Pozdravljam sve ucesnike , ja sam nov ,ali procitao sam skoro sve tekstove .

Ovo me je zaskakiljalo... Moze li Iamquetzalcoatl da malo pojasni ovo -smrtonosni seks?- ???
Hvala i pozdrav svima

Što se tiče Kastanedinog smernog krštenja u katoličkoj crkvi, stvar je veoma jednostavna. Ratnici iznad svega osećaju strahopoštovanje prema duhu, nameri koja ih vodi na putu slobode. Taj duh, a ne nepostojeći hrišćanski bog samovažnosti, stotinama godina je omogućavao ratnicima da pronađu utočište od proganjanja i ubijanja u krilu organizacije katoličke crkve. Oni su svoje aktivnosti u manipulisanju namerom i svešću izražavali kroz formu katoličkih obreda i običaja. To nije ništa neobično zato što je moć, namera, duh, u stvari jedna bezlična i bezoblična sila koja može biti izražena na beskrajan broj načina, pa i kroz crkvene obrede.

Tako da ratnik može biti hrišćanin, budista, musliman, ateista, karatista, komunista, hevi metalac (poznajem jednog ratnika koji kroz formu heavy-metal stila ponašanja veoma efikasno napreduje putem ratnika). On može prihvatiti svaku formu koja ne ugrožava slobodu i zdravlje njegove svesnosti i energije. Ono što je važno je zaustaviti unutrašni dijalog i biti žestoko svestan sadašnjeg trenutka, sa totalnom radoznalošću. Forma pod kojom ćemo to učiniti je nevažna.

Dakle, kada se Kastaneda prekrstio u katedrali Meksika, on je samo izrazio zahvalnost i poštovanje prema nameri, duhu koji je sačuvao vidovnjake od istrebljenja tako što ih je sakrio u katoličkoj crkvi. Na kraju krajeva, sve institucije su delo duha pa i katolička crkva.

Eto, nadam se da sam bio opširan i dosadan.

Ništa posebno ni spektakularno. Mislio sam na AIDS, naravno. Ali nije važna reč “seks“, kao ni jedna druga reč, uostalom. Bitan je kontekst. Bitan je odnos svih drugih učenja prema onome o kome ovde pišemo. Neko ko nije dovoljno upoznat sa učenjem Ca.Ca. i sa strane posmatra i čita ima jedan sasvim logičan problem u razumevanju. Njemu nije jasno kako to da neko ima petlje da poredi jedno učenje koje je predstavljeno samo kroz literalno delo iz više knjiga sa hiljadugodišnjim učenjima koja iza sebe imaju milione poklonika ? Izvucimo na čistac i definišimo stavove o ovom važnom pitanju za razumevanje do sada rečenog. Dakle, sa jedne strane imamo veliku religiju i učenje knjige (kakvo je npr. Hrišćanstvo). Milioni (stotine miliona) ljudi u zadnjih dve hiljade godina proučavalo je i proučava svete knjige Hrišćanstva. Crkva je postala organizovani bastion koji u sprezi sa političarima kroji sudbinu ove planete. Strahovita moć bazirana na slepom verovanju ukombinovana sa (skoro) neograničenim novcem daje razarajuči efekat: tapiju na duše i tela sledbenika. Gde se u svemu tome nalazi izvorno Hristovo učenje i koga zanima činjenica da nije on osnovao Crkvu, da nije on napisao Bibliju. Ko je u stanju da razdvoji njegov lik od lika Crkve ? Sigurno ne crkveni oci koji bi ga prvi raspeli ako bi se ponovo pojavio. Ipak, kako god bilo i šta god neko o tome mislio, Crkva je ustoličena hijerarhija i kamen temeljac celokupne duhovnosti i ushićenja mnogih, mnogih, ljudi što bi, samo po sebi, trebalo da bude dovoljan razlog za poštovanje.

Samo kad bi nas, kao ratnika, to zanimalo i do toga nam stalo.

Sa druge strane, imamo gomilu Ca.Ca. knjiga, ipak samo literalnih dela, publicističkih izdanja. Ne postoje organizovana predavanja. Ne postoje sveštenici, sistem učenja i napredovanja u hijerarhiji znanja. Ne postoje ikone, molitvenici, časovi u školama. Zbunjenost mnogih ljudi je legitimna i na mestu. Budimo objektivni. Sigurno ste i vi od mnogih ljudi koje ste pokušali da uvučete u Ca.Ca. priču dobili samo podsmešljive primedbe vezane za drogu i bajke za decu.

A onda ste prestali da o tome pričate sa drugim ljudima.

Nemojmo biti zbunjeni velikim brojevima. Oni ništa ne govore o kvalitetu učenja. Nema potrebe za dokazivanje nikome ništa. Nema uvrede. Ovo je slobodan svet u kome svako misli šta hoće (Ha. Ha. Savršena izjava našeg savršenog gospodara - letača). Bitno je da mi u našim glavama imamo rašćišćenu situaciju. Verujte samo sebi. Nešto u vama nepogrešivo pogađa i nepogrešivo oseća duh ovog učenja, njegovu hladnu bezličnost i nedostatak ulagivanja. Ne vredi da se kajete. Vama se jednostavno gadi da padate na kolena i slinite pred bilo kime (i čime). Kao i da drugi to rade vama i pred vama.

Zato sada ovo i čitate.

Hajde da se podsetimo:

O ratnicima

Kada si već odlučio da dođeš ovamo, trebalo je da odbaciš sve te tvoje beznačajne bojazni. Tvoja odluka da dođeš trebalo je da ih nadjača. Došao si zato što si želeo da dođeš. Tako ratnik postupa. Rekao sam ti već toliko puta da je ratnički način života najbolji. Brini se i razmišljaj pre nego što doneseš bilo koju odluku, a kada se već odlučiš, onda pođi svojim putem oslobođen briga i misli; na tom putu čeka te još bezbroj drugih odluka. Tako ratnik postupa.
Ratnik misli na svoju smrt kad mu stvari postanu nejasne, zato što jedino misao o smrti čeliči naš duh (Odvojena stvarnost, 52).

Naše je da se kao pojedinci opiremo silama svog života. To sam ti već bezbroj puta rekao: samo ratnik može da se održi u životu. Ratnik je svestan da čeka i zna šta čeka, i dok čeka, on ništa ne želi tako da mu je sve što dobije, pa makar to bilo i nešto najbeznačajnije, više nego što može da primi. Ako mu je potrebno da jede, snaći će se, zato što nije gladan; ako ga zaboli neki deo tela, naći će način da bol ublaži, zato što on ne pati. Biti gladan ili osećati bol znači da se čovek opustio i da više nije ratnik; ako se to desi, uništiće ga sile bola i gladi (Odvojena stvarnost, 151).

