Ko je izabrao sedam cuda staroga veka?
"Dva veka pre nove ere grčki filozof Filon Vizantijski sastavio je prvu listu sedam najvećih svetskih čuda. Većina njih, poput visećih vrtova carice Semiramide u Vavilonu ili Kolosa sa Rodosa, danas više ne postoji."
ili:
"Preživele" samo piramide
Egipatske piramide u Gizi jedine su ostale sa izvorne liste sedam svetskih čuda starog veka, na kojoj su se još nalazili Semiramidini viseći vrtovi u Vavilonu, Artemidin hram u Efesu, statua Zevsa u Olimpiji, Mauzolej u Halikarnasu, Kolos sa Rodosa i Faros u Aleksandriji.
Izvorna svetska čuda izabrao je jedan čovek, a mnogi veruju da je to bio starogrčki pisac Antipater iz Sidona, naveo je Rojters."
A evo kako je glasala planetarna populacija:
Sedam novih svetskih čuda
Organizacija "Novih 7 čuda" Švajcarca Bernara Vebera organizovala je 1999. godine glasanje putem interneta i SMS poruka za izbor novih sedam svetskih čuda. Iako se glasalo šest godina, većina glasova je pristigla u proteklih nekoliko meseci. Od početka glasanja iz celog sveta je pristiglo skoro 200 nominacija za nova čuda, ali je početkom ove godine lista sužena na 21 predlog.
Veliki zid u Kini, Petra u Jordanu, Statua Hrista Spasitelja u Brazilu, Maču Piču u Peruu, ostaci majanskog grada Ćićen Ica u Meksiku, Koloseum u Rimu i Tadž Mahal u Indiji izabrani su za novih sedam svetskih čuda.
Oni su izabrani glasovima oko 100 miliona ljudi širom sveta, koji su glasali putem interneta i porukama preko mobilnih telefona, saopštila je organizacija koja je sprovela glasanje.
Od glasanja se, međutim, distancirao UNESKO, organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu, koja redovno dopunujuje listu svetske baštine, uz ocenu da lista odražava mišljenje samo onih koji su glasali.
Veliki kineski zid
Veliki zid podignut je da bi se povezala postojeća fortifikacija u jedinstven odbrambeni sistem i Kina zaštitila od upada nomadskih mongolskih plemena. To je najveći spomenik koji je ikada podignut ljudskom rukom i često se kaže da je to jedina građevina na zemlji koja se vidi iz vasione. Poput ogromnog zmaja, zid se proteže preko platoa, pustinja, livada, planina u dužini od 6.700 kilometara sa istoka na zapad. Zid je izgrađen pre više od 2.000 godina, neki delovi su se srušili, neki potpuno nestali. Ipak, izvanredna arhitektonska grandioznost i istorijski značaj privlače na stotine hiljada turista svake godine. Veliki zid gradile su tri države: Jan, Džao i Ćin. Veliki zid su stalo proširivale i popravljale naredne dinastije. Izgradnja prve sekcije počela je u sedmom i šestom veku pre nove ere, a poslednji delovi zida podignuti su u periodu između 14. i 17. veka. U stvari, Veliki zid se u početku sastojao iz samostalnih zidova različitih država i postao je "veliki" tek u vreme dinastije Ćing. Imperator Ćing Šihuang uspeo je da spoji različite delove zida da bi odbio invazije sa severa nakon što je Kina postala ujedinjena zemlja. Ogromna prepreka izgubila je značaj kada su pronađeni barut i ostala oružja. U svakom slučaju, Veliki zid je služio kao spomenik kineske nacije tokom istorije. Zid je bio izgrađen od kamena, drveta, a kao malter služilo je blato pomešano sa slamom. Tek u vreme dinastije Ming zidovi su obloženi pečenom ciglom.
