnih sredstava i one sa malo njih, one iz prirodno bogatog okruženja i one iz najsurovijeg, sa svih strana bile okružene “viškom proizvoda”. U skoro svakom od tih slučajeva, nakon što bi svi ljudi pojeli svoj deo, a svi insekti, ptice i životinje svoj deo hrane, opet bi ostajalo obilje plodova koje je trunulo na zemlji, da bi narednog proleća donela nove plodove. Mnoge životinje i mnogi ljudi su skladištili hranu, onoliko koliko su cenili da će im biti potrebno tokom zime. Ali, ništa preko toga; slobodnim ljudima to nije bilo potrebno.˝-Perlman

Poglavica
˝Ljudi drevnih vremena bijahu bez želja i svijet bijaše zadovoljan, bijahu bez djela i stvari time bijahu promjenjene. Čovjek koji ima Put je jak.˝- Lao Ce

˝ Zašto su neki narodi prestali da budu primitivni? Kakav je to silovit događaj, kakva revolucija, omogućila pojavu Despota, nekog ko može da izdaje naređenja i kome se drugi pokoravaju? Odakle dolazi politička vlast?
Bez vere, zakona i kraljeva: ovi termini u kojima je u XVI veku Zapad opisivao Indijance mogli bi da se primene na sva primitvna društva. Obrnuto, svako neprimitivno društvo podrazumeva postojanje Države, bez obzira na konkretan politički režim. To je ono što dopušta da sve velike despotije – carstva Kine, Anda i Egipta – svrstamo u jednu klasu zajedno sa kasnijim monarhijama (svima u kojima važi “Država to sam ja”) kao i sa savremenim društvenim sistemima.
U plemenu ne postoji kralj, već poglavica, ali on nije poglavica Države. Poglavica ne raspolaže nikakvom vlašću, silom prinude, načinom da izdaje naređenja. Poglavica nije zapovednik: pripadnici plemena nisu dužni da ga slušaju. Mesto koje on zauzima nije izvor vlasti, a njegov profil ni na koji način ne nagoveštava budućeg despota. Nema ničeg u ulozi poglavice što bi omogućilo razvijanje državnog aparata. Funkcija poglavice, na šta upućuje prethodna analiza, predstavlja ubedljiv dokaz da uloga vođe ne mora da se zasniva na autoritetu.
Uloga poglavice najvećim delom pozdrazumeva izglađivanje sukoba koji mogu izbiti između pojedinaca, porodica, klanova, itd., a jedino na šta u tom poslu može da se osloni je prestiž koji mu društvo dodeljuje u cilju održavanja poretka i ravnoteže. Ali, prestiž ne znači i vlast, a jedino sredstvo kojim poglavica raspolaže u obavljanju svoje irotvoračke misije je njegova govornička sposobnost. Pri tom, on nema čak ni pravo da presuđuje u sporovima, jer poglavica nije sudija. Naoružan samo svojom elokvencijom, on ubeđuje ljude da je najbolje da se smire, da prestanu da vređaju jedni druge i da se ugledaju na svoje pretke koji su uvek živeli zajedno i složno. Uspeh u ovoj misiji nikada nije zagarantovan, jer reč poglavice nema moć zakona.
Koji to kvaliteti preporučuju nekog pripadnika plemena za mesto poglavice? U krajnjoj liniji, to je samo njegova “tehnička” kompetencija: njegova govornička sposobnost, veština u lovu, sposobnost da koordinira zajedničke aktivnosti, kako odbrambene tako i ofanzivne. Pleme nikada ne dopušta da poglavica prekorači ova tehnička ograničenja; da tehnička superiornost preraste u politički autoritet. Poglavica je tu da služi društvu; a društvo – pravo središte vlasti –je to koje ostvaruje svoju vlast nad poglavicom. Zato je nemoguće da poglavica preokrene ovaj odnos u svoju ličnu korist, da stavi društvo u svoju službu, da ostvari svoju vlast nad njim. Primitivno društvo nikada ne bi dopustilo da se neki poglavica preobrazi u despota. Pleme na izvestan način drži poglavicu pod stalnim prismotrom. On je neka vrsta zatočenika u prostoru koji mu pleme dodeljuje i iz kojeg ne sme da iskorači. Zahvaljujući bliskom