Ratnik se prema svemu ponaša sa poštovanjem i ne gazi ni po čemu ako baš ne mora. Ratnik se ne prepušta ničemu, pa čak ni svojoj smrti. Ratniku se nikad ništa ne događa mimo njegove volje.
Život je za ratnika strateška vežba. Ali ti želiš da nađeš smisao života. Ratniku nije stalo do toga.
Ratnik se ne da uhvatiti; on nikada ne stoji na drumu čekajući da ga neko premlati. Tako on svodi na najmanju moguću meru ono što bi ga nepredviđeno moglo snaći (Odvojena stvarnost, 191).

Ratnik nikad nije dokon ni u žurbi (Odvojena stvarnost, 202).

Ratnik živi strateški, ratnik nikada ne nosi teret kojim ne može da rukuje (Odvojena stvarnost, 212).

Biti ratnik je, u to čvrsto verujem, bolje od bilo čega drugog. Ratnik treba da bude spreman samo za borbu. Ratnikov duh ne sme da bude popustljiv ni sklon da se žali, niti sme da mu bude važno da li dobija ili gubi. Ratnikov duh mora biti usmeren samo na borbu, a svaka njegova bitka je poslednja bitka na ovom svetu. Prema tome, za njega ishod gotovo da uopšte i nije važan. Ratnik u svojoj poslednjoj bitki na ovom svetu pušta svoj duh da teče slobodno i jasno. I, znajući da je njegova volja bez mane, ratnik se u toj borbi smeje, smeje (Odvojena stvarnost, 227).

Ratnik bira predmete koji sačinjavaju njegov svet. Bira ih smišljeno, jer je svaki predmet koji izabere štit što ga brani od napada onih sila kojima on želi da se služi. Ratnik u svom običnom, svakodnevnom životu mora da izabere put koji ima srca. Dosledan izbor puta sa srcem je ono po čemu se ratnik razlikuje od običnog čoveka. Da jedan put ima srca, on zna po tome što oseća da je on jedno s njim, kad oseća duboko spokojstvo i zadovoljstvo hodeći njime. Predmeti koje čovek bira za svoje štitove su oni koji pripadaju putu sa srcem (Odvojena stvarnost, 228).

Ono što ljudi čine ne može nikada biti važnije od samog sveta. I zato ratnik prema svetu postupa kao prema beskrajnoj tajni, a prema onom što ljudi čine kao prema beskrajnoj ludosti (Odvojena stvarnost, 232).

Ratnik je ujedno i lovac. On proračunava svaki elemenat. Eto to je kontrola. Ali kada je proračunavanje završeno počinje akcija. On onda kreće. To je napuštanje vlastite ličnosti. Ratnik nije list prepušten na milost i nemilost vetru. Niko ne može da ga gura, niko ne može da ga nagovori da radi stvari preko svoje volje ili da utiče na sudove njegovog zdravog razuma. Ratnik je podešen da preživi, i on je kadar da preživi na najbolji od svih mogućih načina.
Ratnik bi mogao da bude povređen, ali nikako uvređen. Ratnika ne vređa ni jedan postupak ljudi iz njegove sredine, sve dok on sam dela u skladu sa odgovarajućim stanjem duha. Dospeti do stanja ratničkog duha nije tako jednostavno. To je prava revolucija. Posmatrati lava, vodene pacove i ljude u jednoj te istoj ravni jeste jedna savršena osobina ratničkog duha. Za tako nešto je potrebna moć (Put u Ihtlan, 146).

Jedna od ratničkih veština je razaranje sveta, ali nikako stihijsko razaranje, već rukovođeno nekakvim posebnim razlogom, da bi se odmah zatim ponovo uspostavile postojeće veze i odnosi da bi se život nastavio dalje svojim tokom (Put u Ihtlan, 165).

Svaki ratnik trebalo bi da se ponaša onako kao da tačno zna šta treba da radi, čak i onda kada je u situaciji da ne zna šta treba da radi. Ratnik je bezgrešan samo onda kada veruje u svoju unutrašnju moć, ne obraćajući pažnju da li je ta moć mala ili ogromna (Put u Ihtlan, 206).

Ratnik je u prednosti u odnosu nad običnim čovekom. Prosečnog čoveka muče takve stvari kao što su istinitost ili neistinitost, dok sa ratnikom nije takav slučaj. Običan čovek postupa na jedan način ukoliko je istinitost u pitanju, dok na sasvim drugi način postupa kada je u pitanju neistinitost. Ako se za nešto priča da je istinito, on počinje da se ponaša u skladu sa modelom istinitosti i veruje da je njegovo ponašanje neprikosnoveno. Ako se za nešto priča da je neistinito, onda se on jednostavno ne trudi i prema takvim stvarima se uopšte ne odnosi, ili, jednostavno, ne može da se pouzda u svoje ponašanje, dok sasvim suprotno ovome, ratnik ima odnos i prema istinitom i prema neistinitom. Ako se za nešto kaže da je istinito, on će prema pomenutoj stvari zauzeti takav odnos da će prihvatiti čin delanja. Ako se za nešto kaže da je neistinito, on će se još i tad truditi i ponašati, da bi ostvario čin ne-delanja. Ratniku uopšte nije potrebno da veruje, jer sve dok dela i pri tome ne veruje u to što dela, on pristupa činu ne-delanja (Put u Ihtlan, 236).

Ovo je tvoj svet. Ti si čovek ovog sveta. Tamo, u tom svetu, nalaze se tvoja lovišta. U svetu lovišta prosto nije moguće pobeći od delanja svojstvenog samo ovom našem svetu, i zbog toga ratniku ne preostaje ništa drugo nego da svoj svet preobrati u lovišta. Isto kao i lovac, tako i ratnik sasvim dobro zna da je ovaj svet sazdan pre svega da bi mogao da se koristi. I tako, i jedan i drugi iskorišćavaju svaki molekul ovog sveta. Ratnik je sličan gusaru koji ne snebivajući se uzima sve i koristi se svime što mu dođe pod ruku a što želi, jedino s tom razlikom što ratnik ne obraća pažnju, niti se imalo oseća povređenim, kada daje sebe i stavlja se na upotrebu (Put u Ihtlan, 264).

Ratnikovo samopouzdanje nije samopouzdanje prosečnog čoveka. Prosečan čovek traži sigurnost u očima posmatrača i to zove samopouzdanjem. Ratnik traži da bude besprekoran u sopstvenim očima i to naziva skromnošću. Prosečan čovek je vezan za svoje prijatelje, dok je ratnik vezan samo za sebe. Samopouzdanje podrazumeva da se nešto sigurno zna; skromnost uključuje besprekornost u delima i osećanjima pojedinca (Priče o moći, 13).