Maču Pikču, Peru
Smatra se da je Pačakutek Jupanki, osnivač Imperije Inka, podigao oko 1440. grad u oblacima poznat kao Maču Pikču, ili Stara planina u današnjem Peruu. Nesvakidašnje naselje leži na visini od 2.350 metara iznad nivoa mora, duboko u Amazonskoj džungli iznad reke Urumbaba. Zaboravljen vekovima u spoljnom svetu, Maču Pikču je privukao međunarodnu pažnju kada ga je ponovo otkrio američki arheolog Hiram Binghem in 1911. Postoji nekoliko različitih teorija o tome šta je u stvari bio Maču Pikču. Neki veruju da je to bio luksuzni mauzolej Pačakuteka, s obzirom na to da postoje posmrtni ostaci prekriveni zlatom. Drugi misle da je to bilo stanište Inka "takta" podignuto zarad kontrole ekonomije osvojenih regiona i da zaštiti vrhovnu aristokratiju Inka u slučaju napada. Treća teorija proširuje tu ideju i vidu Maču Pikču kao letovalište u unutrašnjosti za plemstvo Inka. Moglo je, takođe, da se koristi i kao osmatračnica, ili za astrološke ceremonije. Smatra se da je u izgubljenom gradu Inka živelo verovatno najviše 750 duša u jednom trenutku. Kaže se da deo planine iznad Maču Pikču predstavlja Inku koji gleda put neba, gde najviši vrh Uajna Pikču ("mlada planina") predstavlja njegov nos.
Maču Pikču je imala veliku poljoprivrednu oblast gde su se gajile praktične kulture, poput kukuruza i koke, orhideje i ostale dekorativne biljke, a sužila je i za religiozne svetkovine. U gornjem utabanom delu postoji čuvena "intihuatana" (stub za vezivanje Sunca), kameni stub koji se uzdiže iz kamenog bloka veličine velikog klavira. Ovaj solarni časovnik pokazivao je precizno datume ravnodnevica i ostalih važnih nebeskih događaje. Smatra se da su u vreme zime, kada se činilo da Sunce sve više nestaje, sveštenici priređivali ceremonije kako bi vezali sunce za stub da ne bi potpuno iščezlo.
Sve upućuje da je Maču Pikču brzo napušten kada su Španci stigli u Kusko zemlje u toku borbi s pobunjenim Inkama iz Vilkabambe. Ali smrtonosne male boginje bile su brže od konkvistadora: Od boginja je umrlo više od polovine stanovništva 1527. i kada je Pisaro stigao u Kusko 1532. Maču Pikču je već bio avetinjski grad.
Čičen Ica, Jukatan poluostrvo, Meksiko
Čičen Ica je najpoznatiji grad hramova koji je služio kao politički i ekonomski centar civilizacije naroda Maja. Na jeziku Maja Čičen Ica u bukvalnom prevodu znači "u otvoru bunara naroda (icu)". Njegove različite građevine - Kukulkan piramida, Hram Čak Mul, Dvorana hiljadu stubova i Igralište zatvorenika - mogu da se vide i danas i demonstriraju nesvakidašnju privrženost arhitektonskom prostoru i kompoziciji. Sama piramida je poslednji, ali bez sumnje i najveći do svih hramova Maja.
Pošto Jukatan poluostrvo nema reku, tri prirodna ponora (centros) u Čičen Ici obezbeđuju dovoljno vode čitave godine, što ga je učinilo pogodnim mestom za izgradnju grada. Dva od tri ponora i dalje postoje, a najpoznatiji je Ponor žrtvovanja posvećen majanskom bogu kiše Čaku. U vreme velikih suša lokalni stanovnici bacali su u otvor poklone od žada, keramike i tjamnja da bi odobrovolji Boga kiše, a ponekad su prinosili i ljudske žrtve. Nema, međutim, dokaza za legendu da je žrtvovano na stotine prelepih mladih žena.
Toltečki kralj po imenu Kuelalkóatl 987. je s armijom došao iz centralnog Meksika i zajedno s lokalnim Majama proglasio Čičen Icu za svoju prestonicu. Umetnost i arhitektura iz tog perioda mešavina su majanskog i toltečkog stila, kao što je Hram ratnika u čijem je sastavu oltar u obliku statue poznat pod imenom Čak Mul. U centru Čičen Ice nalazi se Kukulkan hram koji se često naziva Zamak. To je strma piramida s kvadratnim terasama i stepenicama od podnožja do vrha na svakoj od četiri strane. Velike statue zmija ukrašenih perjem spuštaju se stepenicama od vrha do osnove građevine na severnoj strani i, u zavisnosti od toga kako senke padaju u vreme prolećne i jesenje ravnodnevice stiče se utisak da se kreću. Posetioci mogu da uđu u unutrašnjost piramide i da se popunu do odaje sa kamenim prestolom kralja Kukulkana, isklesanog u liku jaguara i s nacrtanim pegama od crvene i zelene boje.
