Uf, Sjenko razgovaraš samnom kao sam početnik i neznalica.

A jesil ti prekinuo ikada kontinuitet nečega važnog? Ne vidim da u tvojoj svesti boravi neko iskustvo koje ukazuje da si fluidan...Vidi na ovom putu je obavezno dotaći šizofreniju. Nemože mirno početi da se rukuje namerom. Mora se poludeti. Ne vidim da si ti nekad poludeo, a to odmah znači da nema kud da ti putuje skupna tačka.

Neznam dali je ovo dobro što pišem ali vidim da je don Huanov učitelj imao potrebu da se spali u susretu sa saveznikom.

Hehe, pročitaj neke od mojih starih postova od prije par godina, pa ćeš vidjeti sve različite gradacije moje ludosti od kad pišem na galaksiji. I još uvijek sam poprilično lud, no s vremenom postajem sve prazniji, pa ludost gubi svoj smisao, ona jednostavno teče skupa sa svime ostalim. Jednostavno rečeno, ludost mi ne smeta jer je usmjerena na nepoznato. Dok sam u svijetu poznatog, nema razloga da baratam njome, niti da ju pokazujem.

Dva jednosmjerna mosta

Bez uvoda, i ne prestajući da razmišlja, don Huan
je počeo da mi priča jednu priču vračeva. Rekao je da je
tokom cele jedne godine bio jedina mlada osoba u
kući naguala Hulijana. Bio je toliko samoživ da nije
čak ni primetio kada je početkom naredne godine njegov
dobrotvor doveo tri mlada muškarca i četiri mlade
žene da žive u kući. Što se ticalo don Huana, tih sedam
osoba, koje su stigle u kuću svako ponaosob tokom dva
ili tri meseca, bili su prosto sluge i zato nisu bili važni.
Jedan od tih mladih muškaraca čak je postao njegov
pomoćnik.

Don Huan je bio ubeđen da je nagual Hulijan namamio
i nagovorio te ljude da dođu i rade za njega
bez ikakve nadoknade. I on bi ih žalio da nije slepog
poverenja i bolesne odanosti prema svakome i svemu u
tom domaćinstvu.
Osećao je kako su oni rođene sluge i da nema ništa
da im kaže. Ipak je bio obavezan da se s njima sprijatelji
i da ih savetuje, ne zato što je to želeo, već zato
što je to zahtevao nagual kao deo njegovog posla.

Pošto su oni tražili njegov savet, bio je prožet dirljivošću
i dramom njihovih životnih priča.
Tajno je čestitao sebi što je bolji od njih. Tajno
je osećao da je pametniji od svih njih zajedno. Hvalio
im se da može da predvidi nagualove manevre, iako nije
mogao da se zakune da ih razume. I smejao se njihovim
glupavim pokušajima da budu od pomoći. Smatrao je
da su sluge i rekao im je u lice da ih profesionalni
tiranin nemilosrdno iskorišćava.

Ali razbešnjavala ga je okolnost da su te četiri žene
navaljivale na naguala Hulijana i učinile bi sve da mu
ugode. Don Huan je potražio usamljenost u radu, u
koji je utonuo da bi zaboravio svoj bes, ili bi satima
čitao knjige koje je nagual Hulijan imao u kući. Čitanje
mu je postalo strast. Kada je čitao, svi su pazili da ga
ne uznemiravaju, osim naguala Hulijana, koji je uživao
u tome da ga nikad ne pušta na miru.
Stalno je terao don Huana da se sprijatelji sa mladim
muškarcima i ženama. Stalno mu je ponavljao da su svi oni,
uključujući i don Huana, njegovi učenici čarobnjaštva.

Don Huan je bio uveren da nagual Hulijan ne zna
ništa o čarobnjaštvu, pa ga je zavitlavao, slušajući ga
ali mu nikad ne verujući.

Nagual Hulijan je bio zbunjen nedostatkom vere
kod don Huana. Jednostavno je nastavio kao da mu
don Huan veruje, i sakupio je sve učenike da bi im
dao upustva. Povremeno ih je vodio na izlete u obližnje
planine koji su trajali čitavu noć. Na većini tih izleta
nagual bi ih ostavio same, nasukane u tim neravnim
planinama, a don Huan je bio odgovoran za sve.

