XIII

Mozda su mnogi pre mene na tako nekom
raskrscu isto ovo doziveli i pobegli od straha.
Mozda ce tek doziveti, jer svaki dan sto dolazi
nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce.

Ja sam te martovske veceri zamolio decaka
iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost,
da mi pridrzi torbu.
I spustivsi se na ruke, odupro se o svemir.

I primio sam u dlanove citavu zemljinu kuglu.

I odjednom sam shvatio: postoje reci bez
usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga sto je ispred nas,
kao kad te zacikaju da nesto neces uspeti,
a ti probas i uspes.

Zamisli da si sova i duznost ti je da zmuris
i da se bojis svetlosti.
A ti se cvrsto zareknes i hipnotises sunce.




"Hodajuci na rukama" - naravno, jos jednom, Miroslav Antic

... da zavrsimo sa "Nosacem"

XIV



Objasnjavanjem stvari,oduzimamo im nesto
od one lepe carolije,od onog zlatastog
omota,ispod kojeg se kriju tolika cudesna
znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale.Iznosene.I krpljene.Mereno
od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao cudo svih cudjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,
je osecao sam nejasno da se tu krije
mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama
po drumovima svetlosti i bespucima vasione.
Eto,to je moj zivot i moja biografija.
To sam ja po zanimanju : nosac zemljine kugle.

Mika Antic

P E C I N E


XII


Sedeli smo do svitanja.On rece da u kamenu
nema nevidljivih hodnika,niti mora postojati
nekakva posebna lukavost da se prodje kroz tvrdo.
Jednostavno se bira prvi,najpreci put,i to
je citava pamet.

Prepreke ako ih ima,ne nalaze se u stvarima,
nego u nasoj nemoci.
Jer zasto na njih ne naidju oni koji ih ne vide?
Ili ih vide,a preziru?

Nema ni tajni,ni trikova,niti se takve stvari
mogu negde nauciti.
Treba zadrzati dah,zazmuriti i ,zatim,
zagnjuriti se u planinu.

Poneko nikad ne primeti,ushicen lepotom
svog vida,da zagledan u neobicno,smeta
njegovoj obicnosti.



XIII



Gledao sam ga zbunjeno : “ Samo mi nemojte
reci da prolazak kroz stenu zahteva isti
napor kao i hod kroz vazduh”.
On se zamisli zacas i rece : “Imate pravo.
Teze mi je kroz vazduh.Mucim se da ga
savladam.
Vazduh je dosta zilav,neposlusan i razmazen.
I uvlaci se u coveka”.

“O ovome bi”,rekoh,”valjalo razmisliti.
Ako nije carolija,i ako svako moze da
se krece kroz tvrdo,znaci : i ja bih mogao.
Bicu vam blagodaran ako uspem da shvatim
cime se tamo ulazi”

“Cutanjem”,rece on.Vi koji prolazite samo
kroz razredjeno,isuvise ste brbljivi.
Zadihani u srcu,retko kad osetite istinski
ukus reci.

Ja,i kad najvise zurim,zurim vrlo polako.
To nazivam razmisljanjem”.




XIV




I ovako je rekao:

“Treba dopustiti mislima da se smire i staloze,
da bi vam od svega ostalo tek nekoliko reci,
oljustenih i cistih,lisenih nepotrebnog.
Sve teze se odlucujem na upotrebu govora.
Velika je to smelost i opaka je nevolja,
i beskrajna je slava i cudovisan jad,
usuditi se kazivati.

Sjaj i dragocenost vatre.Nemir lisca i oblaka.
Cvrstina i grc planine.Istrajnost jezerskih
voda.Dah vetra u dolinama.Miris sunca
u semenju.
Sve su to dostojanstva pred kojima sam
postidjen i kad pogresno slusam,a kamoli
kad pokusam i da ih objavim recima.

Govor je opasna umetnost”.




XV




A zasto nam je potrebno da znamo svetle
reci?

“Da ih u sebi nosimo,prostodusne i smirene,
kao cestitu opremu protiv lukavstva i zablude”.

A koliko je potrebno takvih istinskih reci
da se ispuni zivot?

“Deset.Mozda cak dvanaest.Ko shvati tih
dvanaest reci,uspece da odabere na kraju
onu najsvetliju i odbaci sve ostale.
Jer u poslednjoj reci sadrzi se sav govor.”

A zasto nam je potrebno da znamo najcistiju
rec?

“Da je u sebi ljustimo kao svoj nacin cutanja.
To je jedini kljuc kojim se moze otvoriti
najtvrdja stvar na svetu”.




XVI




Tako mi je govorio.Kroz polusan sam video
kako polako gricka poslednje zrno nara.
U potoku je svitalo,u vatri se smrkavalo.

Jesam li ista primio?To sto u sebi nosimo,
prevazilazi dokaze,ali dobro je saznati
kako se misli bez napora.
Ko tako ume da misli,taj ima oslonca u
necujnom.Ko ume tako da odluci,taj
ima oslonca u nevidljivom.

Bio sam sanjiv i umoran,sav nesto nezno
osamucen.Umalo da mu priznam,ni
uctivo,ni oholo,da mu obazrivo
verujem.
Drukciji sam od ostalih i to je moja muka.
Tezak,od jezgra nacinjen,ja lecim metalnu
potrebu da briznem u gvozdeni plac
od straha i lepote.
Ali cemu priznanja?Ko je mene razumeo?

Duboko se poklonio.Rece da smatra cascu
sto mi je pomogao da budem manje
umisljen.Zahvaljuje mi na tome.
Vise se nismo sreli.Odlutao je kroz kamen.




XVII




Proveo sam dve nedelje kao u blistavom
bunilu,trudeci se da izdvojim bar
nekoliko reci za koje doista verujem da su
neukaljane.
Prvo sam rekao : majka.I ponavljao : majka.

Kad mi se sasvim ucinilo da je ta rec od
svetlosti, odlucih da je progutam kao
malenu semenku i sacuvam za sebe.

Da je nikada vise ne upotrebim uzalud.

Onda sam pokusao da me misao o njoj
provede kroz kamenu liticu.
Udario sam celom i pao licem ka zemlji
sa punim ustima mleka.

Govorio sam mlekom.Vilice su mi bile
otecene i rovite.




XVIII




Onda sam rekao : zivot.I rekao sam : sloboda.
Ponavljao sam te reci.
I kad mi se uciunilo da imam u ustima svetlost,
odlucih da ih progutam kao zalogaj saca
i sacuvam u sebi.
Da te dve reci nikad ne upotrebim uzalud.

Dogodilo se isto.Udario sam celom o liticu
pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim
ustima vatre.
Govorio sam zar,i desni su mi bile u plikovima
i ranama.


Izabrah jos neke reci.Dugo sam ih ponavljao.
I videh da govorim meso i da govorim
dim.I videh da govorim kisu i da
govorim korenje.

Skoro sam se udavio.





XIX





I tek tada sam shvatio da svaka rec na svetu
sadrzi u sebi govor,ma bila i najobicnija.
Rec : ptica.I rec : hleb.I sreca.I ljubav.
I istina.

Jer velicina reci nije u njenom znacenju,nego
mome znacenju.

Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne,
tu gde pocinje osmeh.
Jesam li,najzad,siguran? Ako ni u sta drugo,
bar u svoj neuki um?

Bio sam,napokon,spreman da se ponovo
vratim recima kao : majka,sloboda ili
zivot.
Ali ne da ih govorim,ali ne da ih mislim,
vec da ih zivim u sebi,zureci polako i
oprezno.





XX




Postoje mnoge stvari koje sam zanemario.

Dok gledam kako april silazi u dolinu i u
narucju odnosi nezrele plodove kise,
ljustim se,ali se provlacim kroz okostali
vazduh i rskavicu nevidljivog.
Da li cu ikada biti dovoljno mudar i upucen
u rastvaranje prepreka?

Kad budem ravan vodi,koja bez ikakvog
oslonca drzi na plecima brodove natovarene
nebom,mozda cu to razumeti.
Kad budem ravan nebu,koje bez ikakvih
eksera zakiva zvezde u prazno,mozda
cu to razumeti.
Kad budem ravan vetru,koji bez kicme i
kostiju nosi tezinu ptica,mozda cu to
razumeti.

Kad budem ravan sebi,mozda cu to razumeti.
Vreme je da odrastem bar do sopstvenog
temena.



Mika Antic - Hodajuci na rukama

A ja se ustrucavam da pisem...vidi ti njega!

Oprostajno pismo G.G.Markesa

--Zaljubljen u ljubav--

Kad bih imao jedan komadic zivota,
dokazivao bih ljudima koliko grese
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ja ne bih kazivao sve sta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio ne po onome sto vrede,
vec po onome sto znace,
spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvrenih ociju,
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih druge kad govore,
i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota,
oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu,
ostavljajuci otkrivenim ne samo telo,
vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mrznju na ledu
i cekao da izgreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama
jednu Beneditijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu
u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastveni poljubac njihovih latica.

Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prode nijedan jedini dan
a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca
da su mi najblizi
i ziveo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grese kad misle
da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se
zaljubljuju.

Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa
staroscu
vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Naucio sam da citav svet zeli da zivi
na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreca u nacinu
savladavanja litica.

Shvatio sam da kad tek rodeno dete
stegne svojom malom sakom,
po prvi put, prst svog oca,
da ga je uhvatilo zauvek.

Naucio sam da covek ima pravo
da gleda drugog odozgo
jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naucim od vas,
premda mi to nece biti od vece koristi,
jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,
ja cu na zalost poceti da umirem.

umesto stava i umesto pozdrava
svim Vucima,
prognanim(baniranim) i sebeprognanim,
ucutkanim i samozatajnim,
mirno more i sve najbolje
zeli vam vuk Natalandza

OPO, care, hvala na svim biserima od postova,
u gomili divnih postova koji su me privukli ovom forumu, chini mi se da je najvise bilo tvojih i Jack-ovih,
jos jednom od srca BLAGODARAM i
STEJ KUL, DIS VAN IS FOR JU





V U K


I

Kao da ce kraj avgusta.Nebo se kruni i
odranja zute mirise mraka. Zatrpava me
zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru.
Osecam ga u kichmi i u dubinama ochiju.
Toj je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju shto, i kad nema
pljuskova, leto mirishe na plodnost, na
hleb i materinstvo.
Neshto sveze i hranljivo useljava se u mozak
i pomaze mi da mislim.

Kroz nebrusheno staklo naprsle mesechine lepo
mogu da chujem zelene dozive trava, koji
do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak
tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne otichu doba. To misli postaju bistrije.



II

Dishu uz mene zvuci drukchije zivi, a stvarni.
I u svemu sam prisutan.
To priroda pokushava shapatom da mi objasni
na svom nemushtom jeziku kako se biva
sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u
svetovima bez ivica koji se zovu : samoca.

Grom u tishini neba jasna je poruka kosmosa.
U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U chovechanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba.
Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To
ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci
i ne bude se vulkani.
To plache najveci vuk koji je ikada vidjen u
ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonichi karavana i hajkachi
sa jezera da je to chudan vuk, drukchiji od
svih vukova. Nikada ne napada stada.
Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nachin vajanja ovog sveta.


III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan :
nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje,
a ni su ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogreshno dajemo
svetlece ime : zemlja – zvezda zivota i
razuma, vechito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja.
Pa shto ne vrishte dok zvacu?
Zar misle da je bol neshto shto samo njima
pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi
u tami avgusta. Opomena ili putokaz?
Svetionik u pustoshi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, josh nije spremno za
zvezde.


IV

Ovde se smatra chashcu i viteshkom vrlinom
kad ponizish od samrti sve shto te nadvisuje
spretnoshcu,snagom,lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici
kad im prinesesh dokaze da si ubio boga.

Ushi sam zalepio lishcem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu
smatrati poshtenim, valjanim i smirenim?
Naslanjam glavu na kamen i tonem u
negovo naruchje. Drvece kroshnjama njushki
brsti zalutala jata.
Dusha vechernje rose postaje moja dusha. Telo
vechernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba josh nije spremno chak ni za zemlju.



V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusham
kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na
visoravni ,i kolje chopore pasa koji ga
zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protiche reka.

Znao sam : kad iskrvari, obnevidi od slabosti
i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar
da se pre smrti okupa
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam neshto u tom njegovom raspuklom
i usijanom ropcu. Bio je chudesno
nalik na moj plach u detinjstvu.
Ti pamtish, trshava glavo, namirisana vetrom i
smolom planinskog mraka, da smo se i mi
nekada isto ovako muchili da razmrskanog
sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad shuplje izoblichen i
umnozen kroz odjeke.


VI

Ne, nisam da se bojao. Znao sam da se muchi.
Naleteo je na zasedu, a neshto nije dovrshio,
neshto vazno i veliko, shvatljivo samo
njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parchetom zelje,
pregrizenim i presnim, zaglavljenim
u grlo.
Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom
u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlachio je zivot da ga ne vuche na ledjima,
izguzvan i u ritama.

Postoji umeshnost nadmoci. To je isprika
prirode. Postoji kultura gladi. Na glad
je bivao primoran. Postoji veshtina opreza.
Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Josh je imao vremena.
Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio.
Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao,
kad se smrt dogadja drugima.


VII

Zashto sam se usudio da pokusham da shvatim
nekog ranjenog vuka koji se muchi da ne
umre?

Izuvijash li metal, on pamti i vratice se u prvobitni
oblik makar kroz hiljadu godina.
Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace
i dalje u pravcu svetlosti istrajnoshcu i
zanosom svoje zelene namere.
Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrshio nad vodom koja se
obnavlja, bilo da zatomish izvor ili zajazish
potok, bilo da zadavish reku nasipima i
branama, tokovi pamte pravac i izdubice
korito tamo gde su i pocheli.
Ako su prava voda.

I vuk je neshto pamtio u svojoj zdrobljenoj
glavi.


VIII

U sebi sam ponavljao :
>>Ta pokipela vatra shto mu je nachela lobanju
i oprala misao i okrunila svest, samo je
nachas pobrkala redosled slika i zbivanja.
Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto <<.

To sam ja teshio sebe, a ne njega u planini.
Verovao sam, zaista ,iskreno, i bezzazleno,
da vuk ne moze umreti.
Kao shto ne moze umreti stenje,vazduh i voda.
Kao shto ne moze umreti grimizni tochak
promene, koji nema pochetka i ne znash gde
se zavrshava.

Kako mu izgleda dan? Na shta mu liche noci?
Jer strashno je i greshno je kad te neuko
odstrele u nechem gde si pravedan, pa ti
se zamrse zile u chichak, trnje i korenje, a
ti si pravi vuk. I josh vishe od vuka.

Koj je taj shto je pucao? Chime je vukao oroz :
mrznjom, strashcu ili zavishcu?

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se
smekshao. Da nema takvih u planini, i izvori
bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se
uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan
se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja ,velichanstvena nakazo,
osakacena lepoto i prelomjena vitkosti,
chekam vas u kanjonu i pratim odjek te
rike shto vishe nikada nece zarasti u ovom
vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive
duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorchina shto kljuje ne samo iz vasheg
mesa, nego sad i iz moga.
I ja richem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.


X

Neka beze pastiri, gonichi karavana i zbunjeni
hajkachi. I jas sam vuchjeg soja.
Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo
da zazirem od sebe i svoje iskonske
prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane
shto nismo kao ostali.
Rugaju nam se,smeju,proganjaju nas i zigoshu.

Vuche, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni
slobodom ni bolom. Nash san je :
nemoguce, a nepoznato - nash zavichaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svechano
najezen i razdragano krilat, kao kad
zaklopim ochi i zamishljam da lebdim.
Stvarno vas duboko poshtujem. Evo me u
klisuri. Chekam vas.


XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se muchimo sa istim pretesnim
svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako
iskrzana i svima nam se lome na jednom
istom mesto : tu gde pochinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vechito nam se guzva
na onim najmekshim mestima gde zapochinje
chudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo
da mu skochi u lice. Nijedan nije smeo da
mu skochi za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njushku,
usrche nebo i rikne, kevtali su uz njega,
zamishljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom
poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne
jedine rechi, kao da smo se sretali u zardjaloj
proshlosti na ovom istom mestu gde
smo sad prvi put.


XII

Vuk je mahao glavom kao da neshto otresa.

Hteo je da mi kaze : >>Sreca je u samrtnom
chasu sresti u ovom bespucu nekoga
ko je u sebi sachuvao pra – govor.
Ja u snu redovno govorim sve te pradavne
jezike, ko zna kad izumrle.
Mislim da me razume jedino mozda josh vazduh,
jer je u sebi sachuvao mladost
i svetlucanje pamcenja.
Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips.
U krechnjak, krv i shalitru <<.

I hteo je da kaze : >>U ponekom josh potoku
prepoznam svoju poruku. To me prevodi
voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicima ptica.
Hvala shto ste razumeli moj neobichni govor,
videli mojim vidom i chuli mojim
sluhom.

I hvala shto ste shvatili svetinju moga greha :
moj prezir prema nishtavnom<<.


XIII

Josh uvek na sebi osecam toj pogled vuchji,
uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi
preneo u bore svoj namuchen lik.

Hteo je da mi kaze: >>Necu izdrzati dan.
Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte
me psima da me razvuku i pojedu<<.

Hteo sam da mu kazem : >>Psi su razroke
pameti, sujeverni i priglupi.
Ne mrze oni vas, nego je velika tuga shto
misle da, ako odgrizu i komad vasheg mesa, mogu postati vukovi.
Moj vuche, psi su sekta.

Vec to, kad udishu vazduh koji udishete,
chini ih uzvishenima.
Vec to, shto idu pravcem kojima se vi batrgate,
chini im chast i slavu.
Psi nisu chak ni chopor. Oni su menazerija<<.


XIV

I hteo sam da kazem :>>Vidite kako bi zeleli
da vam polochu mozak i isisaju srce, da
dosegnu vash um,vashu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da
bude ono shto zaista jeste, i da u tome
shto jeste bude i svechan i uspravan, nego
vam stalno zavidi shto ne zna da bude : vi<<.

Hteo je, valjda, da kaze : >>Ne laju oni na mene,
nego se uporno trude da shirom otvore vilice
i otpevaju himnu za koju nemaju
sluha<<.

I hteo je da kaze : >>Molim vas, ubijte me,
samo me ne dajte njima.
Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju
o stene u kanjonu i nek se u more ulijem
lishen sramote i chist<<.


XV

Hteo sam da mu kazem : >>Ne mogu ja vas
ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja
sam neshto sa strane, neshto chime se staklo
umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje
da ste vi, vuche, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci.
Umrite mimo mene <<.

Hteo sam da mu kazem, a nishta nisam rekao.
Hteo je da mi kaze da me je sasvim
razumeo.

I kad sam pomislio da ce ziveti zato shto je
bog neunishtiv, on je tako odjednom,
tako strashno odjednom, skochio usred vira.

Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci
vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem
svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?


XVI

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku .

Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom,
vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio
kao zig zaveshtanja.
Kao chast i prokletstvo. Kao teret i slavu.
I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, shto je vuchje,
ne moze u nama umreti.
Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ochima.
Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene.
Vec lutaju po meni, kidaju bele komade
mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i
kolju za svaki zalogaj dushe.
Gladni su vuchjeg u meni. Muchi ih da shvate
shta nosim, chime mislim i volim,
sanjam, chekam i nalazim.


XVII

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti :
jedno je biti otvoren, a drugo biti
prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje
i zovu druge pse. Misle da chuvam tajnu
kako se biva nad drugime vishi snagom
i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljach van zakona.
Dizu na mene potere i chekaju me u zasedi
isti oni pastiri, gonichi karavana i
hajkachi sa jezera koji pucaju nespretno
i ubijaju dopola.
Sad sam ja na nishanu.

Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja,
ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne
zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio
i sanjao.


Mika Antic

Spremam samostalnu zbirku poezije. Ovde cu postaviti nesto od radova i zamoliti za sugestije. Vrlo je bitno za teme koje radim da ne promasim i da budu korektno uradjene. Molim ekipu za malo paznje...

ORGANSKI PORTAL

Culna zivotinjska svest,
odvojena napreduje
iz totema vrste,
prelazi ka licnoj osobenosti
i ljudskom otelotvorenju.

U njoj jos nije rodjena dusa,
njenu energiju uzima
od onih koji je imaju
da bi napravila sopstvenu repliku.

Izmesana rasa sa njima,
nikada neznas ko je ko,
da li je neko od voljenih
ili si i ti jedan od njih!?!

Nemaju grizu savesti
niti damare suptilne svesti
koja trazi Istinu,
oni su portali zle moci
i za njih sisu energiju
od onih koji imaju bit!


Zbirka ce se zvati Bastina Svesti. Teme ce vecinom biti duboko Spiritualne.

Super! Samo stvaraj! Bravo!

VRISAK

Hladni su umovi
ovog sveta surovosti,
ne ostaje mnogo od njega
da bi se ponosio,
u ovoj menzi
gde svako
svakog zdere.

U nutrini je toplo,
za tebe bori se milost
koja bi da pobedi vrednost mrznje.
Iluzija se urusava
u nedra slepe vere,
tvoj hram
u tebi prazan,
a glas te doziva,
tvoj,
koga se ne secas.

Bez sumnje,
haos je kao radjanje
koje otkriva vrlinu.
Vrisak koji ne dosegne do tebe
uspavace te za iste one,
koji su prognali ljubav.


ISKUSTVO POSTANKA

Hiljadu godina kao stoleca
obuhvacena danom trena,
ne postoji vreme
zbog njega,
zbog nas je koji ga plenimo
kao razbojnici secanja.

Menja se telo
i ako svest je jedna
stopljena vekom,
oblicja svakakva
plast su za svest
koja se varkom menja.

Casak kao beskraj
u zaboravu proslosti.
Misao istura zelje
koje bi da zive kroz cula,
da se ispolje
za sve zamisljeno kroz telo,
um i dusu.

Cilj kao ishodiste
od vremena postanka
menja buduce redoslede,
trajanje
u svim je pravcima neodredjeno.

Sveprisutnost znanjem svemira
stvara zivot na tren,
nas za iskustvo
kao moc za dozivljaje,
za Jednog koji ih dostize
u Nama
da bi se zatvorio krug beskonacnog.


LEKCIJA

Jednakost za sve
misaone forme.
Postuj Slobodnu Volju
bilo koga,
ti si u zlatnoj sredini,
ne biras stranu
kojoj bi pripadao.

Na bilo koji obraz
da pada pravda,
ti si teg
koji naginje balansu.

Sebi si ucitelj
da bi poducavao druge,
kada pitaju
ti si odgovor,
kada su bol
ti si melem.


JEDAN OD SCENARIJA BUDUCNOSTI

Ljudi,
nece biti vise ljudi,
otvorena je sezona lova
i divljac smo mi!

Hrane se nama
kao i sto mi izrabljujemo
nase male prijatelje.
Hrane se strahom,
natopljenim bolom od apatije
i ludilom do smrti,
nelagodnim talasima
sa nasih mozgova
utoljavaju zedj.

Spremljeni su vagoni
i u njima giljotine,
dok jednog ubijaju
drugi ce gledati
dok se ne preliju strahom,
i tako iznova...

Krv ce se skupiti...
Organi iz tela izvadjeni...
Meso...
Kroz prazne skelete
fijukace vetar agonije
zapahnut dahom amonijaka...

Ponovo su pobedili...

(U zoni slobodne volje sve je moguce).


JEDAN OD SCENARIJA BUDUCNOSTI

ISTINITI SAN

Sruseni krovovi,
ogoljeni zidovi,
prozori zjape
kao izbijene oci,
sve obojeno u crveno...

Crvena prasina
sve sto je dotakla...

I vidik,
i Sunce obojeno crvenilom,
bez oblaka,
ili ih nisam video
od zgrozenog uma
pred prizorom apokalipse.

Kao da se krv sasusila,
zgrudvala,
rasprsila u moje oci...


MORA

Nepodnosljiv pritisak,
slike vibriraju do stapanja,
zvonjava,
tupa i monotona
obuzima svest.

Znam sledeci korak,
dozivljaj.
Sve mi je poznato
i kao da gledam film.

Eho...
Neko me doziva...
Zar ti opet!?
Ne govori,
ovoga puta ne idem nigde
jer znam gde ces me povesti...

Ponovo isti zivot
u istom telu,
u istom vremenu...
Neeeee!!!


SUSTINA

Na kraju krajeva
i pocetku svega
ostaje Svest,
u sva vremena
beskonacna iskustva
u svima,
u Sustini za Jednog.


LJUBAV

Bez mudrosti je ljubav licemerje,
osvrt na fizicko
spiritualnost sputava.

Sa znanjem
dolazi prava ljubav,
iskonska,
ona je potrebna,
ona je smisao,
bez nje smo nepotrebni.

nastavice se....

LAKOVANE CIPELE

Privukao ga je sjaj crnih,
lakiranih cipela
u izlogu pogrebne opreme.

Krocio je sa nevericom u radnju
i kupio dva para.
Jedne je odmah obuo da ih oseti.
Bile su od kartona,
lakovane
i zalepljene jevtinim lepkom,
izgledale su na oko kao prave.

Napravio je par koraka,
raspale su se cipele lakovane
na trosne ostatke,
na iskrzan karton,
pertle se umrsile
i spale,
dno ostalo
na pocetku zakoracaja.

Privukao ga je sjaj tame
zadrzan na jednoj upotrebi
cipela za mrtvake.
Razmisljao je u tisini
okruzen pogrebnom opremom-
tela su ista sto i cipele.

Drugi par je zadrzao.
Barem ce znati
kako je u njima hodati.
Kada umre obuci ce mu ih
na bose noge
poplavele od hladnoce.


TERRA

MAJKA ZEMLJA

(Hvalospevi sinova i kceri
Majci Zemlji u sva vremena.
U svim secanjima,
mislima i delima,
ljubimo Nju odvajkada).

Tvoj dah u nam prebiva
i kao odojcad nas povijas
silom teze od rodjenja do smrti.
Izvajani od Tvoje Krvi
da dosegnemo Sunce
dok ne prohodamo nebesima
slavimo prirodu koju uznosimo
na pustim mestima svemira.

Oci su nam plave
kao sto plavis crnim putem Univerzuma,
belimo kao put Tvojih Zora
kojima nas budis da te slavimo,
pored visokih stabala
i bistrih reka i jezera,
zelenih polja
i raznobojnog cveca
koja su osecanja tvoje biti.

U nama je ledeni dah planina
i jarost pustinjskih vrucina,
valovi okeana su nam kao misli,
nas nastanak i nestanak kao oblaci
u Tvojim zenicama,
Majko!

SMISAO

U sebi nosimo
povest Svemira.
Duh Bogova
koji su nas stvorili
nama se nada
da i mi stvaramo.

Kao roditelji
ucimo od dece,
ono sto je rodjeno
posmatramo kako se razvija
u novo seme.

Zamaskirani,
u telu coveka
igramo ulogu
Bozanske Vere,
uvek novi
na tragu Istine,
dajemo iluziji smisao
da je iskustvo ono sto ne vene.

I svaki dozivljaj
koji prozivimo je istinit,
svest Jednog
u Otkrovenju Sebe.


OKOVI

Okovi svakodnevica
jaci su
od bilo kog cuda
iz proslosti.

Evo jedne pesme sto se trenutno vrti na radio stanicama

Waiting On The World To Change

me and all my friends
we're all misunderstood
they say we stand for nothing and
there's no way we ever could
now we see everything that's going wrong
with the world and those who lead it
we just feel like we don't have the means
to rise above and beat it

so we keep waiting
waiting on the world to change
we keep on waiting
waiting on the world to change

it's hard to beat the system
when we're standing at a distance
so we keep waiting
waiting on the world to change
now if we had the power
to bring our neighbors home from war
they would have never missed a Christmas
no more ribbons on their door
and when you trust your television
what you get is what you got
cause when they own the information, oh
they can bend it all they want

that's why we're waiting
waiting on the world to change
we keep on waiting
waiting on the world to change

it's not that we don't care,
we just know that the fight ain't fair
so we keep on waiting
waiting on the world to change

and we're still waiting
waiting on the world to change
we keep on waiting waiting on the world to change
one day our generation
is gonna rule the population
so we keep on waiting
waiting on the world to change

we keep on waiting
waiting on the world to change

Evo jedne moje iz 2 ili trećeg razreda srednje (kasne 80-te).

lutke u izlogu
nepomične, bezoblične
lutke uređuju izloge

Jedna pjesma meni draga...



