Krug
Pitanje glasi: “Zar ne mislite da bi neki potomak potlačenih ljudi bio bolji kao menadžer supermarketa ili šef policije?” Moj odgovor je takođe pitanje: “A koji to menadžer koncentracionog logora, nacionalni dželat ili mučitelj nije bio potomak potlačenih ljudi?”-Pearl

˝Paraziti u ljudskom obliku uvek su bili izvor početnog kapitala, ali kapital nije samo nešto materijalno; on može da se pojavi i u obliku kulturnog ili “duhovnog” blaga. Običaji, mitovi, poezija i muzika ljudi bili su sistematski iskorenjivani; nešto od te baštine, uglavnom muzika i narodna nošnja, kasnije se ponovo pojavilo u prerađenom i prepakovanom obliku, kao deo nacionalnog spektakla, kao dekor i sredstvo za opštu motivaciju; običaji i mitovi postali su sirovina prerađivačke industrije zasnovane na “humanističkim naukama”. Čak je i jalovo nezadovoljstvo radnika otuđenim radom bilo likvidirano. U oslobođenoj naciji, najamni rad prestaje da bude teret; to je sada nacionalna obaveza, koju treba ispunjavati s radošću. Pripadnici totalno oslobođene nacije čitali su Orvelovu 1984 kao antropološku studiju, kao veran prikaz jednog ranijeg doba. Pri ovakvom stanju stvari satira postaje neumesna. Čak i ona rizikuje da postane Biblija za sledeću generaciju nacionalnih oslobodilaca. Svaki satiričar rizikuje da postane osnivač nove religije, novi Buda, Zaratustra, Isus, Muhamed ili Marks. Svako razotkrivanje zločina vladajućeg sistema, svaka kritika na račun njegovog funkcionisanja, rizikuje da postane ispaša za konje novih oslobodilaca, materijal za graditelje novih oslobodilačkih armija. Maova Misao, u svim verzijama i revizijama, u isto vreme je i totalna nauka i totalna teologija; društvena fizika, ali i kosmička metafizika. Stalna revizija Misli je neophodna, jer njene početne formulacije nisu primenljive na sve, zapravo, ni na jednu kolonizovanu populaciju. Nijedna od njih nema tradiciju državnog aparata dugu dve hiljade godina. Svega nekoliko potlačenih naroda ima tek po neki atribut nacije, stečen u bližoj ili daljoj prošlosti. Misao bi trebalo da bude primenja na narode čiji su preci živeli bez nacionalnh vođa, vojske i policije, bez kapitalističkog načina proizvodnje i samim tim bez ikakve potrebe za početnim kapitalom. Revizije su bile vršene tako što je inicijalna Misao bila obogaćena pozajmicama od Musolinija, Hitlera i izraelskih, državotvornih Cionista. Musolinijeva teorija o ostvarenju nacije kroz državu bila je glavna dogma. Najrazličitiji narodi, mali ili veliki, sa ili bez industrije, koncentrisani ili raspršeni, bili su posmatrani kao nacije, ali ne u pogledu svoje prošlosti, već u pogledu svoje aure, kao potencijal koji su oličavali njihovi nacionalni oslobodilački pokreti. Hitlerovo, ali i cionističko, tretiranje nacije kao rasnog entiteta bilo je druga, središnja dogma. Kadrovi su bili regrutovani među ljudima lišenim tradicionalnih rodbinskih veza i običaja, tako da se oslobodioci ubrzo nisu mogli razlikovati od tlačitelja u pogledu jezika, verovanja, običaja ili naoružanja; jedino što ih je držalo u vezi s njihovom masovnom bazom, bio je isti onaj materijal koji je povezivao bele sluge i bele gazde duž američke Granice; “rasna povezanost” dala je identitet ljudima bez identiteta, osećanje pripadnosti ljudima bez rodbine, osećaj zajedništva ljudima koji su izgubili svoje zajednice; bila je to poslednja spona među kulturno opustošenim ljudima. Revidirana misao sada je mogla da bude primenjena na Afrikance, isto kao i na Navahoe, Apače ili Palestince. Pozajmice od Musolinija, Hitlera i cionista bile su pažljivo zamaskirane, budući da Musoliniju i Hitleru nije uspelo da se održe na vlasti, dok su mnogo uspešniji cionisti pretvorili svoju državu u svetskog policajca i neprijatelja svih drugih oslobodilačkih pokreta. Revidirani i opšte primenljivi model funkcionisao je slično kao i original, ali mnogo finije; mašina je bila često proveravana; brojni nedostaci originala bili su uklonjeni ili poboljšani; sve što je bilo potrebno da bi se ovaj izum stavio u pokret bili su dobar vozač, prenosni kaiš i gorivo. Vozač je, naravno, teoretičar lično ili njegovi najbliži učenici. Prenosni kaiš je aktivističko jezgro, organizacija, Partija ili komunistička partija. Komunistička partija s malim “k” jeste upravo ono o čemu govorimo: nukleus buduće policijske organizacije, koja ima zadatak čišćenja i koja će pročistiti i samu sebe, kada vođa postane Nacionalni Vođa i tako oseti potrebu za revizijom Nepromenljive Misli, u pokušaju da se prilagodi svom novom ambijentu – porodici bankara, proizvođača oružja i investitora. Gorivo: to su oduvek bili i biće porobljene, potlačene mase, a sada oslobođeni ljudi. Vođa i njegovi najbliži saradnici ne dolaze sa strane; to nisu strani agitatori. Oni su integralni proizvod kapitalističkog procesa proizvodnje. Taj proces je bez izuzetka bio praćen rasizmom. Rasizam nije nužan uslov proizvodnje, ali, u ovom ili onom obliku, rasizam je bio nužan preduslov procesa prvobitne akumulacije kapitala, odakle je uvek prodirao i u sam proces proizvodnje. Industrijalizovane nacije su preliminarni kapital obezbeđivale pljačkom, deportacijom, progonom, segregacijom, a često i istrebljivanjem ljudi koji su bili označeni kao legitiman plen. Rodbinske veze su bile prekidane, prirodno okruženje uništavano, kultura i tradicionalni običaji iskorenjivani. Potomci onih koji su preživeli ovu klanicu, bili su srećni ako bi im uspelo da sačuvaju makar senku svoje tradicionalne kulture. Ali, mnogima nije ostala čak ni senka; bili su potpuno ispražnjeni. Sada im je ostalo samo da idu na posao i tako samo dalje jačaju mehanizam koji je uništio kulturu njihovih predaka. U svetu rada čekalo ih je mesto na margini, najodbojniji i najlošije plaćeni poslovi. To ih sada ispunjava gnevom. Magacioner u nekom velikom supermarketu dobro zna šta je rasizam: on često zna više o zalihama i porudžbinama od samog menadžera. Rasizam je jedini razlog zašto on nije menadžer, a menadžer magacioner. Upravo među takvim ljudima, koji su izgubili svoje korene, koji sanjaju o mestu menadžera supermarketa ili šefa policije, pokreti za nacionalno oslobođenje puštaju svoje korenje; to su mesta gde se formiraju buduće vođe i njihovi najverniji sledbenici. Nacionalizam nastavlja da privlači te ispražnjene ljude, jer im sve druge opcije deluju još neubedljivije. Kultura predaka je uništena; prema tome, po pragmatičnim standardima, ona je bila osuđena na neuspeh. Jedini preživeli preci bili su oni koji su se prilagodili poretku osvajača, potisnuti na obode velikih đubrišta. Sve druge utopije pesnika i velikih snevača, kao i brojne “mitologije proletarijata” takođe su propale, jer nisu uspele da se potvrde u praksi. Samo vetar, pusti snovi, “pite na nebu”… Stvarni proletarijat bio je rasistički isto koliko i njihove gazde ili policija. Magacioner i radnik obezbeđenja su izgubili dodir sa svojom drevnom kulturom; njih ne zanimaju pusti snovi i utopije; šta više, oni im se podsmevaju s istim onim prezirom koji praktični, poslovni ljudi pokazuju prema pesnicima, velikim tragačima i sanjarima. Svima njima nacionalizam nudi nešto konkretno, nešto isprobano u praksi, za šta se pokazalo da funkcioniše. Ne postoji nijedan zemaljski razlog zbog kojeg bi potomci progonjenih ostali progonjeni, kada im nacionalizam nudi mogućnost da i sami postanu progonitelji. Bliži i dalji rođaci žrtava mogu postati nacionalna država; sada su oni ti koji mogu da druge ljude sateruju u koncentracione logore, da ih progone, kreću u genocidne ratove protiv njih i obezbeđuju početni kapital otimajući njihove posede i imovinu. Ako su to mogli da urade “rasni rođaci” Hitlerovih žrtava, isto mogu da pokušaju i potomci žrtava Vašingtona, Džeksona, Regana i Begina. Svaka potlačena populacija može da postane nacija, fotografski negativ tlačiteljske nacije, prostor na kojem bivši magacioner postaje menadžer supermarketa, a bivši radnik obezbeđenja šef policije.. Oružano obezbeđenje nekog rudnika u stranom vlasništvu može da proglasi nezavisnu republiku, da oslobodi svoj narod i nastavi da ga oslobađa, sve dok ovaj ne počne da zapomaže da mu je dosta slobode. Čak i pre nego što osvoji vlast, ta naoružana banda može sebe da proglasi Frontom i ponudi svojim teško oporezovanim i stalno nadziranim sunarodnicima nešto što im je svo vreme nedostajalo: njihovu vlastitu organizaciju za oporezivanje, finansiranje Fronta i nadzor, to jest, paralelnu poresku i policijsku službu. Na taj način ljudi bivaju oslobođeni mentaliteta nasleđenog od svojih predaka-žrtava; sve što je preživelo iz preindustrijskog doba i prekapitalističke kulture tako može da bude trajno iskorenjeno. Shvatanje po kojem svest o genocidu i sećanje na holokaust mogu ljude da vode samo ka ukidanju sistema u kojem je tako nešto bilo moguće je potpuno pogrešno. Stalna privlačnost nacionalizma govori suprotno: da je svest o genocidu vodila ljude ka osnivanju novih genocidnih armija. Nacionalisti su koristili poeziju da bi prvo razbili, a zatim ponovo ujedinili ljudske grupe, mobilisali ih u genocidne armije i pokrenuli novi holokaust.
Izgleda da je barem u jednoj stvari Marks bio u pravu: svaki sekund posvećen kapitalističkom načinu proizvodnje, svaka misao ugrađena u industrijski sistem samo uvećava moć koja je u svemu okrenuta protiv prirode, kulture, života. Primenjena nauka nije nešto strano; to je integralni deo kapitalističke proizvodnje. Nacionalizam nije došao sa strane. To je proizvod kapitalističkog načina proizvodnje, isto kao i hemijski agensi koji truju jezera, vazduh, životinje i ljude, isto kao i nuklearni reaktori koji u mikrookruženju utiru put radioaktivnom zagađenju čitavog makrookruženja.˝- Pearl

