Počeo od srca da se smejem samom sebi
Tad su stvari definitivno krenule nabolje. Upravo zahvaljujući totalnoj razbijenosti sopstvene slike stvarnosti, promenama dimenzija percepcije.
Samom sebi sam počeo da menjam čitav Monthy Python's Flying Circus. Ne po snazi, već stepenu smešnoće. A onda sam video da ni ostatak sveta nije drugačiji. Sve je leglo na svoje mesto kad sam video da niko ne zna ni gde je levo, a svi glume interdimenzionalne navigatore. Uključujući i mene. Totalno sam poblesavio, sve mi je smešno.
Realnost je postala samo iluzija sa kojom se identifikujem. Al' samo ako sam baš rešio, inače ne. Samo tako, mislim o nečemu i onda uhvatim sebe u besmislu misli,gledišta,stavova - i sledi smeh, ništa drugo. I kada me boli Ego - smejem mu se. Šta drugo? I drugi se smeju meni, verovatno. Njihov problem
Strahu sam počeo da se smejem, osim kad ga se uplašim
Jesam, osim kad nisam, a i tada - jesam.
A kako je do toga došlo ...kuku lele.
Simptoma svih vrsta i fela. U glavnom, sve u skladu sa nedavnom diskusijom na "čudna dešavanja"
Naravno, to je sve praćeno totalnom dezorijentacijom. Biraj tip i vrstu, u glavnom - slika realnosti je polomljena u paramparčad. Neka (ne)kontrolisana ludost. Ali i neka neobjašnjiva radost ... Kao da sam đavolji advokat, svaku tačku gledišta mogu da zastupam i shvatim bez većih problema - bez da ijednu smatram kompletnom istinom. Neke doduše ne želim, niti ću.
Iluzija ko iluzija, igra ko igra.
Jedina stvarnost su Bog i sloboda.
Let there be light
Il' ne. I to je lepo, možemo da biramo svetlu, ili "tamnu" stranu. Još jedan dokaz da mi nismo ni jedno ni drugo, iako možemo da se identifikujemo sa jednim il' drugim.
A sad je vreme da pustim vodu ahahahahah
Chirz.
Prijava
FAQ
Pretraživač
)
