PUT

Tup opet tip tap
Oho, slobodno kročim
Sunčanom Zemljom





TKO

Bu bo ba bejbi
Um, tijelo, strast, srce
Osoba jesi





ZVIZDAN

Nevrijeme jest
Prijeko vruće ići
Plesne kuće plest






MX

worn trough time
like ships on stormy seas
they drew the lines
they broke the peace

you stood in the corner
thinkin no one can see you
but the comming new order
stormed trough to your skies

couldn't handle the fear couldn't
handle the pressure
there's nowhere but here
and-you're the only treasure

split in to peaces
chaos rules their heads
country's in recees
and the kids don't sleep in their beds

but its all ok
yes its'all just fine
you get to go forward
while we are stuck in time

and its starting up again
wave after wave
our blood still you crave





ja sam autor,da se zna,da niko ne krade da ga ne moram ganjat tamo negdje sa plazma sisarkama

AKO

Ako mozes ostati miran, kad na tvom putu,
Svi izgube glavu I prstom pokazuju na tebe,
Ako sacuvas poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameris sto nemaju poverenja,
Ako ti cekanje ne pricinjava mnogo muke,
Ako ne lazes kad cujes lazi,
Ili ako ne mrzis kada tebe mrze,
Ako se ne pravis suvise dobar,
Niti govoris suvise mudro,
Ako sanjas, ali ti snovi nisu sve,
Ako mislis, ali ti misli uvek ostanu ciste,
Ako znas primiti pobedu I poraz,
Primiti jednako I jedno I drugo,
Ako mozes podneti da tvoju istinu,
Varalice iskrivljuju da bi lakse prevarili budale,
Ako vidis kako u komadice razbijaju tvoj cilj,
I ako se sagnes da podignes I pokupis ostatke,
Ako mozes skupiti sva svoja dobra,
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman da ponovo krenes,
Kao na pocetku,
Ne prosaptavsi ni rec, izgubivsi sve uz osmeh,
Ako prisilis svoje srce, svoje zivce, svoje misice,
Da sluze tvojim ciljevima I kad su malaksali,
I ako istrajes kad sve zastane,
Izuzev volje koja naredjuje: “DRZI SE DOBRO!!!”
Ako se usred gomile ne ponosis,
I ne smatras se herojem, iako se druzis sa kraljevima,
Ako te ni prijatelj, ni neprijatelj,
ne mogu pokvariti,
Ako svaki covek za tebe nesto znaci,
Ali nijedan suvise,
I ako svakog trenutka ides pravim putem,
Tvoja ce biti zemlja I svo njeno blago,
Jer BICES COVEK SINE MOJ !!!!!

R. Kipling

Ljubav ili smrt to je jedno isto,
u ovom Postojanju samo to je cisto.

PESME BOGU
I
S koje se obale ukrcah, o Silni,
U to jutro kao u početak speva?
I šta doprinosi tvojoj veličini
Taj moj atom bačen u sjaj jednog dneva?
Čim će da osnaži hor kojim te slave,
Moj slabi glas sumnje; i čim da pojača
Sjaj sunaca što te neprekidno plave,
Žižak onog koji u tmini korača?
Gospode, koji me poseja i zali,
Zašto bejah nužan u svetu i puku?
Prođoh put i videh sve sem tebe. Ali
Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku.

II

Ti koji ni po čem nisi nama sličan,
Ni svojim obrazom, ni mišlju, ni delom,
Koji u pokretu stojiš nepomičan,
I strašan i mračan pod sunčanim velom!
Dao si mi oči da ti vidim delo,
I sluh sav tvog glasa da napojen bude;
No da celog veka odričem te smelo,
Primih duh mudraca, deteta i lude.
I da nikad strašni ne vidim ti presto,
Ti mi dade sumnje mutno oko ovo;
No da večno pitam za tvoj trag i mesto,
Usadi mi bedno srce čovekovo.

III

Kada te ne nađoh u sumračnom dolu,
Tražih te na bregu; i ne nalazeći
Tvoj uzrok i razlog u ljudskome bolu,
Tražih tvoje blago prisustvo u sreći.
Jesi li u strašnoj katastrofi zvezda,
Ili harmoniji svetlosti? O Bože,
Zar si sav u dobru, u miru svih gnezda,
Dok negde zločinac oštri svoje nože?
Znam iz tvoje vene da teku sva mora,
Znam od tvoga daha da prolista šuma —
A osta nedozvan na vapaj svog stvora:
Sreća našeg srca i kob našeg uma.