Etnocid
“Koliko ja mogu da procenim, 1862. godine na visoravni između Misurija i Stenovitih Planina bilo je oko devet i po miliona bizona. Svi su oni nestali, lovljeni zbog njihovog mesa, kože i kostiju. U isto vreme, na tom istom područuju, bilo je oko 165.000 Ponija, Sjua, Čejena, Kajova i Apaša. Svi oni su takođe nestali i bili zamenjeni dvostruko ili trostruko većim brojem muškaraca i žena bele rase, koji su ovu zemlju pretvorili u vrt i koji mogu biti popisani, oporezivani i kojima se može upravljati u skladu sa zakonima prirode i civilizacije. Radi se o sveobuhvatnoj promeni koja će biti sprovedena do kraja”.-general Šerman

˝Čitava istorija ekspanzije Zapada, istorija uspostavljanja kolonijalnih carstava velikih evropskih sila, obeležena je sistematičnim masakrima urođeničkih naroda. Ipak, zbog svojih kontinentalnih razmera i veličini demografskog pada, genocid nad američkim urođenicima uvek je izazivao najveću pažnju. Od 1492. mašina za istrebljivanje Indijanaca radila je punom parom. A radi i dalje, gde god ima preostalih “divljih” plemena, kao u velikim amazonskim šumama. Poslednjih godina bilo je mnogo protesta zbog masakara počinjenih u Brazilu, Kolumbiji i Paragvaju. Ali, svi ti protesti bili su uzaludni.
Dok se pojam genocida zasniva na pojmu “rase” i težnji da se rasne manjine fizički unište, pojam etnocida odnosi se pre svega na težnju ka uništenju njihove kulture. Etnocid označava sistematsko uništavanje načina života i mišljenja drugačijih od onih koje ima onaj koji sprovodi to uništavanje. Generalno, genocid ubija tela ljudi, dok etnocid ubija njihov duh. Etnocid i genocid dele isto viđenje Drugog: onaj Drugi je različit od nas, ali i još nešto, različit na pogrešan način. Ova dva pristupa razlikuju se i po načinu na koji tretiraju Drugog. Genocidni um, da ga tako nazovemo, jednostavno teži poništavanju razlike.
Drugi moraju da budu istrebljeni jer su samo oličenje zla. S druge strane, etnocid priznaje relativnost zla; drugi su loši, ali ne toliko da se ne bi mogli popraviti, tako što ćemo ih naterati da se promene po modelu koji im namećemo. Etnocidna negacija Drugog vodi ka samo-indentifikaciji. Genocid i etnocid mogu se posmatrati i kao dva perverzna oblika pesimizma i optimizma. Širom Južne Amerike ubice Indijanaca rastegli su pojam Drugog do krajnjih granica: divlji Indijanac nije čak ni ljudsko biće, već samo životinja. Zato ubistvo Indijanca nije zločin. Tu izostaje čak i rasizam, jer rasistička praksa priznaje Drugome barem minimun ljudskosti. Svuda nailazimo na monotono ponavljanje iste, stare uvrede: pišući o etnocidu, Klod Levi-Stros nas u Rasi i istoriji podseća kako su se urođenici sa Antila pitali da li su novopridošli Španci bogovi ili ljudi, dok su se belci pitali da li su urođenici ljudi ili životinje.
Najzad, ko su počinioci etnocida? Ko su ti koji napadaju duše ljudi? U Južnoj Americi, kao i u drugim delovima sveta, to su pre svega bili misionari. Ovi militantni propagatori hrišćanstva svim silama su nastojali da varvarska verovanja pagana zamene verom zapadnog sveta. Ovaj evangelistički proces počivao je na dve pretpostavke: prva je bila postojanje razlike – paganstva – koje je bilo neprihvatljivo i koje je moralo biti odbačeno. Druga pretpostavka bilo je verovanje da pogrešna različitost može biti anulirana. Upravo u ovom smislu o etnocidu govorim kao o optimistički nastrojenom: Drugi je loš, do srži, ali popravljiv. Mi vidimo u njemu prostor za uzdizanje, putem identifikacije, ka savršenstvu kojeg predstavlja hrišćanstvo. Slomiti snagu paganskih verovanja znači uništiti samu suštinu paganskog društva. Na taj način, prelaskom na pravu veru, urođenici se mogu uzdići od divljaštva ka civilizaciji. Etnocid je nešto što se čini za njihovo dobro. Brazilski političari:“Naši Indijanci su ljudska bića popust svih ostalih. Ali, život u šumama osuđuje ih na stalnu bedu i siromaštvo. Naša je dužnost da im pomognemo da se oslobode tog ropstva. Oni imaju pravo da se uzdignu do dostojanstva brazilskog građanina i da daju svoj pun doprinos razvoju našeg društva, kao i da uživaju u svim njegovim blagodetima.”
Duhovni sadržaj etnocida je etika humanizma. Horizont koji je oblikovao etnocidni um i praksu počiva na dva aksioma. Prvi proglašava hijerarhiju kultura: postoje inferiorne i superiorne kulture. Drugi aksiom afirmiše apsolutnu superiornost zapadne kulture. Nužna posledica je negativan stav prema svih drugačijim kulturama, a posebno prema primitivnim. Ali to je pozitivna negacija, utoliko što želi da potisne inferiornu kulturu, sve dok je inferiorna, ali i da je uzdigne na nivo superiorne kulture. Sa stanovišta svojih zagovornika, etnocid nije destruktivan. Naprotiv, to je neophodan korak nadahnut humanizmom, urezanim u samo srce zapadne kulture. Ovu sklonost da se o drugima sudi na osnovu kriterijuma vlastite kulture nazivamo etnocentrizmom. Zapad bi zato morao da bude etnocidan, zato što je etnocentričan, zato što veruje da samo on predstavlja Civilizaciju.
Ipak, ovde se postavlja jedno pitanje: da li naša kultura drži monopol nad etnocentrizmom? Etnološko iskustvo sugeriše odgovor. Pogledajmo kako primitivna društva nazivaju sebe. Videćemo da ovde zapravo nemamo slučaj auto-denominacije, budući da sva ova društva sebi dodeljuju samo jedno ime: Ljudi. Evo nekoliko primera: Gvarani Indijanci sebe zovu Ava, što znači Ljudi; Gvajaki za sebe kažu da su Aché, Osobe; Vaika iz Venecuele nazivaju sebe Yanomami, Narod; Eskimi su Innuit, opet Ljudi, itd. Ovaj spisak pravih naziva primitivnih naroda mogao bi se produžiti u nedogled ili pretočiti u rečnik u kojem bi svaka reč imala isto značenje: ljudi. U isto vreme, svaki od tih naroda je svoje susede naziva pežorativnim, prezrivim, uvredljivim imenima. To znači da sve kulture dele čovečanstvo, s jedne strane, na sebe, kao oličenje ljudskosti, i na sve ostale, koji su takođe ljudi, ali uvek u mnogo manjoj meri. Način na koji primitivna društva govore o sebi, tako dobro sažet u njihovim nazivima, izrazito je etnocentričan. Taj govor neprestano afirmiše superiornost njihove kulture i izražava odbijanje da druge prihvate kao sebi jednake. Etnocentrizam se tako pokazuje kao najraširenija zajednička osobina svih kultura, tako da se, gledano iz ovog ugla, zapadna kultura ni po čemu ne izdavaja.
Ali, iako su sve kulture etnocentrične, samo je zapadna kultura etnocidna.
Šta je to što zapadnu civilizaciju čini etnocidnom?
Država je suštinski centripetalna sila, koja, svaki put kada okolnosti to zahtevaju, nastoji da skrši sve suprotne, centrifugalne tendencije. Država sebe vidi i proglašava za centar društva, kao samo telo društva i kao apsolutnog gospodara svih pojedinačnih organa tog tela. Tako u samom srcu države otkrivamo aktivnu snagu Jednog, odbojnost prema mnoštvu, strah i užas pred svime što je različito. Već i na ovom formalnom nivou uviđamo da etnocidna praksa i državna mašinerija funkcionišu na isti način i sa istim posledicama: obe pokazuju odlučnost da ponište sve što je različito i posebno, osećaj i ukus samo za ono što je identično, za Jedno.
Zar se ne radi o tome da je zapad prvo morao da bude etnocidan iznutra, da bi bio etnocidan i van svojih granica, tj. prema drugim kulturnim formacijama?
Zadržimo se na slučaju francuske kulture, koja sasvim dobro ilustruje duh i sudbinu čitave zapadne civilizacije. Njen nastanak, sa dubokim korenima u svetovnoj prošlosti, neraskidivo je povezan sa širenjem i jačanjem državnog aparata, prvo u obliku monarhije, a zatim republike. U svakom od tih oblika, razvoj centralne vlasti išao je uporedo sa širenjem kulturnog opsega. Francuska kultura je nacionalna, to je kultura Francuza. Širenje autoriteta države značilo je i širenje njenog jezika, francuskog. Nacija je formirana, a država može da se proglasi za jedinog nosioca vlasti tek kada svi njeni podanici govore njenim jezikom. Ovaj proces integracije očigledno podrazumeva potiskivanje mnogih različitosti. Zato su u vreme rađanja nacije, kada je Francuska bila samo mali posed jednog bledunjavog kralja sa severne Loare, njegovi krstaši pustošili Jug u nameri da unište tamošnju civilizaciju. Iskorenjivanje albižanske jeresi, preduslov i način za ekspanziju Kapetjanske monarhije, čime su granice Francuske bile skoro definitivno ustanovljene, zapravo je bilo čist etnocid: čitava kultura južne Francuske – religija,
književnost, poezija – bila je nepovratno uništena, a njeni stanovnici postali su lojalni podanici francuskog kralja. Revolucija iz 1789, u kojoj su centralisti – Jakobinci, odneli prevagu nad federalistički opredeljenim žirondistima, konačno je uspostavila apsolutnu političku vlast centralne administracije.
Dotadašnje teritrorijalne jedinice, provincije, počivale su na drevnim kulturno homogenim temeljima: jeziku, političkoj tradiciji, itd. Ovakva teritorijalna organizacija bila je zamenjena podelom na apstraktne departmane, sa namerom da se izbegne svaka povezanost sa lokalnim posebnostima i tako omogući prodor i sveprisutnost državnog autoriteta. Poslednja faza tog procesa, u kojem su sve različitosti bile potiskivane u korist države, bila je za vreme Treće Republike, kada su svi stanovnici Francuske postali građani, kroz uspostavljanje institucija kao što su besplatno i obavezno svetovno obrazovanje i vojna obaveza. Svaki autonomni oblik postojanja, preostao ponegde u provincijalnom i seoskom svetu, bio je na izdisaju. Francifikacija je bila potpuno sprovedena, etnocid počinjen: tradicionalni jezici bili su prezreni kao zaostala narečja, seoski život sveden na folklorni spektakl za turiste, itd.
Ovo pokažuje da je etnocid, kao manje ili više autoritarno potiskivanje sociokulturnih razlika, već ugrađen u prirodu i način funkcionisanja državne mašine, koja standardizuje individue u skladu sa svojim viđenjem poretka: za državu, svi njeni gra|ani su jednaki pred zakonom (jednim, njenim).
Tvrdnja da je etnocid, kao u slučaju Francuske, suštinski deo države, logično vodi ka zaključku da su sve države etnocidne.
Inke su imale državni aparat kojem su se Španci iskreno divili, kako zbog njegove prostranosti, tako i zbog preciznosti i razrađenosti administrativnih tehnika koje su caru i njegovim birokratama omogućavale skoro potpunu i stalnu kontrolu svih svojih podanika. Etnocidna priroda ovog državnog aparata ogledala se u njegovoj težnji da stanovništvo novoosvojenih područja potčini svom kulturnom modelu:
pokoreni narodi nisu bili dužni samo da plaćaju danak svojim novim gospodarima već i da prihvate njihove obrede, obožavanje Sunca, odnosno Inka cara lično. Državna religija bila je nametana silom i uvek nemilosrdna prema lokalnim kultovima. Međutim, istina je i da pritisak koji su Inke vršile na pokorene narode nikada nije dostigao nasilnost i manijakalni zamah kojim su Španci uništavali urođeničku idolatriju. Iako vešte diplomate, Inke su znale da upotrebe silu svaki put kada je to bilo potrebno i tada je njihova organizacija reagovala sa najvećom brutalnošću, kao što to je to slučaj sa svim državama kada njihov autoritet dođe u pitanje. Česti ustanci protiv centralne vlasti bili su prvo nemilosrdno ugušivani, da bi se zatim prešlo na kažnjavanje putem masovne deportacije pobunjenog stanovništva u udaljena područja – a to znači daleko van oblasti pokrivenih mrežom mesta na kojima su obožavali svoje bogove (potoci, brda, pećine, itd.): čupanje iz korena, raseljavanje, etnocid…
Koja je to razlika koja nas sprečava da sve varvarske države (carstva Inka, Faraona, orijentalne despotije, itd.) strpamo u istu vreću sa civilizovanim zapadnim državama?
Tu razliku pre svega uočavamo na nivou njihovog etnocidnog kapaciteta. U slučaju varvarskih država taj kapacitet je ograničen, ali ne njihovom slabošću, već upravo suprotno, zahvaljujući njihovoj snazi: Etnocidna praksa – ukidanje svih razlika kada one postanu opozicija – obustavlja se kada vlast države više nije ugrožena. Inke su tolerisale relativnu autonomiju andskih zajednica nakon što bi ove jednom priznale politički i religiozni autoritet Cara. S druge strane, u slučaju zapadnih država, suočavamo se sa jednim neobuzdanim, bezgraničnim etnocidnim kapacitetom. To je ono što ih često vodi u genocid i glavni razlog zašto zapadni svet možemo smatrati apsolutno etnocidnim.
Ali, šta je uzrok tome? Šta je to što zapadnu civilizaciju čini etnocidnijom od svih ostalih tipova društva?
To je njen ekonomsko-proizvodni sistem; oblast neograničenog, prostor bez središta koji stalno širi svoje granice, u kojem je moguće samo neprestano kretanje napred. Ono što Zapad čini različitim je kapitalizam: nemogućnost da se zadrži u sopstvenim granicama i stalno prekoračivanje svih granica; sistem proizvodnje koji ne zna za nemoguće, osim ako nije cilj za sebe. To je kapitalizam, u svim svojim oblicima, bez obzira da li je reč o zapadnom, liberalnom kapitalizmu ili o planskom, državnom kapitalizmu. Industrijsko društvo, najspektakularnija proizvodna mašina, u isto vreme je i najstrašnija mašina destrukcije. Rase, društva, pojedinci; prostor, priroda, mora, šume, unutrašnjost zemlje: sve je potencijalno korisno, sve mora biti iskorišteno, učinjeno produktivnim, s produktivnošću intenziviranom do maksimuma.
Zato društva koja su svet ostavila u njegovom izvornom, neproizvodnom miru, ne mogu biti ostavljena na miru. Neiskorištavanje tako ogromnih resursa za Zapad je uvek bilo apsolutno neprihvatljivo. I tako su se sva ta društva našla pred dilemom: uključivanje u proizvodnju ili nestanak; etnocid ili genocid.˝ – Klastr