Objašnjenje za ta putovanja bilo je da u samoći,
u divljini, mogu da otkriju duh. Ali oni to nikad nisu
činili. Ipak, nagual Hulijan je toliko ustrajavao na
neophodnosti poznavanja duha da je don Huan postao
opsednut da sazna šta je to duh.

Za vreme jednog od tih noćnih izleta, nagual Hulijan
je terao don Huana da ide i traži duh, čak i ako
ga ne shvata.

»Naravno, on je mislio jedino što nagual može da
misli: pokretanje skupne tačke«, rekao je don Huan.
»Ali on je to rekao onako kako je mislio da će i za
mene imati smisla: pođi za duhom.«

Mislio sam da priča besmilice. U to vreme sam
već stvorio svoje mišljenje i uverenje i kada sam bio
uveren da je duh ono što je nama poznato kao skup
crta ličnosti, volja, suština, snaga. I verovao sam da ne
moram da ih tražim. Već ih sve imam.

»Nagual Hulijan je tvrdio da se duh ne može izraziti,
da čovek čak ne može ni da ga oseti, a kamoli da
o njemu govori. Čovek jedino može da se u njega uveri,
rekao je, saznajući za njegovo prisustvo. Ja sam odvratio
slično kao i ti: čovek ne može da se uveri u nešto što ne postoji.«

Don Huan mi je rekao da se toliko svađao sa
nagualom da mu je ovaj konačno obećao, pred čitavim
domaćinstvom, da će mu odjednom pokazati ne samo
šta je duh, već i kako da ga definiše. Takođe je obećao
da će da sakupi jedno ogromno društvo, čak će pozvati
i komšije, da proslave don Huanovu lekciju.

Don Huan je dodao da su se u to vreme, pre
meksičke revolucije, nagual Hulijan i sedam žena iz
njegove grupe predstavljali kao dobrostojeći vlasnici
velike hacijende. Niko nije ni sumnjao u njih, naročito
ne u naguala Hulijana, bogatog i naočitog zemljoposednika
koji je ostavio iskrene želje za karijerom sveštenika
da bi se brinuo za svojih sedam neudatih sestara.

Jednog dana, u sezoni kiša, nagual Hulijan je najavio
da će, čim kiše prestanu, napraviti ogromnu
zabavu kao što je i obećao don Huanu.
I jednog nedeljnog popodneva okupio je
čitavo domaćinstvo na nasipureke, koja je bila nadošla od velikih kiša.
Nagual Hulijan je jahao svoga konja, dok je don Huan s
poštovanjem tapkao za njim, što su praktikovali za slučaj
da sretnu nekog od svojih suseda; koliko su susedi
znali, don Huan je bio lični sluga zemljoposednika.

Nagual je za njihov izlet odabrao jednu zaravan
uz samu reku. Žene su pripremile hranu i piće. Nagual
je čak doveo grupu muzičara iz grada. Bila je to velika
zabava, došli su i peoni sa hacijende, susedi, pa čak
i stranci u prolazu koji su se slivali ovamo da se pridruže zabavi.

Svi su jeli i pili do mile volje. Nagual je igrao sa
svim ženama, pevao i recitovao poeziju. Pričao je šale,
i uz pomoć žena, izvodio skečeve na sveopšte zadovoljstvo.

U datom trenu, nagual Hulijan je upitao da li neko
od prisutnih, naročito od učenika, želi da podeli don
Huanov nauk. Svi su odbili. Svi su bili svesni nagualove
oštre taktike. Onda je on upitao don Huana da
li je siguran da želi da sazna šta je duh.

Don Huan nije mogao da kaže ne. Jednostavno
nije mogao da se povuče. Obznanio je da spremniji
ne može biti. Nagual ga je odveo do ivice razbesnele
reke i rekao mu da klekne. Nagual je započeo dugu
pesmu koja je probudila moć vetra i planina i zamolio
je moć reke da posavetuje don Huana.