PESME SMRTI
I
Jedino si koje nismo izmislili!
Nad svom igrom duha sama stojiš smelo!
Stvarnija od same stvarnosti; u sili
Svoje negacije, biće i načelo.
Opšta, sveobimna; i suton i zora,
Ti si u svemiru jedino čeg ima!
Ti si i Da i Ne; a u tajni mora
Na vrhu si svetlost, mrak u ponorima.
I kao po vetru lako perje ptičje,
U tebi se kreću svetovi i bića:
Život nije drugo do tvoje naličje,
Tvoja druga bitnost sav trijumf razvića.

II

Do poslednjeg od svih tvojih obručeva
Svi plašljivi znaci bivanja i smera,
Sve je tvoja igra! Svud očajno peva
Puk sirenâ tvojih u praznini sfera.
Ti si u dnu moćne klice koja klija,
Pojam i rešenje; ti držiš u ruci,
Kô što ponor drži brodove u luci,
Sav svet bezgraničnih sunaca što sija.
Ti si povod i cilj; i stravična majka
Svih mračnih kontrasta i svih priviđenja:
Jedina istina i jedina bajka;
Zbir sviju simvola, igra sviju htenja.

III

Ti si odricanje Boga koji ima
Svoj izvor u pravdi; i božanstva čija
Suština je milost; svojim zakonima
Poričeš da ima cilj i harmonija.
Jer pravda i milost, sav su pojam Boga:
Gde je cilj van dobra? Gde je harmonija,
Osim u ljubavi? I znak večitoga,
Ako ne u sreći svemira? — Svud zija
voj ponor i zločin; svud su tvoji puti
Besmisla i straha; samu, uzvišenu
Nad svačim, duh ljudski samo tebe sluti:
Majku koja rađa i svetlost i senu.

IV

No pred ravnodušni svemir što ga koči
Mir tvojih načela, stane bol čoveka
Usamljen pred svačim!... I zbunjene oči
Na tamnoj matici tvojih nemih reka.
Stoji ljudsko srce, ta očajna mera
Stvari u kosmosu. Kraj je svih dilema,
Konac svih pitanja i sudba svih vera:
Jesi li ti samo ili tebe nema.
I dok je sve mračna bezuvetnost stegla,
Ima jedno mesto gde je prsla uza:
To je gorki prostor u koji je legla
Ta naša samotna i iskonska suza.


Jovan Dučić

She robbed the moon from the sky
Derailed the sun off its course
Inside her mountain enchained the light
She took the wisdom for her own

The sun no longer shines on us
No silver moon reflects
The stars no longer give their light
To help us find our path

I’m thrown on barren wastelands
In feverish swamps I’m lost
I stagger through white-rimed lands
I drown in diseased black mire

I fight the forces, forces of dark and cold
Upon the witches I cast my spells
I strike with a sword, touch with a feather
And sing my song into the night

Beyond the heaven, the highest one
The god supreme smites with his sword
Into the sea falls fiery star
A pike of deep swallows the spark

Skyforger, come to my aid
The Magicsmith, by my side
Daughter of creation
The tiny man from the sea

Ilmatar the ancient
Mighty ocean-dwarf
Skyforger by my side
Thunder and lightning

We find the hidden moon
Release the mountain-bound
We light the wisdom of the heart
The sun dawns anew

Artur Rembo - Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči...
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.

TAJANSTVO

Na strmini padine anđeli okreću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija istoka i napretka.
I dok se huka morskih školjki i ljudskih noći obrće i poskakuje stvarajući rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, – prema našem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.

Artur Rembo

Artur Rembo, Noć u paklu


Progutao sam ogroman gutljaj otrova. – Triput hvaljen budi savete koji si mi sinuo! – Utroba mi gori. Žestina otrova uvrće mi udove, izobličuje me, satire me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večne muke! Vidite oganj kako se razbuktava! Gorim baš valjano. Šta čekaš đavole!

Bio sam naslutio preobraćenje u dobro i u sreću, spasenje. Mogu li opisati tu viziju kad vazduh pakla ne trpi himne! Bili su to milioni dražesnih stvorenja, jedan umilni duhovni koncert, snaga i mir, plemenita častoljublja, i ko zna šta još?

Plemenita častoljublja!

I to je još uvek život! – Ako je prokletstvo večno! čovek koji želi da se osakati i te kako je proklet, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle u njemu i jesam. To je ostvarivanje veronauke. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste prouzrokovali moju nesreću a prouzrokovali ste i svoju. Jadno nevinašce! – Pakao ne može napasti bezbožnike. – To je još uvek život. Kasnije će slasti prokletstva biti još dublje. Dajte mi zločina, brzo, nek padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.