Dva uma
˝Poslovni čovjek ima proračunati, lukavi um. Svako dijete je ratnik, svaki stari čovjek je poslovan čovjek. Cijelo društvo, edukacija, kultura, ograničenja – sve to djeluje na vas tako da se počinjete sve više bojati. Ne usuđujete se riskirati, a sve što je lijepo, riskantno je.
Poslovan um će reći: Čuvaj ono što ti je u ruci, ne teži nepoznatom, jer možeš sve izgubiti.
Ratnički um će reći: Poznato je već poznato, moram riskirati da bi spoznao ljepotu i uzbuđenje nepoznatog.
A ako se možete izložiti potpunoj opasnosti, ne čuvajući ništa, ne zadržavajući ništa, nepoznato vas iznenada zahvaća. A kada se ono pojavi, postajete svijesni da to nije samo nepoznato, nego ono što se ne može spoznati. Ono nije protiv poznatoga, već iznad njega. Kretati se u toj tmini, po neobilježenom prostoru bez mapa i putokaza, kretati se sam u tom apsolutnom, za to su potrebne osobine ratnika. Svi imamo u sebi skrivene te osobine, jer smo jednom bili dijete. Dopustite im da funkcioniraju, budite poput djeteta i opet ćete biti ratnik.
Nemojte biti očajni jer držite trgovinu i poslovan ste čovjek. Svuda možete biti ratnik. Izlagati se opasnosti je osobina uma – imati smjelosti i kretati se iznad onoga što je sigurno.
Najveći ratnik nema veza s ratovima ljudi. On se ne mora boriti s drugima. On mora učiniti nešto u sebi. Čovjek mora biti ratnik jer mora biti budan poput ratnika.
U Japanu je cijeli svijet samuraja nastao iz meditacije, a sve vrste ratnih umijeća postali su putevi prema unutarnjem miru. Mačevalac mora biti vrlo budan jer – jedan trenutak nepažnje i gotovi ste. On je uvijek spreman. Njegova opreznost i usredotočenost postaje tako duboka da počne čitati misli protivnika. Ako se bore dva takva ratnika, ne može biti pobjednika ni poraženog. U Japanu se sve, od pijenja čaja do mačevanja pretvorilo u meditaciju. Uđite u sebe i budite osjetljivi. Jednog ćete dana pobijediti. Morate samo ispuniti ono što se traži: morate biti posve svijesni.˝- Osho

Novi poredak
˝Živio si u svijetu snova. Ovo je svijet koji danas postoji. Dobro došao u pustaru stvarnosti.˝- Morpheus

˝Američki um je vrlo plitak, on je najambiciozniji um koji je ikada postojao. Vrlo je temeljit i svjetovan. Zbog toga je biznismen postao najvažniji, sve drugo je ostalo u pozadini.
Na svijetu se pojavio jedan poseban um, američki um. On je nešto novo u povijesti čovječanstva. To je najbolje izvježban um za saobraćaj sa svijetom. Američko društvo je prvo društvo u ljudskoj povijesti kojim vlada poslovan čovjek, biznismen. Zato je to društvo uspješno. Ni jednim društvom do sada nije vladao biznismen. U Indiji je to bio mudrac, u Engleskoj aristokrat, u Japanu ratnik. NIkad prije i nigdje na svijetu nije vladao poslovan čovjek. Poslovan čovjek se brine za male stvari do najsitnije pojedinosti, on stoji čvrsto na zemlji.˝- Osho

˝Predmet represivne svesti jeste cilj za koji smatra da nad njim ima punu kontrolu. Pošto između tog cilja i neposredne stvarnosti postoji jaz, ta svest nužno postaje teološka; ona razvija suptilne razlike između mininalnog ili neposrednog programa i maksimalnog, budućeg ili posrednog programa. Ali, kako se put ka njenom ostvarenju produžava, ta svest od same sebe pravi cilj i postvaruje se u obliku organizacije koja otelovljuje taj cilj.
Ta svest teži da čitavu stvarnost satera u svoje okvire. To je izvor svih sofizama o suprotnosti između objektivnih i subjektivnih elemenata. Ta suprotnost je stvarna, ali ne sme da postoji. Upravo zbog svoje nesposobnosti da bude, ona mora da negira i prezire sve što pokušava da se ispolji, da postoji.
Drugim rečima, ta svest postoji, ali da bi bila stvarna potrebni su joj određeni događaji. Kao proizvod prošlosti, ona uporno odbija sve aktuelne događaje. Zato ta svest može da postoji samo kao stalna polemika sa stvarnošću. Ona odbija sve. Ona može da preživi samo kao zamrznuta, tako što postaje sve totalitarnija. Da bi bila delotvorna, mora da se organizuje: odatle mistika partije, saveta i drugih oblika
koagulacije despotske svesti.
Kapital prodire u misao i svest, uništavajući ljudska bića kakva je tokom prethodnih vekova proizvodilo klasno društvo. Gubitak supstance je gubitak njihovog nekadašnjeg bića, koje je kapital ispumpao iz njih. Pošto je taj proces skoro završen, kapital, posle napada na prošlost čovečanstva, sada kreće u napad na njegovu budućnost: on sada mora da pokori maštu. Na taj način ljudska bića su potpuno opustošena i svedena na čisto biološku dimenziju. Proces obuhvata sve, do samih korena. Značaj i ozbiljnost ove borbe najbolje se vide kada se suočimo sa alternativom: komunizam ili uništenje ljudske vrste. Naš cilj mora da bude kraj lutanja i uništenje represivne svesti koja blokira pojavu komunizma.˝-Kamat

