Osvešćivanje senke predstavlja nezaobilazan deo sazrevanja ličnosti odnosno individuacije, tog svačijeg jedinstvenog puta koji prelazi sopstvenim naporima, nemilosrdno trošeći dodeljeno vreme i sopstvene snage. Jung tvrdi da ukoliko mehanizam projekcije ostane nepristupačan svesti, arhetip Senke koji funkcioniše kao faktor ili agens projekcije, imaće odrešene ruke za realizaciju svog objekta (ukoliko ga poseduje) ili iznedriti situacije koje će omogućiti da se on ispolji. Projekcije predstavljaju izolaciju, istovremeno štiteći i oštećujući pojedinca, jer predstavljaju sve deblji zid satkan od iluzija, koji se nalazi između ega i stvarnog sveta. Senka najčešće predstavlja skriveni i pretežno najmračniji deo nas, ono negativno, na čemu treba raditi i preobraziti ga, primenom nekog suptilnijeg i uzvišenijeg mehanizma, kao što je sublimacija.

...

Asimilacija

Nekad je rezultat prvog trenutka susreta Senke i Svesti bolan i dovodi do zastoja, blokade, nemogućnosti donošenja moralnih odluka, do unutrašnjeg sukoba, osećanja konfuzije, haotičnosti ili melanholije. To je, međutim, samo početna faza, koja konačno (i uz malo sreće) biva prevaziđena.

Jung ovu fazu naziva tzv. Spuštanjem (Descent), po analogiji sa simboličkom predstavom silaska u dubine podsvesnog. Ono može trajati godinu, dve ili sedam i zahteva mnogo hrabrosti i snage, a ne nudi bilo kakvu garanciju pozitivnog ishoda. Jung je verovao da je ova faza, međutim, neophodna za razvoj ličnosti te, iako nema garancije za njeno uspešno razrešenje, svako spuštanje je ipak praćeno naknadnim uzdizanjem, što Jung iskazuje pojmom enantiodromije (princip da obilje bilo koje sile neizbežno dovodi do proizvođenja njene suprotnosti), a uspešna asimilacija Senke, pre nego zaposednutost Senkom, postaje konačno realno moguća.

Treba razvijati svest o Senci, ali ne identifikovati se s njom. Odupiranje identifikaciji sa Senkom zahteva značajnu količinu moralnog napora, ali na taj način se prevenira dugoročni boravak u tami, kaže Jung u knjizi Psihologija. Neophodna je integracija senke u sopstvenu Personu, jer na taj način nastaje jača, šira svest u odnosu na ranije. Asimilacija senke obdaruje čoveka snažnim telom, kaže Jung, i stvara plodno tle za dalju individuaciju.

Integracija Senke ili realizacija ličnog nesvesnog, obeležava prvu fazu analitičkog procesa, bez koje bi prepoznavanje Anime odnosno Animusa bilo nemoguće. Jung i njegovi sledbenici svakako smatraju da prepoznavanje i obznanjivanje Senke predstavlja perpetuum mobile čitavog života; u pitanju je proces, a ne pojedinačan događaj.

...

https://samoobrazovanje.rs/senka-i-persona/

...

Blagosloven onaj koji ima dušu, blagosloven onaj koji je nema, ali muka i jad onom koji je ima u začetku.

Gurđijev

...

Iz mog iskustva, ovo je tačno.

bukvalno sam imao taj "descent".

težak pad... nekoliko puta.

sad se osećam nekako... živo?

verujem da je to što se sad osećam živo blagodat...

...

pa ako neko želi da piše na ovu temu, izvolite.

“Nagual nije dobroćudni lik; on nije došao da nam ugodi već da nas probudi, i on će to uraditi grubo ako je to neophodno zato što ne oseća nikakvo sažaljenje. Kada se umeša u život svojih učenika, on može da stvori tako uznemirujuću situacuju u njima sa ciljem da se uspavane energije pokrenu."

C. C.

Ekart Tol kaže: otelotvoreni bol.

viewtopic.php?f=10&t=4825

“ Znanje o spiritualnom iskustvu se izgubilo na zapadu. Poslednjih nekoliko vekova su mnogi nesrecnici, cija se kundalini probudila, zavrsili u dusevnim bolnicama, gde su im dati lekovi, elektro shokovi I ostala neadekvatna sredstva. Naucnici I doktori su verovali da probudjenje nije normalan nacin ponasanja I niko nije bio u stanju da ga prihvati I kontrolise, pa cak ni osobe iz najblize porodice, kao ni najblizi prijatelji. Zbog toga je u poslednjih dve stotine godina na zapadu bilo malo velikih licnosti, svi su zavrsavali u dusevnim bolnicama ili ostajali u anonimnosti kako bi izbegli tu sudbinu.