Njegovo značajno pevanje ispunjeno rečima bez
poštovanja nateralo je sve prisutne na smeh. Kada je
završio, rekao je don Huanu da ustane zatvorenih očiju.
Onda je učenika uzeo u naručje, kao da je dete, i bacio
ga u nabujalu vodu, vičući: »Ne mrzi reku, za Boga miloga!«

Sećanje na taj događaj ispunilo je don Huana grohotnim
smehom. U drugim okolnostima, možda bih i ja smatrao da
je to smešno. Ipak, ovog puta, priča me je strahovito uznemirila

»Trebalo je da vidiš lica tih ljudi«, nastavio je
don Huan. »Načas sam spazio njihov užas dok sam
kroz vazduh padao prema reci. Niko nije očekivao da
će taj đavolski nagual učiniti takvu stvar.«

Don Huan je rekao da je mislio kako je to kraj
njegovog života. Nije bio dobar plivač, i dok je tonuo
ka dnu reke proklinjao je sebe što je dopustio da mu
se to dogodi. Bio je toliko ljut da nije imao vremena
za paniku. Mogao je da misli samo o tome da nađe
izlaz i da ne umre u ledenoj reci, od ruke tog bezdušnog
čoveka.

Noge su mu dodirnule dno i on se odbacio uvis.
To nije bila duboka reka, ali je visoka voda prilično
produbila. Struja je bila brza, i nosila ga je dok je plivao
kao pas, pokušavajući da ne dopusti da ga snažna
struja baca na sve strane.
Struja ga je daleko nosila. I dok ga je nosila i
dok se naprezao da ne podlegne, zapao je u čudno
stanje uma. Znao je u čemu greši. Bio je vrlo ljut
čovek i njegov prigušeni bes terao ga je da se bori sa
svima i da mrzi sve oko sebe. Ali nije mogao da mrzi
reku niti da se bori sa njom, niti da sa njom bude
nestrpljiv, niti da se na nju gnevi, što je bilo njegovo
normalno ponašanje za sve i svakog u njegovom životu.

Sa rekom je samo mogao da sledi njen tok.
Don Huan je tvrdio da je to jednostavno shvatanje
i pomirenje s tim izazvalo izvrtanje vrednosti, da se
tako izrazi, i on je iskusio slobodno kretanje svoje
skupne tačke. Odjednom, a da nikako nije bio svestan
šta se događa, umesto da ga vuče nabujala voda, don
Huan je osetio kako trči duž nasipa. Trčao je tako
brzo da nije imao vremena da misli. Vukla ga je stra-
hovita sila, terajući ga da trči preko stabala palog
drveća, kao da to nije bilo drveće.

Pošto je dosta dugo tako očajnički trčao, don Huan
je bacio brz pogled na crvenkastu bujicu. I video je
sebe kako ga struja nosi i prevrće. Ništa ga u njegovom
iskustvu nije pripremalo za taj trenutak. Tada je
znao, bez uplitanja njegovog misaonog procesa, da je
odjednom na dva mesta.
I u jednom od njih, u zahuktaloj reci, bio je bespomoćan.
Sva se njegova energija usmerila na to da sespase.

I ne razmišljajući o tome, počeo je da se udaljava
od rečne obale. Bila mu je potrebna sva snaga i odlučnost
da se pomakne nekoliko centimetara pri svakom
koraku. Osećao se kao da vuče drvo, Kretao se
toliko sporo da mu je trebala čitava večnost da odmakne nekoliko jardi.

Taj napor je za njega bio previše. Odjednom više
nije trčao; padao je u dubok bunar. Kada je udario u
vodu, njena hladnoća naterala ga je da krikne. A onda
je ponovo bio u reci, nosila ga je struja. Strah što se
ponovo našao u nabujaloj vodi bio je toliko veliki da
je jedino mogao da svim svojim snagama želi da bude
siguran i miran na obali reke. I odmah je bio ponovo
tamo, trčeći vratolomnom brzinom, paralelno s rekom
ali na udajenosti od nje.

Dok je trčao gledao je u zahuktalu vodu i video
sebe kako se bori da ostane na površini. Hteo je da
vikne naređenje; hteo je da sebi naredi da pliva pod
uglom, ali nije imao glasa.