Postoji i veliko dvorište za igranje igre koja se zvala "pok ta pok", gde je loptu trebalo probaciti kroz obruč obešen na zidu visokom sedam metara. Kapitenu tima koji je prvi postigao pogodak odsecana je glava kao žrtva bogovima i smatralo se da odlazi direktno u raj. Pobuna iz 1221. prerasla je u građanski rat kada je spaljen i drveni krov velike pijace i Hram ratnika. Čičen Ica je izgubila moć i vlast je prešla u ruke majanskih vladara.
Tadž Mahal, Agra, Indija
Tadž Mahal se smatra najsavršenijim draguljem muslimanske umetnosti u Indiji. Ovu ogromnu mauzolej džamiju podigao je šah Đahan, peti muslimanski kralj Mogula, u čast svoje voljene žene, persijanske princeze rođene kao Arđuman Bano Begum, ali poznatije kao Mumtaz Mahal. Ona je imala značajan uticaj na njegov život i politiku, ali je umrla u 39. godini prilikom rođenja njihovog 14. deteta 1613. Vladar je pao u duboku žalost. Njena je poslednja želja bila da joj muž "podigne grob u znak sećanja, kakav svet nikad pre toga nije video". Šah Đahan je počeo da gradi to čudo iz bajke od belog mermera, okruženo vrtovima. Imperatora koji je kasnije sahranjen u Tadž Mahalu svrgao je njegov sin i zatvorio u obližnju Veliku crvenu tvrđavu punih osam godina, odakle je mogao da vidi Tadž Mahal samo kroz mali otvor na zidu ćelije.
Poreklo imena Tadž Mahal nije jasno. Dvorski istoričari počev od vladavine šaha Đehana zvali su ga samo "rauza" (grob) Mumtaz Mahal. Obično se smatra da je "Mahal", koji se prevodi kao kraljevska palata ili kruna palate, zapravo skraćenica njenog imena. Tadž Mahal je gradilo između 1631. i 1648. oko 20.000 radnika svakog dana, a živeli su u obližnjem gradiću Mumtazabad, ili Tadž Ganju. Materijal je donošen iz čitave Indije i centralne Azije pomoću 1.000 slonova. Centralna kupola je visoka 57 metara i obložena je prelepim kamenom.
Za razliku od ostalih Mugal grobova vrtovi u Tadž Mahalu su svi ispred groba, dok nebo igra ulogu pozadine. Pošto je grob smešten na platou preko puta reke pozadina večnog neba stvara magične boje koje se reflektuju na belu mermernu površinu Tadž Mahala i menjaju njegovu boju i kompleksnost. Kompozicija forme i linija je perfektno simetrična.
Statua Hrista Spasitelja, Rio de Žaneiro, Brazil
Ova statua Isusa Hrista u umetničkom deko stilu visoka 38 metara podignuta je 1931. na planini Korkovado iznad Rio de Žaneira. Kao moćan simbol hrišćanstva statua je postala ikona grada i većine brazilskih stanovnika. Ideju za podizanje statue lansirao je sredinom 1850-ih katolički sveštenik Dom Pedro Bos i zatražio finansijsku pomoć princeze Izabele od Portugala. Ona nije bila zainteresovana, a ideja je potpuno sahranjena 1889. kada je Brazil postao republika i kada je donet zakon o razdvajanju crkve i države.
Drugi predlog za podizanje statue na planini potekao je od Nadbiskupije Rio de Žaneira 1921. koja je organizovala "nedelju spomenika" za prikupljanje priloga vernika širom Brazila. Projekat je uradio lokalni inženjer Eitor da Silva Košta, a statuu je izvajao francuski vajar Pol Landovski.
Statua Hrista Spasitelja jedan je od najčuvenijih svetskih spomenika. Podizanje statua trajalo je pet godina, a izgrađena je od ojačanog betona koji je prekriven mekim kamenom u obliku sapuna koji se inače lako obrađuje i otporan je na ekstremne vremenske uslove. Tom prilikom napravljana je i specijalna železnička pruga kako bi se veliki delovi statue vozom prebacili do vrha planine.
Inauguraciona ceremonija održana je 1931. Nekada su do vrha planine vodile stepenice, ukupno 220 stepenika, a u januaru 2003. dograđeni su panoramski liftovi i pokretne stepenice.