nadzoru njegovog ponašanja, kojem su podvrgnuti i svi drugi pripadnici grupe, čime poglavica uvek ostaje podređen društvu – a što je svakako posledica same prirode primitivnog društava, a ne nekakve svesne i proračunate opsednutosti kontrolom – primitivni zakon, koji svakome poručuje da vredi isto koliko i neko drugi, retko biva narušen. Povremeno se dešava da poglavica poželi da izigrava poglavicu i to ne iz nekog makijavelističkog motiva, već zato što nema drugog izbora.. Po pravilu, poglavica nikada ne pokušava da zloupotrebi svoj položaj (niti bi mu to ikada palo na pamet) sa ciljem da postane gospodar grupe, umesto njen sluga. Veliki cacique Alajkin, ratni poglavica jednog plemena iz oblasti Čako u Argentini, dao je vrlo dobru definiciju tog odnosa u svom odgovoru španskom oficiru koji je pokušao da ga ubedi da povede svoje pleme u rat koji ovo nije želelo:
“U skladu sa običajem nasleđenim od predaka, svaki Abipone sledi svoj zavet, a ne zavet svog poglavice. Ja sam njihov vođa, ali ja ne mogu da svom narodu nanesem zlo, a da ga ne nanesem i sebi. Kada bih svoje prijatelje pokušao da silom navedem na nešto, oni bi mi odmah okrenuli leđa. Zato gledam da me vole, a ne da me se plaše.”
Postoje izuzeci i to skoro uvek povezani s ratom. Znamo da su pripremanje i vođenje ratnog pohoda jedine okolnosti u kojima poglavica može da ostvari minimum autoriteta i to isključivo na osnovu svoje tehničke kompetencije kao ratnika. Čim je posao obavljen, bez obzira na ishod, ratni poglavica ponovo postaje poglavica bez vlasti; prestiž stečen pobedom nikada ne postaje autoritet. Odvojena politička vlast je nemoguća u primitivnom društvu; nema mesta, nema vakuuma koji bi Država mogla da popuni.
Džeronimo je bio samo mladi ratnik, poput svih ostalih, kada su meksički vojnici napali njegov logor i masakrirali žene i decu, među njima i čitavu Džeronimovu porodicu: majku, ženu i troje dece. Nekoliko apačkih plemena se posle toga okupilo da osvete ubijene, poverivši Džeronimu da ih povede u bitku. Rezultat je bio potpuni uspeh, jer su Apači u tom pohodu zbrisali čitav jedan garnizon meksičke vojske.
Kao najzaslužniji za pobedu, Džeronimo je doživeo ogroman porast svog ratničkog prestiža. Ali, od tog trenutka, stvari su se promenile; u Džeronimu se nešto dogodilo. Dok je za ostale Apače stvar bila manje-više poravnata, Džeronimo je želeo da nastavi da se sveti Meksikancima; krvavi poraz vojnika nije ga zadovoljio. Pošto nije mogao da sam krene u napad na Meksikance, pokušao je da ubedi ostale da ga slede. Uzalud. Njihov zajednički cilj – osveta – bio je ostvaren i nešto više od toga Apače nije zanimalo. Najviše što je uspeo je da povremeno (i često uz pomoć laži) pridobije nekolicinu mladih ratnika željnih slave i plena. Tako se u jednom od pohoda Džeronimova herojska i apsurdna vojska sastojala od dva čoveka! To je, dakle, bio Džeronimo, poslednji veliki indijanski ratni vođa, koji je trideset godina pokušavao da bude poglavica, a da u tome nikada nije uspeo…
Suštinska odlika primitivnog društva je apsolutna kontrola nad svim svojim elementima; to što uspeva da spreči da bilo koja podgrupa postane autonomna ; to što se sva unutrašnja kretanja, svesna i nesvesna, odvijaju u određenim granicama i po društveno propisanim pravilima. Jedan od načina na koji primitivno društvo održava svoj poredak (nasilje je, ako je potrebno, drugi) je to što ne dopušta uspon bilo kakve individualne, centralne, odvojene vlasti. To je društvo koje uspešno blokira sve što bi moglo da mu izmakne. Ono pokušava da traje, a da ga pri tom, tokom vremena, ništa ne promeni.˝-Klastr