U Indiji je situacija potpuno drugacija. Ako pojedinac pokazuje neke nenormalne simptome, ponasa se cudno ili prica nesvakidasnje snove, podrazumeva se da prozivljava dogadjaje koji su izvan uma. Indijsko verovanje je da svest nije konacan proizvod prirode vec da se moze razvijati, I da izmedju jednog stanja postojanja I drugog, postoji kriza. Kada neko ispoljava cudne simptome, veruje se da on prozivljava tu krizu I da je njegova svest podvrgnuta procesu evolucije. Ako je npr. celokupno bice nekog deteta posveceno Bogu I ono dozivljava stvari izvan uma, onda se nejgova cela porodica smatra svetom, a takvo dete je duboko postovano.

…

Mada se proces spiritualnog budjenja obicno odvija bez incidenata ili prekida, moze se desiti da blokade I necistoce u telu stvore simptome koji podsecaju na razlicita neuroloska I psihijatrijska stanja.

…

Luda osoba nema konstantan I postojan tok iskustva I njena svesnost je veoma rastrzana. Ona je neorganizovana spolja I potpuno slepa iznutra. Suprotno tome, svesnost osobe koja je probudjena je trajna I postojana. Dok osoba sa probudjenom svesnoscu moze donositi jasne odluke I sudove, luda osoba ne moze. Ludilo I spiritualno budjenje se mogu okarakterisati kao odredjeni nedostatak kontrole, ali spiritualno probudjena osoba je vodjena visom svescu, dok luda osoba nije.
…

Kada se desavaju neka vanculna iskustva, vazno je konsultovati iskusnu osobu koja zna sta je prosvetljenje, a sta ludilo. Guru moze pravilno da prosudi I odredi dali je mozak u procesu regresije ili zapravo napreduje duz transcendentalne linije. Ako postoji neko organsko ostecenje u mozgu, ono se moze izleciti, ali ako su simptomi spiritualni, osoba ce biti inicirana I bice joj data odredjena vezba kako bi joj se ponasanje stabilizovalo. Ona nece biti primorana na brak ili bilo koju drustvenu ulogu koja nije odgovarajuca za nju. Umesto toga, bice upoznata sa svetim licnostima I njihovim ucenjima. “



Kundalini Tantra, Svami Satjananda Sarasvati

“Ne zaboravite da makar jednom poludite. Život je prekratak da bismo ostali normalni i celi na tom putu, pustite kosu i dozvolite sebi da poludite.”

Bukowski

setih se i ovog:

"Oduvjek je postojao samo jedan život u različitim oblicima , onkraj uma , ispod forme." "Podržavam uzimanje medikamenata u svrhu liječenja mentalnih tegoba" Eckhart Tolle

U jednom momentu na predavanju je rekao da čovjek koji uđe u stanje sadašnjeg trenutka pod silom tjela boli navezanog na um i emocije može doživjeti šok i suicid
te je zbog toga potrebno biti oprezan i piti farmakoterapiju kod mentalnbih tegoba

...

ono što je meni pomoglo da se stabilizujem, pored lekova.

pisao sam već:

ja se molim onako kako je Isus rekao u Novom Zavetu - Molitva Gospodnja (Oče naš).

obično ujutru i uveče.

potraži ako te zanima reči na internetu, ima.

pored toga, Isusova Molitva.

To je kratka molitva, ponavljam je u sebi, prilagodim disanju.

Udah - Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji...

Izdah - pomiluj me grešnog

to ponavljam kad sam uznemiren, smiruje me.

kaže se da prizivanje imena Isusa Hrista rasteruje demone.

možda shvatiš vremenom zašto su baš te reči u te dve molitve.

...

“Ljudi koji razmišljaju i govore o riziku su kukavice i takvi ljudi ne treba da praktikuju jogu. Za njih je bolje da jedu, piju, ožene se i umru neprosvetljeni. “

Svami Satjananda Sarasvati

Setih se i ovog:

"Citav zivot pojedinca nije nista drugo do proces radjanja samoga sebe.I zaista,trebalo bi da smo u potpunosti rodjeni kada umiremo.Mada je to tragicna sudbina vecine pojedinaca,da umru pre nego su rodjeni."

Erih From

...

“ Licna moc je osecanje. Nesto poput srece. Ili moze da se nazove I raspolozenjem. Licna moc je nesto sto se stice borbom tokom celog zivota. “

Don Huan

...