“Čim ljudi prihvate novac kao zamenu za život, prodaja žive aktivnosti postaje uslov njihovog fizičkog i društvenog opstanka. Život je zamenjen za preživljavanje… Čovekova aktivnost je ‘produktivna’, društveno korisna, samo u obliku prodate aktivnosti. A sam čovek je produktivan član društva samo ako su njegove svakodnevne aktivnosti prodate aktivnosti. Čim ljudi prihvate uslove ovakvog oblika razmene, njihova svakodnevna aktivnost poprima oblik opšte prostitucije.˝-Perlman

odlični tekstovi!
posebno me dojmio "Ljudi siva lica"

Pripitomljavanje
˝Ljudi koji su nekada imali malo i bili sve, sada imaju mnogo, ali su ništa.˝-Kamat

˝Vreme u kojem živimo bez sumnje predstavlja najkritičniji period kroz koji je kapitalističko društvo ikada prolazilo. Svi klasični simptomi krize postali su deo permanentnog stanja stvari. Društveni odnosi i tradicionalna svest raspadaju se svuda oko nas, dok svaka društvena institucija uspeva da se održi kroz neprestano apsorbovanje opozicionih pokreta. (Očigledan primer je i katolička crkva, koja više ni sama ne zna kroz koliko je “modernizacija” prošla.)
Moglo bi se očekivati da će nasilje i teror, mobilisati ljude na oružani otpor. Situacija je takva da “varvarstvo” nacista u poređenju s današnjim oblicima nasilja izgleda vrlo neprofesionalno, zapravo arhaično.
Čini se da su svi uslovi zadovoljeni: revolucija samo što nije buknula. Ali, to se ne događa. Šta je uzrok tom oklevanju? Uzrok leži u pripitomljavanju ljudi, koje je počelo od trenutka kada se kapital nametnuo kao jedini mogući oblik ljudske zajednice. Proces je započeo fragmentacijom i destrukcijom ljudskih bića, koja su zatim ponovo oblikovana po slici kapitala; a krajnji rezultat je pojava kapitala u ljudskom obličju.
Pripitomljavanje ljudi je tesno povezano s još jednim procesom koji dodatno pojačava njihovu pasivnost: kapital je zapravo “izmakao”. Ekonomski procesi danas su potpuno van kontrole, tako da čak i oni koji na njih imaju uticaj priznaju da su nemoćni pred tim trendom; kapital ih je potpuno izmanevrisao. Tu su i posledice: prenaseljenost, opšte zagađenje i iscrpljivanje prirodnih resursa.
Ssvako naučno rešenje je kapitalističko rešenje, zato što svako takvo rešenje eliminiše ljudski faktor i otvara perspektivu jednog potpuno kontrolisanog društva.
Tako dolazimo i do onih koji osećaju da “treba nešto preduzeti”: umesto da se suoče s činjenicom da je njihovo viđenje situacije potpuno neadekvatno i nedovoljno, oni je ignorišu, što samo još više otkriva svu njihovu nemoć. “Tiha većina”, koju čine svi ostali i koji pred sobom ne vide nikakvu perspektivu, potpuno su ophrvani osećanjem da je svaki napor uzaludan. Njihovo ćutanje nije znak prostog pristanka već nesposobnosti da intervenišu na bilo koji način. Dokaz za to je i činjenica da čak i kada se mobilišu, to uvek biva protiv nečega, a nikada za nešto. Sve partije i pokreti levice i desnice funkcionalno su isti utoliko što zajedno učestvuju u širem,opštijem procesu koji vodi ka konačnom uništenju ljudske vrste.
Danas prisustvujemo kraju jednog sveta u kojem su ljudska bića, uprkos svim svojim slabostima i degradaciji, uvek bila norma, jedina referentna tačka. Ali danas, nakon smrti Boga, slušamo o smrti čoveka. Zato se i Bog i čovek, s nadom u spasenje, sada okreću nauci, koja je uvek bila boginja i služavka kapitala: nauka je postala istraživanje mogućih mehanizama i oblika adaptacije pomoću kojih bi sva ljudska bića i priroda bili integrisani u proizvodnu strukturu kapitala.
Sve govori da samo oni koji su najmanje uništeni kao ljudska bića, pre svega mladi ljudi, odbijaju da se prepuste tom pokolju prilagođavanja i pripitomljavanja; oni su naprosto primorani da odbace ovaj sistem.
Proces pripitomljavanja se ponekad sprovodi nasilno, kao u vreme prvobitne akumulacije; mnogo češće na podmukliji način, jer čak i oni koji sebe smatraju revolucionarima nastavljaju da misle na pretpostavkama ugrađenim u logiku kapitala i razvoj proizvodnih snaga. Osim toga, svi oni se klanjaju istom božanstvu, nauci. Tako su pripitomljavanje i represivna svest fosilizirale naš duh skoro do tačke senilnosti; naše delanje je postalo kruto, a misli stereotipne. Pretvoreni smo u bezdušnu, sleđenu masu prikovanu u mestu, koja veruje da stalno grabi napred. Neizrečena pretpostavka da svaki pojedinac mora da bude član neke grupe i da se identifikuje s njom da bi stekao snagu i sigurnost potrebne za borbu s neprijateljem. Postoji strah od toga da se bude sam – koji ide uporedo s nespornim saznanjem da je nužno udružiti snage da bi se uništio kapitalizam – ali, postoji i strah od individualnosti, nesposobnost da se na autonoman način suočimo sa suštinskim pitanjima našeg vremena. To je samo jedna od posledica pripitomljavanja ljudi, znak njihove teške patnje od bolesti zavisnosti.
Škola funkcioniše kao organizacija pasivnosti duha, što važi čak i kada se primenjuju aktivne i liberterske metode; oslobođenje škole je moguće samo kao oslobođenje od prinude. U ime istorije, nauke i filozofije svaki pojedinac se usmerava kroz koridor pasivnosti u svet okružen zidovima. Znanje i teorija su poput svih drugih nepremostivih prepreka koje nas sprečavaju da prepoznamo jedni druge i koje dijalog čine nemogućim. Razgovor može da se odvija samo kroz određene kanale, i to je sve. Na kraju te linije stoji vojska, fabrika pripitomljavanja. Ona organizuje ljude u opštu volju za ubijanjem drugih, struktuirajući podeljenost koja već je utisnuta kroz svetovni moral i njegov nauk o “mojoj naciji” i “drugim ljudima”, koji su svi potencijalni neprijatelji. Ljudi se obučavaju i obrazuju kako da opravdaju ono za šta nema opravdanja – ubijanje muškaraca i žena.
U svom usavršenom izdanju kapital postaje predstava, idealna predstava, jer predstava ispunjena bilo kakvom supstancom blokira njegov proces.
Nakon analize, razgradnje i fragmentacije ljudskog bića, kapital ga rekonstruiše kao funkciju, integralni deo svog procesa. Ovo silovanje tela od strane duha omogućava preobražaj duha u kompjuter koji može da se programira po zakonima kapitala.
Buržoasko društvo je uništeno; ono što sada imamo je despotizam kapitala. Klasni sukobi su zamenjeni ratovima između gangsterskih organizacija koje su samo varijeteti bića kapitala. Vladavina predstave ima za posledicu da sve organizacije koje se suprotstavljaju kapitalu bivaju asimilovane; fagociti kapitala ih potpuno proždiru. To je stvarni kraj demokratije. Više ne može da se govori o klasi koja predstavlja buduće čovečanstvo, pa tako ni o nekoj partiji ili grupi koja bi imala taj kvalitet; više niko ne može da igra ulogu predstavnika vlasti. Dezintegracija svesti koja se manifestuje u pojavama kao što su pokreti za oslobođenje žena i homoseksualaca ili antipsihijatrija nije znak istovremene pojave revolucionarne svesti, već samo znak kraja brušoaskog društva zasnovanog na vrednosti, na strogim standardima koji su određivali sve nivoe ljudske egzistencije. Zakon vrednosti je držao ljude u tamnici, primoravajući ih da se prilagođavaju stereotipovima, strogo definisanim oblicima bića. Progutavši opšti ekvivalent i postavši sopstvena predstava, kapital je uklonio sve zabrane i stroge obrasce. Od te tačke ljudska bića su vezana za njegovo kretanje, gde je potpuno nevažno da li su ljudska bića normalna ili nenormalna, moralna ili nemoralna. Ljudsko biće u obliku kapitala više ne može da bilo koji događaj opazi kao ograničen već samo kao sekvencu jednog neprekidnog procesa. Uživanje je dopušteno, ali ne i moguće. Čovek postaje čulni i pasivni posmatrač, a kapital čulno i nadčulno biće. Ljudski život prestaje da bude proces i postaje linearan. Neživot postaje autonoman – i trijumfuje. Smrt za života: Hegel ju je naslutio.
U ovom trenutku, postoje tri moguća pravca ili opcije (uz mogućnost uništenja čovečanstva; ovu hipotezu ne treba ignorisati):
– mehanicistička utopija u kojoj ljudska bića postaju prosta oruđa automatizovanog sistema, iako i dalje u ulozi izvršilaca;
– mutacija ljudskih bića, tačnije promena karakteristika vrste: proizvodnja savršeno programiranih bića, lišenih svih osobina vrste Homo Sapiens. Ova opcija ne zahteva automatizovan sistem, jer bi ovakva bića radila sve što je potrebno;
– generalizovano ludilo: umesto samih ljudi, i na osnovu njihovih sadašnjih ograničenja, kapital ostvaruje sve što bi ljudska bića mogla da požele (sve normalno ili abnormalno); ali, ljudi ne nalaze sebe, a zadovoljenje se neprestano pomera u budućnost.
Krajnji rezultat je uvek isti: razvoj ljudskog bića je zamrznut, u jednom slučaju pre nego u drugom. Navedene mogućnosti su apstraktno radvojene; u stvarnosti one deluju istovremeno i na kontradiktoran način.˝-Kamat

Povratak u raj (1)
“Potpuno je jasno da stvari ne mogu biti drugačije nego što jesu; jer, sve stvari postoje zbog nekog razloga, koji je nužno najbolji mogući razlog. Primetićete, na primer, da je nos oblikovan tako da nosi naočare, pa zato i nosimo naočare. Noge očigledno postoje zbog čarapa, pa samim tim mi nosimo čarape.” -Volter, Najbolji od svih mogućih svetova