Ćuti, no ćuti!... Sramotno je to prigovaranje ovde: Sotona koji veli da je vatra gadna, da je moj gnev strahovit i glup. – Dosta!... Dosta je bilo zabluda koje su mi prišapnute, čarolija, lažnih mirisa, detinjih svirki. – S obzirom da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odlučno, spreman sam za savršenstvo... Oholost. – Na glavi mi se koža isušuje. Milost! Gospode, plašim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero sa stenama, mesečina kad je na zvoniku izbijalo dvanaest... đavo je na zvoniku u to doba. Marijo! Sveta Device!... – Užas moje gluposti.

A nisu li to, tamo dole, časne duše koje mi žele dobro... Dođite... Imam neko jastuče na ustima, one me ne čuju, to su utvare. A onda, niko nikada ne misli na drugog. Nek ne prilaze. Ja mirišem na lomaču, to je sigurno.

Halucinacije su bezbrojne. To je upravo ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. O tome ću da ćutim: pesnici i vidovnjaci mogli bi biti ljubomorni. Ja sam hiljadu puta najbogatiji, budimo škrti kao more.

Ah, gle, časovnik života malopre se zaustavio. Nisam više na ovom svetu. – Teologija je ozbiljna, pakao je zacelo dole – a nebo gore. – Ushićenje, košmar, san u ognjenom gnezdu.

Koliko zluradosti u pažnji na poljima... Sotona, Ferdinand, trči sa divljim semenjem... Isus hoda po purpurnim kupinama, ne savijajući ih... Isus je hodao po uzburkanim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i sa smeđim pletenicama, na boku jednog smaragdnog vala...

Ja ću skinuti veo sa svih tajni: sa verskih ili prirodnih tajni, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama.

Slušajte!

Ja posedujem sve darovitosti! – Ovde nema nikoga i ima nekoga: ne bih hteo da rasipam svoje blago. – Hoće li neko crnačke pesme, plesove hurija? Hoće li neko da nestanem, da uronim u potragu za prstenom? Hoće li? Praviću zlato, lekove.

Pouzdajte se dakle u mene, vera pruža olakšanje, vodi, leči. Dođite svi, - čak i dečica, - da vas utešim, da raspemo za vas njeno srce, - divno srce! Siromasi, radnici! Ja ne tražim molitve; dovoljno mi je vaše poverenje da budem srećan.

- I mislimo na mene. Zbog ovoga ne žalim mnogo za svetom. Imam sreće da više ne patim. Moj život je bio samo niz slatkih ludorija, to je za žaljenje.

Briga me! Nakreveljimo se na sve moguće načine. Sasvim sigurno, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog zvuka. Moje čulo dodira je nestalo. Ah, moj zamak, moja Saksonija, moj vrbak! Večeri, jutra, noći, dani... Jesam li svega sit!

Morao bih da imam svoj pakao za gnev, svoj pakao za oholost, - i pakao milovanja; jedan hor paklova.

Mrtav sam umoran. To je grob, odlazim crvima, o stravo nad stravama! Sotono, lakrdijašu, ti hoćeš da me rastopiš svojim čarima. Zahtevam. Zahtevam! Udarac vilama, ognjenu kap.

Ah, vratiti se u život! Prostreliti očima naše nakaznosti. I taj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, okrutost sveta! Bože moj, milost, sakrij me, držim se odveć loše! – Sakriven sam i nisam.

To je oganj koji suklja sa svojim prokletnikom.

Zlo

Dok zvizde crveni ispljuvci karteca
Kroz modrinu neba, dok citave cete,
Skarletne, zelene, kosi ratna seca,
Kraj Kralja cijih su rugalica mete,

Dok strasna ludila bezbroj ljudi melju,
Cineci brda sto dime se... O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!

Postoji bog sto se smeje sa oltara
U cvecu, tamjanu, kalezu od zlata,
kog hosane njisu pa ga dremez hvata,

A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim salom,
Krupan gros pruzaju u svom rupcu malom.

Artur Rembo

Sedmogodisnji pesnici

I Majka, sklopivsi svesku zadataka,
Gordo bi otisla, ne videc decaka,
Cije krupno celo i oci mu plave
Kazu da mu dusu sva gadenja dave.

Citav dan je bio razuman i vesto
Pokoran, a ipak, bockase ga nesto,
Dvolicnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla siri,

Voleo je da se isplazi, podboci,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oci.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepenistu, jeco bi zbog sena

U zatonu dana sto visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, ceznja nova
Odvela u nuznik, gde svezina piri,
Da, zamisljen, miran, nozdrve rasiri.