Ratnik prima svoju sudbinu, ma kakva ona bila, i prihvata je sa krajnjom skromnošću. On sa skromnošću prihvata to što jeste ne kao osnovu za žaljenje, već kao životni izazov. Skromnost jednog ratnika nije skromnost nekog prosjaka. Ratnik ni pred kim ne saginje glavu, ali, istovremeno, on nikome ne dozvoljava ni da to čini pred njim. Prosjak, s druge strane, pada na kolena za jedan jedini novčić i ulizuje se svakom koga smatra višim od sebe; ali, u isto vreme, zahteva da mu se ulizuje neko ko je niži od njega (Priče o moći, 25).

Ratnik mora da bude hladnokrvan i sabran i nikad ne sme gubiti prisustvo duha (Priče o moći, 30).

Istina je da ratnik zapravo počinje sa ubeđenjem da mu je duh neuravnotežen; dakle, živeći sa mnogo kontrole i svesti, ali bez žurbe ili prinude, on daje sve od sebe da postigne tu uravnoteženost. Nema toga na ovom svetu što ratnik ne može da razjasni. Ratnik sebe smatra već mrtvim, dakle, nema šta da izgubi. To najgore mu se već dogodilo i zato je nepomućen i hladnokrvan; sudeći o njemu po njegovim postupcima ili rečima, niko ne bi nikada posumljao u to da se on u sve uverio (Priče o moći, 33).

Fluidni ratnik više ne može zamišljati svet hronološki. Za njega svet i on sam više nemaju svrhe. On je svetlosno biće koje živi u svetlosnom svetu (Priče o moći, 52).

Ratnici ne pobeđuju idući glavom kroz zid, već tako što ga savlađuju. Ratnici preskaču te zidove; oni ih ne ruše. Ratnik postupa tako kao da se nikad ništa nije dogodilo, jer ni u šta ne veruje, pa ipak sve prima zdravo za gotovo. On se nikad ne oseća tako kao da zna, niti tako kao da se nikad ništa nije dogodilo. On dela kao da potpuno vlada sobom, pa makar mu se u tom času tresla kolena. Postupajući na taj način, on se rešava opsesije (Priče o moći, 57).

Moraš negovati osećanje da ratniku nije ništa potrebno. Ratnik to razume i prema tome se ravna; stoga se može reći, a da to ne bude drskost, da biti ratnik znači biti iskustvo iskustva. Ako je ratniku potrebna uteha, on tada jednostavno izabere bilo koga i toj osobi do sitnica govori o svojoj pometnji. Napokon, ratnik i ne traži da bude shvaćen i da mu se pomogne; razgovorom se on samo oslobađa pritiska. To se dešava pod uslovom da je ratnik sklon razgovoru; a ako nije, on to nikom ne govori (Priče o moći, 57).

Ratnikova velika sreća je sreća što je pronašao izazov. Ratnik je u rukama moći i slobodan je jedino da izabere besprekoran život (Priče o moći, 60).

Ratnik je uvek spreman. Biti ratnik nije samo prosto stvar želje da se to bude. To je pre beskrajna borba koja se nastavlja sve dok nam ne kucne poslednji čas. Niko se ne rađa kao ratnik, kao što se niko ne rađa ni kao razborito biće. Sami sebe činimo ili jednim ili drugim (Priče o moći, 64).

Nešto u ratniku je uvek svesno svake promene. Svrha ratnikovog načina upravo i jeste da neguje i održava tu svest. Ratnik je čisti, prosvetljava i održava njen tok (Priče o moći, 69).

Ratnikova prava veština je u tome da drži u ravnoteži strah i zabrinutost (Priče o moći, 95).

Pojedinac može jedino kao ratnik da odoli na putu znanja. Ratnik se ne može jadati niti sme žaliti bilo šta. Njegov život je beskrajni izazov, a izazovi nikako ne mogu biti dobri ili loši. Izazovi su, jednostavno, izazovi (Priče o moći, 110).

Osnovna razlika između običnog čoveka i ratnika je u tome što ratnik sve sve uzima kao izazov dok običan čovek sve prima ili kao neki blagoslov ili kao prokletstvo (Priče o moći, 111).

Ratnik mora biti fluidan i mora se harmonično prilagođavati svetu oko sebe, bez obzira da li je to svet razuma ili svet volje (Priče o moći, 112).

Ratnik, ili čak bilo ko drugi, nikako ne može želeti da bude na drugom mestu; ratnik zato što živi prema izazovu, a običan čovek zato šo ne zna gde će ga zadesiti smrt (Priče o moći, 117).

Jedan od ratnikovih postupaka je taj da nikad nikome ne dozvoli da ga pogodi. Dakle, ratnik može videti i samog đavola, ali neće dopustiti da iko to primeti. Ratnikova kontrola mora biti besprekorna (Priče o moći, 147).

Biti ratnik znači biti skroman i pripravan (Priče o moći, 159).

Ratnikov put je harmonija - harmonija radnji i odluka, kao prvo, a kao drugo, harmonija tonala i naguala (Priče o moći, 161).

Ratnik ne može biti bespomoćan, niti zbunjen ili uplašen, bez obzira na uslove. Ratnik ima vremena samo za svoju besprekornost; sve drugo iscrpljuje mu moć kojom ga ta besprekornost ispunjava (Priče o moći, 200).

Ratnik ne može pobeći od bola i žalosti, već jedino od prepuštanja njima. Otuda ratnik koji kreće u nepoznato nije tužan; naprotiv, on je radostan zato što ga je njegova velika sreća lišila oholosti, zato što je pun pouzdanja u besprekornost svoga duha, a iznad svega toga, zato što je prihvatio svoju sudbinu i što je iskreno procenio ono što ga čeka (Priče o moći, 290).

Ratnik zna da se ne može promeniti, a ipak nastoji da se promeni iako zna da to neće moći. To je ratnikova jedina prednost u odnosu na običnog čoveka. Ratnik se nikada ne razočara kada mu ne pođe za rukom da se promeni (Drugi krug moći, 140).

Ratnikova sudbina je nepromenljiva. Pitanje je koliko daleko može ići unutar tih krutih međa i koliko može biti bezgrešan unutar njih. Ukoliko se na njegovom putu nađu neke prepreke, ratnik će ih besprekorno pokušati savladati. Ako na svom putu naiđe na nepodnošljive teškoće i bol, on će plakati, ali sve njegove suze zajedno neće ni za dlaku pomaći nit njegove sudbine (Orlov dar, 93).

Za ratnika je uzbuđenje ostajanja jednako uzbuđenju putovanja. Oba su jednaka, jer oba nameću ispunjenje svete vere (Orlov dar, 260).

