Hm,..zanimljivo zapažanje ...dobro a koje bi činjenice izneo radi obaranja?

MORA SE VEROVATI

Išao sam ka centru grada, na Paseo de la Reforma.
Bio sam umoran; bez sumnje je na to uticala visina
Meksiko Sitija. Mogao sam sesti u autobus ili uzeti tak­si,
ali sam nekako, uprkos umoru, hteo da idem peške.

Bila je nedelja po podne. Saobraćaj nije bio veliki ali
su ipak izduvni gasovi autobusa i kamiona sa dizel
mašinama činili da uske ulice gradskog centra izgledaju
poput kanjona smoga.

Došao sam na Zokalo i opazio da je katedrala Mek­
siko Sitija nekako više nakrivljena nego kad sam je
prošli put video. Zakoračio sam u unutrašnjost njenih
ogromnih dvorana. Kroz glavu mi je proletela cinična
pomisao.

Odatle sam krenuo ka Lagunilja pijaci. U glavi ni­sam
imao neku određenu nameru. Išao sam bez cilja
čvrstim korakom, ne gledajući ni u šta posebno. Na
kraju sam stao pored tezgi sa starim novcem i
korišćenim knjigama.

»Zdravo, zdravo! Vidi ko nam je došao!« reče ne­ko,
tapšući me lagano po ramenu.

Taj glas i dodir me nateraše da podskočim. Brzo se
okretoh nadesno. Usta mi se nehotice otvoriše od izne­nađenja.
Osoba koja mi se obratila bio je don Huan.

»Bože, zar si to ti, don Huane?« uzviknuh dok mi
neka jeza prođe kroz telo. »Šta ti radiš ovde?«
»A šta ti ovde radiš?« odvrati on kao eho.
Odgovorih mu da sam se zadržao u gradu nekoliko
dana pre nego što se odvažim da ga tražim u planina­ma
srednjeg Meksika.

»No, dobro. Uzmimo to onda tako kao da sam ja
došao da tebe pronađem«, reče on smeškajući se.
Potapšao me je nekoliko puta po ramenu. Kao da
mu je bilo drago što me vidi. Stavio je ruke na kukove,
isprsio se i zapitao me kako mi se sviđa njegova poja­va.

Tek tad primetih da je u odelu. Ta protivrečnost
je na mene delovala poražavajuće. Bio sam zabezeknut.
»Kako ti se dopada moj tacuche?« zapita me on
vedro se smešeći.

Upotrebio je za odelo reč u žargonu »tacuche«
umesto uobičajene španske reči »traje«.
»Danas nosim odelo«, reče on kao da je to trebalo
objasniti; zatim, pokazujući prstom moja usta, dodade:
»Zatvori, zatvori usta!«

Nasmejah se odsutno. On uoči moju smetenost.
Tre­sao se od smeha pri čemu se okretao da bih ga mogao
osmotriti sa svih strana. Odeća mu je bila neverovatna.
Na sebi je imao lako, smeđe odelo na tanke pruge, sme­đe
cipele i bolu košulju. I kravatu! To me natera da se
upitam ima li uopštr čarape ili je cipele obuo na bose noge.

Mojoj zbunjenosti doprineo je izluđujući osećaj koji
me obuzeo kad me je don Huan potapšao po ramenu
i ja se okrenuo. Pomislio sam tad da sam ga video u
njegovim kaki pantalouama i košulji, sa sandalama i
slamnim šeširom, a da mi je prava slika njegove po­
jave u odelu doprla do svesti tek kad mi je obratio
pažnju na svaki njen detalj, pa mi se otud činilo kao
da sam do toga došao sam svojim mislima. Kao da su
od svih delova moga tela moja usta bila najviše
pogo­đena iznenađenjem.
Otvorila su se bez moje volje.

Don Huan mi pažljivo dotače bradu kao da je hteo da mi
po­mogne da ih zatvorim.

»Zaista razvijaš podbradak«, reče on i grčevito se nasmeja.

Tek tada postadoh svestan da ne nosi šešir i da mu
je kratka seda kosa podeljena razdeljkom na desnoj
strani. Ličio je na nekog starog meksičkog gospodina,
na nekog besprekorno odevenog građanina.
Rekoh mu da me je to što sam ga ovde našao to­liko
uznemirilo da moram negde da sednem.
On mi s puno razumevanja predloži da odemo u obližnji park.

Prešli smo nekoliko ulica u potpunoj tišini i onda
došli na Trg Garibaldi, mesto na kojem su muzičari nu­dili
svoje usluge, i koje je bilo neka vrsta sastajališta
za njihovo zapošljavanje.