Otpor promeni
˝Neki kažu da je istorija “naroda sa istorijom” istorija klasne borbe. Možda bi isto tako moglo da se kaže da je istorija “naroda bez istorije” istorija njihove borbe protiv Države.˝-Klastr

˝Ipak, postoji jedna oblast koja makar delimično izmiče kontroli: demografski domen, kojim upravljaju kulturna pravila, ali i prirodni zakoni. Sasvim je moguće da je osnovni uslov za postojanje primitivnih društava njihova relativno mala populacija. Primitivni model može da funkcioniše samo u malim grupama (u kojima se svi međusobno dobro poznaju).Zato primer plemena Tupi-Gvarani, iz vremena pre dolaska Evropljana, predstavlja značajno odstupanje u granicama primitivnog sveta, i to u dve suštinske tačke: gustina naseljenosti kod njih je bila mnogo veća nego kod susednih naroda; osim toga, veličina pojedinačnih grupa bila je van svake proporcije uobičajene za društveno-političke jedinice tropskih šuma. Naravno, sela Tupinamba, koja su imala po nekoliko hiljada stanovnika, svakako nisu bila gradovi, ali se nisu uklapala ni u standardni demografski opseg susednih društava. Naspram ove demografske ekspanzije i zgušnjavanja populacije, stoji pojava isto tako neobična za primitivnu, a možda i za imperijalnu Ameriku: očigledna, i svuda u okolnom svetu nepoznata, težnja poglavica da steknu vlast. Želim samo da naglasim da u slučaju ovog društva na jednom kraju imamo demografski rast (i formiranje velikih naselja u kojima se svi ne poznaju dobro), a na drugom postepeno javljanje političke vlasti.
Nesporno je da je u tim društvima proces započeo mnogo ranije i da se dugo razvijao – proces koji je vodio ka tome da poglavice steknu političku moć koja više nije bila beznačajna.
Usledila je reakcija koja je krajem XV veka uzburkala svet Tupi-Gvarana: žestoka propoved grupe ljudi koji su, idući od grupe do grupe, pozivali Indijance da napuste sve i da krenu u potragu za zemaljskim rajem: Zemljom Bez Zla. Mučeni osećanjem da se drevni, primitivni svet ruši iz temelja i obuzeti predosećanjem skore društveno-ekonomske katastrofe, proroci su objavili da treba napustiti svet ljudi i krenuti u zemlju bogova. Četiri ili pet hiljada Gvarani Indijanaca i danas živi bednim životom u šumama Paragvaja, ali oni su još uvek u posedu neprocenjivog blaga kojeg su im u nasleđe ostavili njihovi karai (proroci). A ono što nam ta divlja misao, začeta pod zaslepljujućim, tropskim Suncem govori je da se rodno mesto Zla, uzrok sve nesreće, nalazi u Jednom. To je bila poruka koju su prenosili iz sela u selo i zbog čega su ih ljudi sledili u potrazi za Dobrim, za zemljom ne-Jednog. Ovi proroci mogli su da izvedu pravu “mobilizaciju” Indijanaca naoružani samo svojom Rečju. Oni su uspeli u nečemu što je u primitivnom društvu do tada bilo nezamislivo: da u religioznim seobama ujedine veliki broj različitih plemena. Uspelo im je da jednim udarcem unište čitav “program” poglavica. Jasno se uočava da su u pobuni protiv poglavica koju su pokrenuli proroci, u jednom čudnom obrtu, upravo ovi drugi stekli neuporedivo veću vlast.Proročki govor, njegova moć: da li je to prostor na kojem nastaje vlast? Da li je početak Države zapravo Reč? Prorok koji je prvo bio gospodar duša, pre nego što je postao gospodar ljudi?˝-Klastr