Ratnikova borba protiv samovažnosti je pitanje strategije a ne principa. Ratnici prave strateške popise. Oni popisuju sve što rade. Zatim odlučuju koje od tih stvari mogu da se izmene radi toga da im omoguće da predahnu da bi uvećali svoju energiju. U strateškom popisu ratnika smatra se da je samovažnost aktivnost koja proždire najveću količinu energije, otuda i njihovi napori da je iskorene (Unutrašnji oganj, 26).

Ratnik je okrenut sebi, ne na sebičan način, već u smislu potpunog i neprekidnog samopreispitivanja (Unutrašnji oganj, 35).

Besprekorni ratnici mogu da vide zastrašujuće svetove i da ipak sledećeg trenutka zbijaju šale, da se smeju sa svojim prijateljima ili sa nepoznatima (Unutrašnji oganj, 125).

Ratnici su na ovom svetu da se vežbaju da budu nepristrasni svedoci, a takođe da shvate našu misteriju i naslađuju se likovanjem kada shvate šta smo mi stvarno. To je najviše postignuće novih vidovnjaka i ne postiže ga svaki ratnik (Unutrašnji oganj, 154).

Ratnici žive sa smrti pored sebe, i iz saznanja da je smrt sa njima crpe snagu da se suoče sa bilo čim. Najgore što može da nam se desi je to što moramo da umremo, i pošto je to ionako naša neizbežna sudbina, mi smo slobodni; oni koji su već sve izgubili nemaju više čega da se plaše (Unutrašnji oganj, 236).

Ratnici nisu sposobni da osećaju sažaljenje jer oni više ne osećaju žaljenje prema sebi. Bez pokretačke sile samosažaljenja, sažaljenje je besmisleno. Na izvestan način, ratnik je samo za sebe. Za ratnika sve započinje i završava se sa njim samim. Pa ipak, njegova veza sa apstraktnim, uzrok je što on prevazilazi osećanje samovažnosti. Tada biće postaje apstraktno i bezlično (Moć tišine, 45).

Jedan ratnik mora neprestano da bude oprezan zbog surovosti ljudskog ponašanja. Svaki ratnik je magičan i nemilosrdan, odmetnik sa najistančanijim ukusom i ponašanjem čiji je svetovni zadatak da izoštri, a ipak preruši svoje oštrice, tako da niko ne može da posumlja u njegovu besprekornost (Moć tišine, 110).

Rat je prirodno stanje ratnika a ne mir. Ali rat, za ratnika, ne znači dela individualne ili grupne gluposti niti nečovečnog nasilja. Rat je, za ratnika, totalna borba protiv individualnog ja koje je čoveka lišilo njegove moći (Moć tišine, 147).

Ratnici čine najviše što mogu, i zatim bez kajanja i žaljenja opuštaju se i prepuštaju duhu da odluči o ishodu (Moć tišine, 185).

O.K. U stvari zanimalo me nesto drugo.Evo ako mi neko moze razjasniti moju dilemu.Imam 25 godina i dobio sam sina prije godinu dana.I prije toga , a i sada puno citam Castanedu i jako mi se dopada sto me je i dovelo na ovaj forum.Vidim da dobro poznajete ovu tematiku i u stvari mene muci sve vrijeme onaj stav da nam dijeca prave rupu u energetskom tijelu i sav taj za mene pomalo surov odnos prema blizoj porodici.Zbunjen sam i ne znam kako da se postavim . Hvala...[/quote]

Florinda:
Kao odgovor na pitanje u vezi uticaja dece na čovekovu energiju, odnosno zašto kada imate decu dobivate rupu u svom svetlosnom jajetu, Florinda je rekla da dete, pogotovo prvenac, zaista uzima najbolju energiju. To otežava praćenje čarobnjakovog puta, ali ga nipošto ne onemogućava.

"Ne brinite oko rupa. One su minorne u poređenju sa time da nas flajeri ližu." "Koncentrišite se na praksu rekapitulacije (stalkinga) i Tensegriti. Ne bavite se 'vraćanjem ivice' kako je bilo opisano u Karlosovim knjigama."

[/quote]
Hajde da ne razbijamo glavu o tome. Prosto, na nivou prosečnog čoveka to pitanje se i ne postavlja. Obični ljudi su prazni, bave se svojim svevažećim igrama ega i uživaju u tome. I ne uzbuđuju se oko nečega tako iracionalnog. U stvari, o tome ništa i ne znaju. Što se tiče ratnika, rečeno je da se ne može ući u drugi svet nepotpun tj. da ratnik mora da povrati svu svoju svetlost (energiju) tj. da mora da zakrpi tu rupu u svetlosti koju su mu deca načinila. Pa onda ide priča oko krađe ivice (bolje reći vraćanja ivice) itd. Teško je o tome imati racionalni sud. Ostaje činjenica da ako ikada i dođemo na nivo na kome će nam biti potreban svaki atom energije za ulazak u drugi svet, tada ćemo imati i tehniku tj. metod rešenja tog problema. U stvari, tada ćeš uraditi sve što treba da uradiš, pa makar ukrao ivicu svojoj potpunoj deci koja puna energije trčkaraju okolo i kojoj taj deo energije ne znači ništa. Šta god već takva izjava značila.

Vidiš, ratnik kontroliše sve oko sebe ne kontrolišući ništa.

Do tada, hajde da volimo našu decu i budemo im onakvi roditelji kakve smo mi priželjkivali da imamo u našoj mladosti. Hajde, čisto hira radi, da svojoj deci budemo najbolji roditelji koji su ikada postojali.

Imaš li petlju da probaš to da uradiš ?

Hajde da ne razbijamo glavu o tome. Prosto, na nivou proseènog èoveka to pitanje se i ne postavlja. Obièni ljudi su prazni, bave se svojim svevažeæim igrama ega i uživaju u tome. I ne uzbuðuju se oko neèega tako iracionalnog. U stvari, o tome ništa i ne znaju. Što se tièe ratnika, reèeno je da se ne može uæi u drugi svet nepotpun tj. da ratnik mora da povrati svu svoju svetlost (energiju) tj. da mora da zakrpi tu rupu u svetlosti koju su mu deca naèinila. Pa onda ide prièa oko kraðe ivice (bolje reæi vraæanja ivice) itd. Teško je o tome imati racionalni sud. Ostaje èinjenica da ako ikada i doðemo na nivo na kome æe nam biti potreban svaki atom energije za ulazak u drugi svet, tada æemo imati i tehniku tj. metod rešenja tog problema. U stvari, tada æeš uraditi sve što treba da uradiš, pa makar ukrao ivicu svojoj potpunoj deci koja puna energije trèkaraju okolo i kojoj taj deo energije ne znaèi ništa. Šta god veæ takva izjava znaèila.