‚‚Intelektualna životinja koja se pogrešno naziva čovekom, jeste mašina koju kontroliše legija‚‚JA''. Ovo ‚‚JA'' je pluralizovano. Sva ova ‚‚JA'' se izmedju sebe bore. JA koje se danas zaklinje na vernost Gnozi, zamenjeno je drugim koje mrzi Gnozu. JA koje danas obožava jednu ženu, kasnije je zamenjeno drugim koje je mrzi. Samo stvaranjem DUŠE utvrdjujemo jedan stalan princip svesti u nama. Onaj koji ima DUŠU živi svesno posle smrti. DUŠA se može stvoriti akumulacijom najsuptilnijih energija koje proizvodi organizam i njihovom kristalizacijom kroz krajnje napore kako bismo postali potpuno i definitivno samosvesni. Na nesreću, intelektualna životinja koja se naziva čovek glupo troši ove energije na porive, strahove, bes, mržnju, strasti, ljubomoru, itd.
Hitno je stvoriti svesnu volju, neophodno je podvrgnuti sve naše misli i dela UNUTRAŠNJEM SUDU. Samo tako možemo stvoriti ono što se zove DUŠA. Potrebno je da duboko poznajemo sami sebe da bismo stvorili DUŠU.''

Samael Aun Weor

Neka moja razmišljanja:

Asimilacija senke, česta tema u kinematografiji.

Filmovi tipa fight club, serija breaking bad... o tome su.

Lik miran, potiskuje puno toga... onda podivlja.

Molitva mislim da može da pomogne ako se ima vere, zatim fizičko vežbanje...

da se kanališu viškovi, da se čovek pravilno usmeri.

Treba biti oprezan i pažljiv, budan.

Pristojan.

Opasno je kad ne znaš šta ti se dešava, tako nešto razmišljam.

I da se peva.

Ili makar pevuši

Ja spoznala najpre iskustveno, a posle našla potvrdu, u Mooji-jevim (i ne samo u njegovim) ukazivanjima da senka (skup utisaka koje stvaramo preko misli i emocija) sama po sebi nema moć nad nama. Ono što joj daje moć je naše verovanje u stvarnost iste. Zapravo, i misao i emocija su impulsi koji bljesnu u svesti..bljesnu i nestanu. E sad.. ako to dešavanje ostane samo u domenu nevezanog posmatranja, onda je ok...ali ako se pažnja usmeri i zadrži dovoljno dugo na tom dešavanju onda dolazi do stvaranja priče i lepljenja svesti za istu. Svest svoju nepromenljivu prirodu pokušava da primeni na nečemu što je pak po svojoj prirodi promenljivo i nestalno... i eto ti frke i lomljave. Ne može a da ne boli. Isti je rezultat dal se svest lepila za lepe ili ružne utiske. Svakako boli. Pre ili posle.
Zato..u svakoj prilici, koliko god je to moguće pažnju treba okretati ka posmatraču, onom delu sebe koji je konstantan, nepromenljiv, ka sopstvenoj svesnosti. Najpre to iziskuje napor, jer smo istrenirani drugačije, ali vremenom biva sve lakše i lakše, upravo zbog toga što smo s te pozicije bliži svojoj suštini, pa je i osećaj prirodniji, oslobadjajući.

I da... U doživljaju lepog svest nema tendeciju da se tako lako, što bi rekli, odidentifikuje. Zbog toga mudri govore da je patnja blagoslov. Jer kad čovek trpi telesnu ili duševnu bol, kada ne postoji ni jedan utisak za koji bi se svest uhvatila, a da ne boli, tada dolazi do totalne predaje i svest nema kud već da se okrene ka sebi samoj. I tada dolazi do prvog pravog uvida. To se desilo u mom slučaju. Silentio koristi pesmicu <3, a ja sam tada molitvu. Ne zato sto sam bila "pobožna" u to vreme, već je sama došla kao jedina "slamka spasa". Ponavljala sam je u sebi neprestano. Jednog momenta sam postala svesna utonuća u prostor totalnog mira . Pažnja mi je jednim delom bila vezana za molitvu, a jednim delom za taj prostor. Bol je nestala. Sve više sam se okretala tom prostoru..imala sam osećaj da neko drugi ponavlja i dalje molitvu.. ne ja. Moltva je nastavila da ponavlja samu sebe, a ja sam bila okean mira. Nije postojalo ništa drugo u tim momentima što bih mogla nazvati sobom osim tog mira. Trajalo je to neko vreme, iz ove perspektive ne mogu da odredim koliko dugo. Ali avaj...desilo se da je molitva umukla i svest odmah po inerciji krenula napolje Prva misao je vrcnula, za njom emocija i horor je opet bio na bioskopskom platnu. "Igrala" sam se neko vreme s tim. Okretala pažnju čas napolje, čas unutra. I bila fascinirana otkrićem. Ja nisam ono što sam verovala da jesam! Nisam telo, nisam misao, nisam emocija! Sve se to zajedno pojavljuje u meni. Eto... tako to beše... Moje iskustvo i moj prvi uvid.. Istraživanju potom nije bilo kraja...