Koloesum, Rim, Italija
Građevinski koncept velikog amfiteatra u centru Rima i danas je relevantan, jer je uticao na gradnju većine modernih stadiona. Smatra se da ime Koloseum potiče od statue imperatora Nerona, pravog kolosa visokog 40 metara, koju je njegov naslednik promenio u statuu Apolona, sina Boga Sunca. Statua je nestala u srednjem veku.
Koloseum je visok 48, dug 188 i širok 156 metara. Na svakom od prva tri nivoa ima 80 svodova, a drveni pod arene bio je prekriven peskom. Elipsasti oblik arene onemogućavao je igračima da se povuku u ugao, a time je gledaocima omogućeno da budu bliže akciji nego što bi bili u areni kružnog oblika. U Koloseum je ugrađeno više od 100. 000 kubnih metra travertin kamena. Koloseum je veoma vešto konstruisan i za većinu modernih stadiona važe karakteristike koje su ove prvi put viđene. Sedišta su bila podeljena u sekcije. Podijum ili prvi nivo bio je rezervisan za rimske senatore. Tu se nalazila i imperatorska loža. Iznad podijuma bila je sekcija za ostalu rimsku aristokratiju. Treći nivo bio je podeljen na tri dela: najniži deo bio je za bogate građane, a naredni za siromašne. Drveni prostor na samom vrhu građevine bio je predviđen za stajanje žene iz najniže klase.
Drveni pod arene danas više ne postoji, iako su zidovi i koridori vidljivi. Postoje, takođe, i tuneli za doticanje i oticanje vode u arenu gde su mogle da se prirede i pomorske bitke. Druga inovacija bio je rashladni sistem poznat kao "vetarijum" - mreža napravljena od konopa s rupom u sredini pokrivena grubim platnom za jedra. Mreža je pokrivala dve trećine arene i spuštala se prema centru da bi uhvatila vetar i obezbedila osveženje gledaocima. Mornari na specijalnoj platformi vukli su konop po komandi. Koloseum je korišćen do 217, kada je oštećen u požaru koji je izazvan udarom groma. Dva zemljotresa između 442. i 1349. teško su oštetila građevinu koja je onda pretvorena u tvrđavu u kojoj je podignuta i hrišćanska crkva.
Petra, Jordan
Na ivici Arapske pustinje, smeštena u planinama južno od Mrtvog mora, Petra je bila blistava prestonica Nabataean imperije kralja Aretasa IV (od devete godine pre nove ere do 40. godine nove ere). Vrhunski majstori vodene tehnologije, Nabataeanci, podigli su grad s velikim tunelskim konstrukcijama i vodenim sobama kuda je priticala voda za piće u grad i smanjivala opasnost od poplava. Grad je imao pozorište sa 4.000 sedišta, a Palata grobova visoka 42 metra i helenistička fasada hrama na El Deir manastiru impresivni su primeri kulture Bliskog istoka. Petra koja na grčkom znači "kamen" preživela je vekove zbog toga što su zidovi njene građevine napravljeni od čvrstog kamena. To je verovatno jedan od najspektakularnijih ostataka prastarog grada u moderna vremena. Ostaci grada starog 9.000 godina čine Petru, poput Jerikona, jednim je od najranijih ljudskih staništa na Bliskom istoku. Podignuta najpre kao tvrđava, Petra je postala bogati komercijalni centar. Pošto su Rimljani anketirali Petru 106. godine njena pozicija kao komercijalnog centra počela je da opada. Kada je grad bio na vrhuncu pod rimskom upravom, u njemu je živelo između 20.000 i 30.000 ljudi, ali su na kraju Vizantijskog carstva (oko 700. godine) hidraulični sistem i nekad graciozne palate bile u ruševinama. Narednih vekova Petra je nestala s mapa i postala legenda, dok je 1812. nije ponovo otkrio švajcarski putnik Johan Burckhart. Najimpresivniji spomenik Petre jeste Al Khazneh ("Riznica"). Isklesan na vrhu planine, visok 40 metara, bio je to kraljevski grob, ali legenda kaže da su gusari tu skrivali svoje blago.
Prijava
FAQ
Pretraživač
, ali ovo nije istina. kineski zid se NE VIDI iz svemira.