Don Huan i ja umešasmo se u gomile posmatrača
i turista i krenusmo kroz park. Malo potom on zastade,
nasloni se na neki zid i ovlaš zadiže pantalone;
na nogama je imao tanke smeđe čarape. Zapitah ga da
mi objasni zbog čega je tako tajanstveno odeven. On se
nasmeja i odgovori da danas jednostavno mora biti u
odelu iz razloga koji će mi kasnije postati jasni.

To što sam našao don Huana tako odevenog bilo je
toliko nestvarno da sam jedva savlađivao uzbuđenost.
Nisam ga video nekoliko meseci i želeo sam, više od
svega na svetu, da pričamo, ali me je nekako razdraživao
taj ambijent i pažnja mi je lutala. Mora biti da je
don Huan zapazio moju nervozu jer mi predloži da
odemo do La Almede, mirnijeg parka koji se nalazio
nekoliko ulica dalje.

U tom parku nije bilo mnogo ljudi i nismo imali
teškoće da pronađemo praznu klupu. Sedosmo. Moja
nervoza je ustupila mesto osećanju nelagodnosti. Nisam
se usuđivao da pogledam don Huana.
Nastade duga, razdražujuća pauza; još uvek ne gle­dajući
u njega, rekoh da me je onaj unutrašnji glas
napokon naveo da ga potražim, jer su oni događaji što
su me zapanjili, a u koje sam se lično uverio, ostavili
vrlo dubokog traga u mom životu i da sam zato zaista
morao doći da o tome popričam s njim.

On nestrpljivo odmahnu rukom i reče da je njegovo
načelo da se nikad ne zadržava na prošlim događajima.

»U ovom trenutku bitno je da si ispunio ono što
sam ti savetovao«, reče on. »Prihvatio si svoj svakodnevni
svet kao izazov, a dokaz da si skupio dovoljno
lične snage je nepobitna činjenica da si me našao bez
ikakve teškoće upravo ovde gde je i trebalo.«

»Prosto sumnjam da to sebi mogu pripisati«, re­koh.

»Čekao sam te i ti si se pojavio«, reče on. »To je
sve što znam; a to je sve što bi svaki ratnik i hteo da zna.«

»Šta će se dogoditi sad pošto sam te našao?« upitah.

»Pre svega«, odgovori on, »nećemo raspravljati o
nedoumicama tvoga razuma; ta iskustva su za druge
prilike i drukčija raspoloženja. To su, tačnije rečeno,
samo prečke nekih beskrajnih merdevina; isticati ih
značilo bi oduzimati važnost onome što se sad dešava.
Ratnik sebi ne može nikako dopustiti da to čini.«

Imao sam gotovo nesavladivu želju da se jadam.
To nije proisticalo otud što sam bio uvređen zbog sve­
ga onoga što mi se dogodilo, već iz čežnje za utehom
i saosećanjem. Kao da je bio svestan mog raspoloženja,
don Huan poče da govori tako kao da sam mu zaista
iskazao svoje misli.

»Pojedinac može jedino kao ratnik da odoli na pu­tu
znanja«, reče on. »Ratnik se ne može jadati niti smežaliti
bilo šta. Njegov život je beskrajan izazov, a iza­
zovi nikako ne mogu bili dobri ili loši. Izazovi su,
jed­nostavno, izazovi.«

Glas mu je zvučao suvo i strogo, ali mu je osmeh
bio topao i razoružavajući.

»A sad, pošto si ovde, čekaćemo na jedan pred­znak«, reče on.

»Kakav to predznak?« upitah.

»Treba da saznamo da li ti je moć nezavisna«, reče
on. »Prošli put se bedno iscrpla; ovog puta, okolnosti
tvog privatnog života kao da su ti pružile, bar na izgled,
sve što ti je potrebno da izađeš nakraj sa objašnjenjem
vračeva.«

»Ima li izgleda da mi ga kažeš?« upitah.

»To zavisi od tvoje lične snage«, reče on. »Kao i
uvek kad su u pitanju dela i ne-dela ratnika, lična sna­ga
je ono što je bitno. Zasad bih mogao reći da si na
dobrom putu.«

Pošto je malo poćutao, kao da hoće da promeni
temu, ustao je i pokazao svoje odelo.
»Zbog tebe sam obukao ovo odelo«, reče tajanstve­nim glasom.
»Ovo odelo je moj izazov. Vidi samo kako
dobro u njemu izgledam! Vrlo komotno! Hm? Ništa
za to!«

Don Huan je zaista neobično dobro izgledao u odelu.
Jedino što mi je kao podesna mera poređenja pada­lo
na um bilo je to kako je moj deda izgledao u svom
engleskom odelu od grubog flanela. Uvek sam imao
uti­sak da se u njemu neprirodno i nelagodno oseća.

Don Huan se, naprotiv, u svom osećao vrlo komotno.