Kada bi u basti sto je mirisala,
Iza kuce, zimi, mesecina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividenja,

Sluso kako gmize sugavo rastinje,
Igro se, sazaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolesljiva, bezbojnih ociju,
Mrsave i blatne prste svoje kriju

U dronjke sto sire vonj na srackalicu
- I zbore s ljupkoscu kretena na licu!
Kada bi, zatecen u tom sazaljenju,
Uplasio majku, u iznenadenju

Njenom on hvatase neznosti najdraze.
A ona imase plav pogled - sto laze!
Sa sedam godina piso je romane
O pustinji punoj slobode neznane,

O sumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otkrio bi u novinskoj slici
Smejanje Spanolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,

- U osmoj godini - zustru, crnooku
Kcer komsije sreo, ona bi u skoku
Na leda mu pala, tresuc pletenicu;
On joj je u cosku grizao zadnjicu,

Jer gacice nije nikada obukla.
A kad bi ga sakom i petom istukla,
U sobi je diso miris koze njene.
Bojao se nedelje, zimske, natustene,

Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim ce Bibliju da cita;
Nocu bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne bese, nego crni ljudi

Sto u sumrak s posla u predgrada stizu,
Kada dobosare sto galamu dizu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjo je livade s talasima sjaja,

I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve sto uzlece, sto se mice, valja!
A sto je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smracenom kutku, punom vlage,

Sakriven u sobu plavu i golemu,
Citao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih suma, neba sto se zuti,
Zvezdanih stabala sa cvecem od puti,

Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
i dok on, lezeci na carsavu belom
Predoseca jedro svojom dusom celom!

Artur Rembo

SPAVAČ U DOLINI

Kroz kotlinu ludo rječina žubori
Vješajuć na zelen srebrnaste trake.
Užareno sunce već zori na gori,
A u malom dolu ljeskaju se zrake.

Leži mladi ratnik sred kuštravih trava,
Oko gole noge glazba vlati šušti.
Otvorenih usta, blijed, ispružen spava.
Po njegovu logu svjetlost neba pljušti.

Spava. Obris nogu perunika skriva.
Ko bolesno čedo tu nasmiješen sniva.
O, zagrij ga, zemljo, tako mu je zima!

Ćuh nosnice zalud draška mirisima,
On ukočen leži s rukom na grudima,
Gdje dvije rujne rane s desne strane ima.

Artur Rembo

Ofelija



Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
Voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj krila prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi što se ruše sa norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom duhu što sanja;
Slušalo ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvoga krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oko stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala

Artur Rembo

Predosjecaj

U plav ljetnji suton, krenucu na staze,
Hocu, bockan zitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svjezini, moje noge gaze
I da vjetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez rijeci, pozvan od daljina,
S dusom, od ljubavi silne opijenom,
Na put cu poci, poput ciganina,
Kroz Prirodu - sretan kao s nekom zenom.

Artur Rembo

Prekrasna pjesma, divno tko ju moze citati u originalu. Prevodi nisu nikad kao original Pokusat cu je naci na Netu, nekad davno ucila sam francuski...

Evo mog malog doprinosa temi:



(stihovi W.H.Daviesa)

Evo je, "Francuzi" uzivajte:

nat
a evo jos jedna..


Bal obešenih

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuce
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po celu starom cizmom tuce,
Uz pesmu božicnu s njima igru veze.
A pajaci na to splicu ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igraci lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovo!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tela otpire!
Niceg što im smeta i cega se stide.
Sneg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave -
S mršave se cupe parce mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilište vice.
Iz plavkastih šuma vucji odjek luta,
Crven se pakao horizontom mice...
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kicme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvackog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skace,
Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jace,
Grci pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.

Artur Rembo

Jana,shaki
blagodarim
osecalo se zakrechenje energetskih arterija ove teme
chini mi se zbog nagomilanog mediokritetskog holesterola
pa se setih nasheg brata Artura
jer ko bi to bolje produvao i provetrio
od Remboa i njegove nikad obuzdane mladosti

jedna od "malih" sreća, koja mi se osmjehnula na vrijeme, bila je mogućnost, u kojoj smo nas, nekoliko gladnih, privilegovano mogli da posjećujemo jednog boga u ateljeu, pred ponoć..

godinu dana smo četkicu, umočenu u plavu, razređenu temperu, vukli rukom po hartiji, ali samo za vrijeme udisaja..

izdisaj je bio namjenjen ostavljanju bjelina.. gledajući na to, sa ove distance, to nije bilo ništa drugo nego pomno praćenje sušenja boje..

ta godina učenja udisanja i izdisanja, približila nam je onu mudrost, koja se ne nalazi u onome što činiš, već u onome što ne činiš..

zato su tako teške lekcije nečinjenja, u šta se može uvjeriti svako ko pronađe slobodno mjesto..

tih jutara postadosmo nekako dobri, bolji, okolina postade bezopasna, gubeći one na koje može da se okomi..