Mislim da bi i pevušenje dalo isti efekat kao i molitva, al kad te boli onda ti baš i nije do pesme

"Mada se proces spiritualnog budjenja obicno odvija bez incidenata ili prekida, moze se desiti da blokade I necistoce u telu stvore simptome koji podsecaju na razlicita neuroloska I psihijatrijska stanja."

Što se navedenog tiče mogu da kažem da se prilikom meditacije dešavaju takve stvari. Ne uvek doduše, ali recimo kad se ne meditira redovno. Posle duže pauze meni se dešavalo da telo počne da se ponaša tako da simptomi podsećaju na različita psihijatrijska stanja. U tim trenucima je bitno da meditanta ne uhvati panika i strah. Osećaj je takav da energija zaista probija blokade u telu i izbacuje sve što je potisnuto napolje. Ili se čitavo telo nekontrolisano trese, ili pak samo delovi tela, lice samo od sebe može praviti čudne grimase, desi se izliv neizmerne tuge, nekontrolisano jecanje i plakanje... Sve je to normalno, prirodno... treba samo pustiti da prodje. Zapravo, prilikom meditacije svest je okrenuta ka unutra i tom prilikom telo biva, da tako kažem, oslobodjeno stiska identifikacije i onda sve što je potisnuto slobodno izleće napolje.Ja to tako vidim. Znam ljude koji se godinama bave meditacijom, a izbegavaju da prisustvuju satsangu baš iz razloga da im se to ne bi desilo medju ljudima. Po meni je taj stav bez veze skroz. Ako već znaš uzrok tom dešavanju zbog čega bi se stideo. Da možda neko ne bi pomislio da si opsednut demonima? Pfff...Onaj ko je zaista svestan suštine svog bića ne bine o takvim stvarima.
Kada se oluja smiri, ne postoji ništa više što bi svest držalo zarobljenom i ona može leeeepo na miru da se okrene sebi samoj i da prebiva u sebi samoj.

Evo, napisaću svoje mišljenje.

To izjednačavanje ego svesti i tzv. opšte svesti, da ne napišem sebe i Boga, mislim da može biti opasno.

Može da se izgubi kontakt sa tzv. realnošću, spoljnjim svetom.

Da čovek ne zna više ni ko je, ni kud bije.

Da zaboravi da je zemaljski čo'ek.

Opasnost je i da postane extra pasiviziran, Indija je puna takvih likova.

Otvoren za sve i svašta.

Nezainteresovan.

Mora da se ima jaka ličnost, prvenstveno.

Ja verujem u Boga, vrhunsko biće, a ja sam čovek...

I to je razlika između istočne i zapadne duhovnosti - prva je oslanjanje na sebe, druga oslanjanje prvenstveno na Boga.

Ne mislim da sam baš toliko jak, verujem da me Bog sačuvao od raznih stvari kroz život.

Tako, to je otprilike neko moje mišljenje.

S druge strane, ne tvrdim ni da sve znam.

Evo, poklanjam ti jednu pesmicu

NKNNU

Sreo sam ga
u ulici bežanja od zombija,
baš kad se prođe
ulica muskatnog oraščića.
Bio je kao drvo, moćno i samo.
Nije mi delovao kao pisac,
nije mi delovao kao tužibaba.
Možda je bio okaljen patnjom.
Htedoh mu reći da
hoću da ćutim,
a ne mogu sam,
i da su možda u svakom gradu
pet stabala.
Htedoh da ga pitam
„Da li si apologeta sanjara?“,
htedoh da mu kažem da
ugao sagledavanja govori o tome kakav si čovek,
i da su duševni u duševnim bolnicama,
jer imaju duše.
Nije se desilo.
Možda je trenutno bilo nemoguće.
Možda je to bilo ogledalo,
NKNNU,
neko koga nikad nisam upoznao.

Da... to je ta... kako si znao da mi se ta najviše dopada??? Tnx.

A moje je mišljenje da smo na dobrom putu oboje.

"The only way out is through" receno puno puta na puno nacina pa opet, bez obzira na svest o tome da je to mozda zaista jedioni nacin, nekad gotovo nemoguce izvesti. Nekad to bude lako, jer je stvar ocigledna, uhvati se zalet, stekne navika. A onda dodju periodi kad se oseca toliki otpor da suocavanje deluje kao sama smrt.

Da li je neko imao zastoj u procesu suocavanja sa sopstvenom senkom, kako je to ovde nazvano, i kako ga je prevazisao? Zahvaljujem na svakom odgovoru...