“Epoha razvoja je završena. Potragu za mirom i pravednošću moraćemo da odvojimo od sna o Progresu, koji vlada našom imaginacijom još od XIX veka. Pitanje koje treba da postavimo je sledeće: Ako ne progres, šta onda? Koje su to ideje? Koji termini, slike?” — Ivan Illich, The Shadow that the Future Throws, 1989.
“Potpuno je sumanuto graditi mir na ekonomiji, koja počiva na sistematičnom negovanju pohlepe i zavisti, istih onih sila koje ljude i dovode u sukob.” — E. F. Schumacher, Small is beautiful: Peace and Permanence, 1973.
“Značaj anarhokomunističkih zajednica lovaca-sakupljača (naime, ako ćemo da budemo precizni, oni su bili upravo to) nije samo u njihovom uspešnom prilagođavanju, budući da se ta iskustva ne mogu generalizovati. Njihov primer pokazuje da je život nekada bio, i da bi mogao biti, radikalno drugačiji. Nije reč o tome da se njihov način života ponovo aktuelizuje (iako bi to u nekim slučajevima bilo poželjno) već da se shvati sledeće: ako je takav način života, do te mere suprotannašem, bio moguć i trajao skoro milion godina, onda su možda i drugi načini života krajnje suprotni našem takođe mogući.” –Salins,Green Anarchist

˝Nekada davno postojao je među Čirokima klan Ani-Ca-Gu-Hi. U jednoj od porodica tog klana živeo je dečak koji je često odlazio u planine i tamo ostajao po ceo dan. Vremenom je počeo je da odlazi sve češće i da se tamo zadržava sve duže, tako da uskoro nije čak ni jeo kod kuće, nego je odlazio u zoru i vraćao se tek uveče. Roditelji su ga prekorevali, ali uzalud. Dečak je i dalje odlazio u šumu, a onda su jednog dana njegovi roditelji primetili kako svuda po telu počinju da mu niču duge, smeđe dlake. Roditelji ga najzad upitaše šta ga to toliko vuče u planine, da čak ne želi ni da jede kod kuće. Dečak im odgovori: “Tamo ima hrane u izobilju, i to mnogo bolje od kukuruza i pasulja iz sela. Uskoro ću ponovo otići u šumu, i to zauvek.” Roditelji počeše da ga preklinju da ne napušta dom, ali on im reče: “Tamo je bolje nego ovde.
Osim toga, vidite da sam već počeo da se menjam i da više ne mogu da živim ovde. Ako pođete sa mnom, tamo će biti dovoljno hrane za sve nas, a nećete morati da radite. Ali, ako odlučite da pođete, moraćete da gladujete sedam dana.”
Majka i otac se zamisliše nad sinovljevim predlogom, a onda se obratiše starešinama klana. Oni okupiše ljude na večanje i kada su dobro razmotrili čitavu stvar, odlučiše sledeće: “Ovde moramo da radimo, a nikada nemamo dovoljno. Dečak kaže da ćemo tamo u šumi imati sve što nam treba, a da pri tom nećemo morati da radimo. Zato pođimo s njim.” I tako su, nakon sedmodnevnog gladovanja, sedmog jutra svi ljudi iz klana Ani-Ca-Gu-Hi napustili svoje selo i predvođeni dečakom krenuli put planina. Kada se po drugim selima pročulo o tome, svi su bili veoma žalosni, pa poslaše svoje starešine da ubede Ani-Ca-Gu-Hije da ostanu u svom selu i da ne idu u šumu. Glasnici su ih zatekli kada su ovi već bili odmakli od sela. Bili su veoma iznenađeni kada su videli da je njihova tela počelo da prekriva krzno poput životinjskog, jer sedam dana ovi nisu jeli ljudsku hranu, pa je njihova priroda počela da se menja. Ani-Ca-Gu-Hiji nisu hteli da se vrate, nego im rekoše: “Idemo tamo gde ćemo uvek imati dovoljno hrane. Od sada ćemo se zvati Yonva – Medvedi. Kada budete gladni, uvek ćete moći da dođete u šumu i da nas pozovete, a mi ćemo vam dati svoje meso. Možete slobodno da nas lovite, jer mi ćemo živeti večno.”
Onda su podučili glasnike pesmama kojima će moći da ih dozivaju, a koje naši lovci na medvede znaju i danas. Kada su završili sa pesmama, Ani-Ca-Gu-Hiji nastaviše svojim putem, a glasnici krenuše nazad. Kada su malo odmakli i osvrnuli se iza sebe, videli su kako jedan čopor medveda polako zalazi u šumu.˝-James Mooney, Myths of The Cherokee

Povratak u raj (2)
˝Čovjek, ovaka kakav jest ima posve nisku razinu svijesti. On je samo zbroj svojih navika. Vrlo je rijetko čovjek svijestan sebe, obavlja svoje poslove mehanički, hoda mehanički, svi su spavajući šetači. U određenoj situaciji uvijek činite iste stvari; nervozni ste – vadite cigaretu i počinjete pušiti. To je reakcija a ne odabir, imate ugrađeni program u sebi, vi ste stroj. Radite nešto posve suprotno od onog na što ste navikli, prodrmajte svoj mehanički um. Zato zen učitelj udari učenika. Jer je to šokantno, prosvjetljeni vas tuče! Vaš um se zaustavi, nema ideje šta da uradi, on pokriva samo poznato, u novim okolnostima on jednostavno ne funkcionira. A to ne-funkiconiranje je početak prosvjetljenja.˝ -Osho

“Jedno je sve što je sklono propadanju. Jedno je prolazno, nestalno, efemerno. Sve što se rađa, raste i razvija se samo zato da bi nestalo, naziva se Jedno. Ovde se, zahvaljujući bizarnoj upotrebi principa identiteta, otkriva suština religioznog univerzuma Gvarani Indijanaca. Označeno kao sklono propadanju, Jedno postaje znak Ograničenog. Svet u kojem žive ljudi pun je nesavršenosti, propadanja i ružnoće: ružna zemlja, drugo ime za zemlju Zla; to je kraljevstvo Smrti. Gvarani misao govori da je sve što se kreće duž jedne prave linije ka svojoj smrti Jedno. Jedno: sidrište Smrti. Smrt: sudbina svega što je Jedno. Zašto su sve stvari koje ispunjavaju ovaj nesavršeni svet smrtne? Zato što su ograničene, nepotpune. Sve što je sklono propadanju umire zbog tog neispunjenja. Jedno označava sve što je nepotpuno.”. Gvarani savršenstvo vide kao dvojstvo. U Zemlji Bez Zla, gde ništa ne može biti nazvano imenom koje označava Jedno, ljudi su u isto vreme ljudi i bogovi. Samo takva bića smatraju se potpunim i savršenim: “U Zemlji ne-Jednog, nema nedaća, kukuruz raste sam od sebe, strele se same vraćaju lovcima koji više i ne moraju da love. Bračna pravila koja važe na zemlji ovde ne postoje. Ljudi, uvek mladi, žive večno. Stanovnik Zemlje Bez Zla ne može se dozvati jednim imenom: on je, naravno, ljudsko biće, ali i bog. Zlo je Jedno. Ali, Dobro nije mnoštvo, ono je dvojstvo: i jedno, ljudsko, i ono drugo, božansko. Dvojstvo je jedini oblik koji pristaje savršenim bićima. Ywy mamaey, odredište Poslednjih Ljudi, nije ni dom, ni bogova, već jednakih, božanskih bića, ljudi-bogova, koji se ne mogu dozvati imenima koja u Zemlji Zla mogu da označe samo ono što je Jedno.” -O Jednome bez Mnoštva

Povratak u raj (3)
˝Moramo napustiti ovaj svet u vlasti kapitala, koji je postao spektakl bića i stvari.˝- Kamat