Vidiš, ratnik kontroliše sve oko sebe ne kontrolišuæi ništa.

Do tada, hajde da volimo našu decu i budemo im onakvi roditelji kakve smo mi priželjkivali da imamo u našoj mladosti. Hajde, èisto hira radi, da svojoj deci budemo najbolji roditelji koji su ikada postojali.

Imaš li petlju da probaš to da uradiš ?[/quote]

Mislim da je to samo stvar izazova kroz koji se krece jedan ratnik. Ako ratnik ima to je samo zato da kroz njih nauci da se krece u ovoj stvarnosti. Mislim da izazov - budemo im onakvi roditelji kakve smo mi priželjkivali da imamo u našoj mladosti uopste nije prikladan. Cak opasan. Treba se truditi sprovoditi strategiju ratnika u svakoj prilici. I nauciti kako ne brinuti je briga osnovni preduslov oticanja nase zivotne energije. Svojim primerom besprekornog ratnika pokazujemo i svojoj deci put ka njihovoj slobodi.

Onima koji nemaju decu je naizgled jednostavnije ali imati ili nemati decu su ustvari lice i nalicje istog novcica --- jednostavno njihov je put naizgled drugaciji.

Na putu ratnika i ne postoje prosecni ljudi, ili jesi ili nisi na putu. Moguce je samo ziveti u zabludi da si na putu jer si procitao gomile knjiga i na sve imas sta da kazes. Ali ako si zaista na putu ratnika skoro da neces imati zelje i da pricas o tome i koristices sve koji te okruzuju da delas i u svojim delima budes dostojan jednom ratniku. Za ratnika i nepostoje takve stvari kao sto su porodica drzava nacija i slicno. Ako se i nasao u toj ulozi ona je tu samo da ga ojaca i ne iskljucuje mogucnost da bude uzoran roditelj. Ali pre svega sprovedeci u praksi nacela strategije i kontrolisanog ludila.

Izazovi su izazovi. Ne postoje opisni pridevi vezani za njih. Teški, veliki, mučni, lagani, prljavi. Pa dakle ne postoje ni neprikladni ni opasni izazovi. Ratnik se suočava sa onim što mu je dato. Donosi odluku kakvu god hoće, pa i takvu da npr. “bude svojoj deci onakav roditelj kakvog je priželjkivao u svojoj mladosti za sebe samoga “. I, pošto mora da veruje da ima dovoljno lične snage da to odradi, postavlja se prema toj odluci kao da tačno zna šta radi. Time ostvaruje čin delanja i otvara se ka nameri.

Naučiti kako da ne brine može samo onaj ko poznaje brigu. Ako nikada nije brinuo ni za šta i ni za koga ne može reći da je iz svoje mudrosti odbacio brigu jer je ona veliki potrošač njegove energije. Možda je samo imao sreću da su ga brige mimoišle. Ili dovoljno sebičnosti.

Da bi se odrekao pušenja moraš prvo da pušiš.

*** Iamquetzalcoatl pise Izazovi su izazovi. Ne postoji opisni pridevi vezan za njih. Teški, veliki, muèni, lagani, prljavi. Pa dakle ne postoje ni neprikladni ni opasni izazovi. Ratnik se suoèava sa onim što mu je dato ***


Vodeci se jednom istinom, koja kaze da ratnik ne prihvata zivot kao prokletstvo ili blagoslov nego izazov kojim treba proci do kraja mogao bi se i izvesti takav zkljucak. Ali razmotrimo sve ovo.

Mislim da ce mo se svi sloziti oko toga da je zivot obicnog coveka ispunjen brigama. I time da obican covek postaje ratnik onda kada krene da se suocava sa sopstvenom samorefleksijom (samovaznost i samozaljenje). Ratnik postaje nagual onda kada prekine lance samorefleksije i tada on i ne deli brige svakodnevnog coveka.

Iamquetzalcoatl je u pravu da ne postoje ovakvi ili onakvi izazovi nego samo oni koje cemo proci do kraja ili ne. Ali pogledajmo jos malo dublje. Suocavanje sa samorefkesijom je ustvari suocavanje sa brigama svakodnevnog zivota. I zaista jedino je vazno proci citavim putem i do kraja. Ali to samo znaci da treba shvatiti koren brige (samorekfleksije) , ako je to uradjeno kako treba vise se necemo obazirati na taj domen o kome smo brinuli. Resavanje korena problema je suocavanje pre svega sa strahom. Koji je neka vrsta prirodne granice. Kada predjemo granicu straha dobijamo jasnocu uvida u sopstvenu glupost. Koja nas je godinama drzala na uzdi. Tada se suocavamo sa trecim neprijateljem a to je moc. Ako predjemo i trecu prepreku na putu ka znanju suocavamo se i sa cetvrtim neprijateljem na putu ka znanju a to je starost. Ali to sve imate u knjigama pa da ne...

*** Iamquetzalcoatl pise Donosi odluku kakvu god hoæe, pa i takvu da npr. “bude svojoj deci onakav roditelj kakvog je priželjkivao u svojoj mladosti za sebe samoga “. ***

Slobodna volja postoji i svako mora da odluci za sebe sta mu je ciniti. Ali u svetu ratnika samo su validne odluke koje doprinose licnoj slobodi. Ja bih rekao da se i nemoze doneti bilo kakva oluka jer kada strategija ratnika udje pod kozu, ratnik koristi zaista sve oko sebe da bi se suocio sa sopstvenom gluposcu. A to je i popuno prihvatljivo jer sto smo bolji za sebe bolji smo i za druge. Ratnik se i razlikuje od svakodnevnog coveka jer ga njegova dela vode ka licnoj slobodi i mestu gde prestaju brige. Ako ce neko gajiti decu i nauciti da se stara oko njih i biti deci onakav roditelj kakvog je priželjkivao u svojoj mladosti za sebe samoga ali bez brige oko svega onda je to potpuno validno. To je naravno neverovatno tezak poduhvat ali i jeste u domenu ratnika. Ali treba imati u vidu da samo duh odlucuje sta je dobro a sta lose za nekog. Prizeljkivanje neceg nije u domenu ratnika nego sprovodjenje planova duha. Ako je roditelj svestan duha onda je sve jednostavno. Ali posto je u praksi uglavnom drugacije procena sta ciniti je kolebanje izmedju nemog znanja i odluka sopstvenog uma.