»Misliš da je meni lako da se prirodno osećam u
odelu?« upita don Huan.

Nisam znao šta da mu odgovorim. Ali za sebe zak­ljučih
da je to za njega najlakša stvar na svetu, sudeći
po njegovom izgledu i njegovom držanju.

»Za mene je izazov da nosim odelo«, reč on. »Iza­zov
tako težak kao što bi za tebe bilo nošenje ponča i
sandala. Ipak, ti nikad nisi imao prilike da to prihva­tiš
kao izazov. Sa mnom je drukčije; ja sam Indijanac.«

Pogledasmo se. Upitno podiže obrve, kao da očekuje
moje primedbe.

»Osnovna razlika između običnog čoveka i ratnika
je u tome što ratnik sve uzima kao izazov«, nastavi on,
»dok običan čovek sve prima ili kao neki blagoslov ili
kao prokletstvo. Činjenica što si danas ovde ukazuje na
to da si pretegao tas vage u korist ratnikovog načina.«
Njegov uporni pogled učini me nervoznim. Pokušah
da ustanem i prošetam, ali me on zadrža na mestu.

»Sedećeš ovde bez uzbuđenja dok ne budemo go­tovi«,
reče on zapovednički. »Čekamo na jedan pred­znak;
bez njega ne možemo nastaviti, jer nije dovoljno
to što si me našao, kao što nije bilo dovoljno ni kad si
onomad našao Henara u pustinji. Tvoja moć se mora
sabrati na jednom mestu i dati neki znak.«

»Ne mogu nikako da shvatim šta hoćeš«, rekoh.
»Video sam kako se nešto šunja u ovom parku«, re­če on.

»Je li to bio saveznik?« upitah.

»Ne. Nije bio on. Dakle, moramo sedeti ovde i ot­kriti
koju vrstu predznaka tvoja moć sad zaokružuje.«

Zatim je zatražio da mu potanko ispričam kako sam
ostvario one preporuke koje su mi don Henaro i on
dali u pogledu moga uobičajenog sveta i moga odnosa
prema ljudima. Tu sam se malo zbunio. On mi pomože
obrazloženjem da to više nisu moje lične stvari jer su
uključivale magijski zadatak koji su on i don Henaro
negovali u meni. U šali primetih kako mi je život razo­ren
tim magijskim zadatkom i ukratko navedoh teš­koće
koje sam imao u očuvanju svoga svakodnevnog sveta.

Dugo sam govorio. Don Huan se toliko smejao mom
opisivanju da su mu suze tekle niz obraze. Pljesnuo se
nekoliko puta po butinama; taj pokret, koji sam stotinu
puta pre toga video da čini, bio je, nesumnjivo, u ne­skladu
sa odećom koju je imao na sebi.
Bio sam ispunjen strahom, i to sam bio prinuđen da kažem.

»Tvoje odelo me plaši više od svega što si mi do­sad učinio«, rekoh.
»Navići ćeš se na njega«, reče on. »Ratnik mora
biti fluidan i mora se harmonično prilagođavati svetu
oko sebe, bez obzira na to da li je to svet razuma ili
svet volje.«

»Najopasniji vid toga prilagođavanja ispoljava se
svaki put kad ratnik utvrdi da svet nije ni jedno ni
drugo. Meni je bilo rečeno da se u tom suštinskom
prilagođavanju može uspeti jedino na taj način ako se
nastavi s delanjem tako kao da se veruje.

Drugim re­č­ima, ratnikova tajna je da veruje ne verujući. Ali,
očito, ratnik ne može samo reći da veruje i na tome
ostati. Bilo bi to isuviše lako. Puko verovanje oslobo­
dilo bi ga ispitivanja sopstvene situacije. Ratnik, kad
god mora da se prepusti verovanju, čini to po nekom
izboru, kao izraz neke svoje najintimnije sklonosti. Rat­
nik ne veruje, on mora da veruje.«

Buljio je u mene nekoliko trenutaka dok sam ja
zapisivao u svoju svesku. Ćutao sam. Nisam mogao reći
da sam razumeo tu razliku, ali nisam želeo da se prepirem
ili zapitkujem. Hteo sam da promislim o tome
što je rekao, ali mi pažnja odluta čim sam pogledao
oko sebe.
Na ulici iza nas nalazio se dug red automo­bila
i autobusa, koji su trubili. Na početku parka, uda­ljena
možda nekih 20-ak metara od nas, u liniji
s klupom na kojoj smo sedeli, stajala je nad jednim
čovekom, koji je nepomično ležao na travi, grupa od
ne­kih 7 ljudi, uključujući i 3 policajca u svetlosivim uniformama.