Jedan: tonal, tj. materijalni svet, koji je sam po sebi nesavršen i sklon propadanju i nastao je izdvajanjem iz veće celine: naguala.
Na individualnom nivou: svaki naglašeni osećaj izdvojenosti, tj. želja pojedinca da bude bolji od ostalih, da se uzdigne i upravlja okolinom..

Promena
˝Kada težimo dobrom ili lijepom, tada zaboravljamo našu prirodu, koja je osobitost, i predajemo se kvalitetama Svijeta koje su parovi suprotnosti. Radimo kako bismo postigli dobro i lijepo, dok istovremeno polažemo uporište zlu i ružnom, budući da su u Svijetu oni jedno s dobrim i lijepim. Prema tome, ne različitosti, kako mislite, morate težiti; već vašem vlastitom postojanju.˝- Jung

˝Mnoga materijalna sredstva su veoma stara, a višak proizvoda se žanje još od iskona; ali, to nigde nije vodilo ka stvaranju “impersonalnih institucija”. Njih su izgradili ljudi, konkretna živa bića. I to ne čovek ili čovečanstvo, već jedna izolovana zajednica, jedna sićušna manjina. Osim toga, ta sićušna manjina nije razvila te institucije u najpovoljnijim materijalnim uslovima; na primer, u bogatim šumama oko Velikih Jezera, džunglama Afrike ili u plodnim predelima Evroazije. To se dogodilo u najnepovoljnijim materijalnim uslovima, u jednom krajnje surovom okruženju. Kopačima je uspelo da iskopaju i rastumače pločice koje bacaju svetlo na neke od najranijih trenutaka impersonalnih institucija. Pločice su pisane sumerskim jezikom, koji verovatno potiče iz centralne Azije. Njihovi autori su prvi pismeni ljudi. Njihove naseobine zvale su se Ereš, Ur, Eridu, Lagaš. Sva ta sela nalazila su se u dolini između Tigra i Eufrata, na mestu koje će mnogo kasnije biti nazvano “plodni polumesec”. Na ovim pločicama se o toj dolini ne govori najpovoljnije. Opisana je kao pakleno mesto, tako da se pitamo zašto su ljudi uopšte ostali tamo. Pokušali su da se bave poljoprivredom usred džungle. Svake godine reke su plavile dolinu, pretvarajući je u močvaru. Žene su se bavile usevima. Jedne godine, poplava bi bila tako silovita da bi odnela svu žetvu i kuće. Sledeće godine bi udarila suša, a nemilosrdno sunce bi spržilo sve useve. Pramajke su pozvale starce na većanje. Ti ljudi su bili snevači. Žene su im rekle da treba da sanjaju o načinu na koji bi trebalo rešiti pitanje vode, tako da je ne bude ni premalo, ni previše. Starci počeše da polako govore šta vide. Zatim utonuše u san. Videli su da su za to potrebni brana, kanali za navodnjavanje, ispusni kanali. Ali, ko će sve to izgraditi?
Sigurno ne starci. Oni nisu dabrovi. Zato su pozvali sve mlade ljude iz sela i objasnili im svoju viziju. Ti mladi ljudi, koji nikada nisu radili, bili su spremni da se pokažu kao orni i velikodušni dobročinitelji. Ali, niko nije znao kako da nastave. Starci su u svojoj viziji možda imali plan, ali im sugirno nije bilo na kraj pameti da nagledaju radove. Izabrali su jednog snažnog mladića, Lugala. Rekli su mu da pažljivo gleda kako to rade dabrovi. Kada su rovovi i kanali bili iskopani, Lugal se vratio među svoje parnjake, ponosan, ali još uvek ne i ohol. Sve je i dalje bilo po starom. Ovakvi zajednički poduhvati bili su vrlo retki, ali ne i nepoznati u zajednicama srodnika. Ali, to je bio Ereš, mesto na kojem bogovi nisu želeli da vide ljude. Prva poplava je sav njihov trud odnela u more. Žene su opet pozvale starce na većanje. Ovog putastarci izabraše jednog još snažnijeg mladića, rekoše mu da još temeljnije istraži umeće
dabrova i da još dublje sanja. Ovog puta kanali i nasipi su izdržali, barem za neko vreme. Ali, Ereš je i dalje bio teško mesto za život, a ubrzo su i kanali opet počeli da se urušavaju. Iskusni Lugal je bio pozvan da popravi kanale i nasipe. Lugal i njegovi rođaci su prigovorili da ih je trebalo pozvati makar mesec dana ranije, kada su se obale kanala još mogle popraviti; sada su morali sve iz početka. To se ponovila u dva, tri navrata, a onda je Lugal zatražio da mu se dodeli mesto u veću staraca, tako da bi i njegova reč mogla da se čuje kada se bude odlučivalo o pravom trenutku za popravku nasipa.
Prošla su mnoga proleća i zime, ispunjeni zajedničkim gozbama, praznicima, plesom i igrama.
Starci iz Ura, čak i oni iz Lagaša, poslali su svoje Lugale da prouče irigacioni sistem Ereša. Prvo jedan, a zatim još jedan starac iz veća Ereša umreše; na njihova mesta dođoše novi članovi veća. Do tada je Lugal postao mnogo iskusniji starac od novopridošlica; sada je govorio i o drugim stvarima, ne samo o nasipima. Iza njega su stajali njegovi najbliži rođaci; postao je ohol. Najazad, oni su ti kojima je uspelo da Erešu obezbede potrebnu vodu. Lugal se čak usudio da jednoj pramajci kaže gde ne sme da sadi svoje seme.
Jednog dana Lugal je pronađen mrtav. Ljudi su pričali da ga je ubilo isto ono božanstvo koje je bilo u bliskoj vezi sa uvređenom pramajkom. Izabran je novi Lugal, manje ohol, a starci su bili veoma odlučni u tome da mu ne dopuste da prisustvuje većanjima. Ali, nisu svi Lugali ubijeni.Činjenica je da sumerske pločice tajanstveno šute o delima žena i staraca iz vremena prvih Lugala. Kako je vreme odmicalo, pisci pločica su pomogli ljudima da zaborave koliko su sumerske žene nekada bile važne, da su postojala veća staraca i da je prvom Lugalu prethodila čitava večnost.˝-Perlman

Lugal- snažan čovek, titula kao knez ili šeik

Govor
˝Govoriti pre svega znači imati pravo na govor. Ili drugačije, sprovođenje vlasti obezbeđuje dominaciju govora: gospodar je taj koji govori. Svoje poštovanje, pokornost ili strah podređeni mogu da izraze samo ćutanjem. Govor i vlast održavaju međusobni odnos tako što se težnja ka prvom ispunjava kroz osvajanje onog drugog. Čovek od vlasti – princ, despot, zapovednik – nije samo onaj koji govori, već i jedini izvor legitimnog govora. Jednog svakako osiromašenog, ali vema efikasnog govora, jer forma u kojoj se izražava – zapovest – kao odgovor prihvata samo poslušnost. Osvojiti vlast znači osvojiti pravo na govor.Naravno, sva gornja zapažanja odnose se pre svega i u najvećoj meri na društva zasnovana na podeli nadređeni/ podređeni, gospodari/ robovi, vođa/ građani, itd.
Glavni znak te podele je črsta, nesvodiva i moža nepovratna činjenica vlasti odvojene od društva kao celine, budući da njome raspolaže svega nekolicina. Vlast odvojena od društva, od sada se sprovodi nad društvom i ako je potrebno protiv društva.
Pitanje koje se kod Divljaka postavlja nije ko je tvoj poglavica?, već ko je među vama onaj koji govori? Gospodar reči je onaj koji se u mnogim grupama naziva poglavicom.
Ako je u društvima sa državom govor pravo Vlasti, u društvima bez države to je njena obaveza. Ili, drugačije rečeno, indijanska društva ne priznaju pravo govora poglavici zato što je poglavica: oni očekuju da čovek kome je suđeno da bude poglavica dokaže svoje vladanje rečima. Pleme zahteva da ga čuje. Poglavica koji mu se ne obraća nije više poglavica. Poglavica ne govori zato da bi ga neko slušao. Paradoks: niko ne obraća pažnju na poglavicu koji govori. Ako poglavica, po pravilu, mora da preuzme ulogu Govornika, ljudi kojima se obraća dužni da se prave kao da ga ne čuju.
Zašto? Zato što poglavica, ma koliko bio opširan, bukvalno ne govori ništa. Njegovo govor sastoji se od mnogo puta ponovljenih pohvala na račun tradicionalnog načina života: “Naši preci su dobro živeli sledeći drevne običaje. Zato sledimo njihov primer, ako želimo da živimo u miru i slozi.” I to je bukvalno sve.
Šta sam čin govora označava u ovom slučaju? Zašto poglavica mora da govori, ako ne kaže ništa?
Govor poglavice je prazan upravo zato što to nije govor Vlasti. U društvima bez države poglavica nije nosilac vlasti. Iz toga sledi da njegova reč nikada ne može postati reč Vlasti, autoriteta. A naredba? Upravo to je ono što poglavica nikada ne bi mogao da izgovori; to je sadržaj kojem se ne dozvoljava da ispuni njegov govor.
Primitivno društvo dobro zna da je nasilje suština svake vlasti. Čvrsto se držeći tog stava, ono neprestano razdvaja vlast od bilo koje institucije vlasti, naredbu od poglavice.
Upravo oblast govora omogućava da se povuče jasna crta koja naglašava ovu razdvojenost. Dopuštajući poglavici da se kreće samo u oblasti govora – a to znači: u oblasti koja je sušta suprotnost nasilju – pleme postiže da sve stvari ostanu na svom mestu: Vlast ostaje isključivi posed društvenog bića; nikakav drugačiji raspored snaga ne sme da poremeti takav društveni poredak. Obaveza poglavice da govori, da
redovno isporučuje taj uvek isti, prazan govor koji duguje plemenu, i koji predstavlja njegov neotplativ dug, upravo je onaj mehanizam koji sprečava da čovek Govora postane čovek Vlasti˝.-Klastr

Zakon
˝Budite na zemlji, ako se zaista želite uzdići visoko na nebo. Drveće je ukorijenjeno u zamlju i što je dublje u zemlji naraste više. Ako drvo želi dotaknuti zvijezde, morat će dotaknuti i pakao- to je jedini način.˝- Osho

˝Niko ne sme da gubi iz vida strogost zakona. U zavisnosti od epohe i društva, ova svest je održavana budnom na najrazličitije načine. Najsvežiji primer u našem društvu je uvođenje opšteg obaveznog obrazovanja. Od kada je opšte obrazovanje ozakonjeno niko više nema pravo da izigrava neobaveštenost – osim ako ne laže, ako ne počini prestup. Jer, ta strogost zakona sada je zapisana. Pisana reč je na strani zakona; zakon živi u pisanoj reči; niko više ne može da tvrdi da zna za jedno, ali ne i za drugo. Zato su svi zakoni zapisani; zato je svo pisanje samo indeks zakona. To je lekcija koju bi trebalo izvući iz istorijskog proučavanja beskrajne litanije velikih despota, kraljeva, careva, faraona, iz ponašanja svakog Sunca koje je bilo u stanju da svoje zakone nametne onima ispod sebe. Svuda i bez izuzetka, uvek iznova izmišljano pismo direktno saopštava snagu zakona, bilo da je uklesano u kamen, naslikano na životinjskoj koži ili iscrtano na papirusu.˝ –Klastr

“Mladići, sada već potpuno iscrpljeni gladovanjem, žeđu i bdenjem koje je trajalo skoro četiri dana i noći, dolaze na obredni prostor i spuštaju se na ruke i kolena ili nekako drugačije, kako je već potrebno za izvođenje operacije, i onda prepuštaju okrutnostima.Probadanje tela, vešanje iskušenika o drvene kočiće koji se provlače kroz rane, kidanje mesa, “poslednja trka”izgleda da okrutnostima nema kraja. A opet:
“Nepokolebljiva odlučnost sa kojom svako od njih podnosi mučenje nadilazi njihovu lakovernost; svaki put kada im nož zaseče meso na njihovim licima ne može se videti ni trag popuštanja; a nekoliko njih, videći kako pravim skice, dalo mi je znak glavom da im pogledam u lica, na kojima, tokom čitavog tog užasnog čina, nisam mogao da vidim ništa osim blagog smeška kojim su mi uzvraćali pogled. Mogao sam da čujem kako im noževi razidiru meso; nisam mogao više da izdržim i suze su same krenule da mi teku niz lice.”- Ketlin

˝Veliki broj primitivnih društava naglašava trenutak kada mladi ljudi prelaze u društvo odraslih kroz instituciju poznatu kao “obredi prelaska”, koji su veoma okrutni. Eksplicitne tehnike, sredstva i ciljevi ovih okrutnosti variraju u zavisnosti od plemena i područja, ali njihov predmet je uvek isti: to je pojedinac kome treba naneti bol. Sve dok je posvećenje ispit lične hrabrosti – a ovaj obred jednim delom to svakako
jeste – ta hrabrost se izražava, da tako kažemo, ćutanjem pred licem patnje. Ali, posle posvećenja, kada je sva patnja već zaboravljena, ostaje nešto drugo, tragovi urezani u telo nožem ili kamenom, ožiljci nanetih rana. Posvećeni čovek je obeležen čovek. Svrha posvećenja u fazi mučenja je da obeleži telo: u ovom obredu društvo utiskuje svoj znak na tela mladih ljudi. Taj ožiljak, taj znak je neizbrisiv. Ispisan na najdubljim slojevima kože on će uvek, poput večitog svedoka, govoriti da je bol možda zaboravljen, ali da je bio doživljen u strahu i patnji. Znak sprečava zaborav. Samo telo nosi sećanje na utisnute tragove; telo je postalo organ pamčenja. Pleme ne želi da izgubi svoju tajnu, koja se kroz ovaj obred prenosi mladim posvećenicima: “Ti si jedan od nas. To nikada nećeš zaboraviti.Ti ne vrediš više od nekog drugog; ti ne vrediš manje od nekog drugog. ˝Taj zakon ispisan na telu izražava odbijanje primitivnog društva da postoji kao podeljeno, da dopusti pojavu vlasti odvojene od društva, vlast koja bi mogla da izmakne kontroli. Suština tog zakona je u zabrani nejednakosti, čemu svaki pojedinac biva podučen na krajnje surov način, tako da tu poruku nikada ne zaboravi. Kao sama suština grupe, taj zakon postaje i suština svakog pojedinca, koja se izražava kroz njegovu spremnost da ga se pridržava. Moglo bi se reći da ovde vidimo kako se trojno savezništvo tela, pisanja i zakona ponovo uspostavlja. Ožiljci koji ostaju na telu su sav tekst primitivnog zakona.
U ovome treba videti dokaz zadivljujuće dubine misli Divljaka, koji su sve to znali oduvek i koji su nastojali, često po cenu zastrašujuće okrutnosti, da spreče pojavu nečeg još okrutnijeg. Zakon ispisan na telu čini tu svest neizbrisivom.˝-Klastr