*** Iamquetzalcoatl pise Nauèiti kako da ne brine može samo onaj ko poznaje brigu. Ako nikada nije brinuo ni za šta i ni za koga ne može reæi da je iz svoje mudrosti odbacio brigu jer je ona veliki potrošaè njegove energije. Možda je samo imao sreæu da su ga brige mimoišle. Ili dovoljno sebiènosti.***

Brige nikoga ne mimoilaze. Svako ima svoj krst (brige) i to prema zasluzi. Brinuti o necemo uopste nije stvar slucajnosti pre bih rekao da je to uzrocno posledicna veza neki bi rekli sudbina. Ali da ne ulazimo u to preduboko. Za ratnika je bitna stvar da ima brige jer tada ima jasnog neprijatelja pred sobom. Otuda i ideja o vaznosti sitnih mucitelja. Blagoslov je imati porodicu isto kao i dobrog sitnog mucitelja. Eto idealne situacije za podvizavanje ratnika.

Oni koji nemaju tu (privilegiju – blagoslov) da imaju licnu porodicu, svakako imaju neku drugu okolnost u kojoj zive i koja je takodje prozeta kojekakvim brigama i uopste i ne umanjuje njihovu sansu za zivot ratnika.
Tamo negde u knjigama se i kaze da ratnik polazi u borbu protiv samovaznosti pocev od sebe i zavrsavajuci sa sobom. A to asocira da je briga za drugog ili sebe lice i nalicje istog novcica – sopstvene gluposti.


*** Iamquetzalcoatl pise Da bi se odrekao pušenja moraš prvo da pušiš***

Tu on govori o iskustvu necega. Moze li se govoriti o necemu sto nisi iskusio, i kako se onda mozes toga jos i odreci.

Tesko je zaista za procenu, ali mozete li se odreci droga a da ih niste probali. Mozemo li zaista probati sve u zivotu, imamo li i vremena za sva iskustva. Imamo li izbora da probamo sve sto pomislimo. Moramo ipak verovati da nam je na putu sve sto nam je potrebno za put dostojan ratnika i to nemo prihvatiti i koracati bez osvrtanja...

Slažem se, naravno, ali …



Ratnik ne postaje Nagual tek tako. Ili ako ćemo baš, ne postaje nikako (barem većina). Nagula bih izdvojio iz ove priče. On je retka ptica, vođa društva, četvorozubi, trozubi i šta sve ne. Ali, znamo sve o tome. Za nas je bitno pitanje ratnika. Za Naguale ćemo lako.

Pitanje brige.

Insistiram da:

a) nema samo običan čovek brige pa kada ih se reši (ratničkim metodama, srećom ili ko zna kako) postaje ratnik a onda je na konju, živi bez briga, pa polako,
b) ratnik sam donosi odluku pa makar ona bila i najveće sranje na svetu. Nema ratnik, samim tim što ima čin “ratnika”, monopol na dobre poteze i pamet. I jedan Pablito, koji je vukao stolicu svuda sa sobom gore nego neki naši idiotski političari, je bio ratnik. Ratnik MOŽE da deli brige običnog čoveka. I Marta i Donja Soledad su se, budi siguran, vukle po meksičkim planinama i jarugama sve do prve samousluge ne bi li kupile toalet papir (ili do gvožđare po šmirglu). Kako se dalje ratnik nosi sa svojom odlukom i ophodi sa njenim posledicama je ono što ga razlikuje od prosečnog čoveka. O tome mi pričamo.

Pokušaću ovo da raščlanim pa dokle dođemo.

Sve vreme se bavimo primenom učenja na naš svakodnevni život. Mislim da je to jedini pravilan pristup. Možemo da polemišemo i oko raznih drugih ezotreričnih delova učenja ali koja svrha od toga. Pitanje razlike između druge i treće pažnje, odnos letača i Orla i ko zna šta sve ne. Možemo do sutra da pametnujemo jedan drugome ali bezbroj pitanja postoji a ko je taj ko je kompetentan da nam udeli odgovor ? Naravno, mnogo je lepše ne raditi ništa već samo sedeti i filozofirati. To se odnosi na sve ljudske aktivnosti ali je za našu temu baš pogubno. Samo bi nam odvuklo pažnju i energiju na drugu stranu. Veoma je verovatno da bi, posle toga, prestali uopšte da se zanimamo i za celokupno učenje. Prosto, treba početi od osnovnih i najjasnijih postulata jer znamo da i put oko sveta započinje prvim korakom.

Jedna od, čini mi se, najvažnijih stvari je vezana za to kako se ratnik ophodi prema svakodnevnom svetu za razliku od prosečnog čoveka.
Sledeće je veoma važno. Rečeno je da običan čovek ima jedan stav prema nečemu što smatra istinito a drugi stav prema nečemu što smatra neistinito. Taj stav je vezan za ulaganje energije u nešto, odnosno količinu truda koju je običan čovek spreman da ponudi za izvršenje nekog zadatka. Letači su postavili tako da mi odlučujemo da uložimo trud u nešto samo ako smatramo da to nešto dovoljno zavređuje da bi se mi zamarali. I obratno. Ukoliko je to nešto, po našoj subjektivnoj proceni, bezvredno, tada mi ne želimo da se zamaramo jer, Bože moj, imamo toliko važnijih poslova na koje možemo istrošiti svoju supervrednu energiju. Ovakva postavka se bazira na našem stravičnom Egu. Najčešći pojam za to je: “gubljenje vremena”. Dakle, običan čovek ne želi da gubi vreme na nešto za šta, po svojim kriterijumima, oceni da je bezvredno i da ne zaslužuje ulaganje energije.

Ratnik, sa druge strane, ima sasvim drugačiji pristup i time direktno bode prst letaču u oko (uvo, srce ?). Ratnika ne zanima da li je nešto vredno ulaganja njegove energije ili ne. Ako ni zbog čega drugog onda zato što je svestan da su kriterijumi kojima mi odlučujemo da li je nešto bitno ili ne veoma lični, neprecizni i najčešće, pogrešni. Čak i mi sami imamo različite kriterijume prema istim stvarima u zavisnosti od različitih okolnosti (stanja naše svesti, energije, zdravlja ili ko zna čega sve ne). Kad već imamo neslaganje sa samim sobom oko istog pitanja u različitim trenucima, kakve su nam tek šanse da se složimo sa nekim drugim (ljudskim ? neljudskim ?) bićem. Praktikovanje ratništva dovodi do njegove sve čvršće veze sa apstraktnim čime i sami kriterijumi postaju sve precizniji jer bivaju nezamućeni ličnim. Rečeno je da, u krajnjem slučaju, ratnik postaje zatočenik moći jer ne može više (čak i da hoće) da se ponaša kao budala pošto bi se takvo ponašanje završilo pogubno po njega.