Čovek kao da je bio pijan ili možda ozbiljno bolestan.
Osmotrih don Huana. On je, takođe, gledao onog čoveka.
Rekoh da iz nekog razloga nisam u stanju da raz­jasnim
to što mi je maločas rekao.

»Ne želim više da zapitkujem«, rekoh. »Ali, ako te
ne pitam da mi objasniš, tad ne razumom. Abnormalno
mi je da te ništa ne pitam.«
»Molim te, budi svakako normalan«, reče on glu­meći ozbiljnost.

Rekoh da nisam razumeo razliku između verovanja
i moranja da se veruje. Za mene je to bilo isto. Shva­titi
ova dva iskaza kao različita značilo bi cepidlačenje.

»Da li se sećaš priče koju si mi jednom ispričao o
tvojoj prijateljici i njene dve mačke?« upita on ne­marno.

Pogledao je u nebo, naslonio se na klupu i protegao
noge. Stavio je ruke iza glave i zategao mišiće na
telu. Kao i uvek, njegove kosti glasno zapucketaše.
To što je rekao odnosilo se na priču koju sam mu
jednom prilikom ispričao o svojoj prijateljici što je na­
šla 2 mačeta, skoro mrtva, u sušioniku mašine za
veš. Ona ih je povratila u život, i pažljivim negovanjem
i brigom odgajila u dve ogromne mačke, od kojih je
jedna bila crna a druga riđa.

Dve godine kasnije prodala je svoju kuću. Budući
da nije mogla da ih ponese sa sobom, a ni da im
pro­nađe novi dom, jedino što je pod takvim okolnostima
mogla da učini bilo je da ih odnese u bolnicu za
živo­tinje da im oduzmu život.

Ja sam joj pomogao da ih odnese. Mačke nikad
dotad nisu bile u kolima; ona je pokušala da ih smiri.
One su je greble i ujedale, posebno riđa mačka, koju
je ona zvala Maks. Kad smo napokon stigli do bolnice,
ona prvo uze crnu mačku; držeći je u naručju i ne go­voreći
ništa, izađe iz kola. Mačka se igrala s njom;
nežno ju je udarala šapama kad je gurnula staklena
vrata i ušla u bolnicu.

Osmotrih Maksa; sedeo je pozadi. Mora da ga je
pokret moje glave uplašio, jer je skočio pod vozačko
sedište. Kliznuh sedište unazad. Nisam hteo da ga ru­kom
izvlačim odande jer sam se bojao da bi me mogao
ugristi ili ogrebati. Mačor je ležao u udubljenju na patosu kola.
Kao da je bio vrlo uznemiren; disao je ubr­zano.
Gledao me je; pogledi nam se susretoše i mene
tad obuze nekakvo poražavajuće osećanje. Nešto se u
meni uvreži, nešto kao strah, očajanje, ili možda nelagod­nost
što sam bio saučesnik u tome što se odigravalo.

Osetih potrebu da Maksu objasnim kako je to
bila odluka moje prijateljice, i da joj ja samo poma­žem.
Mačor me je uporno gledao kao da razume šta mu govorim.

Pogledah da vidim da li se ona vraća. Mogao sam
je videti kroz staklena vrata. Govorila je s nekim od
osoblja. Kroz telo mi prođe neka čudna jeza i tad auto­
matski otvorih vrata automobila.

»Beži, Maks, beži!« rekoh mačoru.
On iskoči iz kola i pojuri preko ulice držeći telo
nisko pri zemlji, kao prava mačka. Suprotna strana
ulice bila je prazna; nije bilo parkiranih kola, tako da
sam mogao videti Maksa kako trči niz ulicu duž žleba
za odvod vode. Stigao je do ugla velikog bulevara i tad
skočio u otvor kanalizacionog odvoda.

Moja prijateljica se vrati. Rekoh joj da je Maks
otišao. Ona uđe u kola, i zatim se odvezosmo ne go­voreći ni reči.

Sledećih meseci, taj događaj postade nekakav sim­bol
za mene. Zamišljao sam ili sam možda video neki ču­dan
sjaj u Maksovim očima kad me je pogledao pre nego
što će iskočiti iz kola. Poverovao sam da je u tom času
taj kastrirani, predebeli i nekorisni kućni mezimac po­stao mačor.

Rekoh don Huanu kako sam bio uveren da je, kad
je Maks pretrčao ulicu i skočio u kanalizacioni otvor,
njegova »mačeća duša« bila besprekorna, i da možda
nikad ranije u njegovom životu njegov »mačiji instinkt
nije bio tako očit. Utisak koji je taj događaj na mene
ostavio bio je neizbrisiv.

Ispričao sam tu priču svim svojim prijateljima; prilikom
kasnijeg pričanja i prepričavanja, moje poistovećivanje
s tom mačkom postade sasvim prijatno.

Zamišljao sam sebe kao Maksa, kao suviše prepu­štenog,
pripitomljenog na razne načine, no, uprkos to­me,
nisam mogao a da ne mislim da uvek postoji moguć­nosti
da u jednom trenutku svim mojim bićem ovlada
čovečji duh, baš kao što je »mačiji« duh ovladao
Maksovim odebljalim i beskorisnim telom.

Don Huanu se dopadala ta priča i zato je stavljao
usputne opaske. Rekao je da nije tako teško dopustiti
čovečijem duhu da se vine i ovlada; međutim, takvim ga
održati, nešto je što može učiniti jedino ratnik.

»Da, i šta u vezi s tom pričom?« upitah.
»Rekao si da veruješ u to da koristiš svoje šanse
kao Maks«, reče on.

»Verujem.«

»To što pokušavam da kažem je da ti kao ratnik
ne možeš u to tek samo verovati i na tome se zadržati.
U Maksovom primeru moranje da se veruje znači da si prihvatio
činjenicu da je njegov beg mogao biti i besko­risna provala besa.
Mogao je skočiti u kanal i na mestu crći.
Mogao se udaviti ili crći od gladi, ili su ga, pak, mogli pojesti pacovi.
Ratnik razmatra sve te mogućnosti i onda izabere da veruje
u skladu sa svojom najintimni­jom sklonošću.

»Kao ratnik, ti moraš da veruješ da je to Maks učinio,
da nije samo pobegao, već da je održao svoju moć.
To moraš verovati. Hajde da kažemo da bez te vere nemaš ništa.«

Razlika mi postade vrlo jasna. Mislio sam da sam
zaista izabrao da verujem da je Maks preživeo, iako sam
znao da je život proveo u udobnosti i maženju.

»Lako je samo verovati«, nastavi don Huan. Morati
verovati je nešto drugo. U ovom slučaju, na primer, moć
ti je održala odličnu lekciju, ali si ti izabrao da iskoristiš
samo jedan njen deo. Međutim, ako moraš da veruješ,
onda treba da iskoristiš ceo događaj.«
»Vidim šta hoćeš da kažeš«, rekoh.

Misli su mi bile jasne i smatrao sam da shvatam
njegove ideje bez ikakvog napora.
»Plašim se da još ne razumeš«, reče on skoro ša­patom.
Netremice me je gledao. Za trenutak zadržah njegov pogled.

»A šta ćemo s drugom mačkom?« upita on.

»Šta? S drugom mačkom?« ponovih nehotice.

Na nju sam bio zaboravio. Moj simbol se okretao
oko Maksa. Druga mačka mi nije bila važna.

»Ali, važna je!« uzviknu don Huan kad mu rekoh
šta mislim. »Moranje da se veruje podrazumeva da se u
obzir uzme i druga mačka. Ona što je igrajući se lizala
ruke koje su je nosile ka njenoj sudbini. To je bila mač­ka
što je s poverenjem otišla u smrt, ispunjena svojim
mačjim prosuđivanjima.

»Ti misliš da si kao Maks, i zbog toga si zaboravio
onu drugu mačku. Čak joj se ni imena ne sećaš. Moranje
da se veruje podrazumeva da sve moraš uzeti u obzir,
i pre nego što odrediš da si kao Maks, moraš razmotriti
i to da možeš biti i kao ona druga mačka; umesto da
spašavaš svoj život i rizikuješ, može se desiti da pođeš
u susret svojoj sudbini sretan, ispunjen svojim rasuđi­vanjima.«

Njegove reči su imale neku zagonetnu setu, ili je
možda ta seta bila moja. Dugo smo ćutali. Nikad mi
nije palo na um da bih mogao biti poput te druge mačke.
Ta misao me je vrlo uznemirila.

Blago komešanje i prigušeni glasovi iznenada me
trgoše iz dubokog razmišljanja. Policajci su terali neke
od ljudi koji su se okupili oko onog čoveka koji je le­
žao na travi. Neko je pod čovekovu glavu bio podmetnuo
smotanu jaknu. Čovek je ležao paralelno sa ulicom. Bio
je okrenut ka istoku. Sa mesta gde sam sedeo mogao
sam skoro videti da su mu oči otvorene.

Don Huan uzdahnu.
»Kakvo predivno poslepodne«, reče on gledajući u nebo.
»Ne dopada mi se Meksiko Siti«, rekoh.
»Zašto?«
»Mrzim ovaj smog.«
Ritmično zaklima glavom kao da se slaže sa mnom.

»Radije bih bio s tobom u pustinji, ili u planina­ma«, rekoh.

»Kad bih bio na tvom mestu, ja to nikad ne bih rekao«, reče on.

»Nisam mislio ništa loše, don Huane.«

»To obojica znamo. Ipak, nije važno to što misliš.
Ratnik, ili čak bilo ko drugi, nikako ne može želeti da
bude na drugom mestu; ratnik zato što živi prema iza­
zovu, a običan čovek zato što ne zna gde će ga zadesiti
smrt.«
»Pogledaj onog čoveka koji leži na travi. Šta misliš šta mu je?«
»Ili je pijan ili bolestan«, rekoh.

»On umire!« reče don Huan krajnje ubedljivo. »Kad
smo seli ovde, za trenutak sam ugledao njegovu smrt
kako kruži oko njega. Zato sam ti i rekao da ne ustaješ;
bila kiša ili sunčano, s ove klupe se ne možeš mrd­nuti
sve do kraja. To je taj predznak koji smo očekivali.

Kasno je popodne. Sunce samo što nije zašlo. Ovo je
tvoj čas moći. Pogledaj! Prizor s onim čovekom je sa­mo za nas.«

Istakao je da odavde gde sedimo imamo nesmetan
pogled na njega. Grupa radoznalih posmatrača stajala
je okupljena u polukrugu s druge strane, naspram nas.
Slika tog čoveka koji je ležao na travi mnogo me
je uznemirila. Bio je mršav i crnomanjast, još mlad.

Kosa mu je bila kratka i kovrdžasta. Košulja mu je bila
razdrljena i grudi gole. Na sebi je imao neki narandžast
džemper rasparan na laktovima i neke stare, podrpane,
sive pantalone. Na njegovim cipelama, neodre­đene
izbledele boje, pertle su bile odvezane. Bio je ne­pomičan.
Nisam mogao da odredim da li još diše.

Pitao sam se da li baš umire, kako je to don Huan rekao.
Ili se ovim događajem don Huan samo koristi da
bi mi istakao neku stvar? Moja prethodna iskustva s
njim uverila su me u to da mu je nekako uvek polazilo
za rukom da sve uklopi u neke svoje tajanstvene sheme.

Posle duge ćutnje okrenuh se da ga pogledam.
Oči su mu bile zatvorene. Počeo je da govori ne otvarajući ih.

»Onaj čovek upravo sad umire«, reče on. »Ti to,
ipak, ne veruješ, zar ne?«

Otvorio je oči i trenutak me je netremice gledao.
Pogled mu je bio tako prodoran da me je zapanjio.

»Ne. Ne verujem«, odgovorih.

Zaista sam smatrao da je ta stvar isuviše jeftina.
Došli smo u park da sednemo, kad tamo, kao da
je sve bilo izrežirano, naiđosmo na čoveka koji umire.

»Svet prilagođava sebe samom sebi«, reče don Huan
pošto je saslušao moje sumnje. »Ovo nije namešteno.
Ovo je predznak, jedno od dela moći.
»Svet podržan razumom čini od svega ovog jedan
događaj koji možemo posmatrati kratko, dok smo na
putu ka mnogo važnijim stvarima. Jedino što o tome
možemo reći je da to na travi u parku leži neki čovek,
možda pijan.

»Svet podržan voljom preobraća ga u jedno delo
moći, koje možemo videti. Možemo videti kako se smrt
kovitla oko tog čoveka, i kako zariva svoje kandže sve
dublje i dublje u njegova svetleća vlakna. Možemo videti
kako te svetleće tetive gube svoju zategnutost i kako
jedna za dingom nestaju.

»To su te dve mogućnosti koje nam se pružaju kao
svetlosnim bićima. Ti se nalaziš negde na sredini, jer
još uvek hoćeš da sve bude pod pečatom razuma. Pa
ipak, kako možeš poreći činjenicu da je tvoja moć
za­okružila jedan predznak? Došli smo u ovaj park pošto
si me našao tamo gde sam te očekivao — a našao si
me tako što si upravo natrčao na mene a da nisi mislio
ni to planirao, niti pak namerno koristio svoj razum —
i tek kada smo seli ovde da pričekamo da se javi pred­
znak, postali smo svesni onog čoveka, koga smo nas
dvojica opazili svaki na svoj način, ti svojim razumom,
a ja svojom voljom.

»Taj samrtnik je jedna od minimalnih šansi koje
moć pruža ratniku. Ratnikova veština je u tome da
neprestano bude fluidan da bi je iskoristio. Ja jesam, a
da li si ti?«

Nisam mogao da mu odgovorim. Postadoh svestan
nekog bezdanog ponora u samom sebi i u jednom tre­nutku
nekako potpuno postadoh svestan i ta dva sveta
o kojima je govorio.