˝Razvoj proizvodnih snaga se nastavlja, ali to su snage kapitala. Diskontinuitet je samo u izokrenutim ciljevima proizvodnje (posle revolucije dolazi samo do privremenog prekida). Cilj više nije bogatstvo već ljudska bića. Trenutak u kojem proizvodne snage dostižu nivo razvoja potreban za preobražaj oblika proizvodnje trebalo je da označi početak krize kapitalizma. Ta kriza je trebalo da razotkrije ograničenja ovog oblika proizvodnje, njegovu nesposobnost da podrži proizvodne snage, da učini vidljivim antagonizam između proizvodnih snaga i kapitalističkog oblika proizvodnje. Ali, kapital je izmakao; on je apsorbovao krizu i uspeo da obezbedi materijalne rezerve proletarijata. Mnogima nije preostalo ništa drugo nego da nastave da pričaju isto: tako jedni govore da proizvodne snage još nisu dovoljno razvijene, drugi opet kažu da je njihov razvoj zaustavljen. Obe strane svode problem na pitanje organizacije avangarde, partije ili razvijanja tehnika za razvoj “klasne svesti”.
Ali, ljudi su danas sputani ne samo okovima klasnog određenja, koje nose vekovima već i kao biološka bića. Ono što danas treba uništiti je Totalitet. Demistifikacija više nije dovoljna. Pobuna ljudskih bića neposredno ugroženih u svojim svakodnevnim životima zahteva da se ide dalje od demistifikacije. Ono što treba stvoriti je drugačiji život.
Komunizam nije novi oblik proizvodnje; to je afirmacija nove zajednice. To je pitanje bića, života, makar samo zato što se suočavamo s pitanjem suštinskog izmeštanja: od nametnute aktivnosti ka živom biću koje je izvodi. Sve do sada muškarci i žene su bili otuđeni od svoje proizvodne delatnosti; ali, oni sada ne teže tome da zagospodare proizvodnjom već da između sebe stvore nove odnose koji će otvoriti prostor za potpuno drugačije aktivnosti. Komunizam nije ni novo društvo. Društva se razvijaju tako što jedne etničke grupe pokoravaju druge ili na osnovu podele ljudi na klase. Društvo je mreža odnosa koji brzo postaju despotski posrednici. Čovek u društvu je čovek porobljen društvom. Komunizam znači kraj podele na kaste i klase, kraj podele rada (kao osnove za stvaranje vrenosti, koja je tu podelu intenzivirala i uzdizala). Komunizam je prva od svih zajednica. To nije dominacija nad prirodom već izmirenje s njom. Ljudska bića više neće gledati na prirodu kao na sredstvo razvoja, korisnu stvar već kao na subjekt (i to ne u filozofskom smislu); oni je više neće doživljavati kao nešto odvojeno od njih, jer je priroda u njima. Naturalizacija čoveka i humanizacija prirode (Marks) je ostvarena; dijalektika subjekta i objekta se time završava. Ono što sledi je uništenje urbanizma i stvaranje mnoštva zajednica rasejanih po čitavoj zemlji. To podrazumeva odbacivanje monokulture, nove oblike podele rada i potpuni preobražaj transporta, koji će pre svega značajno opasti. Samo komunalni (komunitarni) oblik života može da omogući ljudima da kontrolišu svoju reprodukciju, da ograniče (sada sumanut) rast populacije bez oslanjanja na sadašnje, odvratne metode (kao što je uništavanje ljudskih bića). Dominacija jedne grupe nad drugom, klasno podeljeno društvo, potiče od sedalačkog načina života. Mi i dalje živimo u mitu koji nas fiksira za neko određeno mesto u majci zemlji; u mitu o domovini i strancu, koji ograničava viziju sveta, koji izopačuje. Jasno je da odgovor ne može da bude povratak nomadizu na način naših drevnih predaka koji su bili sakupljači. Muškarci i žene će razviti novi oblik života s one strane nomadizma i sedalaštva. Sedalački način života podrazumeva nedovoljnu telesnu aktivnost, koja je uzrok skoro svih somatskih i psiholoških bolesti današnjih ljudi. Aktivan i nefiksirani život izlečiće sve te bolesti bez pomoći medicine i psihijatrije.
Prelazak na komunizam doneće i preobražaj tehnologije. Tehnologija nije nešto neutralno; ona je određena oblikom proizvodnje. Na zapadu, više nego igde, različiti oblici proizvodnje razdvajaju čoveka od tehnologije koja je prvobitno bila samo oblik ljudskog bića. Zahtev za prelazak na konvivijalne/ komunalne tehnologije jeste zahtev za tehnologijom koja će opet biti deo ljudskog bića, a ne autonomna stvar u službi tlačiteljskog bića. Ljudska bića u komunizmu neće biti samo korisnici; komunizam će biti zemaljski raj kojim će ljudi raspolagati s takvom neposrednošću da se neće razlikovati od prirode (čovek će, kao što je to rekao Hegel, u ovom kontekstu biti životinja). Ljudska bića su stvaraoci, proizvođači, korisnici. Čitav proces se obnavlja na višem nivou i za svakog pojedinca. U odnosima između pojedinaca, onaj drugi više neće biti posmatran u okvirima korisnosti; gotovo je sa odnosima koji počivaju na korisnosti. Polovi će se izmiriti zadržavajući sve svoje razlike; sve krute razlike i sukobi podsticani milenijumima počeće da popuštaju. Treba shvatiti sledeću dinamiku: mi smo robovi; naš cilj nije da postanemo gospodari, makar i bez robova, već da ukinemo čitavu dijalektiku gospodara i roba. Taj cilj ne može biti ostvaren osnivanjem izolovanih zajednica koje ne predstavaljaju nikakvu prepreku za kapital i koje mogu lako da se nađu u njegovom obruču; takvi izolovani pokušaji su samo devijacije u odnosu na vladajuću normu, koji je otkrivaju u njenom pravom svetlu. Taj cilj ne može da se ostvari ni kultivacijom sopstvenog bića, koja bi trebalo trebalo da nas spoji s našim pravim, ljudskim bićem. U stvarnosti, ta dva pristupa treba da budu povezana. Doživeti sebe kao ljudsko biće nesputano bilo kakvim atributima samo po sebi odbacuje pseći povodac koji nameće klasno društvo. Žudnja za zajednicom je apsolutno nužna. Reafirmacija individualnosti, posebno u njenoj vremenskoj dimenziji, jeste odbijanje pripitomljavanja. Ali, to nije dovoljno, čak ni kao prvi element pobune: ljudsko biće je u isto vreme individua i čovečanstvo. Redukcija ljudskog bića na sadašnje bezizražajno stanje je posledica
potiskivanja čovečanstva, drugim rečima, posledica nesposobnosti pojedinca da obuhvati opšte, celinu ljudskih odnosa u celini vremena. Različite religije, filozofije i teorije su samo zamena za tu suštinsku komponentu ljudskog bića. Pošto komunizam označava kraj jednoličnosti i monotonog ponavljanja, ljudska bića će se pojaviti u svoj njihovoj različitosti; svaki pojedinac biće afirmacija čovečanstva. To znači da od sada odbacujemo despotizam svake religije, filozofije, teorije. Odbijanje da se upadne u zamku teorije ne znači i odbacivanje svih teorija. Ono što treba obuhvatiti je život u celini. Svi različiti proizvodi prošlosti – umetnost, filozofija, nauka – jesu fragmenti. To su znači pustošenja ljudskog bića, ali i pokušaji da se to biće obnovi. Naša revolucija, kao projekat obnavljanja zajednice, nameće se kao nužnost od trenutka uništenja drevnih zajednica. Ljudsko biće može da bude istovremeno i čovečanstvo samo ako živi u zajednici. Čim dođe do fragmentacije, javlja se potreba za obnavljanjem jedinstva. Na Zapadu je to jedinstvo ostvarivano putem posredovanja i prinude: Država određuje pojedinca; znanje je sredstvo za hijerarhijsku stratifikaciju društva i sredstvo za opravdavanje uspostavljenog poretka; začarani krug teorije i prakse se zatvara˝.- Kamat

Povratak u raj (4)
˝Kapital je osvojio budućnost. Kapital se ne plaši utopija, naprotiv, on nastoji da ih proizvodi˝-Kamat.

˝Zato treba analizirati metodologiju borbe, jer u svom sadašnjem obliku ona predstavlja prepreku za razvijanje novih oblika akcije. Pre svega treba odbaciti teren na kojem se do sada odvijala borba – radna mesta i ulicu. Sve dok se revolucionarna borba ne odvija na svom terenu već na terenu kapitala, neće doći do bilo kakvog značajnog pomaka, do kvalitativnog revolucionarnog skoka. Napuštanje starih centara borbe zahteva istovremeno stvaranje novih oblika života. Kakva korist od okupiranja fabrika čija proizvodnja ionako mora da bude obustavljena? Stari poklič je bio: “Okupirajmo fabrike i sami upravljajmo njima!” Tako bi zatočenici sistema trebalo da preuzmu zatvore i da sami upravljaju svojim zatočeništvom. Novi društveni oblik ne može da se temelji na ostacima starog; vrlo su retki primeri civilizacija koje su se nadograđivale jedna na drugu. Buržoazija je pobedila jer je stupila u borbu na svom terenu, u gradovima. Čovečanstvo danas ne može da krene u borbu protiv kapitala ni u gradovima, niti na selu, već izvan njih: odatle potreba za komunističkim oblicima života koji će zaista biti suprotni kapitalu i predstavljati uporišta revolucije. Ali, bez obzira na sve te pokušaje, kapital neće uspeti da zaustavi napredovanje svojih neprijatelja, jer će revolucija uspeti da se pojavi kao stvarna i samim tim – iracionalna. Iracionalnost je njena suštinska karakteristika. Sve što je sa stanovišta postojećeg poretka racionalno može lako da bude apsorbovano i falsifikovano. Ako revolucija deluje na istom terenu kao i njeni protivnici, biće zaustavljena.
Cilj revolucije mora da bude ljudska zajednica. Zato je apsurdna tvrdnja da “treba prodreti u institucije sistema i onda ih iskoristiti za potrebe revolucije.” Tu mistifikaciju, koja ljudska bića vidi kao nebitna, sporedna i beskorisna, jer sav značaj pridaje institucijama, treba potpuno razoriti. U kapitalističkom sistemu ljudi su zaista postali suvišni; ali, u meri u kojoj je čovečanstvu, još od najranijih početaka vrste, uspelo da zadrži svoj ljudski integritet, može se reći da ljudska bića još uvek nisu uništena, sve dok ideja pobune živi ili dok je očigledno da mladi ljudi još nisu imobilisani pripitomljavanjem. Sve je još uvek moguće. Nije dovoljno da lanci postanu vidljivi; oni moraju da postanu sramni. Svaki pojedinac mora da prođe kroz krizu.
Danas se suočavamo s dve alternative: ili stvarna revolucija, proces koji obuhvata sve, od stvaranja revolucionara do uništenja kapitalističkog oblika proizvodnje, ili uništenje ljudske vrste, na ovaj ili onaj način. Drugih mogućnosti nema. Kada revolucija počne neće biti potrebe da se objašnjava ono što se događa; pre će biti potrebna snaga da se izbegnu zloupotrebe i ispadi. Ali, to će biti moguće samo ako pojedinci, muškarci i žene, pre revolucionarne eksplozije, počnu da se ponašaju kao autonomna ljudska bića: pošto im ne trebaju nikakve vođe, sami će moći da vode svoju pobunu. Muškarci i žene će morati da prepoznaju sebe kao odlučujuće činioce, koji nisu dužni da se odreknu svojih moći u korist mašine, da neprestano otuđuju svoje biće u lažnom uverenju da je to jedini put ka sreći. Kada se jednom dođe do te tačke, sve je gotovo; nema više povratka na staro.˝-Kamat

Povratak u raj (5)
˝Idila je trajala punih pet godina. Toliko je vremena ukupno dvadesetak ljudi sretno živjelo u tajnom ekoselu u zapadnom Walesu. Apsolutno nitko nije znao za njih sve dok avion za topografsko mjerenje terena nije slučajno primjetio svjetlosnu zraku koja se odbila od solarne ploče te fotografirao selo. Seljani žive potpuno izolirano, u osam kućica od slame i blata. Imaju krovove od trave, uzgajaju svoju hranu, te koze, konje i kokoši, a energiju dobivaju pomoću solarnih ploča. Selo je trebalo biti srušeno, ali su seljani uspjeli u nakani da ostanu živjeti u svom raju.˝- novinska vijest

Treća točka
"Ivane, postoje tri različita dijela ljudske rase.
Prvi jedu i spavaju.Oni piju vino i na nemoralan način upražnjavaju sex. Oni se ponašaju prema svojim instiktima, radeći što god zadovoljava njihovo tijelo i što god ne zadovoljava njihovo tijelo oni se uzdržavaju od toga. Njihovo tijelo postaje njihov Bog, upravlja sa njihovim radnjama i odlukama. Ovakva je većina ljudske rase.

Odvojena od ovih je jedna manja grupa koja je zarobljena u misaonim procesima. Ovi imaju kapacitet da postanu "ljudsko biće" iako možda nikada ne razviju takvu sposobnost. Njihove odluke su vodjene njihovim mentalnim procesima. Oni su racionalni i logični ali oni ne mogu da se izdignu iznad limitacije njihovog zemaljskog Uma. Oni reaguju na osnovu racionalnog razmišljanja radeći što god zadovoljava njihov Um, a što god ne zadovoljava njihov Um oni se uzdržavaju od toga. Njihov Um postaje njihov Bog koji upravlja njihovim odlukama i radnjama.
Oni služe Demijurgu koji upravlja njihovim načinom razmišljanja i određuje što je ispravno a što neispravno. Oni su toliko potpuno uvjereni u svoju ispravnost da ne mogu da pojme Sunce Istine i kada sija ispred njihovog lica.