Ajmo opet malo u školicu:

Ratnik je u prednosti u odnosu nad običnim čovekom. Prosečnog čoveka muče takve stvari kao što su istinitost ili neistinitost, dok sa ratnikom nije takav slučaj. Običan čovek postupa na jedan način ukoliko je istinitost u pitanju, dok na sasvim drugi način postupa kada je u pitanju neistinitost. Ako se za nešto priča da je istinito, on počinje da se ponaša u skladu sa modelom istinitosti i veruje da je njegovo ponašanje neprikosnoveno. Ako se za nešto priča da je neistinito, onda se on jednostavno ne trudi i prema takvim stvarima se uopšte ne odnosi, ili, jednostavno, ne može da se pouzda u svoje ponašanje, dok sasvim suprotno ovome, ratnik ima odnos i prema istinitom i prema neistinitom. Ako se za nešto kaže da je istinito, on će prema pomenutoj stvari zauzeti takav odnos da će prihvatiti čin delanja. Ako se za nešto kaže da je neistinito, on će se još i tad truditi i ponašati, da bi ostvario čin ne-delanja. Ratniku uopšte nije potrebno da veruje, jer sve dok dela i pri tome ne veruje u to što dela, on pristupa činu ne-delanja (Put u Ihtlan, 236).

Ko je shvatio, shvatio. Ko nije neće nikad.

Ovo je (tajni ? javni ?) recept za ponašanje ratnika u svakodnevnom životu.

Dakle, za razliku od prosečnog čoveka kome odluka o istinitom i neistinitom određuje da li će gubiti vreme tj. delati ili ne, ratnik se ne opterećuje time jer zna da je bilo koja odluka koja nije u skladu sa duhom diskutabilna i možda (u krajnjoj instanci) i pogubna.

(Opet podsećam: nije ratnik savršeno biće bez mane koje se odjednom pojavilo sa Marsa (Jupitera) i koje nikako ne može da pogreši. Ratnik se postaje a ne rađa. I to postaje polako od prosečnog čoveka tako što isti počinje bolno da primenjuje pravila ratništva, besprekornosti, smrti kao saveznika i svega drugoga u svakodnevnom životu). Naravno, možemo sad da cepamo dlaku na pola pa da kažemo da ga je sam čin “inicijacije” u ratništvo (pa ma šta to bio – dolazak gospođe sa munjom iz sisa (znate o kome govorim) lično ili, zašto ne, samo čitanje knjiga) odvojio od sudbine prosečnog čoveka. I tako dalje, i tako dalje, pa u krug. Zato bolje, nemojmo.

Postoji i pitanje verovanja. Prosečan čovek mora da veruje u ono što radi. Otuda postoje izreke tipa “ti ne veruješ dovoljno u svoj rad” ili nešto slično. Nepostojanje vere u ono što se radi predstavlja, za prosečnog čoveka, veliki minus jer se izjednačuje sa nedostatkom vere u sebe a to se pripisuje samo slabim ljudima, kolebljivcima, prevrtljivcima i td. Ukratko, nedostojnima poštovanja.
Nije su letači prepametni ? Skoro da bi mogli da im se divimo.

Samo kad ih se ne bi gadili.

Ratnik ne mora da veruje u ono što radi. On donosi odluku da veruje u koga hoće i šta hoće a onda se ponaša u skladu sa svojom odlukom jer ga naprosto to uopšte više ne interesuje pošto je uloženi trud jedino što se računa.

(Kraća digresija: Ne treba mešati “verovanje“ sa “moranjem da se veruje“ o čemu prosečan čovek ne zna ništa).

Dakle, ratnik prvo donosi odluku da dela nezavisno od istinitosti ili neistinitosti (nipošto ne zaboravimo da ratnik može doneti odluku i da ne dela) i zatim se postavlja u odnosu na tu odluku. Ako veruje u to što radi on je prihvatio čin delanja. Ako ne veruje u to što radi, on I DALJE NASTAVLJA DA DELA KAO DA VERUJE (kontrolisana ludost) čime pristupa činu ne-delanja i otvara se ka nameri. Znači, ne-delanje (ne-rad) nije ”nečinjenje” tj ”prestanak delanja” već je to i dalje delanje pod gore navedenim uslovima. Samo ne-delanje je jako moćno i omogućava prikupljanje moći.

Tu je caka.

Prosto, zar ne.

Sve je ovo lijepo receno ali i najpametniji i najjaci tu i tamo najebu.
Imao sam rodjaka koji je umro od raka,i dok sam ga gledao kako postepeno gubi bitku cudio sam se kako to jednostavno nemoze prevazici cvrstom vjerom u ozdravljenje.
Poznavao sam dosta zaista snaznih ljudi kojih danas naprosto nema,nestali su sa lica zemlje kao lanjski snijeg.
Danas stosta mogu da razumijem iako nista ne razumijem,ali opet radje cu se prikloniti sigurnosti svakodnevnice nego haosu ludila.To je moja alternativa,povratak u normalu,prizemljenje!
Za mene je Tores kraj avanture koja je trajala x0 godina i mogu reci da sam bio blizu,zamalo sam uspio i to proizvoljno,samo uz pomoc maste,inventivnosti i lude pameti.Sve sto sam ikad napravio je to da sam oci okrenuo prema unutra,prema sebi!
Vi imate sva moguca uputstva i ko zna dokle ce neki od vas stici,neki ce i nadrljati,ali to je normalno sto je veca dobit veci je i rizik.

Imam jedno pitanje , posto sam nedavno poceo citati Carlosove knjige malo sam surfao netom i slucajno sam nasao da postoji neki film prema Don Juanovim predavanjima, sad ne znam da li je to dokumentarac ili klasicni film. Da li mi netko moze nesta vise reci o tome ?


Pozdrav

Carlos Castaneda - Enigma of a Sorcerer?

Dokumentarac.

Postoje ustvari dva "dokumentarca". Oba su više-manje skeptična prema Kastanedi.
Pre par meseci prikazan je BBC "dokumentarac" Tales From The Jungle; Carlos Castaneda (http://www.youtube.com).

Interesantno da je za taj film BBC obavio intervju sa Reni Murez (ona žena sa tenzegriti videa) u trajanju od 6 časova. BBC nije od toga prikazao niti sekunda. Ali nekim nebitnim akterima kao (usvojenom) Kastanedinom sinu (sećate ga se iz knjiga) bivšoj ženi Margareti i sličnima, data je glavna reč. Tipično i neizbežno za komercijalnu produkciju ...

Film započinje s "kostima Plavog skauta" u Dolini smrti.
Za nekoga je nalaženje kostiju znak samoubojstva, a za drugoga, na primer, možda ostaci tela nakon palenja unutrašnje vatre (vidi fenomen spontanog samozapalenja).