Sjećanje mi dolazi
da sreli smo se već
i bili jedno.

Ne gledam te u oči,
ali mogu da ti vidim dušu.
A ti gledaj ovo biće pored sebe
još ljepše i nježnije
nego što gledala si mene.

Ne dodirujem tvoje ruke
ali dodirujem tvoje srce.
A ti zagrli ovo biće pored sebe
još jače
nego što nekada grlila si mene.

Neprepoznaješ moj oblik
i ja neznam tvoj put.
I kad sretnemo se opet
možda sve svjetlost bit će tek.

Ali sjećanja će ostati i sjajiti u nama.

Zato voli to biće pored sebe
i više no što si, putnice moja,
voljela i sve prije mene.


nn

budjenje


probudi me
sva od snova
poljupcima neznim kao lahor
i miluj me dugo,
dugo,
sve dok ptice ne zaneme
i vrelim dahom
mi shapuci u uho
ko jesenje kishe, polako
najdublje tajne srca

M R Z Nj A


povracash bezumlje
i dok prstima pravish talase
po gustoj crnoj kosi
slepljenoj uz bledo lice
prihvatash razum
kao jedini izlaz
u sigurnost i mir
u veshtachki izazvan
stvaralachki nemir


na crtezu poslednjeg
ratnika
nedostaje ruka
koja chvrsto stezuci
ledeni bodez
uronjena u
majchinu utrobu
trazi odgovor
tamo gde je sve
pochelo

reci mi hoću da znadem
dal je to ljubav i osećaj zagrljaj tvoj
reci mi hoću da znadem
dal je to ljubav i osećaj zagrljaj tvoj

na ovome svetu je još mnogo očiju
koje htele bi reć
a ljubav slatka je ostani kraj mene
da ne bude kasno već

ako ti draga me voliš
reci mi sada jer sutra biće kasno već
reci mi hoću da znadem
dal je to ljubav i osećaj zagrljaj tvoj

vabauabaaaa dididaaaaa uabuuaubbaa
: )

_\\//

š.b.

Neno, dobrodošao na naš forum!

Lepa ti je ova pesmica.

Pozdrav!

dobro me našli : )



jep, hvala ide čiki šabanu bajramoviću
velikoj ciganskoj duši : )



vozdra!

San Juan de la Cruz

Ovo je pet stanja usamljene ptice:
Prvo,da ona leti ka najvisoj tacki;
drugo,da ne pati za drustvom,
cak ni za onim od iste vrste;
trece,da svoj kljun ka nebesima pruza;
cetvrto,da nema odredjenu boju;
peto,da peva veoma umilno.

zadnjih dana je nekoliko ljudi u nekoliko tema pokushalo da rechima opishe neopisivo,
/zvali to budjenje,ili prosvetljenje,ili podizanje vibracija,ili proshirivanje percepcije,sebespoznaja,spoznavanje svega,spoznavanje Jednog..... kakogod ga zvali,neopisivo je neopisivo,ili kako neko reche:Tao koji se moze izreci nije Tao;/
sa svakim sledecim slovom kojim kalupimo To,To postaje sve manje To,a sve vishe josh jedna ljigava rech koja nam postaje sve odbojnija i sve odvratnija,sve dok nam ne postane uslovni refleks kad god neko pomene "budjenje" da uchinimo "bljaaaaaak"

pa me sve ovo podsetilo shta je Lorka isprichao studentima kad su ga pitali o poeziji:

" ...Ali,shta da kazem o poeziji?
Shta reci o onim oblacima,o tome nebu?
Gledajte,gledajte ih,gledajte ih,i nishta vishe.
Razumecesh zashto jedan pesnik ne moze nishta reci o poeziji:ostavi to kriticharima i profesorima.
Ali ni ti,ni ja i nijedan pesnik,ne znamo shta je to poezija! "