Najmanja od svih grupa je ona koji žive u spiritualnom postojanju. Ovi su se izdigli iznad limitacija zemaljskog postojanja. Oni se pridružuju anđelima i postoje u višim ravnima i dok su u ovom materijalnom tijelu. Oni nisu zarobljeni ograničenjima njihovog tijela i Uma zato sto oni podvrgavaju svoje tijelo i Um unutrašnjoj svjetlosti da bi se transformirali u Božanski lik.
Oni su postali dio Uma Krista. Oni postaju Otac i Sin gdje Sin predstavlja Oca u svakoj situaciji."- Isus, u Ivanovom gnostičkom evanđelju

˝Biti autentičan znači biti sasvim faktičan. Idelogije, teorije i "izmi" te izobličavaju i daju izgled lažne "persone". Ti kultivišeš svoj lik, sve što potom pokažeš nijesi ti. Realnost je izgubljena, a ti onda glumiš i glumiš. Tvoj život postaje manje životan, a više igra u kojoj nešto glumiš - to nije tvoja istinska duša već kultura, obrazovanje, društvo, civilizacija. Čovjek može biti kultivisan - a što si više kultivisan, to si manje stvaran. Stvarnost je nekultivisani dio tebe koji je netaknut od strane društva. Ali, to je i opasnost. Ako ostavite dijete da raste samo, ono će postati životinja. Ono će biti autentično, ali će biti životinja; neće postati čovjek. Zato to nije moguće: takva alternativa je zaključena. Mi ne možemo ostaviti dijete samo. Treba da učinimo nešto, a što god da uradimo to će uznemiriti istinsko Sebe. To će dati odeždu, stvoriće obrazinu i masku kod djeteta. On će postati čovjek, ali će biti i glumac. Neće biti stvaran. Ako ga ostavite samog, on će biti nalik životinji - vjerodostojan, stvaran - ali ne i čovjek. Zato je nužno zlo da ga moramo obučavati; moramo da ga kultivišemo i uslovljavamo. Tada ono postaje čovjek, ali nestvaran.
Treća mogućnost se otvara sa ovim meditacionim tehnikama. Sve meditacione tehnike su zaista "neuslovljavanje". Sve što ti je društvo dalo možeš ponovo uzeti i tada nećeš biti životinja. Tada ćeš biti čak nešto više od čovjeka. Ti ćeš biti natčovjek - istinit, ali ne životinja. Kako će se to ostvariti? Djetetu treba dati kulturu, obrazovanje. Nema smisla da ga ostavimo samome sebi. Ako ga ostavite samog, nikada neće postati čovjek: ostaće životinja. Ono će biti stvarno, ali će biti lišeno svijeta, lišeno dimenzije svijesti koju otvara čovjek. Zato mi treba da ga učinimo čovjekom i tako ono postaje nestvarno.
Zašto postaje nestvarno? Zato što je takav čovjek nametnut spolja. Iznutra on ostaje životinja. On je podijeljen; on je izdijeljen na dvoje. Sada životinja živi unutar njega, a čovjek spolja. Zato je uvijek ono što činite i govorite dvosmisleno. Vi treba da ispoljite lice koje vam je dato, a stalno morate da zadovoljavate životinju unutar vas. To izaziva probleme i svi tako bivaju neiskreni. Što ste više idealisti, to ćete sve više biti neiskreni. Zato što će vam ideal naložiti "učini ovo", a životinja će se ponašati sasvim suprotno: ona će željeti na radi nešto drugo što je sasvim suprotno tome.
Šta onda pojedinac može da uradi? Može da obmanjuje druge i sebe; može da pokaže lice, lažno lice - i da nastavi da živi nalik životinji. To se obično dešava. Ti radiš stvari protiv kojih si, zato što se tvoja biologija ne može izmijeniti samo obrazovanjem. Zapamti, tvoje porijeklo, tvoje biološke ćelije, tvoja struktura se ne može promijeniti nekim ideološkim obrazovanjem. Nikakva škola, nikakva ideologija ne može izmijeniti životinju unutar tebe. Samo naučna tehnika može promijeniti unutarnje biće. Sami moralni pristup neće pomoći sve dok ne obezbijediš neku naučnu tehniku koja može sasvim promijeniti tvoju svijest. Tek tada više nećete biti dvojni: postaćete jedno.
Životinja je jedinstvena, sjedinjena; i svetac je jedinstven i sjedinjen, takođe. Čovjek je dvojan jer je između dvoje, između životinje i sveca - ili, možete reći i da je između Boga i psa. Čovjek je upravo u procjepu. Unutar sebe je pas; a spolja nastoji da se pokaže kao Bog. To stvara napetost, tjeskobu i sve tada postaje lažno. Ti se možeš uniziti i postati životinja; tada ćeš biti autentičniji i od čovjeka. Ali tada mnogo gubiš: gubiš mogućnost da postaneš Bog.
Životinja ne može postati Bog jer ona nema probleme koje treba prevazići, jer u njoj nema ničega što treba transformisati. Životinja je u skladu sa sobom. Nema problema, nema unutarnjeg sukoba, nema preobražaja. Ona čak nije ni svjesna. Ona je jednostavno nesvjesno autentična, ali ona je autentična čak i kada nije toga svjesna. Nijedna životija ne umije da laže; to je nemoguće. Ali to nije zbog toga što ona posjeduje moralnost: ona ne može lagati zato što ne posjeduje mogućnost saznanja da neko može biti izvještačen.
One moraju biti istinite, ali ta istina nije njihov izbor. To je njihovo ropstvo. Životinje su istinite - ne zato što su odabrale da budu istinite, već zato što ne mogu izabrati alternativu. Za njih nema alternative; one samo mogu biti svoje. Nema mogućnosti da budu lažne jer nemaju svijesti da postoje i druge mogućnosti.Čovjek je svjestan tih mogućnosti. Samo čovjek može biti neistinit. To je uslijed rasta! To je evolucija! Čovjek može biti neistinit i zato može biti i istinit.Čovjek može da bira. Životinje moraju biti istinite. To je njihovo ropstvo, a ne sloboda. Ako si istinit, to je tvoj uspjeh jer uvijek možeš biti neistinit. Mogućnosti su otvorene, ali ti ih nijesi odabrao. Ti si odabrao nešto drugo. To je svjestan izbor.
Naravno, tako je čovjek uvijek u nevolji. Izbor je uvijek nevolja, jer um nastoji da odabere ono što je lakše. Lako je lagati; lakše je biti izvještačen.
Izgledati ljubavno je lako; ali voljeti je teško. Stvoriti spoljašnji izgled, fasadu, je lako; ali proizvesti biće unutar sebe je teško. Zato ljudi biraju lakše, jednostavno, ono što mogu lako obaviti bez nekog napora i žrtvovanja.
Čovjek ne može biti jednostavan i čist na isti način kao životinja, ali on može biti još čistiji i jednostavniji, može biti znatno pročišćeniji i kompleksan. Može biti jednostavniji, čistiji, bezazleniji, ali ne može biti jednostavan, čist i bezazlen kao životinja. Ta bezazlenost je nesvjesna, a čovjek je postao svjestan. Sada može preduzeti dvije stvari: može djelovati lažno, izvještačeno i stalno ostati podijeljeno biće u konfliktu sa sobom. Ili, može postati svjestan cijele stvari koja se odvija i što se njemu događa, može odlučiti da ne bude lažan. Može napustiti sve lažno Tada ponovo biva autentičan.
Ali njegova autentičnost je drugačija, kvalitativno drugačija, od autentičnosti životinje. Niko ga ne prisiljava na to; naprotiv, svi ga tjeraju da bude neautentičan - društvo, kultura, sve što oko njega bitiše, prisiljava ga da ne bude vjerodostojan. On "odlučuje" da bude autentičan. Ta odluka čini vaše jastvo, ona vam daje slobodu koju nijedna životinja ne može dostići, koju nijedan lažni čovjek ne može postići.
Zapamti, uvijek kada lažeš, obmanjuješ, kada si neiskren, uvijek si prinuđen da to činiš. To nije tvoj izbor, to nije istinski izbor. Ako kažeš istinu, to je tvoj izbor. Niko te ne prisiljava da govoriš istinu. Svi te tjeraju da lažeš. To je jednostavnije, lakše, sigurnije, bezbjednije. Sada ulaziš u prostor opasnosti, nesigurnosti, ali to je tvoj izbor. Sa takvim izborom, po prvi put dosežeš do Sebe. Još jednom se ostvario Buda. On je nalik životinji, ali sa jednom razlikom: on je jednostavan, čist, bezazlen, nalik životinji, ali je i drugačiji od životinje usljed njegove svijesti. Sada je sve svjesno izabrano. On je svjestan, budan.
Ako se spustiš nisko i postaneš nalik životinji, ti ćeš biti sretan ali nećeš za to znati. Ako si okrenut umu, ti ćeš biti svjestan ali nećeš biti sretan. Istočnjačka istraživanja govore da ako odeš iza uma možeš biti sretan i, istovrememo, toga svjestan: to je treća pozicija -prostor iza umnog. Dakle, postoje tri tačke. Čovjek je u sredini. Ispod je životinjsko bitisanje.˝- Osho

POGRBLJENE SJENE ZNANJA LETAČKOG UMA



http://www.mezej.com/Stid.htm

Stid

Prve zvijezde tinjalice upalile su se na čipki Danskom nebu. Danska je jesen, vlažna i maglovita. Kratki jesenji danski dan proletio je za tili čas, kao lak oblačak.

Jedan čovjek, pogrbljen, uputio se pustim ulicama ka sportskoj dvorani. Pred njim, pred jednim ratnim prognanikom, upravo su se otvarala bešumna životna vrata sa mnogo otvorenih mogućnosti... da izroni iz ništavila izbjegličke mase i postane vidljiv... da se pokaže, da ugazi u gradsku elitu... da bude viđen a da se ne zastidi sebe... da postane novi Danac... da ponovo bude netko...

Pa ipak, on nesigurno korača pješačkom stazom. Koraci su mu bezvoljni i klecavi. Pored staze leži prostrto polje riđeg sasušenog travnjaka, velika vučja koža razapeta nevidljivim klinovima. Vjetar piše po suhoj travi, povija je lijevo desno, igra se njome. On ugazi u nju, rđa jeseni dopire mu do gležnjeva, potom se vrati na asfalt mliječne pješačke staze.

Sinoć sam se zastidio svoga lika.

Sinoć sam se zastidio cijele svoje pojave, pogrbljenih leđa, smrknuta pogleda, crnih očiju, crne kose, godina, odjeće, svoje majke, oca, dide, nane, Bosne, Hercegovine.