Problem je u tome šta mi upravo sada "držimo našu" stvarnost. To je naša crna magija - stvarnost koja nas izlaže flajerima. Ratnički put je takođe realna stvarnost. U toj stvarnosti, flajeri kažu: fuj, i odu dalje od nas. Slobodni smo birati koja "stvarnost" je za nas energetski korisnija.

Posteno, hocu reci da svako od nas kad tad dozivi trenutak slabosti kad bi najradije sve napustili i predali se u okrilje prividne sigurnosti svakodnevnice, ali dok god si svjestan da si nekad bio na pravom putu i da si odjednom izgubio snagu da nastavis dalje mozes se opet vratiti.
Ako te je jednom "Duh" izabrao za ratnika mozda ce te ponovo vratiti u borbu, to sto ti je ostala svijest o svemu tome dosta govori.
Mozda cu i ja jednog dana, slicno kao i ti, spustiti "oruzje" i predati bitku a mozda cu i napokon osjetiti pravi okus slobode, vidjecemo...ali iz dubine srca se nadam da mi se nikad nece desiti da jednog dana samo kazem da je ovo sve samo obicna glupost i izmosljotina za dokone budale.
Nadam se da ces jednom opet smoci snage da se vratis na put slobode i izbavljenja.

Ja bih prvo da podrzim Fingofilna u nastojanju da izdrzi na ratnickom putu , ali bih i upitao Zafira zasto vise treba vjerovati zeni koja radi Tensegritet (i za to uzima veliku lovu) od vlastite Karlosove zene? Uz najdublje postovanje ratnika , ko moze garantovati da Kastaneda sve vrijeme nije pokusavao pokupiti novac i slavu... To sto u njegovim knjigama ima puno istine ne mora znaciti da je sve kako on kaze. Ja uzivam kada Jack kaze (cak i za Kasiopeju) ne uzimajte sve 100% , procijenite , odvazite. Na Galaksiji mozemo naci rijeci da vjezbama Yoge hranimo letace, a ko onda ne garantuje da ih hranimo i tensegritetom.Rituali stete , sjecate se. Ratnicki put je put usamljenih ljudi i ovdje ima dosta takvih i samo naprijed.

Mozda nisi dobro skonto, ja sam pokusavao da podrzim Milurepu da ostane na putu slobode, a za sebe jos uvijek smatram da se drzim, do kad cu vidjecemo...

Karlosova bivša žena Margareta je ostala obična domaćica. Ipak veruje da je sve šta je Karlos govorio/pisao istina (vidi film). Ali šta je uradila po tom pitanju? Osim šta je napisala knjigu o bivšem mužu da popravi malo penziju.

Lova za seminare je sada oko 200 evra za 3 dana intenzivnog rada (popust za zemlje balkana ).
Ko može nek izvoli. Ko ne može, ima ljude koji će da mu pokažu vežbe.
Za par evra... Ili 'besplatni' video s neta.



Nema nikakve garancije.



Ne mora. A i nema neku vrednost ako se ne oseti na vlastitoj koži.



Malo paranoična pomisao, zar ne? Ali opet, nema garancije crno na belo. Ni za yogu ni za tensegritet.



Sam ili u gomili, nema razlike. Samo napred.

Naravno da tu dileme nema svi rituali pa i tensigritet su tu da od nas nacine samo socniji komad za azdahe iz druge realnosti, a ja bih da dodam i nasu blizu okolinu. Rituali su i smisljeni da nas osnaze i ucine sjajnijim ali je potpuno drugo pitanje sta cemo mi sa tim uraditi.


Postavlja se pitanje kako su stari vidovnjaci dosli na ideju vezbi. ( kroz iskustvo, i mogucnost vidjenje energije...) ALI... Ko je dao pocetnu ideju i ukazao da se obrati paznja na sve to? Ko je potpomogao nastanak prvih pokreta? E pa vec provaljete... Naravno Letaci. Oni imaju najvece koristi od svega. Od mlitavaca sa minimumom energije i sjaja dobijaju itekako lep sijajuci komad. Eto i odgovora zasto nas ne pojedu potpuno i odbace. (dali bi ste vi iscupali i pojeli biljku koja radja svakodnevno lepe plodove). Prosto zar ne. Dugo vremena su svi bili zadovoljni ratnici stare loze su mislili da cine veliki pomak a dobijli su mrvice spoznaje i neverovatne ali besmislene, bizarne mogucnosti. A letaci prezadovoljni dobili nov hibrid. Postena razmena se uspostavila i nov hibrid ratnika je poceo da siri svoju lozu. Pretpostavljam da su letaci slavili...

Problem je nastao kada je u proslosti neko primetio da stvari idu u krug. Ukapirao je da se nista kvalitetno ne desava. Poceo je da to preispituje sta tu treba promeniti. A to uopse nije u prilogu letacima. Razmisljanje i znanje cini nas neukusnim za letace i ostale azdahe. ( ustvari samo delom jer se pojedine azdahe hrane i nasim unutrasnjim dijalogom, emocijama, energijom... ustvari nista se i ne baca.)

Tada je prvi put uvedena rekapitulacija. Ali letaci su se ipak umesali, da bi stvari stavili pod kontrolu i sveli su rekapitulaciju na prisecanje i disanje. Ratnici su ponovo prestali da se preispituju proces na tom nivou i poceli da redovno rade pokrete i vezbe rekapitulacije. Postali su samoudubljeni. Krug je ponovo uspostavljen. Opet su svi srecni i zadovoljni. Ratnici dobijaju mrvice a postaju ponovo socni komadi. Naravno ovo je na globalnom nivou jer se javlja polako nova loza ratnika i naguala koja ima potpuno drugi pogled na vezbanje magiskih pokreta i rekapitulaciju... Borba izmedju dobra i zla se nastavlja. pronalaze se nove mogucnost za dosezanje slobode a letaci se trude da nas ponovo zadrze u svom stadu pruzajuci nam novu zabludu.

Sve u svemu nista novo. Samo je pitanje kom ce mo se stadu prikloniti.

Tu si nešto pobrkao (ili iznosiš neko svoje razmišljanje).
Tensegriti čini energiju svesti neukusnom flajerima. Pokreti su oduvek postojali u sanjanju i hvala onima koji su nam ih otkrili.
Ali bez dubokog upoznavanja sebe (kroz rekap. stalking, smrt kao savetnika, unutrašnju tišinu..) čovek se lako još s većim intenzitetom vrati na svoje stare brige oko sebe, paranoju da mu neko čini zlo, "šta mi je ona rekla", "kako se samo usudio da mi to učini...", "svet je tako okrutan prema meni"... Ove ego-eksplozije ukusna su hrana flajerima. Disciplina tensegriteta i stalkinga, svesti o sada, gadi im se, traže novu žrtvu.

Lepo piše u stalkerovom prevodu: