Posrećilo mi se da sam mogla da odem do Skoplja da ih vidim i čujem uživo.
Događaj je bio fantastičan, vanvremenska muzika, izlet u neku drugu dimenziju. Publika opčinjena moćnim glasom Lize i Brendona. Počeli su sa radom osamdesetih, i još uvek aktivno stvaraju i povremeno nastupaju. Njihova muzika se ne može svrstati u poznate žanrove, jer je spoj etno uzorka, posebnih instrumenata tradicionalnih i elektronskih, sa njihovom zaista božanskom kreativnošću.
Ovo je snimak sa jednog od tih koncerata. Turneja je završena u Lisabonu pre neko veče i ponovo dolaze u Evropu na jesen, ali ne i na Balkan.
Najsmešnija etiketa je "post pank" ... mada je i Majli Sajrus post pank , kao i sve što se snimalo posle tih skakutavih drekavaca geliranih frizura.
Pridružen/a: sri nov 28, 2007 1:08 am Postovi: 1088
Веле да је у давна времена неки човјек по имену Сизиф по налогу богова теглио каменчину уз стрму планину и чим би се врху примакнуо, одмах му се камен отимао и падао натраг у подножје, а он би се за њиме враћао и морао изнова теглити сваког дана до последњег даха. Комненићи њему наликују, Товарећи муку и невољу, Надају се да ће одољети И до врха бреме изнијети, У чему им цио вијек прође. Сви успјеси њини и добици, постигнућа, звања и похвале- шта су друго него маштаније. (А тако је и с другим људима.) У чему су највише постигли- од тога би ђаво побјегао. А највише што су задобили- то свој своме не би пожелио. Нема муке коју избјегоше, пострадање свако искусише, турски колац и швапски конопац, царски зиндан и маџарске логоре, постарадње на Зиданом мосту, казамате на Голом отоку, мучилишта где се ваде душе. Кад су смутна бивала времена, брат је главу скривао од браће у шкрипове гдjе се коте гује, зимовао с кртолом у трапу, проводио љето с кртицама, крсно име у шпиљи славио. Комненићи бјеху свештеници зажежени искром са истока и жудећи за искром таворском која жеже жеженим жискама. Ко је жедан, сушту жеђ отпија, а коме је срце успламтјело, иште пиће крилатих пламова наслутивши страшно непојамство. Са смрћу се ведро поиграва, без ње му се не мили живјети, а са њоме живи седмоструко. Но какви су наши свештеници, молитвени заступници Творца? Од вајкада ти су трпиоци нагоњени муком и зулумом одлагали крсте и путире, прекидали свету литургију и пламних се сабаља латали излазећи на љута попришта. Заточници у бесудној земљи на рукама племе су држали, на литицу пропели су цркву светог Ђорђа на врлетном Балу као да је с неба долетјела. Не мре човјек кад испушта душу, но када га заборав загрне, заборав је коначни убилац, и поруга људскоме битију. Иконосни на тврдој размеђи, одавно смо постали селице од невоље, јада и немања. Куда год смо у свијет кретали, носили смо мрву родне груде, кућа нам је била на плећима, окућница вазда у рукама. наши преци имали су више гладних уста него родних њива, у земљу се нијесу копали но у камен код цркве на Валу гдjе су гробља као жртвеници. Наше јато из једног гнијезда расели се вољом и невољом, наше стабло оде у огранке, Пилатовци посташе плодиште и расадник другијех братстава, родно сјеме већ се расијало земним шаром на четири стране. ... Нама зоре нијесу свитале ко другима да се радујемо, но да јасно збројимо по дану колико је живих освануло у овоме вучјем вијалишту. И дан-дању у овој мрачари, у држави која се не држи, гдjе се мјера човјештва стањила, не гаси се луча праотаца, него искре просипа кроз тмине, низ путеве којима идемо, а које је усуд одредио. Ми братствени родослов живимо Сваког трена и на сваком мјесту, У вијенац завјетни плетући Сва имена наших праотаца Да бивају узор потомцима И залога јача од закона, Те да служе роду као Богу Да страдају а не пропадају.
М.Комненић
... Vele da je u davna vremena neki čovjek po imenu Sizif po nalogu bogova teglio kamenčinu uz strmu planinu i čim bi se vrhu primaknuo, odmah mu se kamen otimao i padao natrag u podnožje, a on bi se za njime vraćao i morao iznova tegliti svakog dana do poslednjeg daha. Komnenići njemu nalikuju, Tovareći muku i nevolju, Nadaju se da će odoljeti I do vrha breme iznijeti, U čemu im cio vijek prodje. Svi uspjesi njini i dobici, postignuća, zvanja i pohvale- šta su drugo nego maštanije. (A tako je i s drugim ljudima.) U čemu su najviše postigli- od toga bi djavo pobjegao. A najviše što su zadobili- to svoj svome ne bi poželio. Nema muke koju izbjegoše, postradanje svako iskusiše, turski kolac i švapski konopac, carski zindan i madžarske logore, postaradnje na Zidanom mostu, kazamate na Golom otoku, mučilišta gde se vade duše. Kad su smutna bivala vremena, brat je glavu skrivao od braće u škripove gdje se kote guje, zimovao s krtolom u trapu, provodio ljeto s krticama, krsno ime u špilji slavio. Komnenići bjehu sveštenici zažeženi iskrom sa istoka i žudeći za iskrom tavorskom koja žeže žeženim žiskama. Ko je žedan, suštu žedj otpija, a kome je srce usplamtjelo, ište piće krilatih plamova naslutivši strašno nepojamstvo. Sa smrću se vedro poigrava, bez nje mu se ne mili živjeti, a sa njome živi sedmostruko. No kakvi su naši sveštenici, molitveni zastupnici Tvorca? Od vajkada ti su trpioci nagonjeni mukom i zulumom odlagali krste i putire, prekidali svetu liturgiju i plamnih se sabalja latali izlazeći na ljuta poprišta. Zatočnici u besudnoj zemlji na rukama pleme su držali, na liticu propeli su crkvu svetog Djordja na vrletnom Balu kao da je s neba doletjela. Ne mre čovjek kad ispušta dušu, no kada ga zaborav zagrne, zaborav je konačni ubilac, i poruga ljudskome bitiju. Ikonosni na tvrdoj razmedji, odavno smo postali selice od nevolje, jada i nemanja. Kuda god smo u svijet kretali, nosili smo mrvu rodne grude, kuća nam je bila na plećima, okućnica vazda u rukama. naši preci imali su više gladnih usta nego rodnih njiva, u zemlju se nijesu kopali no u kamen kod crkve na Valu gdje su groblja kao žrtvenici. Naše jato iz jednog gnijezda raseli se voljom i nevoljom, naše stablo ode u ogranke, Pilatovci postaše plodište i rasadnik drugijeh bratstava, rodno sjeme već se rasijalo zemnim šarom na četiri strane.
... Nama zore nijesu svitale ko drugima da se radujemo, no da jasno zbrojimo po danu koliko je živih osvanulo u ovome vučjem vijalištu. I dan-danju u ovoj mračari, u državi koja se ne drži, gdje se mjera čovještva stanjila, ne gasi se luča praotaca, nego iskre prosipa kroz tmine, niz puteve kojima idemo, a koje je usud odredio. Mi bratstveni rodoslov živimo Svakog trena i na svakom mjestu, U vijenac zavjetni pletući Sva imena naših praotaca Da bivaju uzor potomcima I zaloga jača od zakona, Te da služe rodu kao Bogu Da stradaju a ne propadaju.
Prijava
FAQ
Pretraživač