Dete
˝Institucija oca je nešto što je izmislio muškarac. Riječ ujak je starija od riječi otac jer je prije patrijahata postojao matrijahat. Postojala je majka, ali je otac bio nepoznat jer se majka susretala s mnogo ljudi. Netko je morao biti otac, ali nije bilo načina da se to utvrdi. Zato su svi muškarci bili ujaci - svi potencijalni očevi su bili ujaci. Institucija očinstva počela je postojati s izumom prijatnog vlasništva. Otac predstavlja privatno vlasništvo jer kad je ono počelo postojati, svatko je volio da ga naslijedi vlastito dijete. Da muškarac bude siguran da je to njegovo dijete koje će naslijediti njegov imetak, ženi je nametnuo djevičanstvo. To je cijela priča o privatnom vlasništvu koje je stvorio otac, koje je stvorila obitelj, stvarajući tako i vlasništvo muškarca nad ženom. Obitelj je temelj svih neuroza, svih psihoza i mentalnih bolesti, svih vrsta socijalnih problema. Ona je također temelj rasama, nacijama i ratovima. Ona je zatvor, želi zadržati kontrolu nad ženama i djecom. Svaka vrsta zatočeništva sprečava duhovni rast. Zašto se Buda odrekao svijeta? Zapravo, nije se odrekao svijeta, jer se svijeta ne može odreći, odrekao se obitelji, pobjegao je od nje.
Želio bih svijet u kojem komuna nadomještava obitelj. Zdravije je imati komunu u kojoj djecu ne posjeduju roditelji, gdje djeci ne daju pečat samo otac i majka, gdje ima mnogo ujaka i teta.˝- Osho

˝Roditelji su uglavnom toliko zahtevni prema svojoj deci i pokušavaju da ih oblikuju na svaki mogući način kako bi postala ista kao i oni. Doneti ih na ovaj svet nije samo jednostavna isporuka, to je investicija. Vidovnjaci mogu da vide da tokom te otimačine kojoj su deca izložena ona postaju zarobljena ‘roditeljskom’ energijom.˝-Castaneda


˝Svijet želi da mu čovjek služi, da bude rob. Svijet ne želi da vi budete ljudsko biće, on želi da budete efikasan stroj. Nijedan čovjek nije rođen da bude stroj. Uništavaju vas kao duhovno biće, smanjuju vas na mehanički entitet. Stoga se svako dijete počinje zatvarati u sebe od samog početka, počinje se braniti iz straha jer se mora suočiti sa strašnom silom. Svi se roditelji nadaju, a tom svojom nadom uništavaju svoju djecu. Oslobodite se svojih roditelja – kao što ste se jednom oslobodili majčine utrobe. Napustite očekivanja svojih roditelja. Samo tako možeš postati vlastito biće i biti slobodan. Volite svoju djecu zbog njih, a ne zbog svojih očekivanja i koristi. Oni nisu ovdje da ispune vaše zahtjeve. Samo tako može nastati novi svijet.˝- Osho

˝Za pleme Pravih ljudi novi život je važan i oni ga prihvaćaju s ljubavlju i planski. Rođenje djetata znači da su jednoj duši pribavili zemaljsko tijelo. Duh se naseli u fetus kada se on prvi put pokrene. Bolje je pobaciti nego imati nevoljeno dijete, jer sve duše koje izaberu iskustvo ljudskog postojanja bit će počašćene životom, ako ne sad, a onda u nekoj drugoj prirodi. Slobodni spolni odnosi koji vladaju u nekim plemenima, a koji nisu namjenjeni začetku djece, vjerojatno je najdalji korak unazad koje je čovječanstvo ikada učinilo. Došavši na ovaj svijet svako dijete čuje:˝Volimo te i podržavamo na tvom putu.˝ Kod svoje konačne proslave svi se grle i ponavljaju istu rečenicu. Ono što čuješ kada si došao, je ono što čuješ i kada moraš otići.˝- Morgan, Tihi zov Australije