»Kako je to samo savršen predznak!« nastavi on.
»I to sve za tebe. Moć ti sad pokazuje da je smrt neop­hodan
činilac moranja da se veruje. Bez te svesti o
smrti, sve je obično, isuviše poznato. Jedino je zbog
smrti koja nas uporno prati, ovaj svet nedokučiva tajna.

Moć ti je to pokazala. Ja sam samo sabrao detalje tog
predznaka, da ti ne bi lutao; ali sabirajući te detalje,
pokazao sam takođe da u sve to što sam ti danas rekao
moram i sam da verujem, jer je to posebna sklonost
mog duha.«

Gledali smo se jedan trenutak.

»Sećam se pesme koju si običavao da mi čitaš«,
reče on skrenuvši pogled u stranu. »O nekom čoveku
koji se zavetovao da će umreti u Parizu. Kako ono ide?«

Pesma Sesara Valea zvala se »Crni kamen na belom
kamenu«. Mnogo puta sam na don Huanov zahtev čitao
i recitovao njene prve dve strofe.


»Umreću u Parizu, dok pada kiša,
jednog dana koga se već sećam.
Umreću u Parizu — i ne bežim —
možda u jesen, u četvrtak, kao danas.
Biće to u četvrtak, jer danas,
u četvrtak kad ove retke pišem,
moje kosti osećaju promenu,
i nikad tako kao danas, na ćelom svom putu,
ne videh sebe toliko usamljenog.«


Ova pesma je za mene odisala neopisivom melanholijom.
Don Huan prošapta da je on morao da veruje da
je onaj samrtnik imao dovoljno snage da omogući sebi
da izabere ulice Meksiko Sitija kao mesto svoje smrti.

»Ponovo se vraćamo na priču o dve mačke«, reče
on. »Mi moramo verovati da je Maks postao svestan to­
ga šta ga čeka i da je, kao i onaj čovek tamo, imao do­voljno
snage da barem izabere mesto na kom će skon­čati.
Ali ona druga mačka je upravo poput ljudi koje će
njihova smrt opkoliti kad budu sami, nesvesni, dok bu­du
zurili u zidove i tavanicu neke odvratne prazne sobe.

»Onaj čovek, s druge strane, umire tu gde je uvek
i živeo, na ulicama. Tri policajca su njegova počasna
straža. I dok bude nestajao, njegove će oči poslednji
put opaziti svetla u radnjama prekoputa ulice — auto­
mobile, drveće, uskomešanu vrevu ljudi — a uši će mu
se poslednji put ispuniti hukom saobraćaja i glasovima
ljudi i žena u prolazu.

»Dakle, vidiš, bez neke svesti o prisutnosti naše
smrti nema moći, nema tajne.«
Zurio sam dugo u onog čoveka. Ležao je beživotno.
Možda je bio mrtav. Ali moje neverovanje više nije bilo
bitno.
Don Huan je bio u pravu. Moranje da se veruje da je
ovaj svet tajanstven i nedokučiv bio je izraz ratni­kove
najintimnije sklonosti. Bez nje on ne bi imao ništa.

Na primer, nagual Sebastijan je bio i nagual i pop. Kao takav verovatno je bio veci pop od onih ortodoksni.. pravi prevarant.
Cinjenica moze biti i Karlito, papirni ili pdf...

''Ljudi obično o budizmu pročitaju plemenite istine i par tumačenja za početnike, ali to zapravo više zavarava nego prenosi pravu informaciju. To je izvorno bila najpametnija filozofija koju je bio u stanju smisliti jedan od najpametnijih ljudi uopće, koji je u 500 pr.n.e. smislio teoriju stvarnosti koju je moguće shvatiti jedino kroz modernu teoriju bozona i bozonskih struna, dakle kroz koncept kreiranja i diskreiranja beskrajno sitnih temeljnih čestica stvarnosti, gdje se energija prethodne čestice njenom diskreacijom prenosi u impuls
za kreaciju druge čestice, i takvi energetski potencijali koji ulaze i izlaze iz manifestacije u užasno kratkim vremenskim intervalima kreiraju kompleksnije agregate koji se na makro razini percipiraju kao psihičke i materijalne pojave.Naime, ne možeš znati što plemenite istine znače ako ne znaš za vipassanu. Sarvam duhkam tj sve je patnja, se obično tumači kao nekakvo razočaranje svijetom, a to uopće nije to. Stvar je ludo genijalna ako znaš vipassanu ili Patanđalijevu valnu teoriju svijesti. Implicitna tvrdnja je da je blaženstvo transcendentalno. Fora je u tome da yoga i budizam negiraju ugodne podražaje iz svijeta. To ne postoji.