Sinoć sam se zastidio svog barbarskog izgleda.

Ne! Ne pripadam ja eliti, moja pojava odudara od svilenih ljudi, bezbojnim lakom obojenih lica, sa kadaif kosom i titanijumskim okvirima naočala.

Zavukao sam se u čošak i sakrio od njihovih podozrivih pogleda, uvukao se u svoju ljušturu kao kornjača pod oklop. Okrenuo sam lice zidu kao preplašeno dijete koje se grčevito drži za skute majčine haljine i ispod oka proviruje, bilo mi je na trenutak prijatno ali morao sam se ipak okrenuti ka ljudima.



Velika sala se neprimjetno punila, gosti su dolazili pojedinačno sve dok pet minuta prije zakazanog vremena kad nagrnuše u grupama, u talasima. Ulazi žagor, smijeh, mirisi okupanih tijela, parfemi.

Nitko nije zakasnio osim mene koji sam došao među prvima.

Na veliki pult za to određen ostavljali su svoje poklone, lijepo upakovane flaše vina, bukete cvijeća, napisane čestitke slavljeniku. Pokloni su kao oni pod jelkama, upakovani i povezani sjajnim vezicama i trakama, ufrkanim kao talaška. Slavljenik Bjarne nije blistao, ovo je njegov posljednji radni dan i mnogo se sjete može osjetiti na njegovom licu. Čitam sa njega jednu sjenku koja kaže; Odbačenost. Bezvrijednost. Ti osjećaji su tek na sekundu dotakli njegovo staro tijelo i već mu stvorili sijenku.

Izgleda da samo nas dvojica imamo sjene po očima, drugi su veseli, osmijeh ima tu moć da ih izbriše kao gumicom.

Pa ipak, dvije tri face su mi tu poznate i oni pozdraviše, doduše sa malo čekanja kao da se kolebaju pa ipak odlučiše i pozdraviše me. Možda je to samo proizvod mog pogrešnog čitanja ljudske psihe, možda to i nije bilo njihova namjera ali ja sam je prihvatio kao takvu.

One koje nisam poznavao samo su me pogledali. Taj pogled kaže mnogo i ne kaže ništa. U njemu je istovremeno znatiželja i razočaranost koja kao da želi reći:

«Pa koliko vas ima ovdje?»

«Zar se ne možemo nigdje sakriti od Vas?»



Izdaje me moja Bosna.

Moje lice je boje baklave, iz njega izbijaju kvrge planina, kanjoni bora i uvala, zahuktale planinske rijeke, bagremi i kestenje, šume kose, livade brade i slapovi nevidljivih suza. Iz očiju mi izbijaju Prokletija i Čemernica i krvava istorija.

Zastidjeh se svojih roditelja, njihove sreće, oca koji me je podigao svojim rukama i ponosno pokazivao babicama.

«Sin!»

Bačen sam u ovaj svijet da se stidim svog lika jer ne pripadam ovdje. Ja nisam njihov.

«Rodila majka poružno aliii ingeniozno dijete.» – tepao je otac.

«Ne dam ja tebe nikome!» – šaputala je majka.

Te riječi dopriješe do mog uha poslije pedeset godina, sviježe kao da su sad izgovorene.

Osvrnuh se oko sebe. Oko mene nepoznati ljudi. Na njima svečana odijela, kravate, dame sa lijepim haljinama. Pričaju nerazumljivim jezikom, smiju se nerazmljivim smijehom. Tiho i potmulo kroz žamor ljudskih glasova orkestar svira plesnu muziku , . Uhvati me panika, prepadoh se svega toga, zgrabih svoju jaknu i istrčah van u mrak.

Nije mi se išlo kući! Nisam imao gdje ići jer sve što sam imao bilo je njihovo.

Svijetiljke su blještale, osvjetljavale salu gdje se održavala svečanost, vidjele su se ljudske sjenke, pokreti, ples dok sam ja stojao vani i drhtao.

«Majko zašto si me rodila, pa da se po stare dane stidim svog lika, da hodam poguren kao medvjed?»

Osjetio sam tad kako mi netko nježno miluje lice.

Panika malo popusti i ja polako postadoh svjestan svog tijela i duše. Drhtavim prstima izvadih jednu cigareu iz tabakere, ostale se prosuše po travnjaku. Sageo sam se i kupio ih i vraćao natrag. Bljesnu moj upaljač, blagi plamen osvijetli mi lice i ja spoznah da nisam sam. Stajao sam pored jedne tanke vitke breze. Njene šibaste grane bez lišća dodirivale su mi lice. U tom dodiru grančice osjetio sam toplinu majčinog dlana. Osjetio sam blaženstvo pod nježnim grančicama.

Ne sjećam se da me je itko ikada pomilovao po obrazu. Kao kreč bijelio se mrvački kostur breze. Ponosno je stajala sama u mraku.

«Vrati se u svoju samoću!» – govorio mi je neki unutrašnji glas! «Vrati se u sebe, izvrati kožu, pokri se po glavi i živi do kraja.»

Pođoh ali zapeh za jednu deblju granu. Nije mi dala da idem. Obuhvatila me kao djevojka. Nježno je spustila svoju ruku na moje rame, zagrlila me i povela kroz muziku noći. Utihnula je muzika orkestra, nestale su i sijenke, do mene je dopirala muzika svemira i zvjezdanog neba po kome su sjajne zvijezde igrale po taktu ritma. Vrtili smo se kao zaljubljen par.

Tad čuh rijeći koje dopriješe do mene.

«Ne dam ja tebe nikome!»

Osjetih da više nisam sam!

Osjetih veliko olakšanje!

_______
Vau Vau

Ovo nije više aktualni topic... ali sad sam ga našao; pa eto samo par misli, komentara o tome. Inače su tekstovi izvrsni i pokazuju kako smo zaglibili...

Primitivni narodi, kako ih mi zovemo, čini se da imaju puno bolju životnu filozofiju i način života...

Sve blagodati civilizacije su ujedno i okovi. I koliko god ona izgledala napredna, razvijena i sl. ona je zapravo ropska - jer čovjek mora raditi! Zarađivati i to ne samo za sebe, nego i za državu i one koji su "gore", na vrhu... koji svime upravljaju i određuju... u ime nas...

Sitchinova ideja da su nam civilizaciju donijeli vanzemaljci (razvoj i napredak)... je vjerojatno istinita... ali to što smo dobili, je ustvari "omča oko vrata". I kako vidim, što je civilizacija naprednija, to je luđa! Što ima više "napretka", zapravo razvoja tehnologije, to imamo više problema i dilema... što s tim učiniti. Jučer sam gledao dokumentarac koji govori o tome da sada čovjek može upravljati i svojom evolucijom. Da može produžiti život, zamijenjivati organe. Da je u mogućnosti klonirati ljude, po želji... Klonirati sebe ili si dodavati osobine, po želji... A kud to vodi? I za koga bi bile te mogućnosti...

Možda sam u tom pogledu konzervativan, ali to mi se sve manje sviđa i čitajući ove tekstove shvaćam kako smo si samo zakomlicirali i otežali život... dok zapravo time ništa ne dobivamo...

Sve blagodati civilizacije su dobri, ali bez drugih, duhovnih stvari, koje bi to pratile... ovaj razvoj je fatalan...

Osim toga, čini mi se da je tehnološki razvoj obrnuto proporcionalan spiritualnom razvoju... Jer ljudi "primitivnih" zajednica imali su neko veće duhovno znanje, dok je to od tehniciziranog čovjeka skriveno...

Osim toga, čini se da svaka takva "civilizacija" dosiže svoj "vrhunac" nekom kataklizmom ili propašću do koje je vjerojatno sama dovela...

Rad se može usporediti s ropstvom... Čovjek mora provesti na poslu 8 ili više sati i raditi, ako želi dobiti svoju plaću. A to je kao da je zatvoren u logoru (zatvoru) gdje mora provesti to vrijeme... Najmanje 8 sati. Osim toga dok dođe na posao i vrati se, treba mu još prosječno najmanje 2 sata... Ako posao počinje u 8 i završava u 16 h, to znači da u 7 već mora krenuti iz kući i vraća se u 17... A to je skoro cijeli dan! Na poslu - u 'radnom logoru'.

Dolazim do zaključka da su nam 'vanzemaljci' pokazali tehnologiju, da bismo sami sebi stvorili zatvore i logore, da bismo radili, patili, mučili se, nadmetali, sukobljavali... međusobno...

Sve si lepo opisao i slazem se tom idejom ali ne trebaju ti vanzemaljci da bi se covek doveo u ovo stanje.

Čuj, Danmagorez, ne bih ulazio u polemike oko vanzemaljaca, na ovom mjestu... ali, to nije stvar vjere, nego uvjerenja i mnogih činjenica koje se mogu povezati i iz koji se može izvući logični zaključak. (uvjeriti se)

Uvijek sam vjerovao da oni postoje tamo negdje, daleko u svemiru... jer da smo sami u ovako neopisivo ogromnom svemiru je nelogično, nemoguće, nevjerovatno itd. Ali sam se uvjerio da tolike priče o njima "nisu samo priče", jer se te priče mogu povezati i iz njih zaključiti kakvo je stvarno stanje.

Istina je da je to teško "povjerovati" nekom tko gleda površno na stvari... Pa, ako ih ne vidi, ako se o tome znanost službeno ne izjašnjava ili mediji, onda oni samo "službeno" ne postoje... A ima li kakvih 'opipljivih' tragova o njima, to svatko sam može istraživati na osnovu ponuđenog na prostoru Interneta, te site-u Galaksija...
Tko god pročita Dvanaesti planet od Sitchina, vidjet će da čovjek govori jako logično i na temelju artefakata. Npr. otkud Sumeranima u ono vrijeme skoro sve, što je usađeno u temelje naše civilizacije!? Baš kao da je "s neba palo"... a prije toga ljudi su živjeli kako je tu opisano i kako žive i danas oni "primitivni" do koje nisu dospjele "blagodati" naše civilizacije.

Ovo ne pišem da bih opravdao svoja uvjerenja, nego da bih otvorio oči drugima, ako je to moguće... Zapravo vjerojatno nije - jer ovaj forum je baziran na tome - a neki su tu valjda samo promatrači... Da sam to napisao na forumu.hr i sličnim, vjerojatno bi pomislili da sam 'malo čudan', jer to očito nije prihvatljivo, mnogima!

preporučam ti ovaj topic Maximiliane viewtopic.php?f=7&t=501&start=0

Hoćeš reći da je to što sam napisao OPS? Uvjeravanje? Znači na ovom forumu nema raspravljanja? Iznošenja svog mišljenja? Ili ja ništa ne razumijem?