Njegova patnja zbog onog njegovog dela koji je
bio u vodi bila je zapanjujuća.
Bila je kao most između dva Huana Matusa. Istog
trena našao se u vodi, kako pliva pod uglom prema
rečnom nasipu.
To neverovatno osećanje izmenjivanja dva mesta
bilo je dovoljno da odstrani strah. Više se nije brinuo
za svoju sudbinu. Slobodno je naizmenično plivao rekom
i trčao nasipom. Ali šta god da je radio, stalno je išao ulevo,
trčao od reke ili zamahivao prema levoj obali.

Izašao je na levu obalu reke oko pet milja nizvodno.
Tu je morao da sačeka, našavši utočište u čestaru,
preko nedelju dana. Čekao je da voda opadne da bi
mogao da pregazi, ali je takođe čekao da ga prođe
strah i da ponovo bude ceo.

Don Huan je rekao da se tada dogodilo da je snažna
emocija koju je osećao boreći se za život izazvala
pokretanje njegove skupne tačke tačno na mesto nemog
znanja. Pošto nikada nije obraćao pažnju na ono što
mu je nagual Hulijan govorio o skupnoj tački, nije
imao pojma šta mu se to dešava.

Bio je prestravljen na samu pomisao da nikad više
možda neće biti normalan.
Ali on je ispitao svoju razdvojenu percepciju,
otkrio je njene praktične strane i našao da mu se
dopada. Bio je udvostručen danima. Mogao je da u
potpunosti bude jedan ili drugi. Ili je mogao da bude
obojica u isto vreme. Kada je bio oboje, sve je postajalo
mutno i ni jedno biće nije bilo delotvorno,
pa je tu mogućnost napustio. Ali neslućene mogućnosti
mu je stvaralo da bude jedan ili drugi.

Dok se oporavljao u žbunju, ustanovio je da je
jedno od njegovih bića bilo mnogo prilagodljivije od
drugog i da je velike udaljenosti moglo da pređe u
treptaju oka i da pronađe hranu ili najbolje mesto da
se skrije. To je biće jednom otišlo do nagualove kuće
da vidi da li oni brinu za njega.

Čuo je kako mladi ljudi plaču za njim, i to ga je
vrlo iznenadilo. Ostao bi tamo ko zna koliko dugo,
posmatrajući ih, jer ga je oduševljavala ideja da sazna
šta misle o njemu, ali ga je nagual Hulijan uhvatio
i svršio s tim.
Jedino tada se zaista plašio naguala. Don Huan
je čuo naguala kako mu kaže da prestane s tim.

Pojavio se iznenada tamnocrn objekat u obliku zvona
ogromne težine i snage. Zgrabio je don Huana. Don
Huan nije znao za šta ga je nagual zgrabio, ali to ga
je bolelo na najnezgodniji način. Bio je to oštar bol
koji je osećao u trbuhu i predelu prepona.

»Smesta sam se našao na obali reke«, rekao je
don Huan, smejući se. »Ustao sam, pregazio opalu vodu
i krenuo pešice kući.«

....trčao od reke ili zamahivao prema levoj obali.

Izašao je na levu obalu reke oko pet milja nizvodno.
Tu je morao da sačeka, našavši utočište u čestaru,
preko nedelju dana. Čekao je da voda opadne da bi
mogao da pregazi, ali je takođe čekao da ga prođe
strah i da ponovo bude ceo.

Ipak, nagual Hulijan je toliko ustrajavao na
neophodnosti poznavanja duha da je don Huan postao
opsednut da sazna šta je to duh.

Za vreme jednog od tih noćnih izleta, nagual Hulijan
je terao don Huana da ide i traži duh, čak i ako
ga ne shvata.

»Naravno, on je mislio jedino što nagual može da
misli: pokretanje skupne tačke«, rekao je don Huan.
»Ali on je to rekao onako kako je mislio da će i za
mene imati smisla: pođi za duhom.«

Da li je moguca rekapitulacija izmisljenih dogadjaja,tj. dogadjaja koji su cist plod nase fikcije ?

Pa mislim da je.

Navedi primer.

Pa jednostavno.Zamislimo odredjeni dogadjaj do najsitnijih detalja npr. zamislimo da smo vojnik u nekom ratu i rekapituliramo.
Ideja je,ako je moguce,da tom rekapitulacijom povratimo mnogo vise energije nego nekom drugom obicnom rekapitulacijom.