Apsolutno svi podražaji iz svijeta su neugodni, samo je pitanje stupnja. Kad osjetiš nešto veličanstveno ili ugodno, stvar je u tome da si dotakao smrt, to je bilo kratko iskustvo stanja bez svijeta. Patanđali objašnjava koncept "citta vrtti niroddha", odnosno umirenja valnih funkcija unutar psihe, a Buda naučava vipassanu, dekonstrukciju kompleksnih duhovnih sadržaja za početak jednostavnim praćenjem disanja;
ima tu i složenijih fora, recimo praćenje kretanja očiju lijevo-desno, praćenje korelacije toga i psihičkih sadržaja, pa otkrivanje yogijske energetike preko toga, pa otkrivanje unutarnjeg duhovnog prostora u kojem opažaš vlastite psihičke strukture načinjene od kalapa različitih frekvencijskih razina, pa razlažeš psihičke traume iz prošlosti koje bi kreirale svoje ponovno rođenje, i u jako finoj razini zapravo energetski
raslojavaš svoje duhovno tijelo na čiste spektralne linije, što kulminira gašenjem četiri elementa i inicijacijom u vađru. Ukratko, time se bavi pravi, stvarni budizam, ali naravno da nije žvaka za seljaka i vrlo malo praktikanata zna više od najelementarnijeg "vjeronauka" kojeg obično krivo shvaćaju. Ukratko, budizam zapravo naučava transformaciju vlastitog karmičkog tijela, s tim da za "svjetinu" ima jednostavne pouke poput razvijanja temeljnih vrlina i ne-reaktivnog funkcioniranja, a za napredne se ne-reaktivno funkcioniranje proteže na dublje duhovne razine
gdje se obustavljaju re-kreiranja obrazaca, što kulminira u spoznaji da je sve ono što se smatralo "osobom" zapravo agregat različitih obrazaca, koji su pak agregati kalapa, a kako diskreiraš obrasce, tako si sačinjen manje od shematskog i automatskog, a više od svjesnog, blaženog i stvarnog. Budizam namjerno ne govori o tom pozitivnom dijelu, a zašto, zato što je ljudska psihologija takva da bi odmah od takvih stvari napravila nekakvu sličicu, nazvala ju bogom i molila joj se. Budizam je
zapravo najraniji primjer "shut up and calculate" maksime.''

Ono što nije Marica?

- Izvinite, a šta ste vi?

Don Huan je rekao da su novi vidovnjaci shvatili,
pošto su ponovo prihvatili nasleđe, da je znanje starih
vidovnjaka o kotrljajućoj sili bilo potpuno; u jednom
trenutku su stari vidovnjaci zaključili da, u stvari, po­-
stoje dva različita vida iste sile. Vid prebacivanja od­-
nosi se isključivo na uništenje i smrt. Kružni vid je,
s druge strane, ono što čuva život i svest, ispunjenje
i svrhu. Odabrali su, međutim, da se bave isključivo
onim prvim.
»Zureći u grupama, novi vidovnjaci su mogli da
vide razdvojenost između tih dvaju vidova«, objasnio
je. »Videli su da su obe sile združene, ali da nisu jedno.
Kružna sila stiže nam malo pre sile prebacivanja; toliko
su blizu jedna drugoj da izgledaju kao da su jedno.«
»Nazvali su je kružnom silom jer dolazi u prste-
novima, končastim obručima svih duginih boja — zaista
je vrlo osetljiva pojava. I isto kao sila prebacivanja,
ona neprekidno udara sva živa bića, ali iz drugog raz­-
loga. Udara ih da im da snagu, pravac, svest; da im
da život.«
»Novi su vidovnjaci otkrili da je ravnoteža tih
dveju sila u svakom živom biću veoma osetljiva«, na-
stavio je. »Ako u bilo kom času pojedinac oseti da sila
prebacivanja udara jače od kružne, to znači da je rav­
noteža poremećena; od tad pa nadalje sila prebacivanja
udara sve jače i jače, dok ne slomi pukotinu živog bića
i dovede do toga da ono umre.«
Dodao je da iz onoga što sam nazvao vatrenim
loptama nastaje jedan obruč u duginim bojama, tačne
veličine tih živih bića, bilo čoveka, drveta, mikroba ili
saveznika.
»Da li postoje krugovi različite veličine?« pitao sam.
»Nemoj tako bukvalno da shvataš«, pobunio se.
»Ne postoje prsteni o kojima bi vredelo pričati, samo
kružna sila koja vidovnjacima koji je sanjaju daje ose-
ćanje prstenova. Niti ima različitih veličina. To je ne-
deljiva sila koja odgovara svim živim bićima, organskim
i neorganskim.«

Bravo robotix!

Mora da je potrebna velika ratnička umješnost da se prošetaš kroz tržni centar bez da išta ikom kažeš ili slučajno počuješ ikoga!